Nakon prve Bjelicine knjige (objavljena 2015. godine, obuhvatila period od 1961. do 1974. godine), Službeni glasnik je domaćoj publici predstavio i njegovu drugu knjigu. Ona sadrži istoriju sporova oko vojvođanske autonomije u ambijentu potpunog razvoja ustavnog poretka socijalističkog samoupravljanja. Obe knjige su jedinstveno monografsko delo istoričara koji je stasao tek nakon propasti socijalističkog samoupravljanja i na njemu preutemeljene komunističke Jugoslavije. Prethodno se mora znati da se radi o istoričaru koji ne samo da je ovladao osnovnim pojmovima ustavnog prava, već raspolaže i razvijenim osećajem za složene politikološke odnose razvoja federalizma u doba Brozove Jugoslavije.
Radi svih koji su skloni akribičnoj kritičnosti, prethodno treba biti načisto sa činjenicom da se Bjelica uhvatio ukoštac sa vanredno složenom istorijskom temom koja se razvijala u doba potpuno zakulisnog i konspirativnog delovanja bitnih političkih aktera. Ovo je tema koja je vanredno teška, promenljiva, fragmentirana… jednom rečju – nepouzdana za precizno naučno definisanje, pa čak nemoguća za definitivno naučno uokvirenje. Bjelica je ovaj ogroman, naporan posao izveo sam, što je svedočanstvo naučne upornosti, ali i hrabrosti. Iz prošlosti, o kojoj je Crnjanski pripovedao da je „grozan, mutan bezdan“, Bjelica je, najzad, na videlo izvukao sav istorijski problem SAP Vojvodine u doba SFRJ.
Faktor Plava knjiga
Stožer druge knjige Sporovi o autonomiji Vojvodine je istorijska deskripcija Plave knjige, strogo poverljivog dokumenta iz 1977. godine, o kojem se do sada malo znalo, mnogo pisalo, a još više raspravljalo. Sadržina tog dokumenta je čak i naučnoj javnosti ostla potpuno nepoznata sve do objavljivanja Bjelicinog naučnog rada „Plava knjiga“ i njena recenzija 1977. godine, u časopisu Tokovi istorije 2016. Uhodan u akribičnoj analizi najvažnijeg primarnog istorijskog izvora, Bjelica je javnosti priredio minucioznu, objektivnu, sažetu a jasnu istorijsku analizu glavnog svedočanstva o najtežem sporu Vojvodine sa Srbijom u jugoslovensko doba. Štaviše, istoričar je u svetlu ove „polazne tačke“ prikazao glavne sporne oblasti odnosa Srbije sa svojom severnom pokrajinom: bezbednosnu, federalističku, političku, kulturnu, pa i privrednu oblast.
Eskalacija spora o autonomiji SAP Vojvodine bila je posledica rastakanja vlasti. Počelo je najpre političkom regionalizacijom KPJ iz 1952. godine koja je pretvorena u agregat republičkih i pokrajinskih organizacija jednopartijskog SKJ, zatim preuređenjem Jugoslavije ka konfederalizaciji Ustavom iz 1974. i potonjom sociologizacijom javnopravnog poretka u formi radnih odnosa Zakonom o udruženom radu iz 1976. godine.
Međutim, kako je Bjelica istoričar, njegovo stanovište je pravilno uokvireno metodom istorijske nauke i postaće polazište svake docnije politikološke, pravne i sociološke analize teme spora o autonomiji Vojvodine. Ad exemplar scientificae modestiae držao se Bjelica svoje naučne oblasti, ne dopuštajući svom mišljenju da luta van dometa vlastite struke i njene metodologije. O takvom stanovištu jednog naučnika bi morala da vodi računa kako opšta, tako i kritička javnost drugih društvenih nauka, pošto u nas emotivna i politička pristrasnost lako fabulira o smislu naučnog dela. Uostalom, autor je već u predgovoru upozorio da o datoj temi u javnosti već postoje „dva narativa“.
Eskalacija spornog položaja SAP Vojvodine u Srbiji počela je već 1975. godine u najosetljivjoj, bezbednosnoj oblasti. Bjelica beleži da je prilikom vojne vežbe odbrane Vojvodine u Pančevu narodni heroj i general Marko Peričin Kamenjar pozdravio predstavnike „susednih republika“, među kojima i komandanta VŠ SR Srbije. Kako je već tada bila jasna nedefinisanost nadležnosti SR Srbije nad pokrajinama, srpskom rukovodstvu veoma je teško pao događaj koji je usledio. Radilo se o Brozovom pominjanju „uže Srbije“ u jednom njegovom govoru u Karađorđevu. Bjelica beleži da je izbor Pančeva za vojnu vežbu „odbrane Vojvodine“ neugodno sugerisao mogućeg „napadača“ Vojvodine iz pravca Srbije. Upadljiva je bila i ambivalentnost Marka Peričina, koji je decenijama ranije bio protivnik povećanja autonomije Vojvodine. Uz to valja znati da je Karađorđevo bilo vojna ustanova u Vojvodini. Uz pojavu Vojvodine kao bezbednosnog problema, rukovodstvo SR Srbije bilo je veoma zabrinuto i zbog kadrovske čistke „liberala“ u SAPV koja je, prema stavu Dušana Alimpića, suštinski bila motivisana očuvanjem autonomije Vojvodine. Predsedništvo SR Srbije tada je formiralo radnu grupu koja je izradila dokument o odnosu Srbije sa pokrajinama, Plavu knjigu.
