Насловна фотографија: presscentar.uns.org.rs

D. Tanasković: Duh mladih oblikuje delotvorni cinizam

Njihov cinizam smatram potencijalno produktivnim jer bi mogao biti zdrava osnova za izgradnju budućnosti u duhu naloga savremenosti, ali uz oslanjanje na tradiciju

Veličina duhovnog i svetovnog dara koji je Sveti Sava darovao svom srpskom narodu takva je i tolika da bi današnjem Srbinu najviše pristajalo bezmolvije, ćuteće iskazivanje večne zahvalnosti i, naročito, nastojanje da se vazda kreće stazom kojom je nepokolebljivo hodio i da ore brazdom koju je posvećeno, smerno i moćno na mnogim njivama zaorao taj jedinstveni neimar naše pravoslavne duhovnosti, srpske kulture i državnosti. Valjalo bi ćutati i, kako je govorio počivši patrijarh Pavle, molitveno „uzimati vreme“ pred Svetiteljevom ikonom, a zatim svakim danom sve doslednije i marljivije slediti put koji je kroz bespuće prokrčio i kroz tamu prosvetlio naš najveći putokazac i prosvetitelj Sveti Sava – otvarajući složenu temu smisla svetosavlja u savremenom svetu, ovako u razgovoru za Pečat besedi Darko Tanasković, ugledni srpski filolog orijentalista, islamolog, univerzitetski profesor, književnik, prevodilac, diplomata…

Srpski narod danas, kao i u proteklim vekovima, sledi i proslavlja Svetog Savu. Čini se da Sveti Sava na svom duhovnom i životnom putu nije imao koga da sledi. Šta za Srbe u ovom vremenu predstavlja svetosavlje, jesu li, i koliko su, na svetosavskom putu?
– Da, Sveti Sava nije imao koga da sledi, do svoje ljubavi prema Bogu i prema svome srpskom rodu. Pesnik Vasko Popa je to najjezgrovitije iskazao snažnim stihom: „Putuje po mračnoj zemlji. Štapom pred sobom mrak na četvoro seče. (…) Putuje bez puta i put se za njim rađa.“ Mi pred sobom imamo davno prokrčeni put, samo ga treba u varljivim i lažljivim tmušama našega veka prepoznati i imati pouzdanja, odvažnosti, znanja i snage da se njime korača, ma koliko to ponekad, a za Srbe u novije vreme često, prečesto, izazovno i teško bilo. A šta nam danas primer Svetog Save znači, da bismo svi zajedno, kao Srbi, ostali okupljeni na putu dostojanstva i slobode? Veličanstveni podvig Svetog Save osvetljava put iz nezavršene prošlosti u nezapočetu budućnost.

Njegova pouka istovremeno je vanvremenski duhovna i svevremenski ovosvetska. Samim tim, svetosavlje nije, kako se priviđa onima koji ne mogu ili ne žele da razumeju, nekakvo nacionalno, pa i nacionalistički suženo srpsko pravoslavlje već skladan i delotvoran spoj univerzalnog, srpskog i stvaralačkog. Uključujući se u raspravu o „srpskom svetu“, ugledni antropolog Ivan Čolović ocenjuje da je aktuelizovanje tog određenja „ponižavajuće i skandalozno svođenje čoveka, kulture i društva na jednu navodno najvažniju dimenziju, takozvani nacionalni identitet“. Niko mi do sada nije uspeo objasniti zašto je uvažavanje kategorije nacionalne pripadnosti i identiteta automatski i isključivanje svih drugih dimenzija čoveka, kulture i društva, ali ni zašto bi se jedino to svojstvo moralo potisnuti i dokinuti da bismo dobili ulaznicu za civilizovani svet. Upravo je svetosavski uzor najubedljiviji dokaz za suprotno, što potvrđuju primeri mnogih, u svetu priznatih srpskih velikana.

Kako bi se u našem vremenu i njegovom pojmovniku mogao opisati amanet Svetog Save?
– Premda je Sveti Sava uzorao mnogu plodnu brazdu u Gospodnjem i u ovozemaljskom vinogradu, čini se da bi se u naše vreme i za naše vreme, ovde i sada, a zarad budućnosti, njegov amanet najbolje mogao sažeti u moralnom i praktičnom nalogu da vazda budemo ljudi, Srbi i stvaraoci. Jedino sledeći Savin putokaz i hodeći njegovim zahtevnim putem moguće je biti i izdržati ujedno kao svetski čovek, pravoslavni Srbin i stvaralačka ličnost, delatno otvorena za duh i potrebe novih vremena i svetskih prilika, koje su često, ne samo za Srbe, preteće, zloslutne neprilike jednog vazda nesavršenog sveta. A taj nesavršeni svet je razumevao kao malo ko i umeo da se kroz njega u svojoj misiji sigurno i suvereno kreće. Bio je na najpuniji, univerzalni hrišćanski način svetski čovek, ali i samosvesni Srbin koji je promišljeno i uporno, stvaralački revnovao na polzu svoga otačastva. O tome najuverljivije svedoči njegova uspešna borba u teškim vremenima i protiv mnogih prepreka za autokefalnost Srpske pravoslavne crkve. Pročitamo li u Žitiju Svetog Save iz pera Teodosija Hilandarca poglavlje posvećeno Savinom odlasku u Nikeju radi dobijanja autokefalije za SPC, uvidećemo koliko je razložno i racionalno bilo njegovo sagledavanje nezavidnog položaja srpske Crkve u jurisdikcijskoj potčinjenosti Konstantinopolju i, na temelju te precizne „političke“ dijagnoze, smela odluka da se zatraži puna samostalnost za svoju arhiepiskopiju!

