B. Ristivojević: Da li je sloboda naučnog istraživanja na udaru nove inkvizicije

Nije prof. Arsić Arsenijević dužna da ućuti već su potpisnici prijave Etičkoj komisiji i pisci „Zvaničnog stava“ Medicinskog fakulteta dužni da progovore

Pismo podrške koje je profesorki Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu dr Valentini Arsić Arsenijević uputio profesor dr Branislav Ristivojević, dekan Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu i šef katedre Krivičnog prava na istom fakultetu, prenosimo u celosti:

Svaka sloboda i pravo važe jednako za sve građane (Ustav RS, član 21. stav 1.), ma koliko se nekome drugi pojedinci činili neprijatni, mrski, ili ih, čak, smatrali neprijateljima. Svaki pokušaj da se uspostavi drugačiji poredak, onaj u kojem se pravo koje se upražnjava drugima osporava, Ustav RS naziva diskriminacija (član 21. stav 3.). Iz ovoga logično sledi da svaka sloboda i pravo u kojoj pojedinac želi da uživa, za njega istovremeno rađa dužnost da tu istu slobodu i pravo drugog trpi i toleriše. Samo se na ovaj način može uspostaviti ravnoteža između pojedinaca koju Ustav RS naziva „jednakost građana pred zakonom“.

„Zvaničan stav Medicinskog fakulteta o upotrebi leka Ivermektin“ jeste javna demonstracija jedne od Ustavom garantovanih sloboda, u pitanju su naučne slobode. Pri tome ne menja ništa činjenica da je to urađeno na jedan, za nauku, krajnje neobičan način: zauzimanjem stavova. Stariji čitaoci bi pomislili da nije u pitanju jedan ozbiljna visokoškolska ustanova već partijska organizacija u provincijskoj zemljoradničkoj zadruzi koja „ničim izazvana“ zauzima stav koji je već obnarodovao CK da bi demonstrirala da je „na liniji“. Naučna sloboda nastavnika Medicinskog fakulteta koji su ga pisali garantovana je Ustavom RS (član 73. stav 1.) i razrađena je Zakonom o naučnoistraživačkoj delatnosti (član 7.) čak i kada oni biraju izumrli mehanizam održavanja ideološke čistoće u SKJ da je manifestuju.

Najvažniji sadržaj naučnih sloboda se nalazi u stavu 2. člana 7. Zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti: sloboda kritikovanja tuđeg naučnog rada. Kao i svaka druga sloboda, njegova manifestacija predstavlja istovremeno dužnost za drugog, tvorca naučnog stava. Ako pisci „Zvaničnog stava“ nisu spremni da se podvrgnu ovoj dužnosti, dužnosti da svoje naučne stavove učine podložnim tuđoj naučnoj kritici, sami sebi oduzimaju pravo da se nazovu naučnicima i da takve stavove nazovu naukom.

Naučna kritika nije samo naučni metod, ona je u stvari naučni metametod, nadmetod, zato što je kruna svih naučnih metoda i zato što spaja sve različite metode svih različitih nauka u jedan. Kako god da se pristupa objektu naučnog posmatranja, on na kraju mora da se kritički sagleda, odnosno da se postave pitanja o održivosti postojećih naučnih zaključaka i postave hipoteze o mogućnosti da se izvedu novi. Zahvaljujući njoj, nauka se razvija; ona omogućava da svet ne stoji u mestu već da se kreće napred. (Da teorija mijazme nije izložena naučnoj kritici u medicini, da li bi se razvila teorija klica?)

Svako osporavanje slobode naučne kritike je ne samo etički i pravno nedozvoljeno, već ima još gore posledice: preti da naučni stav pretvori u dogmu – neoborivo učenje koje ne dozvoljava da se u njega sumnja, ne dopušta mogućnost da se osporava, diskutuje ili opovrgava. Iz ovih razloga, reč dogma se upotrebljava u religijskoj etici za označavanje verskih učenja. Sa verskim vođama i njihovim dogmama nema kontradiktorne rasprave. Ukoliko Medicinski fakultet ne dozvoljava kontradiktornu raspravu oko svog „stava“, onda on više nije naučni stav: svoje bele mantile pretvorili su u mantije, bolnice u hramove, dijagnoze u molitve, a vakcine u pričest, a svoj naučni stav u versku dogmu.

U slučaju prof. Arsić Arsenijević oni pravo na vođenje etičkog postupka u stvarnosti zloupotrebljavaju i time Etičku komisiju pretvaraju u svojevrsnu Inkviziciju. Da li Etička komisija želi da bude upamćena kao verski sud koji će Medicinski fakultet pretvoriti u lomaču za sve koji se usude da kritički misle i govore? Šta je sledeće: spaljivanje knjiga prof. Arsić Arsenijević?