Bjelica je priredio sadržinu tog dokumenta. Izgleda je Bjelica pred sobom imao prvu varijantu Plave knjige, koja je potom dva puta korigovana zbog primedbi pokrajinskih rukovodstava. U tom procesu „korekcija“ značajnu ulogu zauzimao je Edvard Kardelj, koji je imao velikog razumevanja za primedbe rukovodstva SR Srbije, shvatajući potrebu da se otklone opasne disfunkcionalnosti u odnosima SR Srbije s njenim pokrajinama. Tek treću varijantu Plave knjige je konačno prihvatio i Broz, ali je ovaj dokument (kojeg je Broz i potpisao) ukraden na putu iz Predsedništva SFRJ u Predsedništavo SR Srbije. O ovim sudbinskim okolnostima u vezi Plave knjige javnost je saznala deceniju kasnije, tek po padu rukovodstva SAP Vojvodine, iz jednog intervjua dr Radoslava Ratkovića.
U vezi istrage zbog krađe tog važnog dokumenta angažovala se SDB Srbije, ali je do danas ostalo nejasno šta se zapravo dogodilo. Činjenica da je izvršeno skandalozno a tajno „kidnapovanje problema“ dokumentovanog Plavom knjigom nije vidljiva u Bjelicinom radu, pa je autor zaključio da je Plava knjiga krajem 1977. bila „konačno odbačena kao neprihvatljiva“. Međutim, jasnog, direktnog i otvorenog akta kojim je Plava knjiga odbačena nije bilo. Ovaj problem tiče se „polazne tačke“ teme i praktično je jedini važan nedostatak Bjelicinog istorijskog dela. U stvarnosti, sudbina Plave knjige bila je zataškana da bi njena sadržina tim činom bila prikrivena. Figurativno rečeno, problem definisan Plavom knjigom je u doba dekadencije samoupravnog socijalizma SFRJ deset godina uporno „guran pod tepih“ sve dok nije eskalirao na ulicama vojvođanskih gradova. Naime, suštinski problem bio je postojanje prava apsolutnog veta u korist socijalističkih autonomnih pokrajina na sve najvažnije republičke akte, uključujući i promenu Ustava. Naravno, Bjelica se kao istoričar nije bavio ustavnopravnom analizom tog problema, jer o njemu ni pravnici onog doba nisu smeli da govore otvoreno.
Pokrajinska opstrukcija
Spor o ustavnim odnosima SR Srbije i SAP Vojvodine se s početka, po dogovoru obe strane, odvijao skriven od javnosti, ali se saznanje o postojanju tog spora do javnosti lagano probijalo. Do ritualnosti obzirnim javnim diskursom u doba samoupravnog socijalizma SFRJ vođena je u partijskim i političkim kuloarima čudnovata a hronična „rasprava“ republičkog i pokrajinskog rukovodstva. Tragovi o njoj su posredni, uglavnom novinski članci, ali i razni izveštaji, najčešće strogo poverljivi ili interni materijali. Bjelica je uspeo da prikaže glavne tokove tog galimatijasa oslanjajući se na članke beogradske Politike i novosadskog Dnevnika.
Kako je sukob pretio narušavanjem ustavnog poretka SR Srbije, glavni ideološki arhitekta Brozove Jugoslavije stao je na stranu SR Srbije. Kardelj je bio „dosledan protiv razbijanja Srbije“, beleži Bjelica. U tom sukobu je vojvođansko rukovodstvo zauzelo izrazito antidemokratski stav čak i za poimanje „demokratije“ jednopartijskog doba. Naime, rukovodstvo SAP Vojvodine uporno se protivilo referendumu o nadležnostima Pokrajine. U raspravama srpskih komunista ispitivan je osnov vojvođanskog autonomaštva i to traganje bilo je rastegnuto do sasvim suprotstavljenih antipoda. Na primer, Žarko Papić izneo je istorijski argumentovan stav da je vojvođansko autonomaštvo osobena „frakcija srpskog nacionalizma“, a na 18. sednici CK SKS 1981. godine Petar Stambolić je informisao drugove da savremena a ilegalna Marksističko- lenjinistička albanska partija u Jugoslaviji ima stav da Vojvodina treba da bude „mnogonacionalna republika“.