Kao svetski čovek, Srbin i stvaralac u svom vremenu, Sveti Sava blistavo je dokazao kako je moguće biti iskreni hrišćanin, pripadnik svog naroda i delatnik u zadatom, nesavršenom, ali jedinom mogućem i realnom svetu. Delujući za, a ne protiv… Razrešio je teško razrešivu usudnu razapetost Crkve koja, po Hristovim rečima o njegovom carstvu, „nije od ovoga sveta“, a mora živeti u ovome svetu. A to je izazov svakog istorijskog vremena. Našeg možda i više od bilo kojeg prethodnog. Slediti taj visoki ideal punoće Logosa u ovo vreme obezduhovljenosti i sveopšte sumnje u smisao egzistencije iznad ravni pukog fizičkog preživljavanja i zadovoljavanja telesnih potreba i pretežno niskih poriva nikako nije lako (a kada je bilo?), ali mu treba istrajno težiti. Takav izbor predstavlja jedini izgledan put ka meti za srpski, ali u biti i svaki drugi pravoslavni narod koji, istovremeno ostajući privržen univerzalnom sistemu vrednosti i jedinstven u svom identitetu, želi da bude dobar i pouzdan, uvažen sused u okruženju i da se aktivno i ravnopravno uključi u burna i izazovna zbivanja na planeti. Sarađujući sa svima, a ostajući svoj.

Prikaz unutrašnjosti Hrama Svetog Save (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Prikaz unutrašnjosti Hrama Svetog Save (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Može li se u tome uspeti? Mnogi nas uveravaju da ne može, da se svet iz osnova promenio, da je bolje da zaboravimo na Svetog Savu i ne opterećujemo se, kako vole da kažu, nazadnim verskim i nacionalnim mitovima. Ima li odista razloga da se tako, u svetosavskom zajedništvu duha i kulture, koje je iznad događajne istorije i njenih povremenih i privremenih zaokreta, samosvesno, dostojanstveno i realistično ne nastavi kretanje današnjim i sutrašnjim svetom i vremenom, van kojih i bez kojih nijedno u sebe zatvoreno i fragmentarno nacionalno pregnuće nema izgleda na uspeh? Uveren sam da nema. Često se vajkamo da, za razliku od nekih srećnijih naroda, nemamo onu dubinsku, prećutnu nacionalnu strategiju koja ne mora biti zapisana na hartiji. Odgovaram im da imamo svetosavski obrazac, a ostalo je na nama.

Kada je reč o nacionalnoj strategiji i zajedništvu, kako razumeti delovanje „druge Srbije“, taj problem velike raspolućenosti, koja možda narod ne zaokuplja, ali koju politika zloupotrebljava?
– Pre nekoliko godina naš poznati pisac Dušan Kovačević objavio je knjigu Dvadeset srpskih podela. Neposredno po izlaženju privukla je određenu medijsku i čitalačku pažnju, ali je, kako mi se čini, prebrzo zaboravljena. A trebalo bi da je svaki Srbin drži na noćnom stočiću i bar nešto iz nje svake večeri, ako ne prati neki rijaliti šou, pre spavanja pročita kako ne bi sasvim mirno i spokojno spavao, pošto se tokom dana u vezi s nečim, najčešće političkim, žučno raspravljao i nepomirljivo svađao s nekim drugim Srbinom. Kovačevićeva dijagnoza srpskog svađalaštva i podela, na način svojstven stvaralačkom rukopisu ovog pisca, duhovita je i satirična, ali i veoma ozbiljna i mogla bi biti poučna, pa i lekovita. Sve podele koje Kovačević registruje u manjoj ili većoj meri i danas su aktuelne, otvoreno ili latentno, s tim što se sve one nekako sublimiraju u tezi o, pretpostavljam, „dvema Srbijama“. Naime, govori se o „drugoj Srbiji“, pa je logično da postoji i neka „prva Srbija“. Ona se, valjda, podrazumeva i ne pominje, ali se „druga“ mogla diferencirati samo u odnosu na nekakvu „prvu“.

Da li je samim tim nužno svrstavanje, izbor, grupisanje, okretanje, pripadanje „izabranoj Srbiji“? Kakav je vaš stav?
– Pošto mi ono što se manifestuje kao „druga Srbija“ nije blisko, trebalo bi da pripadam prvoj, ali ja to ne smatram potrebnim i ne želim, jer jednostavno osećam da pripadam, prosto naprosto, Srbiji. Verujem, možda optimistički i naivno, da se tako, uprkos prividima koji se u javnoj sferi nastoje stvoriti, oseća većina građana koja se ne poistovećuje sa „drugom Srbijom“ ili ih teme ove unutarsrpske podele ne dotiču.

