Strah od rata nad Evropom

Situacija je već sada razumljiva – ili će SAD polako napustiti sferu interesa Rusije ili će Rusija stajati tvrdo na svojim granicama i neće dopustiti nikakve provokacije, čak i po cenu pravog rata

Krajem 80-ih i početkom 90-ih godina prošlog veka politički Zapad proživljavao je trenutak pobedničke euforije, koji se možda za taj deo sveta više nikada neće ponoviti. Vim Venders je snimio svoju, danas već kultnu, seriju filmova „Nebo nad Berlinom“, gde se u drugom delu pojavljuje prvi i poslednji predsednik SSSR-a Mihail Gorbačov, Skorpionsi su izbacili pesmu „Vetar promena“ o padu Berlinskog zida. S druge strane Gvozdene zavese poznate ruske grupe na svoj način proslavljaju kraj Hladnog rata, pa tako Akvarijum snima pesmu „Voz u plamenu“ o zamoru od konstantne borbe koja u tom momentu traje već 70 godina. Po osećanju kantautora, to je bila borba sa samim sobom, dok se u pozadini pripoveda o motivima zaparložene zemlje na izdisaju i hramovima pokrivenim pepelom.

Trijumfalistički ton na Zapadu kontrastriran je jednostavnim osećanjem umora na Istoku, umora od jednog sistema koji je obećao sve, a nije adekvatno ispunio očekivanja. Na toj istorijskoj prekretnici straha nije bilo. Lideri Sjedinjenih Država su pozdravljali geopolitičko povlačenje SSSR-a sa pozicija osvojenih u Drugom svetskom ratu, možda i jedinstven takav slučaj u istoriji da jedna supersila nenapadnuta kritično ni izvan, ni spolja jednostavno odstupi. Zapad tada nije razumeo nameru sovjetskog rukovodstva, ili nije mogao da poveruje u njegovu iskrenost.

Iskrene namere

Namere Gorbačova i iskrenih ljudi oko njega, ne računajući oportuniste koji su u svemu videli način da zarade ozbiljan kapital, bile su izgradnja trajnog mira u Evropi. Verno ruskom duhu, Gorbačov je pružio ruku bratske saradnje i pomirenja, kao na pozicionom frontu posle godina mukotrpnog ratovanja u kojem nijedna strana nije mogla da ostvari značajan napredak. Rusija je verovala Zapadu, ona je smatrala da je koren konflikta u dva ideološki sukobljena sveta koja mogu naći kompromis u zbližavanju. Zapad je celu rusku monodramu posmatrao sa zadovoljstvom, a biće i sa unutrašnjim čuđenjem – „šta je spopalo ove bizarne ljude“.

SSSR se raspao tako što je ruska nacija, mnogo pre njenog rukovodstva, odustala od komunističkog projekta, izgubila veru u njega, a cela državna politička konstrukcija bila je izgrađena upravo na toj veri. To je bio opšti sentiment ruske kulturne elite, to se moglo videti i iz ponašanja sovjetske političke nomenklature. Zapadu, naročito njegovoj germanskoj lokomotivi, takvo stanje duha je nepojmljivo. Germanski duh živi od borbe i za borbu, germanski um neprestano prolazi kroz različite varijacije mogućih pretećih scenarija i uvek planira preventivni udar. Otuda je jasno zašto je elita Sjedinjenih Država tumačila veliku ideju o pomirenju Gorbačova, grandioznu zamisao o ujedinjenoj Evropi sa mnoštvom odaja, kao znak slabosti, kao bezuslovnu predaju. Čak i sada na Zapadu egzistira misao da su SAD porazile SSSR u Hladnom ratu. Upravo ta paradigma ih je danas dovela na kapije Rusije i u sudar s ruskim crvenim linijama. Germanski Zapad sebe smatra pobednikom, a njegov varvarski militarizam nalaže da pobednik uzima šta mu se prohte.

Poslednji lider Sovjetskog Saveza Mihail Gorbačov tokom potpisavanja ukaza o davanju kontrole nad nuklearnim oružjem Borisu Jeljcinu u Kremlju, Moskva, 25. decembar 1991. (Foto: AP Photo)
Poslednji lider Sovjetskog Saveza Mihail Gorbačov tokom potpisavanja ukaza o davanju kontrole nad nuklearnim oružjem Borisu Jeljcinu u Kremlju, Moskva, 25. decembar 1991. (Foto: AP Photo/Liu Heung Shing)

Rusija sebe nikada nije smatrala poraženom. Sve što se odvijalo, svi politički procesi, spoljni i unutrašnji, ticali su se isključivo nje, njenog istorijskog puta i iskustva, njene budućnosti. SSSR nije poražen, ruska nacija je odustala od njega, odbacila ga i krenula drugim putem. Pretrpela je katastrofalne geopolitičke gubitke, ali ruska nacija nikada nije živela za rvanje na političkoj šahovskoj tabli. Rusija je svet za sebe, a istočnoslovenski Rusi (sa sve tri političke nacije: ruskom, beloruskom i ukrajinskom) njegovi jedini naslednici, svi ostali su gosti ili zanimljivi stranci. Granice tog sveta moraju da se brane, u ruski svet ne može da kroči tuđa noga bez dozvole domaćina. Svi drugi ekspanzionistički ili globalni koncepti nisu svojstveni ruskom čoveku.

