Muharem Bazdulj: O smrti Stevana Tontića

Ako je sudbina Milana Milišića paradigmatična za srpsko-hrvatske odnose, odnosno Srbe i Dubrovnik, sudbina Stevana Tontića je ne manje paradigmatična za srpsko-bošnjačke odnose i mesto Srba u današnjem Sarajevu

Stevana Tontića sam prvi put video za šankom kafane preko puta tada još uvek ruiniranog sarajevskog Hotela Evropa. Bila je neka godina iz prve polovine prve decenije dvehiljaditih. Znao sam mu lik sa novinskih fotografija; tako sam ga prepoznao. Stajao je i pio pivo. Nije bio visok, odnosno stas mu je bio niži nego što sam iz nekog razloga mislio. Tu blizu su se nalazile prostorije Srpskog kulturnog društva „Prosvjeta“.

Znači, zaista se vratio, pomislio sam, i bilo mi je drago. I bilo mi je kul videti ga u toj kafani. Meni je tada bilo, recimo, dvadeset šest – dvadeset sedam godina i već sam bio stariji od prosečnog gosta tog lokala. Njemu je bilo skoro šezdeset. Koju godinu kasnije, gazdu te kafane će da optuže za ratne zločine.

U to vreme sam mnogo voleo Tontićevu knjigu „Izabrane pjesme“ koju je 1988. objavio sarajevski izdavač „Veselin Masleša“. Izbor je napravio Marko Vešović koji je napisao i jako nadahnut predgovor pod naslovom „Mileševski anđeo u Berlinu“.

Sarajevo je mali grad pa je bila javna stvar da su Gavrilo Grahovac, Ivan Lovrenović i Abdulah Sidran nekoliko meseci ranije poslali pismo Tontiću u Nemačku pozivajući ga se vrati. U to vreme mnogi su još mislili da su u istoriji starog Sarajeva rane devedesete bile samo zarez, a ne i tačka, odnosno da će se svi oni ljudi nostalgično pominjani u prisećanjima na „dane ponosa i slave“ jedanput zaista vratiti. Kad se Tontić vratio, to je moglo da izgleda kao prvi korak.

Sedam-osam godina kasnije, preselio sam se u Beograd. Godinu-dve posle, Tontić se preselio u Novi Sad. Viđao sam ga u Srbiji, ali nisam znao da se zaista preselio dok mi to sam nije rekao jednog kišnog poslepodneva u kafani „Sunce“ kod Doma omladine. Pre nego što sam i mogao da ga upitam zašto, rekao je: „A znaš i sam kako je dole“.

Ako je sudbina Milana Milišića paradigmatična za srpsko-hrvatske odnose odnosno Srbe i Dubrovnik, sudbina Stevana Tontića je ne manje paradigmatična za srpsko-bošnjačke odnose i mesto Srba u današnjem Sarajevu.

Biti Srbin

Rođen 1946. u selu Grdanovci, nadomak varošice Lušci Palanka – kojoj su lokalne vlasti sredinom devedesetih bile promenile ime u Muslimanska Palanka – Tontić se već u ranoj mladosti u Sarajevu afirmisao kao pesnik.

U godinama uoči rata, u svojim ranim četrdesetim, sigurno je koračao ka statusu živućeg klasika. Dve antologije koje je uredio i objavio neposredno pred rat u sarajevskoj „Svjetlosti“ – „Novije pjesništvo Bosne i Hercegovine“ te „Moderno srpsko pjesništvo“ – već i svojim naslovima, odnosno genitivom u slučaju prvog i pridevom u slučaju drugog, sugerišu da je Tontić, slično ranije Meši Selimoviću, sebe – po zavičajnoj pripadnosti – smatrao delom književnosti Bosne i Hercegovine, a u smislu nacionalnom i jezičkom delom (integralne) srpske književnosti. Te dve pripadnosti su se prirodno isprepletale, ne ugrožavajući jedna drugu.

Za razliku od raznih drugih sarajevskih pesnika – ne samo srpskih – Tontić nije napustio Sarajevo u prvim danima i nedeljama rata. Za razliku od nekih drugih javnih figura sa srpskim imenima i prezimenima, Tontić u opkoljenom Sarajevu nije osećao potrebu teatralnim iskazima pokazivati lojalnost lokalnoj vlasti. U to vreme je čak napisao esej „Biti Srbin“ o kome bi vredelo i trebalo zasebno pisati.

O mukama i problemima koje je imao zbog svog porekla nije kasnije voleo da govori. U polemici koju su neposredno nakon rata vodili (danas pokojni) Željko Cvijanović i Ozren Kebo, prvi, i sam Sarajlija, lapidarno se dotakao Tontićevih ratnih priključenija. Bilo kako bilo, izašavši iz Sarajeva, Tontić se nije zadržao ni na Palama ni u Beogradu, nego je produžio u Nemačku.

Sarajevski rukopis

I ranije dosta okrenut nemačkim literarnim uticajima, Tontić je u egzilu uspeo da ostvari verovatno najviše od onoga što može očekivati pesnik malog jezika koji ne želi da menja jezik odnosno da piše na usvojenom jeziku, zvaničnom u zemlji novog boravka. Živeo je, dakle, u Nemačkoj godinama kao, kako se to kaže, profesionalni pisac.

