Patriotski vodič za aprilske izbore

Stavovi prema Kosovu i Metohiji, položaju Srba u okruženju, pravoslavlju, jugoslovenstvu, EU, Rusiji i kovid krizi predstavljaju ključne kriterijume na koje bi patriotski birači trebalo da obrate pažnju

Konfuzija u percepciji patriotskog birača nije sasvim opravdana pojava, mada bi se za nju donekle moglo imati razumevanja. Problem čini to što je on gotovo uvek na gubitničkoj strani, a samopouzdanje nepovratno opada sa konstantnim porazima i, još gore, stalnom marginalizacijom. Otuda je shvatljivo traganje za rešenjima kako da se ta „mračna strana“ u budućnosti izbegne. Ipak, čini se da upravo u nedostatku osnovnih kriterijuma političkog izbora treba tražiti korene neuspeha.

Čitajući ovih dana na društvenim mrežama stavove koji dele optimizam povodom pojave određenih imena ispred opozicionih lista, imam potrebu da pokušam da postavim one najosnovnije orijentire kojima bi „nacionalisti“, po mom mišljenju, trebalo da se vode.

Ko je neprijatelj?

Nakon tri decenije savremenog političkog života, posle pada komunizma kod nas, i Berlinskog zida u svetu, krajnje je infantilno sagledavati stvari isključivo u hermetičkoj matrici unutrašnje politike, personifikovane u sukobu vlasti i opozicije.

Male zemlje (po broju stanovnika, snazi privrede i ekonomije) ne postaju to automatski u geopolitičkom smislu, čega smo svedoci upravo na primeru Srbije, ali i čitavog Balkana. Interesi velikih sila, političkih i finansijskih krugova, te raznih zakulisnih grupa duboko su vezani za politiku kakvu na spoljnom i unutrašnjem planu vode „male“ zemlje. Geopolitička pozicija takve zemlje odrediće i tokove njene unutrašnje politike. U poslednjim decenijama videli smo kako to gadno može da izgleda.

Da ne okolišamo – Srbija je u zapadnoj sferi uticaja, nenaklonjenoj ili otvoreno suprotstavljenoj našim vitalnim interesima. Taj uticaj prisutan je kroz dugi niz decenija, i sem kroz otvorene sukobe, ispoljava se i kao aktivni upliv u pitanja unutrašnje politike. Što se više približavamo savremenom trenutku taj je uticaj sve veći i sveobuhvatniji. Prostije rečeno, u poslednjih nekoliko decenija ne postoji vlast u Srbiji na čije postavljanje i delovanje nisu uticali gorepomenuti krugovi.

Suverenost kao osnovni uslov ispunjavanja vlastitih interesa umnogome ne postoji, pa je stoga svaka rasprava o tome „kako da nam bude bolje“ bez shvatanja ko su glavni izvori moći i uticaja osuđena na propast i – simulaciju bavljenja politikom.

Patriotski birač mora da bude svestan da je glavni „neprijatelj“ onaj koji ima najveću moć da sputava naš interes, a ne ona instanca koja tu moć voljno ili nevoljno sprovodi. To ne znači da se unutrašnja politika, koja se u demokratskom poretku svodi na utakmicu opozicije protiv vlasti, zanemari, već da se bude svestan po kojim pravilima i u kojim uslovima se ta utakmica vodi.

Novi Sad, 21. juna 2020 - Otvorena biralista u Novom Sadu. Izborno mesto u Osnovnoj skoli Djorde Natosevic 133. FOTO TANJUG/ JAROSLAV PAP/bs
Birač tokom polaganja glasa u glasačku kutiju na jednom biračkom mestu u Novom Sadu, 21. jun 2020. (Foto: Tanjug/Jaroslav Pap)

U praktičnom smislu, kada nismo zadovoljni vlastima koje rade loše po interese zemlje, štaviše vidimo da sprovode interese onih nama nenaklonjenih sila, naša politička misao i delovanje ne mogu da idu samo do nivoa smene te vlasti, već i razumevanja kojom opcijom bi je trebalo zameniti.

Naivno i politički infantilno je reći: „Ma, samo da ovi odu, pa ćemo sledeće lakše da smenimo“. Insistiranje na zanemarivanju ključnih ideoloških, geopolitičkih i kulturnih razlika među opozicionim opcijama u cilju puke smene vlasti primer je političke nezrelosti ili pak zlonamernosti.

