A. Milanović: Srpski jezik, književnost i kultura nad ambisom?

U čast preminulog dr Aleksandra Jovanovića (1949-2021) govorio je njegov dugogodišnji saradnik dr Aleksandar Milanović, redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu

Nedavno preminuli dr Aleksandar Jovanović (1949-2021) bio je, između ostalog, profesor književnosti, književni kritičar i teoretičar, dekan Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i predsednik Nacionalnog prosvetnog saveta. Objavio je veći broj dela o nastavi književnosti i aktuelnim pitanjima srpskog obrazovanja, priredio je veliki broj knjiga srpskih pisaca i dobio veliki broj nagrada za svoj doprinos srpskom jeziku, književnosti i kulturi. Povodom njegove smrti, na dan Svetog Save, 27. januara, na tribini Instituta za evropske studije govorio je o statusu srpskog jezika, književnosti i kulture dr Aleksandar Milanović: lingvista, redovni profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i dugogodišnji prijatelj i saradnik prof. dr Aleksandra Jovanovića.

Posle uvodne reči direktora Instituta za evropske studije i naučnog savetnika, dr Miše Đurkovića, izlagač je započeo tvrdnjom da je profesor Jovanović bio svojevrsni nastavljač delatnosti Svetog Save, Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića.

Profesor Milanović je nastavio tvrdnjom da se delatnost njegovog kolege ogleda najbolje u njegovom institucionalnom delovanju, budući da u savremeno doba ni najsnažniji pojedinac ne može ostvariti značajni uticaj van institucija. Navodeći gde je sve njegov kolega radio (Prva beogradska gimnazija, Filološka gimnazija u Beogradu, Učiteljski fakultet Univerziteta u Beogradu, Nacionalni prosvetni savet, Institut za književnost i umetnost u Beogradu, Matica srpska i Naučno-kulturno-obrazovni centar „Vuk Karadžić“ u Tršiću), izlagač je za svog prijatelja i saradnika istakao kako je on svu svoju delatnost sprovodio kroz institucije, posvećujući se njima u danas veoma retkoj meri, te da je profesor Jovanović u njima bio pokretač većine nacionalno-kulturnih akcija. Izlagač je za svog kolegu naveo kako je on bio zaslužan i za pozitivne ljudske odnose u institucijama gde je bio angažovan. Dodao je da bi srpski jezik, kultura i književnost bili sigurno bar nekoliko koraka bliže ambisu sa naslova predavanja da nije bilo te višedecenijske institucionalne delatnosti.

Profesor Milanović nastavio je izlaganje tvrdnjom da se prenaglašavaju strani negativni uticaji na srpsku kulturu, a da se zapostavlja učešće upravo srpskog naroda u propadanju sopstvenog jezika, za koji veruje da je srž kulture i identiteta.

Govoreći kako u svim ciklusima obrazovnog sistema Republike Srbije fond časova maternjeg jezika jeste manji nego u državama regiona i drugim evropskim državama, istakao je da su, zahvaljujući i profesoru Jovanoviću, članovi Udruženja za srpski jezik i književnost Srbije pokrenuli peticiju za dobijanje natpredmetnog statusa za srpski jezik i književnost.

Napominjući da se odmah javila i negativna reakcija od strane određenih subjekata poput izvesnih nevladinih organizacija i pojedinaca, profesor Milanović je naglasio da se na rečenom planu ne radi ni o kakvim tendencijama protivrečnim evropskim vrednostima, već da se radi upravo o usklađivanju sa standardima kakvi postoje širom Evrope. Napominjući da je jedna od najčešćih zamerki nedostatak prostora za širenje fonda časova, izlagač je rekao da on kao srbista nije nadležan da rešenja za takve probleme predlaže, ali da misli da rešenje valja tražiti upravo ugledanjem na programe drugih država koje su uspešno implementirale veći fond časova za sopstvene maternje jezike. Kao osnovni uzrok manjka fonda časova srpskog jezika on vidi upravo nedostatak svesti o značaju jezika, kao i nedostatak razvijanja pismenosti i značaja poznavanja maternjeg jezika kod budućih generacija.