Sedamdesete godine prošlog veka su ipak prošle u privrednoj saradnji republičkog rukovodstva sa rukovodstvom AP Vojvodine. Bilo je to doba kada je na čelu Izvršnog veća AP Vojvodine bio Nikola Kmezić. To doba Bjelica naziva „poletom vojvođanske privrede“ i ono je okončano početkom 80-ih godina. Pokrajinski privredni polet omogućile su finansijske investicije banaka SR Srbije, spretnom realizacijom investicija izvršenom u formi samoupravnih sporazuma. Privredni polet Vojvodine je platno-bilansno, devizno-poslovno, spoljnotrgovinski i platno-prometno skoro sasvim počivao na saradnji sa moćnim i sposobnim republičkim ustanovama pod kontrolom Beograda. Štaviše, 80 odsto poslova pokrajinske privrede se u ovo „poletno“ doba obavljalo preko Beobanke, Jugobanke i Investbanke. Ti uspešni rezultati su postizani sve do 1978. godine kada su sporovi republike i pokrajine rešavani dogovorima u okviru zajedničkog Koordinacionog tela. Po smrti Kardelja i pred smrt Broza sporovi su se najpre javili u oblasti domašaja republičkih nadležnosti u oblasti statističkog rada, rada Službe društvenog knjigovodstva i ticali su se pitanja isključenja republičke nadležnosti. Sporovi su postojali naročito oko osnovnih, načelnih i njima bliskih ustavnih i upravnih pitanja domašaja i ograničenja republičkih nadležnosti.
Već 1979. godine ove sporove je morao da rešava CK SKS direktno, i to sopstvenom zakonodavnom inicijativom. U 1982. godini je pokušano da se rešavanje spornih pitanja vrati sa saveznog na republički nivo, u okviru novog tela, Radne grupe, osnovane od strane Skupštine SR Srbije. O spornim temama svedoče materijali te Radne grupe, kao i pokrajinski elaborati iz 1981. U tim materijalima nalaze se vrlo različiti pokušaji teorijskog definisanja suštine pokrajinske autonomije. Radi se o dokumentima koji su bili interni ili strogo poverljivi, dostupni samo uskom krugu najviših rukovodilaca SR Srbije i njenih pokrajina. Već od doba kad je Kardelj umro a Broz onemoćao usled starosti i bolesti, sporovi SR Srbije i njenih SAP ušli su u fazu hroničnosti zbog opstrukcije pravno-normativne, ali i samoupravne saradnje. Samo o Zakonu o državljanstvu su rukovodstva vodila šestogodišnju raspravu. Otegla se i rasprava o važnim zakonima: o društvenom planu, odbrani i bezbednosti. Nije pomogao ni neposredni sastanak rukovodstava SR Srbije i SAP Vojvodine. Ispostavilo se da je opstrukcija bila pokrajinskog porekla.
Naime, vojvođansko rukovodstvo ignorisalo je problem prezaduženosti vojvođanskih OUR-a kod beogradskih banaka (naročito dugove Jugobanci i Investbanci) koje su u njih investirale. Pokrajinsko rukovodstvo želelo je da „reši“ problem zaduženosti reprogramom duga OUR-a i otpustom duga opština. Ekonomski odnosi Srbije i SAP Vojvodine su dodatno komplikovani ignorisanjem faktura za isporučenu električnu energiju i potonjim odbijanjem OUR-a da plate račune za tu energiju kojom su snabdevani od republičke elektroprivrede. Sve ovo je, u stvari, pokazalo da nakon „doba poleta“ privreda APV ni uz garancijsku podršku lokalnih zajednica nije bila u stanju da posluje održivo i samostalno ostvaruje dobit, da se u pogledu snabdevanja električnom energijom javila insolventnost. Vojvodina, uprkos postojanju nezavisne Vojvođanske banke, nije bila u stanju da stvori sopstvenu centralnu investicionu finansijsku ustanovu. Štaviše, čini se da su garancijsku podršku pokrajinskim OUR-ima davale lokalne opštine, a ne Pokrajina.
Obazrivo se držeći metoda uskog istorijskog tumačenja, Bjelica ove zaključke ipak nije izveo, ali je naveo činjenice koje na takav rezultat ukazuju. Spornost odnosa Srbije i Vojvodine, koja se razvila na osnovu ustavnih rešenja, nije mogla da se reši ni društvenim dogovorima, instrumentom kojeg je predviđao ZUR, u šta su polagane velike nade. To je naročito bilo upadljivo po pitanju nemogućnosti izrade jedinstvenog republičkog Društvenog plana, koji je u to doba bio akt vanredno važnog značaja za razvoj. Polet vojvođanske privrede omogućen republičkim bankarstvom zaustavljen je odmah nakon Brozove smrti tvrdoglavim nastojanjem pokrajinskog rukovodstva da ulogu republičkog rukovodstva zameni saveznim. Ovo stanje je najbolje izrazio predsednik CK SK SR Srbije Ivan Stambolić: „Pokrajine su se htele izjednačiti sa državom, a sve što je zajedničko – to je prema njima trebalo regulisati u federaciji“.