Ključni kriterijumi

  • Kosovo i Metohija

Pitanje od koga sve počinje i na kome se sve završava. Reci mi šta misliš o Kosovu i reći ću ti ko si, kaže se. Ko apstrahuje pitanje Kosova i Metohije ili ga se, ne daj Bože, odriče, ko ne shvata geopolitički, kulturni, duhovni i identitetski značaj naše južne pokrajine bez koje suštinski ne može postojati ni Srbija, taj političar ili takva politička opcija ne mogu biti ono za šta bi patriotski birač mogao da se opredeli.

  • Srpske zemlje

Iako je o ujedinjenju srpskih zemalja u ovom trenutku iracionalno govoriti (zbog onih uticaja koji nadmašuju naše moći), misao o kulturnom jedinstvu celokupnog prostora na kome živi i deluje naš narod mora biti imperativ politike za kakvu se opredeljuje patriotski glasač. Danas je ova ideja, što reklamno, što pežorativno, poznata kroz sintagmu srpski svet, ali bez obzira ko je i u kakve svrhe (zlo)upotrebljava ona ostaje jedna od glavnih odrednica srpskog nacionalnog interesa. Kada sva deca u srpskim zemljama budu učila iz istih udžbenika, sav geografski prostor srpskih zemalja bude podrazumevao istu kulturnu politiku i njena se dostignuća projektovala u formi meke moći u famozni region, a to niko ne bude dovodio u pitanje, smeštajući takav uticaj u nekakav velikosrpski hegemonizam ili fašizam, znaćemo da se takva politika vodi u našem suštinskom interesu. Svaki civilizacijski zreo narod ima apsolutno pravo na međusobnu kulturnu povezanost iz koje proističe koren svake druge, i to niko ne može da mu ospori, a ponajmanje da to smešta u sferu političke nekorektnosti.

Političke opcije koje ne bi zanimala pitanja Republike Srpske i Crne Gore, već bi se o njima izjašnjavali kao nečem u šta se ne treba mešati, budući da se radi o drugim državama, ne može biti izbor patriotskog glasača.

  • Pravoslavlje

Ne mora se biti čak ni verujući da bi se shvatio značaj pravoslavne vere za srpski kulturni, ali i politički identitet. Vekovi provedeni bez države i elite u sudaru sa osvajačem druge civilizacije i vere stvorili su svojevrsnu i neraskidivu vezu između srpstva i pravoslavlja, o čemu je izlišno govoriti. Za verujuće ljude ta veza nije tek simbolična i istorijski uslovljena već pripada svetu duhovnih zakonitosti koje su za većinu srpskog naroda, makar na rudimentarnom nivou, jako značajne. Baš i kada bi se teorijski negirale ove činjenice, nedavni i gotovo čudesni događaji litija u Crnoj Gori to nedvosmisleno svedoče.

Za patriotskog glasača jedan od osnovnih pokazatelja koga da bira morao bi da bude odnos dotičnog prema pravoslavlju.

  • Jugoslovenstvo

Nesporna je činjenica da se u srpskom narodu oseća jak sentiment prema državi koje nema već trideset godina. To je rezultat mnoštva faktora od kojih bismo, praktičnosti radi, ovde morali da pomenemo samo neke.

Najpre, bila je to država u kojoj je živeo sav naš narod i koja je, između ostalog, stvarana i na tom temelju. Potom, u svojoj drugoj inkarnaciji kao SFRJ, nakon nešto više od decenije uspostavljanja revolucionarne i na tiraniji zasnovane vlasti komunista, sticajem geopolitički povoljnih okolnosti, ova država ostvarila je pristojan nivo funkcionalnosti i održala ju je narednih decenija, do početka svog raspada. Sećanje na „bolja vremena“, osim lične sentimentalnosti, uvek se oslanjaju i na ovu činjenicu. Umnogome je ovo stanovište preuveličano i romantizovano, što je takođe poznat obrazac u psihologiji što pojedinca, što kolektiva (naroda).

Ipak, stručno stanovište o fenomenu Jugoslavije ne može da se rukovodi ni sentimentalizmom ni, sa pojma istorijskih zakonitosti, kratkotrajnim istorijskim periodima kako bi oformilo naučno zasnovan stav o ovoj temi. Analize koje uzimaju u obzir civilizacijske, kulturološke, religijske, političke i geopolitičke činjenice nedvosmisleno će potvrditi Jugoslaviju kao tvorevinu nastalu na volji moći viših interesnih sfera, koja se ne može sagledavati baš kao sasvim „organska“ (kao prirodna posledica istorijskih procesa i težnji njenih naroda). Samim tim, ona nije mogla postojati van volje i moći onih koji su njenom stvaranju kumovali. Čim je te volje nestalo, ili se ona okrenula protiv svoje tvorevine, Jugoslavija se raspala, i to u krvi i satiranju naroda koji su je činili.