E sad, pitate me šta mislim o postojanju „druge Srbije“. Mislim da je ono loše i štetno po naš narod, ali nažalost danas i realno, kao možda i najoštrija podela koja ga razapinje. Uopštavanja složenih društvenih pojava, a i pojava uopšte, po definiciji su i pogrešna, jer van sebe nužno ostavljaju znatan deo stvarnosti, ali na njih smo ponekad, posebno u ovakvim razgovorima, prosto prinuđeni. Formaciju „druga Srbija“ doživljavam kao izvorno višestruko heterogenu grupaciju ljudi sa zajedničkim sadržateljem odnosa prema sopstvenoj nacionalnoj, srpskoj pripadnosti, koji ne ide dalje i dublje od podatka u ličnoj karti, pasošu ili, u najboljem slučaju, popisnoj rubrici. Pošto to već jesu, ako jesu, podnose da statistički budu Srbi, ali bi u većini mogli biti i bilo šta drugo, jer nacionalni identitet doživljavaju kao staromodnu, ograničavajuću i opterećujuću prepreku utapanju u punu svetskost, za koju drže da je u duhu vremena i opštečovečanskog progresa.

Njihova progresivnost je, međutim, od one vrste kojoj je pripadao i komunistički internacionalizam u titoističkoj alotropskoj modifikaciji, a s kojim mnoge (nikako sve) pripadnike „druge Srbije“ ne povezuje samo identična ideološka matrica već i dubinske spone mnogo realnijeg kontinuiteta. Od istog su materijala i njihova demokratičnost i tolerancija, a o istinskom prihvatanju rasterećenog pluralizma da i ne govorimo. Predstavnici „druge Srbije“ neće, naravno, nipošto priznati liberalno presvučeni vrednosno-ideološki kontinuitet s tim boljševičkim tipom (protivsrpskog) jednoumlja, ali ih njihov odnos prema određenim pojavama i temama uverljivo odaje. Posebno ih reaktivno pokreću, sve do razdražljivosti, tri tematska područja: društvena uloga Srpske pravoslavne crkve, percepcija procesa razbijanja Jugoslavije i ratova koji su ga pratili, s projekcijom unazad, do simptomatičnog sagledavanja i vrednovanja fenomenologije Drugog svetskog rata, a onda i svaki korak usmeren ka institucionalizaciji srpske kulture pamćenja.

Promišljajući pomenutu „progresivnost“ i „razdražljivost“, kako biste odredili najdublje suštinu ove grupacije koju imenujemo kao „druga Srbija“?
– Za „drugosrbijanštinu“ je, ukupno uzevši, karakteristična izrazita neistoričnost, tj. isključivanje dimenzije istorijskog konteksta, prošlog i sadašnjeg, a i mogućeg budućeg, iz analitičkog postupka i načina izvođenja zaključaka, praćenih eksplicitnim ili implicitnim vrednosnim sudovima. Jednom rečju, dogmatizam. Primera radi, prvosveštenici „druge Srbije“ svoju Bibliju, Filozofiju palanke Radomira Konstantinovića iz 1969. godine sistematski nastoje da oslobode bilo kakve moguće istorijske kontekstualizacije, iako ona nosi znatan „ideološki sadržaj, naboj i potencijal“ posleratne epohe i režima komunizma, kako je to u Duhu samoporicanja ubedljivo razložio Milo Lompar. Konstantinovićev manifest za sledbenike je „sveti tekst“ koji lebdi iznad vremena i prostora, upotrebljiv uvek kad treba ošinuti po našoj/srpskoj „palanci“. Tu bismo, međutim, morali biti oprezni, jer bi se neka svojstva koja svakako ozbiljan autor Konstantinović pripisuje „palanci“ mogla primeniti na njih. Tako on, na primer, smatra da je normativni teizam „palanke“ zapravo „jedan ateizam, i to ateizam kojim filozofija palanke potvrđuje da je bog za nju samo funkcija, stavljanje u službu njenih normi, bog socijalnog života“, bez ikakve metafizičnosti. A „druga Srbija“ je, znamo, izrazito ateistična, pa i antiteistična, u službi svog nehrišćanskog/posthrišćanskog, globalističkog „boga“. Nije li takav stav neupitnog sledbeništva u biti palanački? Razlikuju se samo bogovi.

