Арно Гујон, в.д. директора Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова (Фото: presscentar.uns.org.rs)

Filip Rodić: Streljanje dijaspore

Šlag na torti najnovijeg progona Gujona i srpske dijaspore pokrenutog iz „Vojsa“ je izjava nekadašnje saradnice šefa Misije UN na Kosovu Bernara Kušnera Rade Trajković

Doskora sam naivno mislio da domaćim (auto)šovinistima srpska dijaspora ne smeta i da se čak njome i ponose.

S obzirom na devizu „ko poslednji izađe, nek isključi svetlo“, na kampanju medija poput lista Danas u kojim se vrlinom smatra odluka da se ode iz ove „baruštine“ koju nazivamo Srbijom u neki „normalni“ svet, na glorifikovanje likova poput glumca Nikole Đurička koji nije više mogao da izdrži da snima filmove, a da „nema šta da jede“, verovao sam da je po (auto)šovinistima sve što je valjalo iz Srbije otišlo, ili odlazi. Sada, međutim, shvatam da ni to ne valja i da i to treba pobiti, odnosno baciti u zaleđenu Senu, Rajnu, Hadson…

„Dijaspora koja je tokom socijalizma napustila našu državu je praktično bila jedini deo srpskog naroda koji je otvoreno propagirao velikosrpski nacionalizam u tom periodu. Taj deo dijaspore, formiran nakon Drugog svetskog rata od lokalnih kolaboracionističkih snaga – četnika i ljotićevaca, namenio je sebi ulogu glasa srpske dijaspore u drugoj polovini osamdesetih godina u pripremama za rat u Jugoslaviji. Oni su se trudili da ideološki transformišu i onaj deo ekonomske dijaspore koja je u socijalizmu odlazila na privremeni rad u Evropu sa kog se nikada nije vratila“, doslovce piše u tekstu portala „Vojs“, koji bi trebalo da je nekakav dragulj istraživačkog novinarstva.

Novinar sa brnjicom Igor Išpanović nam kroz usta sagovornika sociologa (?!) Miloša Perovića, dakle, objašnjava da su Srbi koji žive u inostranstvu čak i veće zlo od onih koji su ostali da žive u zemlji svojih predaka, da su sve sami četnici i ljotićevci i da su oni, zapravo, ti koji su Srbe, koji su bili na dobrom putu da budu prevaspitani u Jugoslovene, zarazili tim strašnim „velikosrpskim nacionalizmom“ („sociolog“ veruje da postoji i „malosrpski nacionalizam“). Srpska dijaspora je, dakle, uzrok „velikosrpske agresije“ u ratovima devedesetih. Kud ih dobri „Jugosloveni“ sve ne streljaše na Kočevskom rogu, po pasjim grobljima i drugim stratištima. Ako tada već nisu uspeli, onda to streljanje sada treba izvesti na drugi način, medijski (naravno, samo dok se ne stvore okolnosti da se Dunav ponovo zaledi).

Iako bi „činjenica“ da nam je dijaspora „velikosrpska“, „četnička“, „ljotićevska“ i „kvislinška“ trebalo da je dovoljna da se od nje sva „poštena inteligencija“ ogradi i da je se gnuša, Ministarstvo spoljnih poslova i njegova Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu je, zamislite skandala, pomažu i to sa neverovatnih 4,5 miliona dinara (konkretno u Francuskoj). To je napornim istraživačkim radom ekskluzivno otkrio novinar Išpanović i javnosti predočio u tekstu „Desni ekstremizam s prijateljskim licem: slučaj mreže oko Solidarnosti za Kosovo“. I pogrešio, jer je brojka netačna i, nažalost, manja.

Za početak, novinar koji živi od 180.000 dolara donacije Fonda Rokfeler, 141.000 dolara od Nacionalne zadužbine za demokratiju (pod direktnom kontrolom američkog Kongresa i Stejt departmenta), 145.853 evra od Evropske zadužbine za demokratiju i tako dalje, i tako dalje (pun spisak donacija i donatora je predugačak, a podaci su za 2019-2020), srpsku vlast optužuje da se drznula da pomogne dijaspori u Francuskoj. Strašno, kažu predstavnici belosvetske dijaspore u Srbiji, Išpanović i njegov glavni i odgovorni urednik Dinko Gruhonjić. Smeta im ta količina novca, a još im više smeta što je ona (kao i većina drugih i materijalnih, i nematerijalnih izdvajanja za dijasporu i Srbe u regionu) povećana otkako je Arno Gujon na čelu Uprave.

Mora se reći da Gujon i šef novosadskog (auto)šovinističkog novinarstva Gruhonjić imaju i nešto zajedničko. I jedan i drugi su napustili svoj rodni grad i zemlju da bi živeli u Srbiji. Postoji, međutim, i bitna razlika. Jedan je napustio ušuškani život u jednoj od najrazvijenijih evropskih država da bi, najpre, pomagao najugroženijoj etničkoj grupi u Evropi 21. veka – kosovskim Srbima, a drugi je pred „velikosrpskom agresijom“ iz Banjaluke pobegao u Srbiju gde je Srbima pomagao samo u tome da budu što više oklevetani, i to za dobre pare.

Gujonu, MSP i srpskoj dijaspori se u tekstu „Vojsa“ na teret stavlja bliskost sa francuskom „ekstremnom“ desnicom i Marin le Pen. Čekajte, Marin le Pen je sasvim legitimna i legalna politička opcija u Francuskoj, žena koja je u drugom krugu prošlih predsedničkih izbora osvojila deset miliona glasova i koja bi na predstojećim mogla i da pobedi. Sve da je Gujon i podržava (što je njegovo demokratsko pravo) to ga ne čini nikakvim zločincem, nego „jednim od deset miliona“ Francuza. Marin le Pen je, zameraju joj u tekstu, išla u Ukrajinu da „pruži podršku ruskim separatistima“. Da li to znači da su „neonacisti“ i domaći „ekolozi“ iz Ne davimo Beograd i sličnih organizacija koji sarađuju sa nemačkim „Zelenima“, jer je njihov šef Robert Habek obišao selo Širokino, na liniji ukrajinskog fronta koje je pod kontrolom pravih neonacista iz zloglasnog bataljona „Azov“?

Šlag na torti najnovijeg progona Gujona i srpske dijaspore pokrenutog iz „Vojsa“ je izjava nekadašnje saradnice šefa Misije UN na Kosovu Bernara Kušnera Rade Trajković, žene koja se samo stidljivo smeškala dok je ovaj „ludakom“ nazivao novinara koji ga je upitao ima li saznanja o „Žutoj kući“ i trgovini organima na Kosovu. Trajkovićeva je Gujona optužila da finansira kriminalne grupe na Kosovu i Metohiji. To je smisleno koliko bi bilo i pitanje da li je i ona dobila neki dinar od srpskih bubrega ili srca izvađenih u „Žutoj kući“.

 

Naslovna fotografija: presscentar.uns.org.rs

 

Izvor Večernje novosti, 20. februar 2022.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u