Izašavši iz Sarajeva, Tontić je u Beogradu, u izdanju „Vremena knjige“ objavio „Sarajevski rukopis“, knjigu pesama koja se pokazuje kao jedan od najvrednijih književnih dela koja tematizuju rat u Bosni i Hercegovini.

Knjigu otvara svojevrstan prolog, deset listom antologijskih pesama napisanih uoči rata, među kojima je i ona s naslovom koji je kao da je uklesan u kamen: „U plitkoj Evropi, u dubokoj Aziji“.

U PLITKOJ EVROPI,
U DUBOKOJ AZIJI

U plitkoj Evropi, u dubokoj Aziji,
ja sjedim ovdje,
ostavljen u planinama,
duboko sjedim, duboko u Aziji,
na ničijoj zemlji,
plitko mrem.

U plitkoj Evropi, u dubokoj Aziji,
az jesam, az nisam,
bez plodova ljubavi, bez svetih darova,
za laticama Vječnosti sahnući.

Oštra tuga u gorama
božji narod lomi,
ušne školjke miluju, glačaju
romori tamnih sveštenika.

Ništa se ne događa, majko.
Predratna tišina, oče.
Događaji, tako rijetki, imaju strahovit značaj,
izranjaju iz dubine poput udarca u arkadu,
i lijepe se za kožu kao britva
za grkljan nevinoga
(vrući momci – čujem – oštre kolac za mog učitelja).

Bez srca, bez glasa,
ja sjedim ovdje, u tamnim planinama,
duboko u Evropi, u dubokoj Aziji,
plitko ti mrem, oče,
bar da me ti udariš, nevidimi moj Bože.

Da mi je da budem pogubljen,
pogubljen usred dana, jakom svjetlošću obliven,
da moj prazni život, koga je Bog, priznajem,
na mahove i punio
(bivalo je pa i prevrši)
na ovom mjestu zauvijek svrši.

1990.

Sledi osamdesetak pesama pisanih u samom ratu, među kojima je prva ona koja se zove „Granica“ sa uvodnim stihovima:

Ne mičući s kućnog praga,
ne odmičući se ni lakat od ženina skuta,
probudih se u novoj državi,
kaže mi znanac.

Tontić se, dakle, posle desetak godina vratio u tu novu državu i u grad u kojem je proveo najveći deo života. Očito je još verovao u nešto u šta će, nakon nekoliko idućih godina, po svoj prilici, prestati da veruje.

Dobra slika toga koliko se Sarajevo promenilo između početka dvadeset i prvog veka i početka njegove druge decenije je to što je Tontićev povratak, ipak, bio tema od javnog interesa, dok je njegov odlazak protekao u potpunoj tišini.

Kad budem odlazio

U Beogradu, između Sarajeva i Novog Sada, sve do smrti Tontićeve, po pravilu su izlazila prva izdanja njegovih knjiga. Čitajući ih iz ove perspektive, čini se da je sve više razmišljao o smrti. Hristovu ludu (Arhipelag, Beograd, 2017) otvara pesma „Kad budem odlazio“ u čijoj prvoj strofi je i fraza „u osvit velikih praznika“.

I zaista, Tontić je umro uoči Svetog Valentina, jednog od najvećih praznika globalizovanog sveta i Sretenja, Dana državnosti Srbije i, valjda, najvećeg srpskog nacionalnog praznika.

U jednoj putopisnoj belešci Semezdina Mehmedinovića, lirskom izveštaju sa književne večeri koju su Mehmedinović i Tontić uoči rata održali u Bihaću, zabeležene su Tontićeve reči da je svom ocu postavio krst kao nadgrobni spomenik, a onda je na taj krst uklesao zvezdu petokraku, zato jer mu je otac bio i hrišćanin i komunista.

Za razliku od svog oca, Stevan Tontić nije nadživeo svoj svet. Nakon što je posetio zavičaj s jeseni 2015, možda i poslednji put, napisao je: „Ko će i gdje ukopati naše zemne ostatke, to nas se mnogo i ne tiče, kad već ne znamo ni kada ni gdje ćemo umrijeti.“ Odmah ispod te rečenice stoji lokacija gde je napisana: Novi Sad.

Kao da sa te dve reči daje odgovor na poslednji deo iznad napisanog pitanja.

Umro je, dakle, gde i Duško Trifunović. Među poslednjim uredničkim poslovima koje je Tontić napravio jest izbor iz Trifunovićeve poezije pod naslovom „Tumač tiranije i druge pesme“ u izdanju beogradskog „Službenog glasnika“ 2017. godine.

Vest o Tontićevoj smrti javio mi je Srđan Sekulić, mladi pesnik sa Kosova i Metohije koga su život, ljubav i poezija preko vojvođanskog izbeglištva odveli u Sarajevo. Bila je subota popodne, bio sam u beogradskom kafiću čiji enterijer i atmosfera nisu previše različiti od onog sarajevskog u kome sam pre dvadesetak godina video Tontića. Ako više i nema Tontićevog sveta, pomislio sam, zahvaljujući pesnicima poput Sekulića, njegova poezija će nastaviti da živi.

„Istorija je zmija koja ubija i repom“, zabeležio je negde pesnik. Istorija književnosti je zmija čiji ujed neka dela čini trajnom vrednošću. Taj zmijski otrov Tontićevim stihovima odavno kola.

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/Televizija Galaksija 32

 

Izvor oko.rts.rs, 12. februar 2022.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u