Rol-ap baneri sa reklamom dnevnih novina „Danas“ i likom Radomira Konstantinovića u dvorištu njegove rodne kuće u Ivanjici povodom razgovora o 50. godišnjici objavljivanja „Filozofije palanke“, 25. avgust 2019. (Foto: Snimak ekrana/Novi Optimizam)
Rol-ap baneri sa reklamom dnevnih novina „Danas“ i likom Radomira Konstantinovića u dvorištu njegove rodne kuće u Ivanjici povodom razgovora o 50. godišnjici objavljivanja „Filozofije palanke“, 25. avgust 2019. (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Novi Optimizam)

Tekstovi, kao i pojave i događaji, moraju se čitati, tumačiti i razumevati u kontekstu. Inače mogu da zavedu, budu zloupotrebljeni, ali i da se osvete. Čak su i muslimani, za koje je Kuran neprikosnovena Reč Božija, u jednom trenutku osetili potrebu da ustanove teološku disciplinu nazvanu Nauka o razlozima spuštanja, tj. objavljivanja pojedinih sura i ajeta, kako bi njihov smisao objasnili polazeći od istorijskih okolnosti trenutka u kome je Alah odlučio da pošalje Znak svojoj zajednici. Istinski verujem da svako ima pravo na svoje uverenje i na njegovo slobodno saopštavanje, pa tako i oni koji se osećaju pripadnicima „druge Srbije“. U tom pogledu za mene njeno postojanje ne predstavlja nikakav problem, ali mi smetaju isključivost, arogantnost i umišljena intelektualna superiornost priličnog broja njenih najglasnijih protagonista, kao da poseduju apsolutnu istinu koja podrazumeva i moralnu prevashodnost.

Nedavno je list Danas preneo konstataciju jednog istaknutog „drugosrbijanca“: „Neostvaren san ove vlasti je komunikacija na ravnoj nozi sa ličnostima koje predstavljaju intelektualnu elitu ove zemlje.“ Da li sanja i kakve snove sanja ova vlast uopšte me ne zanima, pogotovo u razmatranju fenomena „druge Srbije“, jer ga ne sagledavam politički, u binarnoj dihotomiji „vlast-opozicija“, pošto u redovima opozicije ima stranaka koje ne pripadaju „drugoj Srbiji“, a ni neki u prividno monolitnom frontu vlasti nisu baš imuni na sve „drugosrbijanske“ ideje i osobine. Zanima me na osnovu kakvih merila se utvrđuje pripadnost intelektualnoj eliti Srbije i ko je vlastan da vrši takvu selekciju? Da li su jednoumlje i prepotentnost nekih istaknutih „drugosrbijanaca“ dovoljni da oni i njihovi istomišljenici za ovaj narod stvarno budu savremena elita, a istovremeno na njega gledaju sa visine? Jer Srbija je, kao i svaka druga nacija, uvek imala i treba da ima reprezentativnu elitu, pri čemu je nužno razlikovati stvarnu elitnost od nadobudnog, samoproglašenog elitizma.

Iako ne učestvujem u medijskim političkim nadmetanjima, nemam baš najbolja iskustva s pojedinim predstavnicima „intelektualne elite“ s naslovne stranice lista Danas. Jedan od „drugosrbijanskih“ korifeja, inače univerzitetski profesor i moj davnašnji poznanik, čiji mi je slavni otac bio učitelj, kolega i prijatelj, možda i zato što ga je delimično skrivala zaštitna maska, u mimohodu mi je na pešačkom prelazu sočno opsovao majku. Ponosna, a Mladićevim muralom u našem komšiluku „osramoćena stara Beograđanka“, kako se predstavila, inače novinarka mlađih srednjih godina, i to pred zgradom u kojoj stanujem od 1962, reče mi da sam „bedna ameba“. Strepim od nekog narednog slučajnog susreta, iako među ljudima kojima ideje „druge Srbije“ nisu strane imam dobrih prijatelja i korektnih kolega, pa se i nadam da svi mostovi u ovom štetnom unutarsrpskom raskolu ipak nisu porušeni.

***

Ako se nekritička i nikakvim humanim merilima „pripitomljavana“ fasciniranost moćima algoritama da obrade ogromne količine podataka bude i dalje eksponencijalno uvećavala, neće li daleki ishod biti onaj koji, kao fantastičnu mogućnost, projektuje izraelski mislilac Juval Noa Harari u svom svetskom bestseleru indikativnog naslova Homo Deus (Čovek Bog), da će „dataizam“ (teorija apsolutizovanja podataka) „s homo sapiensom uraditi isto što je homo sapiens uradio sa svim ostalim životinjama“. Ako visokointeligentni algoritmi zagospodare ljudskim mozgom, „posmatrano s osvrtom unazad, ispostaviće se da je čovečanstvo bilo samo jedan talasić u kosmičkom protoku podataka“. Zaista, izgleda neverovatno i čudovišno. Ali zar nisu tako savremenicima izgledale i Orvelove „istorije sutrašnjice“ – kaže Darko Tanasković, srpski filolog orijentalista, islamolog, univerzitetski profesor, književnik, prevodilac, diplomata i naš sagovornik, koji u nastavku razgovora za Pečat promišlja niz tema vezanih za aktuelne nacionalne i globalne probleme.