Pripadnici Jugoslovenske narodne armije (JNA) i civili pre sukoba u Rožnoj Dolini 1991. (Foto: Wikimedia/Peter Božič, CC BY 3.0)

Jedan od osnovnih uslova njenog postojanja, sem prethodno pomenutih, bilo je i preoblikovanje postojećih identiteta njenih činilaca i prihvatanje novog. U našem slučaju to je značilo zamenu srpskog, pravoslavnog i tradicionalnog jugoslovenskim, sekularnim i modernističkim. Pod pojmom „jugoslovenski“ podrazumeva se odbacivanje svih vekovnih odrednica sopstvenog identiteta ili njegovo veštačko prilagođavanje postojećem; pod pojmom „sekularizam“ ne istorijski proces „prevazilaženja“ religije, što se na Zapadu događalo, već nasilno izbacivanje svih komponenti verskog osećanja iz svesti i kulture naroda; pod pojmom „modernost“ ne proces osavremenjivanja i prihvatanja aktuelnog, već tendenciozno ignorisanje celokupne tradicionalne zaostavštine na koju se u prirodnim istorijskim procesima samo kalemi novo. U suštini, prihvatanje jugoslovenstva predstavljalo je revolucionarni čin koji se, stoga, i okončao onako kako se okončao.

Današnje forsiranje jugoslovenstva u politici nije ništa drugo do svojevrstan kulturni rat protiv autohtonog identiteta iz koga se jedino može razviti originalna, stvaralačka politička svest naroda.

Političari koji nemaju jasno shvatanje ovoga ili, još gore, naginju ka jugoslovenstvu u svom delovanju ne mogu biti oni iza kojih bi trebalo da stoji patriotski glasač.

  • Evropska unija

Da smo u devedesetim godinama i da ne znamo šta se sve desilo tokom poslednje tri decenije, kod nas i u svetu, deviza „EU nema alternativu“, iako neistinita sama po sebi, mogla bi se smatrati stavom nekakvog političkog pragmatizma. Danas je ona jednako besmislena kao i tvrdnja da je zemlja ravna ploča.

Evropska unija je politička tvorevina koja nikada suštinski nije zaživela kao samostalni i samobitni entitet, ponajmanje kao težnja evropskih naroda za ujedinjenjem i osmišljavanjem zajedničke i autentične politike. Ona je samo krajnji proizvod američke okupacije Evrope koja traje od Drugog svetskog rata naovamo. Ona je birokratsko čedo političkih elita Evrope koje su u narečenom vremenu studiozno i temeljno oblikovane prema američkim potrebama i liberalno-globalističkoj ideologiji. Protiv takve Evropske unije su i zapadni narodi Evrope koji su njene institucije odbacili kad god su za to pitani, dok iste te elite nisu prestale da ih bilo šta pitaju. Protiv te i takve Evropske unije bore se razne, manje ili više uspešne suverenističke političke partije Evrope, koje uglavnom ne uspevaju na duže staze da poremete sliku nametnute političke matrice.

Evropska unija je takođe jasno kultur-rasistički omeđena vrednostima isključivo zapadne civilizacije u kojoj se linija razgraničenja između „prave“ Evrope i njenih rubnih, istočnom uticaju naklonjenih delova povlači po konfesionalnoj granici. Evropska unija, opet, otvoreno odbacuje čak i one tradicionalne vrednosti takve zapadne (hrišćanske) kulture i promoviše najagresivnije tendencije novog globalnog doba, oličenog u njegovim dogmama: manjinskoj diskriminaciji, privilegovanju homoseksualnosti, promovisanju agende bezbrojnih rodova, stigmatizaciji nasleđa belog hrišćanina, pro-migrantskoj politici, agresivnom feminizmu, ekumenizmu ili svakom obliku „pacifikovanja“ tradicionalne religioznosti i u najnovije vreme fenomenu znanom kao cancel culture.

