O masovnim grobnicama u Donbasu

Budući da sam lično posetio ovaj deo sveta, želeo bih da ukažem na razmere i prirodu zločina nad ruskim narodom. Zločina koji bi nama trebalo da budu poznati iz našeg istorijskog iskustva

Sjedinjene Države su bez ikakve želje za raspravom odbacile tvrdnje iz Ruske Federacije o pronalaženju masovnih grobnica civila u Donbasu, koji su stradali kao žrtve granatiranja od strane ukrajinskih snaga, i to u vreme potpisanog primirja, nazivajući te tvrdnje „izmišljenim izgovorom za invaziju“.

Nećemo ulaziti u pitanja licemerja američkih vlasti, koje su u savezničkom odnosu sa Ukrajinom i od kojih ne možemo očekivati nepristrasnost, ali želeo bih da ukažem na razmere i prirodu zločina nad ruskim narodom u ovom delu sveta, a koji bi nama trebalo da budu veoma dobro poznati, iz našeg istorijskog iskustva, koje, nažalost, često potiskujemo.

Kada sam 2018. godine bio u Lugansku kao učesnik konferencije „Istorijske veze Rusije i Srbije“ na jednom od tamošnjih univerziteta, jedan od domaćina bila mi je zamenica ministra spoljnih poslova Luganske Narodne Republike. Ova mlada, energična i inteligentna žena po zanimanju je bila kriminolog, što uopšte nije bilo čudno, s obzirom da se Ministarstvo spoljnih poslova ove tada nepriznate republike uglavnom bavilo istraživanjem masovnih zločina u sukobima započetim 2014. godine.

Nadgrobna ploča na jednoj masovnoj grobnici u Donbasu (Foto: Vladimir Kolarić/Novi Standard)

Od kad pređete granicu sa Rusijom iz pravca Rostova, pored prizora ugašenih rudnika, pred vama se smenjuju masovne grobnice i to gotovo naizmenično, iz Drugog svetskog rata i iz ovog najnovijeg. Dakle, imate grobnicu iz jednog, a pedeset metara dalje iz drugog sukoba. U oba slučaja izvršioci su bili isti, sledbenici ukrajinskog fašizma podržani od strane tada dominantnih zapadnih sila. Takođe, i žrtve su bile iste – nosioci ruskog identiteta ovog dela nekadašnje USSR, oni koji žele da govore ruskim jezikom i smatraju sebe delom ruskog sveta, odnosno ruskog kulturno-civilizacijskog kruga.

U oba rata postoje svedočanstva ne samo o brojnosti stradalih, već i o, kao prvo, sistematičnosti i organizovanosti nasilja, što svedoči o genocidnim namerama, i kao drugo – o izuzetnoj brutalnosti izvršenja, uključujući klanje, maljeve, jame, rastrzanje tela vezanog za vozila koja idu u suprotnim smerovima, odsecanja delova tela i slično. Pored sistematskog kulturocida u oba sukoba, uništavanja kulturnog nasleđa i kulturnih i obrazovnih institucija u svrhu zatiranja ruskog identiteta i kulture pamćenja na otpor fašizmu, natrosečno puno žrtava je bilo među decom i mladima, što se može objasniti samo sistematskom namerom, a nikako slučajnošću ratnih okolnosti.

Iako je kad sam ja bio u Lugansku tamo uveliko vladalo primirje, svake noći su preletali projektili s neprijateljske strane: u Slavjanoserbsku, koji je i sam podeljen linijom razgraničenja, odnosno fronta, dva dana pre mog dolaska jedan čovek je ubijen iz snajpera dok je radio u svojoj bašti, a sveštenik crkve Svetog Stefana, koju su svojevremeno osnovali Srbi, rekao je kako je prethodna noć bila jedna od retkih kada nije bilo granatiranja.

Tenk i nadgrobna ploča sa položenim vencima na masovnoj grobnici u Donbasu (Foto: Vladimir Kolarić/Novi Standard)

Donbas je rudama i plodnom zemljom izuzetno bogato tle, a zbog pozicije predstavlja redovnu metu osvajača sa zapada, koji bi, ako probiju liniju odbrane kod Dona, lako prodrli ka Kavkazu i teritoriji iza Urala, presecajući vezu između Kaspija i Crnog mora, što bi sve bilo fatalno za Rusiju. Ovo tle, pored ogromnog geološkog i kulturnog bogatstva, koje je raj za arheologe, u svojim dubinama, u slojevima, krije i ostatke nastradalih u vekovnoj odbrani ovog tla i Rusije od mnogobrojnih osvajača. Naravno, da budemo jasni, u slojevima krije i leševe samih osvajača koji su u velikom broju zauvek ostajali na tlu koje su hteli da pregaze. U Muzeju Donbasa, koji sam posetio, postoji čitava kolekcija nemačkih šlemova iz Drugog svetskog rata.

Namere zapadnih sila prema Rusiji imaju dug vremenski kontinuitet i ne bismo smeli da se pravimo ravnodušni i lažno objektivni, jer nas se te namere i te kako tiču, sviđalo se to nama ili ne. To nije pitanje emocija, nego razumnog i logičnog uviđanja realnosti načina na koji nas vidi politički Zapad, šta god mi radili u konkretnim okolnostima. Takođe, nivo mržnje kojoj su izloženi stanovnici Novorusije od strane svojih bivših, konvertovanih sunarodnika ne bi trebalo da čudi narod koji je preživeo Jasenovac i NDH. Okretanje očiju od razmera tih stradanja i prirode mržnje koja ih je izazvala nipošto nije stvar razuma i političkog realizma, nego je duboko patološka, i jedna je od najvećih i, očito, teško rešivih defekata srpske elite.

Masovna grobnica u Donbasu (Foto: Vladimir Kolarić/Novi Standard)

Upoznavanje sa situacijom u Novorusiji zato može biti ogledalo koje će nam pomoći da vidimo i sopstvenu situaciju i svoj lik onako kako ga vide naši neprijatelji. A on ne sme biti lik nemoćne i pasivne žrtve, već beskompromisnog i uvek budnog borca za slobodu. A takav nikad ne sme da okreće oči od istine, koliko kod ona bila strašna i koliko god obavezivala. Osveštavanje i osmišljavanje te istine u osnovi bi trebalo da bude osnovni cilj naše kulture, jer u suprotnom – ona je samo šminka i polje sitnih moći i sujeta, a to nipošto ne bi smela da bude.

 

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Vladimir Kolarić/Novi Standard

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Kolumna, Svet
Pratite nas na YouTube-u