Zameci autonomaštva
Prva polovina osamdesetih godina bilo je doba naglašene inicijative vojvođanskog rukovodstva ka osamostaljenju Pokrajine u oblasti kulture. Ideja formiranja VANU javila se još krajem sedamdesetih godina. Zanimljivo je da Bjelica navodi da je ovo izvorno bila ideja IK SKJ Vojvodine, mada je u svojoj čudnovatoj autobiografiji Dušan Popović zapisao da je inicijalni podstrek za taj poduhvat došao od jugoslovenskog partijskog rukovodstva, a u ime CK SKJ njemu usmeno saopšten od Josipa Vrhovca i Toda Kurtovića. Nešto kasnije je Dušan Popović pokrenuo i poduhvat izrade Enciklopedije Vojvodine, na čemu se ozbiljnije radilo tek od 1982. godine angažovanjem Tomislava Ketiga, mada je Bjelica propustio da navede da je Ketig ranije bio važan Krležin saradnik na projektu Enciklopedije JAZU. Sporenja Vojvodine sa Srbijom u oblasti kulture su se dodatno zaoštrila „vojvođaniziranjem“ dêla srpskih nacionalnih pisaca iz Vojvodine i toj politici je zamerano da pokušava stvaranje „vojvođanske književnosti“, a već 1981. godine je bilo upadljivog razvrstavanja književnika na „srpske“ i „vojvođanske“.
Kako se na nivou SFRJ zahuktavala ekonomska kriza, tako je SR Srbija u sporu oko autonomije sa svoje dve SAP dospela u pat poziciju. Beskrajni sastanci veća, radnih grupa, nizanje elaborata – sve se uzaludno vrtelo oko tumačenja čl. 300 i 301. Ustava SR Srbije o republičkoj nadležnosti. Prelomni trenutak dogodio se decembra 1983. godine, kada je predsednik CK SK Vojvodine Boško Krunić uputio pismo predsedniku CK SK Srbije kritikujući „eskalaciju zahteva za menjanje Ustava“. Već sledeće godine CK SK Vojvodine u raspravu uključuje CK SKJ, dok republičko partijsko rukovodstvo i dalje nastoji da dokaže postojanje neodrživih protivrečnosti u Ustavu iz 1975. godine, naročito u pogledu „uopštenih formulacija o zajedničkim interesima“, o pokrajinama koje su istovremeno u sastavu republike, ali i elementima federacije, te imaju „atribute države“ i ponašaju se kao „faktičke države“.
Bjelica nije uzeo u obzir indicije da je pokrajinski CK SKV 1984. godine odustao od „jalovih političkih rasprava“ pa formirao konspirativnu grupu „Kondor“ koja je trebalo da radi na udaljavanju od Srbije (postojanje ove grupe pomenuo je Branimir A. Andrić u Glasniku Vojvođanskog kluba). Međutim, iz činjenica koje je Bjelica naveo jasno je da je SAP Vojvodina 1984. godine sporenja o ustavnom položaju autonomije jednostrano premestila iz oblasti ustavnog prava i socijalističkog samoupravljanja u političku oblast, očekujući za sebe partijsku podršku van Srbije. Krunićev CK SK Vojvodine tada je pošao u političko lobiranje po SFRJ radi ostvarenja svog stvarnog cilja – očuvanja nedefinisanog položaja pokrajina u SR Srbiji. Rukovodstvo Vojvodine se radi toga najpre obratilo rukovodstvu BiH 1983. Već 1984. godine se u tom cilju PK SK Vojvodine obratio hrvatskom rukovodstvu, a zatim kosovskom i slovenačkom.
Dobivši podršku od svih ovih rukovodstava, PK SK Vojvodine se 1985. godine direktno obratio Savezu komunista Jugoslvije. Takvo lobiranje vojvođanskog rukovodstva bilo je uspešno. Predsedništvo CK SKJ, obezglavljeno bez autoriteta Broza i Kardelja, regionalizovano i nejedinstveno, usvojilo je dokument o stavovima, koji su se suprotstavili „reviziji Ustava“. Time je preporučeno zadržavanje status quo u pogledu nedefinisanosti odnosa SR Srbije i njenih pokrajina. Štaviše, na saveznom partijskom nivou osuđeni su pokušaji „revizije Ustava“. U to doba je Ivan Stambolić prvi put o pitanju autonomije Vojvodine pomenuo istorijska srpska stanovišta o Vojvodini, a Špiro Galović (član CK SK Srbije poreklom iz Like) kritički upotrebio izraz „autonomaštvo“. Javnost je tada počela ubrzano da saznaje fragmentarne pojedinosti o sporu rukovodstava SR Srbije i SAP Vojvodine, a Bjelica ih pažljivo navodi.