Evropska unija, koja već trideset godina sprovodi najrigorozniju i najrestriktivniju politiku prema nama, ne može biti dom u kome bi se naša nacija, sa svojim specifičnim vrednostima, osećala srećno. Prvenstveno zbog toga što se, nasuprot lažima evrofilnih političara, ulaskom u taj klub ne postaje ravnopravni član na osnovu svih gore pobrojanih karakteristika. Još gore od toga, Evropska unija baš iz svih tih razloga ne želi Srbiju u svojim redovima, ali je drži u redu za članstvo kako bi mogla da manipuliše njenom spoljnom i unutrašnjom politikom. Saobrazno onome rečenom na početku, danas EU nema ni onaj osnovni mamac kojim u status potčinjenog člana može da privuče nekog kao što smo mi. U njoj više nema neograničenih sredstava kojima je donedavno mahala kao šargarepom – ona više nema para.

Poslednje dve godine kovid krize otkrile su još goru sliku te lažne naddržave blagostanja i ljudskih prava, jer se pokazalo da nijedna od ove dve „vrednosti“ kod njih ne postoji.

Patriotski birač ne može da glasa za gorljive ideologe bezalternativnog puta u Evropsku uniju iz svih gore pobrojanih razloga. Ipak, ovde treba napraviti malu, ali značajnu napomenu.

EU Serbia Flags
Zastavice EU i Srbije (Foto: EU Council/Christos Dogas)

Zapad, oličen u ovom slučaju u EU, prema nama se ponaša kao mafijaš koji uteruje reket trgovcima na njegovoj teritoriji – obećava zaštitu ukoliko mu se plati. Zaštitu od samog sebe. Događaji koji su doveli Ukrajinu u sadašnje stanje i direktno prouzrokovali Majdan bili su okretanje kursa tadašnjeg rukovodstva od puta u EU ka Rusiji. Dakle, javno deklarisanje zemlje sa ograničenom suverenošću, premrežene uticajima zapadnih političkih agendi, protiv EU gotovo neminovno dovodi pod udar tih sila, koje se mogu projektovati na političkom, ekonomskom, pa i vojnom polju. Na kraju krajeva, i to smo već preživljavali.

Zbog toga je za patriotskog glasača bitno da shvati da rezolutno odbacivanje EU od strane onih koji nisu na vlasti, pa samim tim nisu suočeni sa pritiscima, verovatno neće biti tako striktno kada i ako dođu na vlast. Određeni kompromisi i pragmatizam čak i kod najrodoljubivijih moraće da postoje. Ono što će razlikovati političare koji su izdali svoje principe od onih koji vode racionalnu politiku biće stepen tih kompromisa koji bi u ukupnom rezultatu trebalo da donesu više koristi nego štete po nacionalne interese, kao i progres postepenog oslobađanja od pogubnog uticaja zapadnog mafijaša.

  • Rusija

Bez namere da patriote prepoznajem isključivo u ključu rusofilstva, bez izuzetka verujem da je pak antiruski stav nedvosmislen pokazatelj antisrpske politike. Sa shvatanjem da je jedini interes kome domaći političar mora da služi srpski, te da sve druge zemlje na ovom svetu, uključujući i Rusiju, sebično slede samo vlastiti, mogu da razumem određene rezerve prema slepoj naklonosti ma kom stranom faktoru. Ipak, u slučaju Rusije, srpska ljubav je krajnje razumljiva i opravdana. Iako ne pripadamo u potpunosti istoj kulturi na onom svakodnevnom nivou postojanja, nas spajaju mnogo dublje civilizacijske veze. Kako kroz pravoslavlje, tako i kroz slovenstvo, oba identitetska činioca koja nas na svetskoj pozornici stalno stavljaju na istu stranu, a naspram nas jedne te iste neprijatelje.

Pojava političkih činilaca koji su iznosili otvoreno negativan stav o Rusiji uvek je sa sobom nosila pozitivan sentiment prema onim svetskim silama koje su radile protiv naših nacionalnih interesa; to je prosto aksiom. Patriotski opredeljen glasač ne mora biti veći Rus od Rusa i idolatrijski se ophoditi prema toj zemlji, ali jednostavno ne može biti naklonjen onim političarima koji Rusiju preziru.

  • Kovid kriza

Ovaj kriterijum pripada sasvim različitoj grupi od prethodno pobrojanih, jednostavno zato što je nov. I iako se kao takav ne kvalifikuje u osnovne kriterijume, po svojoj prirodi ne sme da bude zaobiđen, jer, po mom sudu, predstavlja presedan u dosadašnjoj istoriji.

