САД амерички империјализам

Jastrebovi sprečavaju stvaranje nove Republikanske stranke

Republikanci moraju shvatiti da liberalni imperijalizam više ne treba mešati sa konzervativnim ciljevima. Vreme je za redefinisanje starih vrednosti spoljne politike

Bolna kontradikcija leži u srcu američke desnice. Čak i kad konzervativci raskidaju sa nekim hladnoratovskim ortodoksijama u unutrašnjoj politici, republikanski političari ostaju vezani za nasilnu ekspanzionističku spoljnu politiku tog doba. Oni se protive liberalnom imperijalizmu u Sjedinjenim Državama – agresivnom nastojanju da se nametnu progresivne vrednosti, često spojene sa korporativnom moći – dok i dalje pokušavaju da prošire isti poredak po svim krajevima sveta.

To je kontradiktorna vizija i za mnoge članove takozvane nove desnice koji se zalažu za političko prestrojavanje Republikanske stranke, ona predstavlja veliki kamen spoticanja. Ne želimo da ovu novu viziju konzervativne američke politike kooptiraju jastrebovi ideolozi koji su više zainteresovani za držanje u inostranstvu nego za reforme kod kuće. Konzervativci moraju napraviti jasan raskid sa neo-neokonzervativnom spoljnom politikom i, umesto toga, naglasiti široko zajednički materijalni razvoj kod kuće i kulturu neagresije u inostranstvu kao ključeve bezbednosti SAD.

Kriza u Ukrajini ilustruje problem. Čak ni republikanci koji su naklonjeni novoj desnici nisu bili u stanju da se odupru jastrebovskom iskušenju. Među najsnažnijim glasovima koji su pozivali na eskalaciju bili su republikanski senatori Tom Koton iz Arkanzasa i Marko Rubio sa Floride, političari koji su inače pokušavali da artikulišu populističkiju domaću viziju svoje stranke. Senator Rubio pribegao je neumesnim paralelama Čerčil-Hitler (iako je kasnije rekao da se protivi raspoređivanju trupa u istočnoj Evropi); Senator Koton osudio je predsednika Bajdena zbog „izlaženja u susret Vladimiru Putinu“.

Pogrešan zaokret

Izraelski naučnik Joram Hazoni sugerisao je da želi da stvori novi, solidarniji i ka unutra fokusiraniji konsenzus kako bi zamenio staru, problematičnu fuziju pro-poslovnih libertarijanaca, verskih tradicionalista i spoljnopolitičkih jastrebova. Ipak, čak i na konferenciji o nacionalnom konzervativizmu 2021. godine, jastrebovi su bili dovoljno zastupljeni, pokazujući istu staru ratobornost, posebno protiv Kine.

Današnji nacionalistički jastrebovi često govore o obavezi odbrane demokratskih saveznika koji se nalaze na periferijama revanšističkih sila poput Rusije i Kine. Ali, kad bi oni mogli da realizuju svoje vizije, efekti iz stvarnog sveta bi se malo razlikovali od onih njihovih jastrebovskih prethodnika: dugotrajni i destabilizujući sukobi koji bi nas odvukli od domaćih reformi – da ne spominjemo ugrožavanje života pretežno mladih Amerikanaca iz radničke klase u uniformama.

Američki vojnici tokom iznošenja kovčega sa posmrtnim ostacima svog saborca ubijenog u Avganistanu iz aviona u vazduhoplovnoj bazi Dover u Delaveru, 25. decembar 2019. (Foto: AP Photo/Alex Brandon)
Američki vojnici tokom iznošenja kovčega sa posmrtnim ostacima svog saborca ubijenog u Avganistanu iz aviona u vazduhoplovnoj bazi Dover u Delaveru, 25. decembar 2019. (Foto: AP Photo/Alex Brandon)

Čak i na novoj desnici, dakle, cilj da se Amerika čuva tako tako što će „učiniti svet bezbednim za demokratiju“ odbija da umre. Važno je da se vratimo na intelektualnu istoriju da bismo razumeli najpre kako je desnica došla dotle da promoviše liberalne zahteve.

Od najranijih dana naše nacije, postojala je podela između onih koji su tvrdili da Amerika treba da bude „republika za primer“ i onih koji su, umesto toga, pozivali na „naciju krstaša“. Tabor egzemplarista zaključio je da Amerika može najbolje služiti slobodi i samoupravi usavršavanjem domaćeg republikanizma – bez odlaska u inostranstvo u potrazi za „čudovištima za uništavanje“, kako je to rekao Džon Kvinsi Adams. Krstaši su, međutim, nastojali da prošire liberalnu demokratiju u inostranstvu, delom zato što su mislili da će to učiniti Ameriku bezbednijom, a delom zato što su verovali da je naša sudbina da krstimo sve nacije u liberalne ideale.

Stranka uzdržanosti smatrana je konzervativnom: bila je oprezna u pogledu opasnosti koju rat predstavlja za republičke vrline, poštovala je trajne civilizacijske razlike, bila je uzdržana u odnosu na nepredvidive globalne događaje i oklevala je da žrtvuje američku krv i resurse za sve osim za najneophodnije vojne svrhe . Nasuprot tome, bilo je karakteristično „liberalno“ insistiranje na američkoj dužnosti da proširi liberalnu imperiju, bilo putem meke ili tvrde moći, što je tradicija koju su ilustrovali Vudro Vilson i Džon F. Kenedi.

Nedavno su samozvani konzervativci prihvatili projekat krstaša, jedan pogrešan zaokret koji je kulminirao u drugom inauguracionom govoru predsednika Džordža V. Buša, sa njegovom fantazijom o eliminisanju „tiranije“ svuda. Ono što je ranije bilo centralno za liberalni pogled na svet postalo je preoblikovano u moderni američki „konzervativizam“.