Sovjetska napregnutost bila je preteška za rusku kolektivnu psihu, taj neprekidni rat po zabačenim uglovima planete, prinudno sakupljanje novca, to jest odbijanje od plate siromašnim Rusima kako bi bio podržan štrajk velških rudara ili olakšana patnja etiopskom narodu u vihoru građanskog rata, nisu mogli da mobilišu rusku svest. Rusku defanzivnu svest. Naravno da to nije racionalno, naravno da se neke bitke vode dalje, kako plamen ne bi dogoreo do nokata, ali to nije ruski duh.

Buđenje medveda

Ovaj odbrambeni spiritus movens se, međutim, sada opet budi. NATO preti da izađe na Dnjepar, NATO preti da izađe na kavkaski planinski venac koji deli Rusiju od Azije. Kada je neprijatelj pred vratima, ruski duh se uzdiže i sve slabosti koje je Zapad percipirao do toga, racionalni i postojeći nedostaci, svi oni iščezavaju u monolitnosti zaštite ruskog sveta. Upravo zato među ruskim stanovništvom, među građanima, nema ama baš nikakve histerije, bez obzira na pretnje SAD, Velike Britanije i NATO-a. Upravo ovaj trojac predvodi atak na Rusiju, napad koji je više finta nego realnost, koji ima za cilj da razdvoji Rusiju i Kinu, kao što je to već bilo urađeno za vreme Hladnog rata, kada je Kina nonšalantno i nadasve racionalno zarila nož u leđa Sovjetskom Savezu. Po tu je nagradu došao ratni oblak SAD, ne po Ukrajinu, ne čak ni po Rusiju.

Pregovori se vode oko dve stvari: Rusija traži svoju sferu interesa u vidu bivšeg sovjetskog prostora, kako bi mogla da dovrši izgradnju svog evroazijskog integracionog politekonomskog projekta, dok SAD traže da Rusija raskine strateško partnerstvo s Kinom. Ukrajina je adut u pregovorima i ništa više.

Američko-ruski razgovori u Ženevi, 16. jun 2021. (Foto: TASS/kremlin.ru)

Prosečan Rus se ne boji jer on ne posmatra ovu opštu sliku, on je tvrdo na tlu i jedino vidi ruski svet na čije granice dolaze germanske armije i eskadrile, germansko brodovlje. Rus je smiren jer on razume da je njegov usud da stoji na tim granicama i ništa pod nebeskim svodom ne može preusmeriti tu putanju. Armija Ruske Federacije je do januara ove godine modernizovana do 71 odsto, a njene strateške nuklearne sile do 89 odsto. Pod modernizacijom se podrazumeva opskrbljenost vojske najsavremenijim naoružanjem, iz postsovjetske epohe. Iako se u okviru pritisaka za odricanje od Kine zapadni mediji služe dezinformacijama kako bi optužili Rusiju za agresiju, čitava njena vojna strategija je definisana isključivo da brani ruski svet od spoljne pretnje.

Američka strategija se bazira na globalnom projektovanju moći, ruska strategija od ruskog sveta čini tvrđavu koju nakratko napuštaju samo male i dobro organizovane udarne grupe za posebne zadatke, kao što je viđeno u Siriji. Zato ni SSSR-u ni Rusiji nikada nisu bili potrebni nosači aviona, razvijano je jedino oružje koje treba da brani granice i odvraća neprijatelja od napada. Ukoliko bi Rusija izvršila agresiju na NATO, ona bi bila poražena, ukoliko bi NATO izvršio agresiju na Rusiju, i njega bi zadesila ista sudbina.

Šahovska staloženost

Rusko rukovodstvo vuče svoje poteze staloženo, znajući unapred da je američka pregovaračka strategija uvek propraćena bahatim pretnjama i nekulturnom larmom. Ruska sistemska opozicija je glasnija u zahtevima za čvršćom retorikom.

Ne treba potcenjivati SAD, način pregovora jeste odraz njihovog duha, ali ne i nesposobnosti. SAD prete jer žele da pregovaraju s pozicije sile, svaki njihov predlog za razgovor bio bi protumačen kao slabost, to je suština njihovog rezona. To je apsolutno nerazumevanje ruskog mentaliteta, koji dogovor nikada ne smatra slabošću, dok Amerikanci, kao i svi Germani, smatraju da ukoliko želiš da pregovaraš, uperi pištolj u protivnika i preti mu da ćeš povući oroz, diži temperaturu do tačke ključanja i u odsudnom trenutku, kada sukob deluje neizbežno, istupi sa konkretnim zahtevima. Ruska strana razume američku, razume je, upravo jer je nije shvatala pre svega tridesetak godina.