Prof. dr Aleksandar Milanović tokom predavanja, Beograd, 27. januar 2022. (Foto: Institut za evropske studije)

Koliko je situacija dramatična, izlagač je prikazao kroz primere pokušaja izmene planova i programa za srpski jezik i književnost u školama, gde je predlagano da se iz istih izmeste neka kapitalna književna dela. Upravo su takvi pokušaji, kako profesor Milanović navodi, sprečeni zahvaljujući njegovom kolegi. Jedan od autora čija je dela trebalo izmestiti jeste Desanka Maksimović, ali je izlagač ustvrdio da je to, zapravo, bila svojevrsna dimna zavesa, kako se ne bi videli opasniji postupci, poput uklanjanja dela pisaca poput Vladana Desnice. Takvim postupcima, čini se, nastavlja se tendencija da se srpska književnost svede na književnost današnje teritorije Republike Srbije, kao i da se svi ostali srpski pisci kroz zanemarivanje prepuste korpusima književnosti susednih naroda. Prema rečima izlagača, profesor Jovanović bio je jedna od prvih osoba koji su tu tendenciju prepoznali.

Profesor Milanović istakao je kako se potiskivanje nastave srpskog jezika vršilo i kroz pokušaje svođenja fonda časova ovog predmeta. Tako je postojao predlog da se fond smanji na jedan čas nedeljno u trogodišnjim srednjim školama, upravo u vreme kada je on sam bio član komisija o srednjoškolskom obrazovanju. Kako je rekao, jedva se na kraju uspelo odbraniti rešenje da taj fond ostane dva ili tri časa nedeljno.

Stupanj dramatične situacije, kako je dalje nastavio, oslikava i predlog da se razdvoje časovi srpskog jezika i književnosti u zasebne predmete. Navodeći da misli kako u toj ideji nema ničeg suštinski zlog, izlagač je rekao da je ona bila jedna od strategija kako bi se preko toga došlo do većeg fonda časova. Za profesora Jovanovića naveo je da je on bio izričito protiv takve strategije, jer je smatrao da su jezik i književnost jedno telo i jedna duša. Izlagač je naglasio kako je on sam prvobitno bio sklon ideji razdvajanja predmeta, ali i da je od iste odustao upravo zbog argumentacije svog saradnika i prijatelja.

Za profesora Jovanovića rekao je i kako je on, iako prevashodno tumač književnosti (i to jedan od najvećih u savremenoj srpskoj istoriji), bio veoma upućen i u pitanja jezika, pa je mogao da tumači književnost i kroz pitanja tematike, sadržaja i strukture iz perspektive lingviste, u tradiciji stručnjaka kakav je bio prof. dr Novica Petković i kakvi su vršnjaci profesora Jovanovića, poput dr Radivoja Mikića, prof. dr Jovana Delića i prof. dr Petra Pijanovića.

Izlagač je naglasio i da je drugo polje problema koji su sagledavali profesor Jovanović i on pitanje ideološkog delovanja kroz kriterijume i obrazloženja za davanje književnih nagrada. Budući da ovo pitanje, kao i pitanje politike izdavačke produkcije, direktno utiču na uspostavljanje budućeg kanona srpske književnosti, izlagač je posebno naglasio da je ovo pitanje od jednakog značaja za naredne generacije kao i pitanje fonda časova.

U nastavku izlaganja rekao je kako nije očekivao veliki angažman svog dugogodišnjeg kolege i prijatelja u vezi sa rodno osetljivim jezikom kao ideološkom pojavom. Iako se profesor Jovanović, kako je naveo, nije angažovao mnogo direktnim pisanjem tekstova, rekao je kako je upravo njegov dugogodišnji prijatelj i saradnik aktivirao ljude za koje je procenjivao da mogu govoriti o ideološkom pritisku koji se u današnje vreme vrši u tom pogledu. Pritom je istakao da na ovom polju spor ne postoji oko pitanja treba li nekog oslovljavati rodno osetljivim oblicima i treba li poštovati nečije pravo da želi da se oslovljava u tom maniru, nego da je spor u potrebi zakonskog obavezivanja ljudi da prilagođavaju svoj jezik i u potrebi za faktičkom cenzurom.

Profesor Milanović je istakao da se, nažalost, u biografijama njegovog kolege neće prepoznati koliki je uticaj imao na podsticanje drugih na aktivnost zarad sprečavanja kulturno i nacionalno štetnih procesa i akcija. Dodao je da veruje da će, nažalost, biti sve manje takvih ljudi, jer mu se čini da danas preovladava stav kako je dovoljno takve procese i akcije negativno oceniti u ličnom komentaru, bez preduzimanja konkretnih poteza da se one zaista zaustave.

