I. Miladinović: Kako je Tito hteo da strelja Koču Popovića

U štab Prve proleterske, negde ispred Zvornika, stigla je depeša u kojoj je bilo izričito rečeno da Koča odmah preda komandu svom zameniku i dođe u Vrhovni štab. Svojim pratiocima je rekao: „Čim se pojavi Popović, streljajte ga“

I najnepristrasniji istoričari imaće vrlo komplikovan zadatak kada budu procenjivali ulogu Koče Popovića u događajima koji su obeležili kraj prve polovine i celu drugu polovinu prošlog veka. Bio je izuzetno kompleksna i po mnogo čemu neobična ličnost. U žiži tog interesovanja nesumnjivo će biti Kočini odnosi sa Josipom Brozom čija je amplituda išla iz krajnosti u krajnost, od najbliže saradnje do potpunog razlaza.

Konstantin Koča Popović posve sigurno spada u najneuobičajnije i najsložnije ličnosti naše istorije iz druge polovine prošlog veka. Intelektualac širokog spektra: pesnik-nadrealista, književnik i filozof. Učesnik u Španskom građanskom ratu, netom posle toga postaje vojnik revolucije, jedan od najslavnijih komandanata proleterskih jedinica, poratni komandant Generalštaba, a potom vrhunski diplomata.

Kada je rođen 14. marta 1908. godine, u jednoj od najbogatijih porodica u Srbiji, ništa nije govorilo da će njegov život biti ispunjen suludim zapletima i obrtima. Za 84 godine prošao je put od švajcarskog katoličkog samostana u kome se školovao na francuskom jeziku, do artiljerijske škole za rezervne oficire u Sarajavu i pariske Sorbone na kojoj je diplomirao filozofiju. Na obalama Sene druguje sa nadrealistima Andreom Bretonom, Žanom Koktoom, Vanom Borom, Roberom Desnosom i drugim umetnicima okupljenim oko časopisa Revue Du Cinema. Sa Markom Ristićem 1931. objavio je knjigu Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog. Pomaže Miroslavu Krleži u uređivanju časopisa Danas i sarađuje u časopisu Nadrealizam danas i ovde pod pseudonimom Grof, koji je kasnije koristio u partizanima.

Tamo, u Francuskoj, u potpunosti prihvata marksizam. U predvečerje Drugog svetskog rata, doživljavajući sve očiglednije nadiranje fašizma, donosi odluku: „Nema više smisla da piskaram nekakve polurazumljive pesme, moram da se pokrenem“. Sledi ulazak u KP Jugoslavije, pešačenje preko Pirineja u zaraćenu Španiju prvo kao borac, zatim kao načelnik Štaba, pa komandant artiljerijskog diviziona.

U zemlju se vraća 1939. godine i ubrzo prvi put sreće Tita u jednoj kafanici u Bosanskoj ulici, danas Gavrila Principa. Koča je trebalo da mu obezbedi konačište kod njegovog pašenoga, slikara Žike Vlajnića. Kao što nimalo nije jednostavno objasniti sve Popovićeve sklonosti, talente i životna opredeljenja, isto tako je teško proniknuti u srž odnosa njih dvojice, čija je amplituda išla iz krajnosti u krajnost, od najbliže saradnje, do potpunog razlaza.

Drugi put su se sreli na vojnom savetovanju u Stolicama kod Krupnja, 26. septembra 1941. kome je prisustvovalo dvadesetak najviših rukovodilaca oslobodilačkog pokreta i partizanskih odreda. Koča je pozvan kao komandant Posavskog odreda i bio je jedan od retkih koji se zalagao za partizansku strategiju ratovanja, protiv frontalne borbe. Vrhovni komandant i generalni sekretar partije je to dobro zapamtio. I kada je u Užicu situacija postala dramatična, pozvao je prekaljenog španskog borca da preuzme odbranu. Ali, slabo opremljene i organizovane jedinice nisu mogle mnogo.

Dve godine kasnije, na Sutjesci je glavna pozornica jugoslovenske ratne drame. Ova bitka će se godinama, čak decenijama, vući iza ratne slave Koče Popovića. Tihe, mučne, neslužbene, nenapisane, ali i nedemantovane optužbe da je komandant slavne Prve proleterske u najkritičnijem trenutku za Vrhovni štab i Tita pobegao sa bojišta. Šta je, zapravo, istina? Da li je Koča pobegao, da li se odlučio na proboj da spasava sebe, namerno ostavljajući sve ostale u obruču nadmoćnog neprijatelja?

Na sva ova pitanja odgovoriće Koča novinaru Politike Aleksandru Nenadoviću u knjizi Razgovori sa Kočom, koju je pokrio veo zaborava, jer se pojavila u vreme poslednje jugoslovenske drame i krvavog građanskog i verskog rata.

