I. Miladinović: Hitler hteo da po svaku cenu zarobi Dražu

„Naš osnovni zadatak bio je, po Hitlerovom najstrožem naređenju u vojnim operacijama 1943. (na Neretvi i Sutjesci), hvatanje živog generala Draže Mihailovića i 35.000 četnika“, zapisao je Aleksander fon Ler

Dalekih majskih dana 1945. godine, u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, na teritoriju sićušne Slovenije slile su se silne vojske: partizani, četnici, ustaše, belogardejci, Nemci…

U tom opštem metežu odzvanjale su Titove reči izgovorene 26. maja te godine u Ljubljani, na Kongresnom trgu:

– Mi smo zemlju očistili ne samo od nemačkih osvajača, nego i od domaćih izroda. Ruka pravde, ruka osvetnica našeg naroda, dostigla je već ogromnu većinu, a samo jedan mali deo uspeo je pobeći.

Dvanaest dana ranije, među pripadnicima Titove armije prostrujala je vest – zarobljen je Aleksander fon Ler, nemački general, komandant jugoistoka i zapovednik Armijske grupe E, čovek koji je bombardovao Beograd i vodio operacije „Vajs“ i „Švarc“ 1943, poznatije u našoj istoriografiji kao Četvrta i Peta ofanziva. Aleksander, sa nadimkom Saša, rođen je 20. maja 1885. u Turnu Severinu, na Dunavu, prekoputa Kladova. Otac mu je bio Nemac, a majka Srpkinja. Odlično je govorio ruski, srpski, rumunski i mađarski jezik. Srednju školu završio je u Pančevu. Sa grupom visokih nemačkih komandanata i zapovednika u Jugoslaviji, suđeno mu je od 5. do 13. februara 1947. pred Vojnim sudom Treće jugoslovenske armije. Kao ratni zločinac, osuđen je na smrt i streljan 26. februara 1947. u Beogradu.

Čekajući sudski proces, nemački general je u zatvoru napisao svoja sećanja o ratnim operacijama i svom boravku u Jugoslaviji od aprila 1941. do trenutka kada se našao u rukama partizana. Ovaj zapis, uslovno za ovu priliku nazvan, memoari, zapravo su njegovi odgovori na pitanja oficira Ozne.

Rukopis ima 180 stranica. Prevod sa nemačkog je bukvalan i poprilično aljkavo ispisan.

Otkucan je na pisaćoj mašini, ćirilicom. Reč je o trećoj ili četvrtoj kopiji, koja je malo požutela, mestimično izbledela. Otkriven je pre petnaestak godina zahvaljujući pokojnom kolegi, novinaru i publicisti Draganu Vlahoviću, uredniku Politike, Intervjua, Dema, Glasa javnosti

Ovaj novinar nemirnog i istraživačkog duha Lerove zapise pronašao je u ličnoj biblioteci generala JNA u penziji Sredoja Uroševića. Vlahoviću je general Urošević rekao da je Lerov tekst dobio svojevremeno od sekcije boraca Druge proleterske brigade kada je pripremao svoju monografiju o toj jedinici za štampu, koja je objavljena u dva izdanja.

Ovog dokumenta, nažalost, nije bilo u arhivama, gde mu je, inače, mesto. Ko je i zašto želeo da sakrije svedočenje nemačkog komandanta? Šta je sve to na 180 stranica napisao Aleksander Ler dok je u jugoslovenskom zatvoru 1945-1947. godine čekao suđenje i izvršenje presude?

Ler piše: „Mene su zarobili Englezi u ratnim operacijama u maju 1945. i potom me izručili snagama jugoslovenskih partizana u Mariboru.“

I eto prvog razloga da se sakrije njegova ispovest. Decenijama se vrh Titove vojske kitio tuđim perjem i obmanjivao javnost i istoričare da su oružane snage Narodnooslobodilačke vojske bile te koje su zarobile okupatorskog generala. General JNA Milan Basta napisao je knjigu Rat je završen sedam dana kasnije i čitavo jedno poglavlje posvetio Lerovom zarobljavanju. Engleze, naravno, ne spominje, ali je sa ponosom govorio da čuva pištolj ovog nemačkog zapovednika kao ratni trofej. Predgovor knjizi napisao je takođe general Aleksadar Apostolovaski, koji je u JNA vodio sektor za moralno-političko vaspitanje. I on sa ponosom ističe podvig i zarobljavanje najvažnijeg Nemca u toku rata u Jugoslaviji. Toliko o moralu…

Ključni razlog zbog čega je ovaj dokument bio daleko od očiju javnosti verovatno se krije u Lerovoj rečenici:

„Naš osnovni zadatak bio je, po Hitlerovom najstrožem naređenju u vojnim operacijama 1943. (na Neretvi i Sutjesci), hvatanje živog generala Draže Mihailovića i 35.000 četnika: za to su angažovane italijanske, ustaško-domobranske, nemačke, bugarske jedinice…“, ispisuje Aleksander Ler.

U traganju za što potpunijom istinom o zbivanjima na jugoslovenskom prostoru 1941-1945, ova tvrdnja čoveka koji je komandovao operacijama „Vajs jedan i dva“ (vajs na nemačkom znači belo), koja je vođena protiv partizana, i „Švarc“ (na nemačkom crno), koja je bila usmerena protiv četnika Draže Mihailovića, baca sasvim novo svetlo na taj deo istorijskih događanja. Doktrinarnim Brozovim partijskim i naučnim pulenima to svakako nije odgovaralo. Tim pre što se sam maršal, veoma često, dičio svojim genijalnim strateškim potezom kada je naredio rušenje mosta na Neretvi, i time zavarao Nemce o pravcu kretanja partizanskih snaga. Ler, međutim, otkriva da uopše nije nameravao da pređe na drugu stranu reke.