Mnogi od današnjih republikanaca su tako postali punoletni u vreme kada se jastrebsko ponašanje u korist liberalnih vrednosti shvatalo kao konzervativno. Ipak, vrednosti koje leže u osnovi tog pogleda na svet i koje oblikuju naše institucije suprotne su svemu što konzervativci tvrde da neguju: nemilosrdna tržišna ideologija koja kratkoročne dobitke akcionara i hirove velikih finansija stavlja iznad zahteva nacionalne zajednice; žestoki kulturni libertinizam koji rastvara veze porodice i tradicije.

Oskrnavljena statua bivšeg američkog predsednika Džordža Vašingtona u Vašington skver parku u Njujorku (Foto: EPA-EFE/J. Szenes)

Ono što konzervativci bapadaju kao „vouk kapital“ je upravo ova otrovna kombinacija tržišno-centrične ekonomije i liberalne kulturne arogancije. Ipak, dok konzervativci navijaju za širenje NATO-a u Evropi i jastrebove drugde, izgleda da nemaju pojma šta ove stvari podrazumevaju: integraciju sve većeg geografskog prostora u isti socioekonomski poredak koji smatraju tako ugnjetavajućim kod kuće.

Od posthladnoratovskog „vašingtonskog konsenzusa” (ideja da bi privatizacija, deregulacija i slobodna trgovina doveli do širokog prosperiteta) do ratova posle promene režima nakon 11. septembra, „krstaška“ spoljna politika oslabila je obične ljude: bezobzirno širenje NATO-a izazvalo je ogorčenost u ranjenoj, ali još uvek jakoj Rusiji, postavljajući teren za ponavljajuće krize; ekonomska „šok terapija“ koju su primenili učenici Miltona Fridmana osnažila je grabežljive oligarhe u postsovjetskim zemljama; razbijanje arapskih država u ime „slobode“ stvorilo je nekontrolisane prostore širom ogromnih delova Bliskog istoka i severne Afrike, raspirujući terorizam i šaljući milione migranata u Evropu.

Redefnisanje vrednosti

Poput vojnika koji nisu shvatili da je stari rat gotov, republikanci moraju da shvate trenutno stanje: liberalni imperijalizam više ne treba mešati sa konzervativnim ciljevima. Vreme je za redefinisanje starijih konzervativnih spoljnopolitičkih vrednosti.

Prvi stub takve spoljne politike trebalo bi da bude čvrsta suzdržanost, posebno tamo gde Sjedinjene Države nemaju formalne ugovorne obaveze, i opšte smanjenje ambicija zapadne Alijanse. Senator Džoš Houli, poslanik koji je naklonjen novoj desnici, pokazao je bolji put u sredu pozivajući predsednika Bajdena da isključi prijem Ukrajine u NATO. Gospodin Holi je sugerisao da bi njegov potez pomogao Vašingtonu da prebaci resurse u istočnu Aziju. Ali čak i tamo, Amerikanci treba da se čuvaju bezumnog jastrebovskog pristupa Kini. Da, Sjedinjene Države imaju stvarne razlike sa Pekingom. Moramo kazniti industrijsku špijunažu. Moramo braniti saveznike sa kojima imamo sporazume. I moramo tražiti uravnoteženiji trgovinski odnos. Ali takođe treba da pronađemo oblasti saradnje, razmene i zajedničkih interesa, nastojeći da izbegnemo bilo kakve buduće ratove i, umesto toga, komuniciramo uz uzajamno poštovanje civilizacijskih razlika, na jednakim osnovama.

Domaća industrijska snaga i energetska nezavisnost treba da budu drugi stub. Bez fabrika koje proizvode sve vrste robe nećemo moći da prebacimo proizvodnju na odbranu – ili na sredstva za ličnu zaštitu i vakcine – kada nastupi prava kriza. Štaviše, kako je Majkl Lind naglasio, industrijsko-vojni blokovi budućnosti – sfere uticaja predvođene Amerikom, Evropom, Kinom i Indijom – biće jaki onoliko koliko im to dozvoljavaju regionalni lanci snabdevanja i njihova unutrašnja stabilnost.

Mnogi republikanski lideri ne bi bili najsrećniji da impulsi ka republikanskom prestrojavanju ostanu ograničeni na puki šovinizam. To bi, na kraju krajeva, zadovoljilo republikansku bazu dok bi ekonomska politika ostala čvrsto neoliberalna. Stranački establišment bi mnogo radije govorio o Ukrajini nego o smanjenju očekivanog životnog veka radničke klase i krizi fentanila.

WASHINGTON, DC - MAY 18: Senate Minority Leader Mitch McConnell (R-KY), joined by fellow Senate Republicans, speaks following a Senate Republican Policy luncheon at the Russell Senate Office Building on May 18, 2021 in Washington, DC. McConnell spoke on Israel's military actions against the Palestinians, the January 6th Commission and rising inflation concerns. (Photo by Kevin Dietsch/Getty Images)
Lider republikanske manjine u Senatu Mič Mekonel i ostale kolege republikanci u Senatu tokom razgovora, Vašington, 18. maj 2021. (Foto: Kevin Dietsch/Getty Images)

Upornost republikanskih jastrebova koje podržavaju donatori ostaje prepreka nacionalnom razvoju industrijskih kapaciteta i široko prihvaćene solidarnosti, koji bi ojačali odbranu Amerike i oplemenili njenu kulturu. Čudovišta koja nam prete ne vrebaju u inostranstvu.

 

Autori Sorab Amari, Patrik Denin i Gladen Papen

 

Preveo Miša Đurković

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Everett, Marshall. 1899. Exciting Experiences in our Wars With Spain and Filipinos. Chicago: Book Publishers Union

 

Izvor Njujork tajms

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u