Među najpozvanijima ste za razgovor i kritičko procenjivanje odnosa Srbije i Svete stolice. Kakvi su odnosi dve države danas?
– Uvek je nezahvalno i rizično upuštati se u razmatranje teme odnosa između Srbije i Svete stolice, jer i kad su formalno razdvojene, u njima su nerazdvojivo spregnute državna/politička i crkvena/duhovna dimenzija. Kao ambasador, šest godina sam u Vatikanu predstavljao državu SRJ, Državnu zajednicu Srbija i Crna Gora i, najzad, a suštinski uvek, Srbiju. Bio sam akreditovan kao predstavnik države kod Svete stolice, takođe države, i u tom pogledu sve je bilo jasno. Problematika međucrkvenih odnosa nije bila u mojoj nadležnosti, ali su se u bilateralnim poslovima snažno osećali impulsi koji su dolazili iz dinamike u sferi dijaloga i saradnje Srpske pravoslavne crkve i Katoličke crkve, kako one na bivšem jugoslovenskom prostoru, tako i Rimske kurije, a i stavova pravoslavlja prema katolicizmu uopšte.

Može se, dakle, reći da se diplomatsko službovanje pri Svetoj stolici razlikuje od delovanja u bilaterali s drugim državama ili u multilateralnoj sferi. Ta razlika proizlazi iz dvojnog bića Svete stolice, koja je istovremeno svetska „prestonica“ katolicizma i država s punim međunarodnopravnim subjektivitetom. Mnoge značajne oblasti diplomatskog delovanja u strukturi bilateralnih odnosa (klasična politika, ekonomija, bezbednost, konzularni poslovi…) jednostavno ne postoje u međudržavnim odnosima sa Svetom stolicom. Upoznao sam više izvanrednih i iskusnih diplomata pojedinih zemalja koji se nisu snašli u Vatikanu, jer nisu razumeli specifičnu prirodu papske diplomatije. S druge strane, poslanički mandat pri Svetoj stolici pravi je profesionalni i životni poklon koji donosi mnogo dragocenih uvida i saznanja o najznačajnijim pitanjima savremenog sveta. Vatikan je jedinstvena diplomatska osmatračnica. Tu se može mnogo saznati i naučiti, ako je diplomata spreman da se u punoj meri angažuje na svim poljima koja mu se u Vatikanu otvaraju i da se posveti onome što je jedan moj kolega srećno krstio „cerebralnom diplomatijom“.

Šta je tokom diplomatskih aktivnosti u Vatikanu ostavilo poseban utisak na vas?
– Kao primer jednog po svemu izuzetnog diplomatskog, ali nikako samo diplomatskog iskustva, mogu navesti, recimo, audijenciju radi predaje akreditiva kod pape Jovana Pavla II, 2002. godine. Osećao sam razumljivu tremu, neki neobičan nemir, ali me je čudesno smirio pogled na El Grekov portret Hrista pored ulaza u papsku biblioteku, očiju molitveno upravljenih ka nebu. Na ličnom iskustvu sam, eto, spoznao katarzičnu moć istinski velike umetnosti. Papa je u to vreme već bio ozbiljno bolestan i telesno zanemoćao, ali duhovno neumanjeno pribran i lucidan, što sam zaključio na osnovu triju pitanja koja mi je tokom razgovora postavio, a od kojih se prvo odnosilo na procenu da li je za albanski nacionalni korpus bitniji integrativni faktor nacionalna ili verska odrednica, da bi me potom pitao šta se dešava sa bivšim predsednikom Slobodanom Miloševićem, a kad sam mu rekao da je on, kako je i njemu verovatno poznato, izručen Međunarodnom sudu u Hagu, sa neodobravanjem je zavrteo glavom i kratko primetio: „To nije dobro. Predsedniku nije tamo mesto.“

Pripadnici švajcarske garde na Trgu Svetog Petra posmatraju obraćanje pape Franciska (Urbi et Orbi) sa balkona Bazilike Svetog Petra u Vatikanu na katolički Božić, 25. decembar 2015. (Foto: Reuters/Alessandro Bianchi)
Pripadnici švajcarske garde na Trgu Svetog Petra posmatraju obraćanje pape Franciska (Urbi et Orbi) sa balkona Bazilike Svetog Petra u Vatikanu na katolički Božić, 25. decembar 2015. (Foto: Reuters/Alessandro Bianchi)

Najzanimljivije je bilo treće pitanje. Zanimalo ga je kakvo mišljenje među bivšim Jugoslovenima, posle raspada zajedničke države, vlada o maršalu Titu. Saslušavši moj nešto duži pokušaj odgovora i objašnjenja, rekao je samo: „Da, da… znali smo mi njega dobro. Više puta je bio ovde kod nas.“ A poznato je da je Tito samo jednom zvanično posetio Vatikan i sastao se papom Pavlom VI 1971. godine, kao i da je, kako piše Jože Pirjevec, avgusta 1944. godine „turistički“ posetio Rim, uključujući Crkvu Svetog Petra. Među istoričarima su iznošene spekulacije da je dolazio još neki put, ali za to nisu pronađene verodostojne potvrde. Kad sam papinu opasku saopštio jednom od najboljih poznavalaca jugoslovensko/srpsko-vatikanskih odnosa, kolegi i prijatelju Dragoljubu Živojinoviću, slegao je ramenima: „Nauka zna za samo jednu posetu, ali ako papa kaže…“ Naveo sam ovo sećanje kao odabranu ilustraciju za širok spektar posebnih saznanja do kojih se može doći tokom diplomatske službe pri Svetoj stolici. Uzgred, nadbiskup Pjerluiđi Čelata, nekadašnji papski nuncije u Sloveniji i u Turskoj, s kojim sam se dobro upoznao, bio je lični sekretar pape Pavla VI u vreme Titove posete, pa sam i od njega ponešto zanimljivo doznao…