Prof. Arsić Arsenijević je u javnom nastupu iskoristila svoju naučnu slobodu i kritikovala naučne zaključke koji stoje u pozadini tzv. „Zvaničnog stava“. To što se nalazi na potpuno suprotnom polu naučnog zaključka, te, po svemu sudeći, misli da pisci „stava“ greše, ne znači da je zakoračila u zonu delikta već samo da drugačije misli i da izvodi drugačije naučne zaključke. To je ne čini prekršiocem etičkih ili pravnih normi ili još gore nekim medicinskim jeretikom. Ako pisci „Zvaničnog stava“ žele da izraze neslaganje sa njenim naučnim stavom, pravo mesto za naučnu debatu su naučni časopisi ili kongresi, a ne etičke komisije. Na tim istim mestima naučni stavovi se oblikuju, ali i menjaju, budući da oni nikad nisu večne, nepromenljive i nedodirljive istine. O njima se večito raspravlja i debatuje jer je naučna kritika, i kada je ne štiti Zakon o naučnoj istraživačkoj delatnosti, jedini način da nauka ide napred. Na kraju krajeva, ako je dekanski kolegijum Medicinskog fakulteta toliko ubeđen u ispravnost svojih stavova, zašto se boji da ih suprotstavi stavovima prof. Arsić Arsenijević u bilo kom obliku naučne ili, čak, javne debate? Njima su dostupni isti mediji koje je koristila njihova koleginica, njihovi stavovi su, prema njihovim rečima, jači, naučno istinitiji, uverljiviji, ispravniji, održiviji… Ako stvari tako stoje, oni će lako pobediti u takvoj debati.

Prethodno izneto mišljenje je naročito ojačano stavom Odluke dekana Medicinskog fakulteta u vezi sa etičkom odgovornošću prof. Arsić Arsenijević u kojoj, između ostalog, stoji: „… Etička komisija nijednog trenutka ne dovodi u pitanje stručnu i naučnu kompetentnost prof. dr Valentine Arsić Arsenijević…“. Pa kad je uzimaju za stručnu, kompetentnu i ravnu sebi, zašto joj osporavaju ono što sebi dozvoljavaju: javno saopštavanje naučnog stava?

Pravo na javno istupanje člana akademske zajednice nije garantovano samo Kodeksom profesionalne etike Univerziteta u Beogradu, već ga kao pravo na slobodu govora štiti i Krivični zakonik (član 148). Ipak, oni koleginicu kojoj ne spore stručnost ne žele da udostoje naučnom raspravom, debatom ili razmenom mišljenja. Umesto toga, oni pokušavaju da zloupotrebe Etičku komisiju da prof. Arsić Arsenijević liše slobode govora kojom bi imala mogućnost naučne kritike njihovih stavova za koje tvrde da su naučni. Stoga se ovde prirodno nameću dva retorička pitanja:

1. Ko poseže za kaznenom prinudom prema sagovorniku u raspravi/dijalogu/debati? Onaj ko ima argumente ili onaj kome oni ponestaju?;

2. Ko proteruje svog oponenta u raspravi/debati/dijalogu sa mesta duela? Onaj čiji argumenti mogu da izdrže testiranje protivnim stavovima, odnosno kritiku, ili onaj čiji ne mogu?

Kako je moguće da se „iznošenjem obaveštenja u javnost“ ili „dovođenjem nemedicinske javnosti u zabludu“, što se prebacuje prof. Arsić Arsenijević, povrede obaveze u nastavi? Kada bi to bilo moguće, to bi značilo da postoje neke obaveze u nastavi koje se zovu „iznošenje informacija u javnost koje odgovaraju stavovima Medicinskog fakulteta“ ili „održavanje nemedicinske javnosti u stanju svesti koje je odredio Medicinski fakultet svojim stavovima“!!! Tako nešto je, naravno, teško zamisliti i pretpostavljalo bi da postoji neka nastavna obaveza profesora univerziteta da ispovedaju „Zvanične stavove“ Medicinskog fakulteta kao neke naučne istine.

Takve obaveze sasvim jasno nema i ne može da bude. Univerzitet je naučna ustanova, a naučne istine su samo one koje mogu biti podvrgnute naučnoj kritici, kako to garantuje stav 2. člana 7. Zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti. Sve ostalo je obična propaganda kojoj zaogrtanje zvučnim titulama podnosilaca prijave Etičkoj komisiji neće promeniti karakter. Ono će ostati jeftino agitovanje za tačno određena medicinska sredstva u lečenju virusa COVID-19 čiji nosioci zloupotrebljavajući postupak utvrđivanja etičke odgovornosti pravnim nasiljem pokušavaju da ga pretvore u dogmu.

Onaj ko ovde ima obaveze nije prof. Arsić Arsenijević već kolegijum Medicinskog fakulteta kao potpisnik „Zvaničnog stava Medicinskog fakulteta“ i svi potpisnici etičke prijave. Oni su dužni da izlože svoje stavove kritici, a ne prof. Arsić Arsenijević da ih bespogovorno i slepo sledi. Za izbegavanje te dužnosti im sledi etička odgovornost (Kodeks, član 4. – Sloboda mišljenja i izražavanja; član 15. – Načelo nepristrasnosti), a za protivpravno sprečavanje drugih da ih kritikuju krivična (KZ, član 148).

Nije prof. Arsić Arsenijević dužna da ućuti već su potpisnici prijave Etičkoj komisiji i pisci „Zvaničnog stava“ Medicinskog fakulteta dužni da progovore.

 

Autor Branislav Ristivojević

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/K1 Televizija

 

Izvor Stanje stvari, 23. februar 2022.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u