Ne treba biti glasniji u pretnjama od Amerike, ne treba eskalirati, ali mora se mirno odgovarati, moraju se podizati ulozi, mora se čekati konkretna ponuda iza sve te buke. Zato je prosečan zapadnjak prestrašen ratom, a njegov ruski pandan nije. Ukrajinsko društvo je zarobljeno u procepu. Njeno rukovodstvo zavisi od SAD i prinuđeno je da prati korake svog patrona, dok samo zna da bi ulazak u otvoreni konflikt s Rusijom označio i kraj njegovog boravka na vlasti.

U poslednje vreme ukrajinski vojni i politički vrh krenuo je da istupa sa smirujućim izjavama, pokazujući time svest o egzistencijalnoj opasnosti koja mu preti u slučaju rata s Rusijom, ali i postojanje uznemirenosti među građanima. Za razliku od Rusa na straži svog sveta, korumpirana ukrajinska država, koju često i ne vode etnički Ukrajinci, kolabirala bi u slučaju rata kroz vrlo kratko vreme i bez ozbiljnog otpora. Ukrajina, kao što je već pomenuto, ipak nije cilj već sredstvo SAD, zato se ne treba previše usredsrediti na ratne scenarije. Ukrajinsko stanovništvo je podeljeno. Teško stradalno iskustvo ukrajinskog seljaštva za vreme prvih decenija postojanja SSSR-a danas se kroz nacionalističku paradigmu tumači kao rat za uništenje ukrajinske nacije („golodomor“).

U okviru iste paradigme i današnja Rusija se tumači kao komunistički titan, odrođen od pravoslavlja i slovenstva, koji želi da potre ukrajinsku naciju. Ovakva propaganda izvrće istorijske činjenice što jasno ukazuju da su i ruska i ukrajinska nacija trpele pod komunizmom, i da komunističko rukovodstvo ni u jednom trenutku nije vodilo bilo kakav rat protiv Ukrajinaca kao političke nacije već isključivo klasni rat protiv slobodnih seljaka koji su se protivili kolektivizaciji i otimanju njihove imovine. Štaviše, upravo za vreme SSSR-a ukrajinska nacija se do kraja formira, njen jezik se priznaje kao zvanični, iscrtavaju se granice njene savremene državnosti.

Ukrajinski nacionalizam faktički odlazi i u suprotnu krajnost, tvrdeći da su Ukrajinci jedini pravi Rusi, a da su pripadnici ruske nacije Azijci ili Fino-Ugri. Ove kontradiktorne tvrdnje, decenijama rasprostranjivane među ukrajinskom omladinom, rezultirale su u revitalizaciji ukrajinskog fašizma čak i u Kijevu, ne više isključivo na zapadu zemlje kao što je to istorijski bio slučaj. S obzirom na rečeno, jasno je da postoji nemali deo ukrajinskog društva koji Rusiju doživljava kao državu agresora, ali je svakako više onih koji nisu pobornici radikalnog ukrajinskog nacionalizma.

Ruska elita više ne oseća zamor, jer Rusija ne pledira na globalnu kontrolu, ona pokušava da optimalno organizuje svoje šire pogranično područje i u to ne treba odveć ubeđivati prosečnog građanina Rusije, jer on vrlo dobro zna gde su granice njegovog sveta. Stoga je ruska pozicija u pregovorima stabilna, ona ima podršku elektorata. SAD pak nemaju vremena za gubljenje, njima Kina otvoreno preti tajvanskom krizom, što je nedavno moglo i da se čuje direktno od ambasadora Kine u Vašingtonu koji je jasno rekao da postoji opasnost od vojnog konflikta oko budućnosti Tajvana. Unutrašnja politička situacija u Americi je takođe vrlo volatilna, sasvim je moguće da će demokrate izgubiti sledeće predsedničke izbore i da njihova agresivna spoljna politika neće doneti željene rezultate.

President Joe Biden listens during a virtual meeting with FEMA Administrator Deanne Criswell and governors and mayors of areas impacted by Hurricane Ida, in the South Court Auditorium on the White House campus, Monday, Aug. 30, 2021, in Washington. (AP Photo/Evan Vucci)
Američki predsednik Džozef Bajden tokom jednog onlajn sastanka u Beloj kući, Vašington, 30. avgust 2021. (Foto: AP Photo/Evan Vucci)

Situacija je već sada razumljiva – ili će SAD polako napustiti sferu interesa Rusije, postsovjetski prostor, ili će Rusija stajati tvrdo na svojim granicama i neće dopustiti nikakve provokacije, čak i po cenu pravog rata. SAD su u slabijoj poziciji, jer su suočene sa sukobom na dva fronta, s Rusijom i Kinom. Pred njima je izbor, da uspore razvoj kineske pretnje kroz dogovor s Rusijom ili da ubrzaju svoj poraz kroz konflikt s Rusijom i Kinom zajedno.

 

Naslovna fotografija: Vitaliy Nevar/TASS

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u