Vaše diplomatske aktivnosti uključivale su i posredovanje između SPC i Svete stolice…
– Naravno, kao što rekoh, diplomatska misija u Vatikanu, kao podrazumevano saputništvo, uključuje i praćenje, radi pružanja logističke i druge podrške, dijaloga između SPC i Svete stolice. Kao nedovoljno obavešteni laik nisam pozvan da dajem pouzdane sudove o problematici međucrkvenih odnosa, tako da ću u ovom razgovoru izneti samo svoje pretpostavke i utiske.

Dijalog i saradnja između Srpske pravoslavne crkve i Svete stolice najviše se kreću terenom životnih i praktičnih pitanja koja se odnose na položaj Katoličke crkve i verske zajednice u Srbiji, saživot u verski mešovitim sredinama, kao i na odnos države prema crkvama i verskim zajednicama uopšte. Na ovom planu se interesi većine crkava i verskih zajednica u mnogo čemu poklapaju (npr. u vezi sa nastavom religije u školama, obavljanjem verske službe u vojsci, restitucijom imovine nacionalizovane posle Drugog svetskog rata, socijalnim statusom sveštenika, kao i donošenjem zakona kojima se zadire u neka bitna etička pitanja…), pa one ostvaruju veoma uspešnu saradnju u zajedničkom nastupanju prema državi. Na političkom planu, SPC, kao i država Srbija, nastoje da utiču na Svetu stolicu da zadrži stav nepriznavanja „Kosova“ i da iskoristi svoj autoritet kod Katoličke crkve u Hrvatskoj i kod hrvatske države kako bi se poboljšao težak položaj tamošnje pravoslavne/srpske manjine.

Teološka i eklisiološka pitanja se ređe razmatraju, jer nema nikakvih izgleda da doktrinarne razlike između pravoslavnog i katoličkog tumačenja pojedinih dogmi budu ublažene, relativizovane ili prevaziđene, što važi za katoličko-pravoslavni odnos i ekumenski dijalog uopšte. Ipak, ima pokušaja da se otvoreno razgovara o spornim pitanjima, tako da se teološki dijalog ne može smatrati zatvorenim. Postoji i Svepravoslavna komisija za dijalog sa Katoličkom crkvom, čiji je u ime SPC član ugledni vladika Irinej (Bulović). Ako se stvarno želi, uvek ima o čemu da se razgovara, bez namere da se sagovornik po svaku cenu ubedi u ispravnost svog stava.

Evo jednog, po svemu izuzetnog primera: prilikom posete delegacije Svetog arhijerejskog sinoda SPC Svetoj stolici, radi potpisivanja sporazuma o saradnji SPC sa Papskim Lateranskim univerzitetom (2003), počivši mitropolit Amfilohije (Radović) i vladika Irinej (Bulović) vodili su izuzetno zanimljiv i sadržajan razgovor o najdelikatnijim teološkim temama, uključujući i smisao papskog primata, sa tadašnjim prefektom Kongregacije za doktrinu vere, kardinalom Jozefom Racingerom, potonjim papom Benediktom XVI. Kardinal Racinger je tom prilikom izrazio žaljenje što za ovaj razgovor nije bilo više vremena i radovao se njegovom nastavku u Beogradu, kuda je krajem iste godine trebalo da putuje. U međuvremenu je postao papa.

Najzad, ne bih bio do kraja iskren kad ne bih pomenuo i jednu manje prijatnu, ali izgleda neizbežnu stranu diplomatskog službovanja svakog Srbina pri Svetoj stolici. Usled tvrdog antikatoličkog stava jedne značajne i uticajne struje u svetskom i srpskom pravoslavlju („U istoriji čovečanstva postoje tri glavna pada: Adam, Juda, papa“ – Ava Justin Popović), kao i teških ogrešenja znatnog dela katoličkog klera i vernika o srpski narod, naročito tokom Drugog svetskog rata, te kontinuirane vatikanske opstrukcije srpske državotvornosti u prošlosti, sve do nezavršene najnovije, svako ko na bilo koji način ostvaruje kontakte sa Svetom stolicom i Katoličkom crkvom postaje sumnjiv i neretko biva izložen „rutinskim“ optužbama za „papizam“, „ekumenizam“, težnju „unijaćenju“ itd. Iako ni ja nisam bio pošteđen, držao sam da me to stvarno ne pogađa, jer sam radio po savesti i, uveren sam, u državnonacionalnom interesu.