Osim raspravama u štampi, pokušano je da se iz pat pozicije izađe raspravom koja se povela u okviru Socijalističkog saveza radnog naroda, nakon čega je Deseti kongres Saveza komunista SR Srbije 1986. godine naglasio stavove o „demokratskom centralizmu“. Pomenuto Stambolićevo podsećanje na istorijska srpska stanovišta o Vojvodini motivisalo je pokrajinsko rukovodstvo da u Vojvodini ofanzivno napadne „srpski nacionalizam“. Ovo je u Novom Sadu izvršeno povodom predstave Golubnjača, dela Jovana Radulovića u režiji Dejana Mijača. To dramsko delo kulture sećanja na žrtve ustaškog genocida je zaslugom Dušana Popovića i njegovih saradnika politički osuđeno kao prizivanje srpskog nacionalizma, zatim zabranjeno, a Mijač i neki od glumaca ove predstave doživeli su progon. Sve okolnosti su javnosti danas dobro poznate, a Bjelica je sukob oko Golubnjače posebno prikazao.
Pokrajinsko rukovodstvo ovim je pokušalo da pred javnošću pokaže „odlučnost“ u borbi protiv „srpskog nacionalizma“, ali je postiglo potpuno suprotan cilj, što se, nažalost, ne vidi iz Bjelicinog rada. Senka spora oko Golubnjače prekrivena je pred javnošću problemom pisanja istorije Saveza komunista Srbije, neuspehom izrade Enciklopedije Vojvodine, sporom sa vojvođanskim rukovodstvom zbog nejedinstva obrazovnog sistema, pa čak i sporom u vezi „Memoranduma SANU“, a Bjelica je sve navedene probleme brižljivo prikazao. Sporove u oblasti kulture je Bjelica obradio u posebnom poglavlju, što donekle otežava uvid u politički kontekst i značaj tih sporova. Ipak, to nije propust, jer je knjiga upućena publici koja ima potrebna predznanja o datim temama pa bi preterane digresije bile nepotrebne.
Bjelica je vanredno minuciozno i marljivo obradio pitanje sporenja rukovodstava SAP Vojvodine i SR Srbije i napornih rasprava o promeni Ustava Srbije nakon „smene generacija“ u rukovodstvu SR Srbije. Ove rasprave vođene su u periodu od 1986. do 1988. godine, a ticale su se primene Ustava, preciziranja ustavnih odredbi, predlaganja ustavnih amandmana i usaglašavanja predloga. Stvarne saglasnosti bilo je malo, rad na tom polju bio je iznurujući, izgubljen u galimatijasu hermetičkog političkog diskursa u doba dekadencije „samoupravnog socijalizma“, dug i sa zanemarljivim efektom. Bjelica je naročito pažljivo i strpljivo ispitao primarne istorijske izvore, arhivsku, memoarsku i publicističku građu tog doba. Neosetljivost vojvođanskog rukovodstva bilo je obeležje pokrajinskog odnosa prema inicijativi Srbije ka promeni Ustava SFRJ, što je vrhunac doseglo na Osmoj sednici SK Srbije. Kako se više od decenije vojvođansko rukovodstvo postavljalo kao sve tvrđi „stupor“ suštinskim a nezadrživim promenama u SR Srbiji, ono je zahteve republičkog rukovodstva sve više doživljavalo kao agresivne pretnje. Bjelica je taj stav pokrajinskog rukovodstva predstavio navodeći upozorenja Đorđa Radosavljevića Grneta.
„Vreme mitinga“
Kako su sporenja republičkog i pokrajinskog rukovodstva po pitanju autonomije SAP Vojvodine vođena u raznim komisijama, odborima, radnim grupama i nisu davala nikakvih rezultata, rasprava je počela da se preliva van ovih zatvorenih tela. Kontrolisani okvir te „prelivene“ rasprave poveo se unutar šireg okvira – u SKJ i SSRN. Taj širi okvir bio je preobiman da bi ograničio dalje prelivanje rasprave ka javnosti. Rasprava je počela da se širi ka opštoj javnosti, pre svega putem štampe. Eklatantna potreba ustavnog preuređenja SR Srbije probijala se ka javnosti jednim novim putem, „odozdo“, kojeg nije bilo moguće kontrolisati krovnim političkim organizacijama. Radilo se o očajničkim pokušajima Srba sa Kosova i Metohije da upoznaju javnost sa svojim nevoljama.
Bjelica je posebno obradio doba kad je spor o autonomiji SAP Vojvodine najzad preplavio javnost u poglavlju nazvanom „Vreme mitinga“. To „događanje naroda“ (ovako je nazivano u štampi naklonjenoj rukovodstvu SR Srbije) počelo je aktivnošću Srba sa Kosova i Metohije 1983. godine, uprkos progonima, pokušajima minimiziranja i suzbijanja njihovog pokreta u okvir dve mesne zajednice na Kosovu. Bjelica je vrlo kvalitetno obradio razvoj i nastojanja ovog pokreta. U isto doba su se odvijala još dva procesa značajna za podizanje nacionalne samosvesti srpskog naroda kojima Bjelica nije posvetio posebnu pažnju: nastavak izgradnje Hrama Svetog Save u Beogradu 1985. godine i proslava jubileja dva veka od rođenja Vuka Karadžića 1987. U atmosferi tih procesa su kosovski Srbi namerili da javnost upoznaju sa svojim stradanjem organizujući protestne šetnje po velikim srpskim gradovima, pod nazivom „mitinzi istine“. Bio je to s početka neugodan politički faktor čak i za rukovodstvo SR Srbije.