Ne ulazeći u sporove oko same bolesti, njenog postojanja i težine, to jest opasnosti od nje, pa ni u posledične rasprave oko vakcinacije, niko iole racionalan ne može poreći dalekosežne posledice koje je ova situacija za poslednje dve godine ostavila i koje će tek prouzrokovati. Takođe, niko dovoljno politički kritičan ne može da ne vidi da su te posledice daleko prevazišle pitanje zdravlja i duboko ušle u domen politike. Bez obzira da li je to od početka bio naum ili je naprosto situacija zloupotrebljena od svetskih elita, tek svet je doživeo ogromnu promenu i to na polju drastičnog ukidanja sloboda i isto toliko drastičnog jačanja kontrole.

U poslednje dve godine, od strane medijske mašinerije koja je i pre toga bila oruđe moćnih i manpulacijama sklonih, nadržavnih organizacija, raznoraznih nedemokratskih foruma i opskurnih pojedinaca, prisustvujemo rađanju orvelijanske stvarnosti u svojim najosnovnijim crtama. Zajedno sa bolešću koja je, kao što rekoh, bila ili povoljna prilika ili sredstvo u rukama moćnih, mi smo postali svedoci zastrašujućeg preoblikovanja postojeće stvarnosti u takozvanu „novu normalnost“, restrikcije neslućenih razmera, totalno ograničenje sloboda i pritisak koji nikad u istoriji čovečanstva nije viđen na globalnom nivou. U stvari, takvu vrstu uslovljavanja znamo samo iz domena duhovnih predviđanja religijskih tekstova koji govore o poslednjim vremenima i famoznom žigu za koga neće biti alternative ukoliko se želi „normalan“ život.

Ne zagovaram ovde da se o tome zaista radi i ne bih da zvučim apokaliptično, ali je sličnost između sve jačih pokušaja svetske elite da čovečanstvo prisili na ponašanje koje nema alternativu i onoga što nam verski spisi opisuju kao poslednji čin ljudske drame – ogromna. Bilo kako bilo, ne može se poreći da prisustvujemo koracima koji nas direktno uvode u takvu budućnost.

S jedne strane, šokantno je koliki je broj ljudi pristao na ovakvu sliku sveta, ali je i utešno što nezanemarljiv broj njih nije. Neke države u ovome prednjače, neke (poput naše), iako su na početku bile u istom stroju – danas nisu. Ljudi kojima je sloboda upisana u kȏd nastanka (za verujuće darovana od samog Boga), ispostavilo se, nisu tako lak orah da bi se polomili. Još uvek odolevamo ovim krajnje uznemirujućim poduhvatima koji se projektuju globalno.

No, ta bitka nije dobijena, niti je ušla u svoje najdrastičnije faze. Naivno je verovati, čak iako prihvatimo da ovaj plan nije najbolje prošao, da će, pošto je jednom pokrenut na ovako drastičan način, on biti suspendovan. Pretpostavka je da će se nastaviti u novim i rigidnijim oblicima, za šta postoji obilje najava od strane pomenutih pojedinaca i organizacija. Mi, kao nosioci nacionalnog, autohtonog interesa, nismo lišeni osećaja za opšti, svečovečanski interes, pogotovo kada znamo da nije samo naš identitet na udaru, već je u globalnom poretku na meti svaki tradicionalni i organski identitet. Sve ono što globalistička dogma mrvi godinama i decenijama, sada je samo dobilo novi, dijabolični zamah. Tome se mora suprotstaviti; ovaj problem se ne sme prenebregnuti kao nešto što će proći samo od sebe.

Građani tokom protesta protiv kućnog karantina ispred Kapitola drže transparent na kome piše „Dajte mi slobodu ili mi dajte COVID-19“, Vašington, 19. april 2020. (Foto: Karen Ducey/Getty Images)
Demonstrant sa transparentom „Dajte mi slobodu ili mi dajte COVID-19“, Vašington, 19. april 2020. (Foto: Karen Ducey/Getty Images)

Patriotski glasač, ali i svaki drugi u ovom slučaju, mora da bira one političare koji se suprotstavljaju ovom jezivom novom poretku. Poretku koji ličnosti posmatra sa prezirom, a narode kao stada koja se po volji „izuzetnih“ pojedinaca mogu uterivati u torove ili pak – u nekoj mračnijoj budućnosti – odvoziti na klanje.

 

Nebojša Petković je pisac iz Beograda. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: EPA-EFE/Valdrin Xhemaj

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Kolumna, Politika
Pratite nas na YouTube-u