Prof. dr Darko Tanasković (Foto: Medija centar Beograd)

Korisno je svakako što je u jednom od prethodnih brojeva Pečata objavljen iscrpan razgovor sa uglednim i uticajnim mitropolitom Ruske pravoslavne crkve Venijaminom (Puškarom), pod naslovom „Susret sa papom nije mala sablazan“. Lakše mi je ipak pri duši što sam se po službenoj dužnosti sreo sa trojicom papa, kad su već na isti način „zgrešili“ i ne baš malobrojni pravoslavni poglavari i arhijereji, poput vaseljenskog patrijarha Atinagore, moskovskog Kirila i našeg počivšeg mitropolita Amfilohija, a sećam se i koliko se patrijarh Pavle svojevremeno obradovao kad je čuveni milanski kardinal Martini odlučio da svoj 75. rođendan proslavi u Beogradu i da ga tom prilikom s visokim poštovanjem pohodi. Ta valjda su i ovi pomenuti i mnogi nepomenuti arhijereji neki pravoslavci… Obradovao sam se kad sam u opsežnom i studioznom predgovoru Vladimira Dimitrijevića u knjizi Olge Nikolajevne Četverikove Izopačenici ili ko stoji iza Vatikana (u kojoj je papa Francisko predstavljen kao arhiizopačenik) pročitao da „treba ostati na putu Svetog Save, koji je put Gospodnji. I drugog nema“. Slažem se – NEMA!

Kako vidite raspoloženje i duhovnost naše mlade generacije? Uočava se da mlada i srednja generacija poseduju potencijalno produktivni cinizam, kao svojevrsno raskršće s kojeg može da se skrene u nihilizam, u destrukciju, ali i u izgradnju novih paradigmi ka živoj i zdravoj tradiciji!?
– Ukoliko stariji čovek želi da zadrži objektivnost prosuđivanja, a naročito procenjivanja, nepreporučljivo je da se izjašnjava o stanju mlađih naraštaja. Pre svega, pitanje je koliko iz perspektive svojih predstava, životnih iskustava i obaveštenosti o njima uopšte može da razume mlade. Ipak, kako je nepobitna istina sadržana u izreci „na mladima svet ostaje“, što je u ovoj stvari jedina izvesnost, neizbežni su razmišljanje i razgovaranje o onima kojima pripada budućnost, a koji su, ne zaboravimo to, naša deca i unuci… U rasuđivanju o mladima stariji su skloni nekolikim stereotipima. Smatraju, uglavnom, da je u vreme njihove mladosti sve bilo bolje i normalnije, a da je sadašnja omladina u mnogo čemu iskvarena i nepouzdana u pogledu društvene i istorijske odgovornosti koju treba da ponese u suočavanju s ozbiljnim izazovima savremenog sveta. Milan Rakić je još početkom veka osećao pritisak takvog nepoverenja i napisao čuvenu pesmu Na Gazimestanu, kojoj se valja što češće vraćati. Iako je spevana u kontekstu konkretnih srpskih prilika, mislim da se može smatrati i opštim odgovorom na sumnje starijih u sposobnost i spremnost mladih da odgovore zadacima koji im usud donosi, bez obzira na njihovu prirodu i težinu.

Sasvim je sigurno da je u vreme našeg odrastanja i stasavanja, u mom slučaju prvih godina posle Drugog svetskog rata, mnogo toga bilo drugačije, a veliko je pitanje da li je baš sve tada bilo i bolje. Možda je najtačnije reći da nešto jeste, a nešto i nije. Neporecivo je, na primer, da nam je mladost, ukupno uzevši, bila spokojnija, zdravija, društvenija i sa manje neposrednih pretnji životu u neposrednom okruženju. Stavili bismo cigle kao golove i satima igrali fudbal na ulici, a zimi se na strmim ulicama bezbrižno sankali, dok danas roditelji zaziru da puste decu da se igraju i druže na samo nekoliko stotina metara od kuće. O parkovima da i ne govorimo. Ovo je samo jedan aspekt različitosti između tadašnjih i sadašnjih prilika, ali je u širem i opštijem smislu metaforičan.

S druge strane, ubrzani naučni, tehnološki, komunikacijski i civilizacijski napredak čovečanstva stavio je mladima na raspolaganje mogućnosti obaveštavanja o pojavama i zbivanjima, kao i upoznavanja sveta, što samo po sebi ne mora značiti i njegovo razumevanje, o kakvima mi nismo mogli ni sanjati. Bez ulaženja u pojedinosti, za šta ovaj razgovor nije prilika, može se reći da je kibernetička revolucija za samo nekoliko decenija do neprepoznatljivosti izmenila planetarnu situaciju čoveka i promenila karakter međuljudskog opštenja. Sećam se koliko je zanimanja, ali i neverice, izazvala proročka knjiga Norberta Vinera Kibernetika i društvo, sa podnaslovom „Ljudska upotreba ljudskih bića“, napisana 1954, a kod nas 1964. godine objavljena u čuvenoj Nolitovoj biblioteci „Sazvežđa“.