Prelomni trenutak dogodio se „mitingom istine“ kosovskih Srba u Novom Sadu jula 1988. godine. Bjelica je pažljivo zabeležio pojedinosti vezane za ovu protestnu šetnju, brižljivo navodeći i parole koje su uzvikivane na protestu. Kosovce u Novom Sadu nije dočekao niko iz rukovodstva Vojvodine, a čak im je isključena struja prilikom obraćanja prisutnima. Nažalost, u minucioznom radu sa izvorima istoričar nije saznao da je protestna kolona kosovskih Srba bila predvođena centralnom i vizuelno upadljivom porukom vojvođanskim Srbima koja je nošena na čelu povorke u vidu ogromnog flajera na kojem je pisalo: „I vi ste sa Kosova“. Poruka je proneta kroz Novi Sad, nad njom reprodukcija slike Seoba Srbalja Paje Jovanovića, nacionalna ikona Srba severno od Save i Dunava. Takvoj poruci očajnog, nebranjenog dela naroda, rukovodstvo Vojvodine pokušalo je da suprotstavi nejasni stav PK SSRN o „nacionalizmu“ protesta, a PK CK Vojvodine je čak osudio taj miting, saopštivši da se radi o „najgrubljem napadu na političko biće SAP Vojvodine“. Bio je to loš potez rukovodstva Vojvodine, jer su sećanje na duboke istorijske veze Srba dve srpske pokrajine, istorijsko stradalništvo i izbeglištvo proglasili agresivnim delom u ime sopstvenog političkog imaginarijuma.
Naime, Srpsko vojvodstvo su kao „političko biće srpskog naroda“ prvi pominjali Vladimir Ćorović (u Istoriji srpskog naroda) i Vasa Stajić (u knjizi Svetozar Miletić), a Ustav je kao izraz „političkog bića jednog konkretnog socijalističkog društva“ pomenuo Jovan Đorđević u jednom svom naučnom radu 1961. godine. Mada pomenuta likovno-verbalna poruka mitinga kosovskih Srba po svom značaju nije bila istorijska, već politikološka, socijalno-psihološka ili komunikološka činjenica, šteta je što Bjelica i na nju nije obratio pažnju. Naravno, o mitingu se odmah raspravljalo u CK SK Srbije i to na jednoj zatvorenoj sednici u diskusijama za koje je javnost odmah saznala, pa je sednica prozvana „zatvoreno-otvorenom“. Sporovi su nastavljeni raspravom u CK SKJ gde je vojvođansko rukovodstvo pokušalo da predstavi svoje kolege iz Srbije prekomerno agresivnima. Predsedništvo PK SK Vojvodine je konačno novosadski miting Kosovaca prozvalo „demonstracijama“, „napadom na Ustav iz 1974. godine“ i „politiku SKJ“, te „raspirivanje nacionalističkih strasti“ i slično. Iako su to bile izjave za zatvorene rasprave, sad je sve saznavala opšta javnost. Uprkos odlučnoj i osuđivačkoj retorici, pokrajinsko rukovodstvo počelo je da gubi podršku i ugled pred nižim nivoima vlasti po Vojvodini, tj. gubilo je „podršku baze“, kako se to onda govorilo.
Spor o autonomiji Vojvodine izbijao je u javnost, bez mogućnosti rukovodstva Vojvodine da tu javnost kontroliše. Ovu pojavu je Bjelica nazvao „vremenom mitinga“, iako ju je štampa onog vremena (pod kontrolom SK SR Srbije) radije nazivala „događanjem naroda“, na osnovu jedne rečenice Milovana Vitezovića. Na sledećim mitingu u Pančevu je broj kosovskih Srba bio simboličan, ali je prozvan „mitingom solidarnosti“ sa kosovskim Srbima. Na tom mitingu su se prvi put čule parole „Kosovo je Srbija“ i „Dole foteljaši“ [479], što je potonjem pokretu dalo karakter „antibirokratske revolucije“. Miting u Novoj Pazovi je rukovodstvo SAP Vojvodine pokušalo da obuzda zatvorivši ga u okvir opštinskog SSRN, ali je postiglo gore. Rasprava vođena po principu „otvorenog mikrofona“ je čak dovela do javnog postavljanja pitanja Brozove odgovornosti, što je tada bio neviđeni skandal. Mitinzi i javne rasprave su se širili po Vojvodini: Vrbas, Sombor, Sečanj, Crvenka, Ratkovo, Karavukovo, Apatin, Vršac… Kako su „socijalističke slave“ u Pećincima i Karavukovu vojvođanskom rukovodstvu dale nadu da još imaju podršku u narodu, pokušali su da prirede „kontramiting“ u Sremskoj Mitrovici. Potom su se partijski aktivisti SK na nivou opština i OUR-a po Vojvodini samostalno uključivali u raspravu, ne obazirući se mnogo na CK SK SAP Vojvodine.