„Reč je o varijacijama na istu temu s ciljem da ja budem optužen za neku vrstu izdaje. Ali, vratimo se onome što je bitno – šta se zaista događalo u Vrhovnom štabu i oko njega? Pri tome, naravno, valja imati na umu težinu trenutka, dramatičan položaj naših opkoljenih jedinica, teret ranjenika. A odluka se morala donositi bez dvoumljenja. Vrhovni štab se u tom trenutku osetio gotovo izgubljenim, njegova pozicija je bila izuzetno teška zato što se našao blizu začelja sa ogromnim brojem nesposobnih ranjenika.

Uvek sam mislio da je najlakše onome ko ide napred. Na začelju se sklapaju neprijateljski obruči, odatle je teže nešto preduzeti. Nešto pre mog proboja, prelazeći u zoru reku Sutjesku, prolazili smo ispod Košura. To je jedno brdo koje su Nemci držali i s njega nas gađali. U toj situaciji, dok neprijatelj žestoko udara, neposredno pred ranjavanje Tita, ja mu šaljem poruku u kojoj kažem otprilike ovo: nemoj ići stazom kojom sam ja prošao jer je izložena neprijateljskoj vatri; kreni levo, kroz šumu, tuda je bezbednije iako je sporije… Dok smo se mi probijali sa Sutjeske ka Miljevini, Tito je bio zalutao i ostao samo sa dvojicom ljudi. Tada mi je poslao pisamce u kome otprilike kaže: Kočo, ja sam ovde sam, pošalji mi malo rakije i duvana. Poslao sam, naravno“ – sećao se tih dana Koča Popović.

Koča se bez kolebanja odlučio za proboj. Nije imao drugog izbora. Krenuo je i uspeo, uveren da otvara put za izlazak i drugih jedinica iz neprijateljskog obruča.

– Ako sam za odluku o proboju Prve proleterske divizije odgovoran, ili zaslužan, uglavnom ja, za njeno sprovođenje, za uspeh te operacije, odlučujuća je bila sposobnost i hrabrost Danila Lekića. Ko zna kako bismo prošli da nije bilo njegove smelosti i upornosti – rekao je Koča.

Uspeo je da Peku (Dapčeviću) pošalje po kuriru poruku: „Krećem napred, pođite za mnom“. Znam, a to piše i na dokumentima, da je Peko bio saglasan. Govorio je Titu: „Koča je u pravu, treba ići za njim.“

Tito je ipak bio odlučio da Koču smeni. U štab Prve proleterske, negde ispred Zvornika, stigla je depeša u kojoj je bilo izričito rečeno da Koča odmah preda komandu svom zameniku i dođe u Vrhovni štab. Svojim pratiocima je rekao: „Čim se pojavi Popović, streljajte ga“.

Kada se Koča pojavio u Vrhovnom štabu Titovi pratioci su bili nemi. Svi su sa dozom straha i neizvesnosti iščekivali njihov susret. Tito je bez reči ustao sa stola za kojim je sedeo, prišao svom komandantu i izljubio ga. Po Kočinim tvrdnjama, ali i svedočenjima mnogih iz okruženja Vrhovnog štaba, Tito nikad o tome više nije reč progovorio. Kao da se nije ni desilo.

General Terzić će kasnije ispričati da ga je Tito, posle bitke na Sutjesci, pozvao i saopštio mu: „Spremi se Terziću da preuzmeš Prvu proletersku…“

Na to je general Terzić, uzvratio u čuđenju: „Druže Tito, pa ne mislite, valjda, da bih ja mogao da zamenim Koču“.

Komandant razočarao Crnogorce

Koča Popović je u Šehovićima saznao da je postavljen za komandanta Prve proleterske brigade. Sa proleterima se sreo tek u Podromaniji. O tim danima je svedočio: „Iznenada sam se obreo među kršnim momcima. Po njihovom govoru zaključio sam da su u većini Crnogorci. Bio je to prvi bataljon Prve proleterske brigade. Oni ogromni, a ja ovako sitan. Jedan od njih me pita:

– Da li ti, druže, možda, poznaješ našeg komandanta, čuli smo da se zove Koča Popović?

– Kako da ne, odlično ga poznajem – velim ja.

– Pa, hajde, reci nam bar kako izgleda – insistirali su.

– Manite ga, ogroman je, pravi grmalj, bićete vrlo zadovoljni – odgovorih, krajnje ozbiljno.

U to naiđe jedan koji me poznade i doviknu mi: „Zdravo, Kočo, kako si?“

Da ste samo videli lica tih golemih, ponositih brđana. Gledaju me sa svojih visina zbunjeno i gotovo sažaljivo, mogao se steći utisak da sam ih silno razočarao.

 

Autor Ivan Miladinović

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Stevan Kragujević (po odobrenju kćerke Tanje Kragujević), CC BY-SA 3.0 RS

 

Izvor Večernje novosti, 13. februar 2022.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u