Računarom sam oprezno počeo da se služim krajem devedesetih godina prošlog veka, a danas se čak i meni život bez njega čini nezamislivim. Za mlade je od najranijeg detinjstva sajbersfera domaći teren, kojim se suvereno kreću, a njihov svet je sve manje univerzum, a sve više metaverzum, sa prevlašću virtuelnog nad stvarnim, što ne budi baš najsvetlije slutnje. Ali to je realnost od koje se ne može pobeći, pa joj se moramo prilagođavati, ali uz nastojanje da se u njoj, onoliko koliko je to najviše moguće, sačuva životno i duhovno neophodna mera ljudskosti. Da ne preminu baš sve vrline koje su se u antici nazivale kardinalnim. Iako ga one uglavnom nisu svesne, taj težak poduhvat predstoji sadašnjoj mladoj i srednjoj, a i svim budućim mladim generacijama.

Rešenje nije u tome da se, recimo, kako s razlogom predlažu neki zabrinuti stručnjaci, deci do određenog uzrasta zabrani korišćenje mobilnog telefona, jer je takva zabrana nesprovodljiva, već da se u to korišćenje uvedu mera i neka kognitivna i etička pravila. Ako se nekritička i nikakvim humanim merilima „pripitomljavana“ fasciniranost moćima algoritama da obrade ogromne količine podataka bude i dalje eksponencijalno uvećavala, neće li daleki ishod biti onaj koji, kao fantastičnu mogućnost, projektuje izraelski mislilac Juval Noa Harari u svom svetskom bestseleru indikativnog naslova Homo Deus (Čovek Bog), da će „dataizam“ (teorija apsolutizovanja podataka) „s homo sapiensom uraditi isto što je homo sapiens uradio sa svim ostalim životinjama“. Ako visokointeligentni algoritmi zagospodare ljudskim mozgom, „posmatrano s osvrtom unazad, ispostaviće se da je čovečanstvo bilo samo jedan talasić u kosmičkom protoku podataka“. Zaista, izgleda neverovatno i čudovišno.

Ali zar nisu tako savremenicima izgledale i Orvelove „istorije sutrašnjice“?
– U razmatranju duha mlade i srednje generacije bez sumnje vam pomaže i činjenica da ste kao roditelj i kao profesor decenijama bili u prilici da promatrate stasavanje mladih naraštaja! Kao višedecenijski univerzitetski nastavnik, ali i roditelj koji se uvek trudio da, koliko može, razume svoju decu i njihove vršnjake, osmelio bih se da iznesem svoj utisak o stanju duha velikog dela mlade i mlađe srednje generacije. Čini mi se da se to stanje može odrediti upravo pomenutim pojmom – potencijalno produktivni cinizam. Mladi su, naime, cinični, jer su prosečno dobro informisani, barem na nivou široke dostupnosti raznovrsnih podataka u, kako se to danas kaže, realnom vremenu, a neposredno su i/ili kroz iskustva, kazivanja i (ne)raspoloženja svojih roditelja shvatili ispraznost i nedelotvornost, a često i lažljivu pogubnost svih navodno spasonosnih ideoloških „istina“ i političkih predvodništava koja su liderski preuzimala odgovornost za naše sudbine. Oni su mahom postali imuni na takve priče i na sve gledaju sa načelnom skepsom koja ide do apriornog, ironičnog odbacivanja.

Zašto njihov cinizam smatram potencijalno produktivnim? Zato što bi on mogao biti zdrava osnova da sa raskršća na kome se (i oni i svet) nalaze krenu konstruktivnim putem neopterećenog izgrađivanja jedne nove, svoje paradigme za budućnost, u duhu naloga savremenosti, ali i uz oslanjanje na humusno tle žive tradicije. Postoji, međutim, i ozbiljna, sasvim realna, a možda i veća opasnost, da ih posvemašnji cinizam i „antiprotivnost“ gurnu ka nihilističkoj (samo)destruktivnosti, razaranju svih sistema vrednosti i prepuštanju liniji manjeg otpora u ispunjavanju praznine života, uključujući i odavanje raznim porocima, što im se sa svih strana štedro i koruptivno nudi.

Srpska omladina u Marićevića jaruzi u Orašcu nakon završene litije iz Beograda za odbranu svetinja u Crnoj Gori (Foto: Jovan Mihajlović)
Srpska omladina u Marićevića jaruzi u Orašcu nakon završene litije iz Beograda za odbranu svetinja u Crnoj Gori (Foto: Jovan Mihajlović)

Stariji se sećaju demagoške Titove parole: „Narod koji ima ovakvu omladinu ne mora brinuti za svoju budućnost“. Mislim da ima sasvim dovoljno razloga za brigu, ali i za oprezni optimizam, jer su neka najnovija sociološka istraživanja pokazala, a to je i moj utisak, da je sadašnja generacija dvadesetogodišnjaka i tridesetogodišnjaka posle dužeg vremena prva koja je prosečno konzervativnija od svojih roditelja. A i to je već nešto…

 

Naslovna fotografija: presscentar.uns.org.rs

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Intervju
Pratite nas na YouTube-u