Dok je pokrajinsko rukovodstvo gubilo kontrolu nad „bazom“, nastavilo je da pregovara sa republičkim rukovodstvom o promeni Ustava SR Srbije u okvirima Ustavne komisije. Naravno, ni u tim pregovorima nije pokazivalo stvarni napor da konstruktivno doprinese tom procesu. Bjelica je naveo paradigmatsku ocenu Radivoja Marinkovića kako iz Vojvodine „novih predloga i inicijativa nije bilo, već samo načelnih fraza kako treba tražiti zajednička rešenja“. Marinković je tada bio jedan od vodećih stručnjaka za pitanja samouprave, a rad Ustavne komisije završen je time što su se pokrajinski predstavnici „ogradili“ od predloga amandmana delegata Skupštine Srbije u vezi sa referendumom. Odbijanje referenduma, kao priznatog sredstva neposredne demokratije u uslovima odvajanja od partijske „baze“, snažno je doprinelo javnoj oceni da je rukovodstvo PK SK Vojvodine suštinski birokratsko. Konačno, a prekasno, pokrajinsko rukovodstvo pristalo je na javnu raspravu o amandmanima na Ustav.
U ulozi veznih menadžera pregovora republičkog i pokrajinskog rukovodstva istupili su tadašnji formalni politički i partijski šefovi Vojvodine: Nandor Major (predsednik Predsedništva APV) i Milovan Šogorov (predsednik PK SKV). Ova dvojica rukovodilaca, inače čestiti ljudi besprekornog karaktera, trebalo je da spoje nespojivo – tektonske raseline između političkog i partijskog rukovodstva SAP Vojvodine i rukovodstva SR Srbije, kosovskih Srba, ali i vojvođanske „baze“. Tu „bazu“ predstavljale su organizacije političkih i partijskih rukovodstava, razne društveno-političke organizacije, rukovodstva raznih nivoa socijalističkog saveza i OUR-a. Svi nivoi orgaznizovanja „baze“ su u doba samoupravnog socijalizma SFRJ, nadahnutog komunalnim načelom organizovanja, uživali rastuću faktičku samostalnost. Iza pobune vojvođanske „baze“ tinjala je i višedecenijska pobuna protiv novosadske „centralizacije“ Pokrajine, pojave koju još niko nije naučno obradio, a Bjelica je u prethodnoj knjizi o sukobima oko autonomije Vojvodine primetio da je na ovaj problem davno upozoravao Jovan Veselinov Žarko.
Major i Šogorov pokušali su nemoguće – da spoje ono što je decenijama razdvajano i izmire hronični sukob koji je postao preširok i predubok za kompromis. Uz to, vremena za kompromis više nije bilo. Štaviše, u tvrdoglavom pokrajinskom političkom i partijskom rukovodstvu su zbog pokušaja kompromisa na Majora i Šogorova počeli da gledaju kao na „izdajnike“. Rukovodstvo Vojvodine taktiziralo je pristavši na „popravni“ miting dočeka kosovskih Srba u Novom Sadu, nadajući se u podršku sindikata, čija se rukovodstva po Vojvodini još nisu upetljala u mitinge. Bila je to nova, po interes rukovodstva PK SK Vojvodine jako loša procena. „Popravni“ miting je organizovan uz podršku novosadskog gradskog odbora Saveza sindikata 25. septembra 1988. godine.
Iako je Bjelica zabeležio da su se na mitingu čule parole „U Novome Sadu srušićemo Vladu“, ipak nije zabeležio ono što je bilo još gore. Naime, kada se pred zgradom SPENS-a u ime CK PK Vojvodine ogromnom broju prisutnih obratio M. Šogorov, prisutni su mu okrenuli leđa. Za istorijsku metodologiju autora ovaj događaj je van perspektive, jer nalikuje na element politikantske atrakcije. Međutim, sa stanovišta političke nauke, socijalne psihologije, a naročito sa stanovišta komunističke ideologije, ovaj gest publike vanredno je bitan. Naime, tehnički organizator mitinga bio je krovni sindikat Novog Sada, a u komunističkoj ideologiji je upravo sindikalna organizacija temelj radničkog pokreta. „Okretanje leđa“ predsedniku CK PK Vojvodine u trenutku kad čita saopštenje CK je u tom kontekstu značilo da je „baza radničkog pokreta“ demonstrativno odbacila partijsko rukovodstvo.