O operaciji „Švarc“ i akciji hvatanja generala Mihailovića Ler piše da su njegove jedinice dobile informaciju da je četnički vođa sa svojim štabom u Kolašinu.

„Prva planinska divizija dobila je od firera specijalnu zapovest da po svaku cenu i bez obzira na smetnje koje čine Italijani, zarobi Mihailovića. Prodrla je u Kolašin i u istom zatekla italijanske posade – očigledno već poduže tu – sa prisutnim komandantom divizije, gde je uskoro zatim stigao i komandant korpusa.“

Međutim, Mihailović je sa štabom već bio nestao iz ove crnogorske varošice.

Italijanski guverner Crne Gore Pircio Biroli, dojavio mu je da specijalna nemačka formacija dolazi po njega. Umesto komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini, u Kolašinu su pronašli i zarobili Pavla Đurišića.

„Oko toga je izbio spor. Italijani su opkolili grupu kuća gde se nalazio nemački štab divizije sa malom trupom i Đurišićem, i na položaje postavili mitraljeze i jaku pešadiju, pa, kako izgleda, i brdsku artiljeriju.

Posle burnih pregovora i pošto je uspelo da se Đurišić sanitetskim automobilom izvuče iz okruženja i potom avionom prebaci van područja italijanskih trupa, stanje se smirilo.

Uskoro se potom utvrdilo da je samo Prva planinska divizija imala zarobljenih četnika.

Njihov broj iznosio je nekoliko stotina. Sve ostale propustili su Italijani kroz svoje linije prema jugu“, zapisao je Ler.

O preplitanju sudbina Draže Mihailovića i Aleksandera Lera govori još jedan dokument koji je 70 godina čuvan u strogoj tajnosti u Britaniji, a u Beograd je stigao iz njihovog nacionalnog arhiva. To su prepiska britanskih diplomata i njihovog Ministarstva spoljnih poslova, zapisnici sa suđenja Mihailoviću i izveštaji engleskih obaveštajaca o tome kako se on držao pred sudijama. Najzanimljiviji delovi u dopisu diplomate Džordža Klatona odnose se na Dražine pregovore sa generalom Lerom.

Draža je na suđenju rekao da se u martu ili aprilu 1945. godine sreo sa Štekerom, predstavnikom Hermana Nojbahera, visokog činovnika Ministarstva inostranih poslova Trećeg rajha. Šteker mu je preneo ponudu generala Lera da se trupe pod njegovom komandom podele i otcepe Austriju od Nemačke. Od Mihailovića se očekivalo da tu ponudu prenese saveznicima. Komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini rekao je tada da nije u prilici da prenese ponudu jer su Nemci provalili sve šifre njegove vojske. Međutim, Draža je o ovom susretu obavestio američkog pukovnika Roberta Makdauela, koji je bio u njegovom štabu.

Citiranjem ovih najzanimljivijih delova Lerovog svedočenja svakako otvara pitanje da li je njegovo pisanije prožeto crtom osvetništva prema pobednicima u ratu, ili su pak pobednici, falsifikovali noviju istoriju. A mudri Englezi su davno upozorili: „Narod koji ne zna svoju istoriju, moraće da je ponavlja.“ Da smo češće imali ovu izreku na umu, ne bismo dozvolili da u poslednjem krvavom grotlu balkanske istorije devedesetih godina niknu nove krstače širom Krajine, Republike Srpske i Kosova i Metohije.

Pojednostavljena istorija

Sudbina rukopisa Aleksandera Lera samo je jedan od primera koji potvrđuje da je istorija kao nauka u socijalističkoj Jugoslaviji pola veka uporno istrajavala na krajnje pojednostavljenoj i ideološkoj predstavi naše prošlosti. Međutim, i danas pojedini centri moći, ili bolje reći pojedinci, pogubljeni u ideološkim maglama i saučesnici u naučnim manipulacijama, još se grčevito trude da sačuvaju stare ocene i procene o nekim, možda, i ključnim zbivanjima u našoj istoriji. Novootkrivena dokumenta koja demantuju njihova stanovišta kao da ih ne dodiruju. Rezultat toga je da srpski narod opet stoji na početnim pozicijama u bolnom i mukotrpnom procesu rekonstituisanja svoje državnosti kao i pre vek i po. S tim što je danas, u uslovima dominacije globalističkog viđenja čovečanstva, mnogo teže da bar malčice ostanemo svoji. Dodatni problem predstavlja to što se mlađim istoričarima nimalo ne pomaže da dođu do autentične građe, koja umesto u arhivima čami u depoima raznih službi i institucija.

Lerova unuka srpska monahinja

Vladimir Mitrić, dopisnik Večernjih novosti iz Loznice, 2017. je pronašao tada 65-ogodišnju unuku Aleksandera fon Lera Sibilu, koja je iako je po rođenju pripadala staroj aristokratskoj porodici protestantsko-evangelističke veroispovesti, primila pravoslavnu veru svoje prababe Katarine. U Srbiju je došla pre 35 godina i zamonašila se kao Jovana, u manastiru Soko kod Ljubovije.

 

Autor Ivan Miladinović

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Museum of Yugoslavia/Aleksandar SimićCC BY-SA 3.0

 

Izvor Večernje novosti, 06. februar 2022.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u