Učesnici predavanja prof. dr Aleksandra Jovanovića, Beograd, 27. januar 2022. (Foto: Institut za evropske studije)

Jedna od delatnosti profesora Jovanovića ogledala se i u radu na određivanju granica srpskog jezika. Napominjući da u srpskom narodu pogrešno vlada uverenje da je njih moguće lako definisati, izlagač je rekao da je dovoljno samo pokušati povući načelne granice srpskog jezika na nekoj karti, pa će uslediti niz negativnih reakcija u samoj Republici Srbiji, Kao primer naveo je konstrukciju torlačkog jezika u samoj srpskoj sredini i koji je stavljen na listu ugroženih jezika UNESKO. Dodao je i da očekuje da će se kosovsko-resavski dijalekat takođe pojaviti kao neki novi standard u budućnosti. Kako je dodao, najekstremniji glasovi pokušavaju da izjednače srpski jezik sa šumadijsko-vojvođanskim dijalektom. Prema njegovim rečima, upravo je profesor Jovanović prepoznao tu tendenciju i borio se protiv nje.

Profesor Milanović naveo je za svog dugogodišnjeg prijatelja i saradnika da je bio veoma angažovan i na polju odbrane ćirilice. Dodao je da su neki lingvisti kreativnim tumačenjem člana 10. Ustava Republike Srbije, koji nalaže da se ćirilica koristi u službenoj upotrebi, došli do zaključka da je i latinica službeno pismo u Republici Srbiji. Profesor Jovanović, kako je naveo, angažovao se i protiv još jednog srodnog, iako naizgled suprotnog, procesa. Naime, on se zalagao za očuvanje srpskog pisanog nasleđa štampanog latinicom u katalogizaciji i bibliotečkoj obradi, budući da se sve što se na teritoriji Republike štampa latinicom u Vašingtonu i na mnogim drugim mestima zavodi kao kulturno nasleđe okolnih naroda. Dodao je da taj problem potiče upravo iz Republike Srbije, budući da sama Narodna biblioteka Srbije vodi dela štampana latinicom kao hrvatska ili bošnjačka, dok dela upokojenog mitropolita Amfilohija Radovića kao dela pisana crnogorskim jezikom.

Izlagač je istakao da je on sam sa prof. dr Milošem Kovačevićem, prof. dr Sretom Tanasićem i prof. dr Veljkom Brborićem radio na Predlogu izmena i dopuna Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama iz 2017., budući da je rečeni zakon iz 1991. i da ne odgovara niti državi, niti trenutnoj jezičkoj situaciji u njoj. Kako je naveo, prvi put da se u ovom pogledu učine izmene pokušao je sopstvenim predlogom 2004. mr Branko Brborić. Kako je u nastavku naveo, nijedan od ova dva predloga nije stavljen na glasanje, ali su oba objavljena u zborniku.

Predlozima bi se konačno definisalo šta kategorija službena upotreba jezika i pisama zaista znači, te kako se odnosi prema (kako je naveo, u svetskoj lingvistici nepoznatoj) kategoriji javne upotrebe jezika i pisama. Iako su se navedeni stručnjaci, prema njegovim rečima, susretali i savetovali sa predstavnicima nacionalnih manjina, i iako su rečeni predstavnici bili zadovoljni predlozima, do glasanja u Narodnoj skupštini Republike Srbije, ipak, nije došlo.

I pitanje odnosa srpskog prema manjinskim jezicima u Republici Srbiji je, prema njegovim rečima, zabrinjavajuća tema. Kao primer koliko je nepoznavanje materije široko, naveo je primer razgovora sa konzulom Republike Srbije u Čikagu, koji je netačno tvrdio da poslanici iz redova nacionalnih manjina imaju pravo da govore na svojim jezicima (što, prema njegovim rečima, nije slučaj ni u jednoj Republici Srbiji bliskoj državi). Za profesora Jovanovića su i dr Miša Đurković i prof. dr Aleksandar Milanović naglasili da je upravo on skretao pažnju svima da se očekivanja od pripadnika nacionalnih manjina u pogledu poznavanja srpskog jezika svode na to da na kraju obrazovanja isti faktički ne znaju srpski tečno.

Miša Đurković i prof. dr Aleksandar Milanović prikazani na ekranu tokom predavanja, Beograd, 27. januar 2022. (Foto: Institut za evropske studije)
Miša Đurković i prof. dr Aleksandar Milanović prikazani na ekranu tokom predavanja, Beograd, 27. januar 2022. (Foto: Institut za evropske studije)

Profesor Milanović skrenuo je pažnju i na nemar prema standardu srpskog jezika u Republici Srbiji. Citirao je akademika Aleksandra Belića, koji je pre sedam decenija skretao pažnju na činjenicu da za standardni jezik nije bitno to što je on zakonski propisan i ima posebni status, već da je bitno to što je on mehanizam kulturnog mišljenja. Osvrnuvši se posebno na nespretnu kampanju u kojoj je negativno opisano poznavanje padeža na jugu Republike Srbije, rekao je kako je odgovor došao u vidu osmišljene akcije pretnji da se srpski standard mora otvoriti za dijalekatske razlike, kako ne bi neko normirao te dijalekte u zasebne standarde, oslanjajući se na floskule kako bogati Sever prezire i omalovažava siromašni Jug. Kako je naveo, kao neko ko vodi poreklo iz Niša, nijedna nacija na planeti nije niti bi otvarala standard za supstandard. Dodao je i da nijedan kulturni radnik iz tih krajeva ne želi tu promenu, ali da se često iz inostranstva pruža podrška takvim inicijativama, sa napomenom kako stanovnici tih krajeva to žele i kako oni bolje znaju.

Na kraju izlaganja, profesor Milanović je istakao udeo svog kolege u osnivanju i održavanju Obrazovno-kulturnog (danas Nacionalno-obrazovno-kulturnog) centra „Vuk Karadžić“ u Tršiću, zamišljenog da okuplja srpske učenike, prevashodno srednjoškolce, na seminarima nacionalnih disciplina (jezika, kulture i folklora u najširem smislu). Do sada su tri godine provedene u obrazovanju učenika u navedenim disciplinama. Učenici su bili u prilici i da vide na lokalnom terenu kako kultura živi. Profesor Jovanović bio je među nastavnicima koji su tamo držali kurs.

Izlagač je takođe istakao da je njegov kolega među zaslužnima i za pokretanje Srbističke interkatedarske konferencije. Naveo je da su dve konferencije već održane: na prvoj je usvojena peticija o traženju natpredmetnog statusa za srpski jezik, dok je na drugoj diskutovano o kanonu srpske književnosti. Obe konferencije iznedrile su deklaracije, koje su dostupne javno na internetu. Profesor je dodao da se za ovu godinu planira treća konferencija, koja će diskutovati o teritorijalnim, kulturnim, simboličkim i drugim granicama srpskog jezika. Izlaganje je završio rečima da je uprkos svemu optimista, i da zbog institucionalnog povezivanja i delatnosti očekuje pozitivne pomake u budućnosti.

U delu za diskusiju dr Miša Đurković se nadovezao iznošenjem primera kako strani politički entiteti imaju ključnu ulogu na donošenje zakona i na kulturnom polju u Republici Srbiji, ali je naveo i pozitivni primer Delegacije Evropske unije u Republici Srbiji, koja je počela da uslovljava kandidate na budućim konkursima upotrebom ćirilice u konkursnoj dokumentaciji. Istraživač saradnik Instituta za evropske studije Dušan Ilić diskutovao je sa profesorom Milanovićem oko statusa dijalekata srpskog jezika i pomenutog otvaranja srpskog standarda, a dotakao se i manje poznatih ličnosti koje su ostavile traga u kulturi tih krajeva, poput Kirila Pejčinovića. Dr Rajko Petrović, istraživač saradnik istog instituta, problematizovao je pitanje upotrebe ćirilice i u Republici Srbiji i u Republici Srpskoj, a istakao je i potrebu da se događaji koji se organizuju u svrhu očuvanja ćirilice zaista time i bave. Stručnjak za sajber bezbednost i redovni gost tribine g. Aleksandar Vukalović pozabavio se pitanjem motivacije za zanemarivanje srpske kulture i nasleđa. Na kraju, dr Stevan Gajić, naučni saradnik Instituta za evropske studije, podsetio je da se slični procesi suzbijanja standardnog jezika dešavaju i drugde, na primeru ličnog iskustva u Sjedinjenim Američkim Državama, ali je završio sa pozitivnim zaključkom da je ćirilica poslednjih godina u Beogradu opet počela da dobija prestižni status, i to sa tržišnog aspekta, budući da su mnoge firme u prestižnijim delovima Beograda počele koristiti ćirilicu.

Prof. dr Aleksandar Milanović je na svaku od ovih tačaka iznosio niz zanimljivih činjenica, tvrdnji i dopuna, a koje su po obimu preopširne za ovaj neveliki prikaz.

 

Naslovna fotografija: Institut za evropske studije

 

Izvor Stanje stvari

 

BONUS VIDEO:

Društvo
Pratite nas na YouTube-u