Bio je to kraj pokrajinskog rukovodstva koje je, uzalud se nadajući u Stipu Šuvara, apelovalo da se održi zajednička sednica PK SK Vojvodine i CK SKJ. U tom trenutku je Dušan Čkrebić iz CK SK Srbije obavestio javnost da je sav sukob rukovodstava fokusiran na potrebu ukidanja „pokrajinskog prava veta“ na izmenu Ustava Srbije. Ovim je „tabu tema“ najzad javno nazvana pravim imenom i sve maske su trenutno pale. Bjelica istorijskom naučnom metodologijom nije mogao da izvede zaključak o ustavno-pravnom, pravno-teorijskom i politikološkom značaju Čkrebićevih reči. Javnosti je ovim prikazana sadržina imaginarijuma kojeg je PK SK Vojvodine nazvao „političkim bićem Vojvodine“. Svoj javnosti Vojvodine je trenutno postalo jasno da je za PK SK Vojvodine „političko biće Vojvodine“ u stvari bilo „pokrajinski veto“, dakle jedan negativan, opstruktivan i destruktivan činilac ustavno-pravnog sistema Srbije, kojim je godinama manipulisalo u svom uskom, „birokratskom interesu“.
Dramatični obrt dogodio se u Bačkoj Palanci, čije opštinsko rukovodstvo je prethodnih pola godine bilo izrazito lojalno pokrajinskom rukovodstvu. Ono je rukovodstvu čak bilo odano u toj meri da je na svojoj teritoriji (akcijom u mestu Gajdobra) čak onemogućilo jedan miting solidarnosti, što je bio jedini slučaj u Vojvodini. Isto opštinsko rukovodstvo (Radovan Pankov i Mihalj Kertes) je 2. oktobra 1988. godine u Bačkoj Palanci načinilo politički preokret. Dopustilo je da inicijativna grupa Jova Bajića (ranije zaustavljena u Gajdobri) najzad u Bačkoj Palanci priredi demonstracije protiv pokrajinskog rukovodstva. Time je i rukovodstvo Bačke Palanke otvoreno ušlo u direktan sukob sa PK SK Vojvodine.
Preokret u Bačkoj Palanci bio je pun strasti, pale su i teške reči između opštinskog i pokrajinskog rukovodstva. Bila je to inicijalna kapisla koja je detonirala nezadovoljstvo javnosti Vojvodine protiv pokrajinskog rukovodstva koje radi svog „birokratskog interesa“ brani „pokrajinski veto“. Komunisti, radnici, čak i đaci, pošli su 5. oktobra 1988. godine iz Bačke Palanke u Novi Sad na novi miting, gde ih je dočekao siroti Šogorov, čije obraćanje se ovog puta nije čulo od zvižduka i negodovanja okupljenih. Počeo je novi novosadski miting, a na čelu gradskog inicijativnog odbora mitinga bila je delegacija predvođena Savom Grujićem koja je podnela pismeni zahtev da PK CK SK Vojvodine podnese kolektivnu ostavku.
Oklevanje rukovodstva PK izazvalo je gnev okupljenih koji su masovno opkolili zgradu Pokrajinskog komiteta i zasuli je tetrapacima jogurta uzvikujući: „Dole foteljaši“. Već sutradan je sva Vojvodina bila na nogama, mitinzi po gradovima postali su masovni, a sve više demonstranata bilo je u Novom Sadu. Bjelica nije propustio da zabeleži da su se među demonstrantima pojavili čak i radnici zaposleni u organima pokrajinske uprave. Ove demonstracije protiv pokrajinskog rukovodstva nazivane su „antibirokratskom revolucijom“, a potom, zbog osobitog načina izražavanja narodnog nezadovoljstva, „jogurt revolucijom“. Uprkos molbi Šogorova, Slobodan Milošević nije došao u Novi Sad da „smiri strasti“. Kada se i CK SK Jugoslavije složio sa novonastalom situacijom (Živan Marelj je to nazvao „izdajom“), rukovodstvo PK CK Vojvodine je najzad podnelo ostavke, za njim Predsedništvo APV i Predsedništvo SSRN Vojvodine.
„Konačno, januara 1989. godine, na Vanrednoj konferenciji SKV, izabran je novi, Miloševiću odan Pokrajinski komitet, a poslednji ostaci uveliko razvlašćenog ‘autonomaškog’ rukovodstva zauvek su otišli sa političke scene“.
Dušan Kovačev je publicista iz Zrenjanina. Autor je preko 300 naučnih radova, rasprava, istraživanja, eseja, komentara, prikaza, prevoda i drugih radova (kompletan spisak možete pronaći ovde). Posebna oblast njegovog interesovanja su politička, pravna, kulturna, privredna i socijalna sadašnjost Vojvodine i njena istorija. Živi i radi u Beogradu. Ekskluzivno za Novi Standard.
Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard
Izvor Novi Standard
BONUS VIDEO:
