Руси, Доњецк

Odgovornost elita u doba stradanja

Ako si elita, onda si odgovoran, onda ne smeš da pereš ruke i budeš neopredeljen i „nezavisan“ kada tvoj narod strada samo zato što hoće da ostane ono što jeste. To posebno važi za rusku elitu u ovom trenutku

Dok sam držao predavanja i razgovarao sa studentima jednog od univerziteta u Lugansku, studenti su bili srdačni i budni, ali je lebdeo jedan neponovljiv osećaj napetosti, iščekivanja, pritiska, koji stvara mogućnost da svaki čas počnu ratni sukobi i da ujutru, umesto na nastavu, krenete na front. Te 2018. godine vladalo je primirje, ali gotovo da nije bilo dana da neko ne pogine od granata ili snajperskih hitaca sa ukrajinske, tačnije banderovske strane. Nije lak život mladih ljudi u takvim okolnostima, pogotovo što je tada već godinama vladao policijski čas, pa posle 10 uveče niste smeli da izađete iz domova. Bili ste nigde, u bezvazdušnom prostoru, nepriznati čak i od Rusije, a operater mobilne telefonije čije ste usluge koristili nalazio se na teritoriji Ukrajine.

Poslova nije bilo, ogromna industrijska postrojenja i rudarski kopovi koji su zapošljavali na desetine hiljada ljudi već četvrtu godinu gotovo da uopšte nisu radili. Stanovništvo Luganska bilo je prepolovljeno, a jedini poslovi koje ste van vojske i neophodne administracije ili obrazovanja mogli da radite bili su uslužni, a to je naročito frustriralo muškarce. Mladi konobar u hotelu kome sam ostavio malo veći kusur gotovo se zaplakao. O nedostatku perspektive i strahu da bi takvo stanje moglo da se produži unedogled, da ne govorimo.

Zamrznuto stanje

Mladi univerzitetski profesor, vrhunski karatista i trener pričao mi je kako se trudio da mladim karatistima omogući što više takmičenja i koliko je imao problema zbog toga, čak i na granici sa Rusijom. Ta granica je, kod Rostova, tada bila tvrđa nego što bi se moglo pomisliti, umelo je da se čeka satima, što je naročito pogađalo ljude iz Luganska koji su radili u Rusiji i kojima je ponekad bilo potrebno nekoliko sati da se vrate kućama, i tako iz dana u dan. Naravno, postoji opravdanje za to, granica je predstavljala ulazak u ratno područje i moralo se brinuti za bezbednost. A moralo se i pred stranim faktorom pokazati da se radi o pravoj granici. Ali moglo je, ipak, malo drugačije i srdačnije – jedan Srbin koji dugo živi u Rusiji i veoma je uspešan svedočio je maltretiranju jedne mlade žene sa detetom od strane ruskog graničara, koje je prestalo kad se on prilično oštro uključio, i to samo zato što ni on nije bio „bilo ko“.

Taj karatista imao je dve mlade ćerke i bilo je potresno slušati kada govori o njima, kako ih svake noći stavlja na spavanje strahujući da je to možda poslednji put. Kad sam mladoj zamenici ministra spoljnih poslova, zaduženoj za istraživanje ratnih zločina, rekao kako je prilično oštra i odlučna, rekla je da nije ranije bila takva i da je rat učinio svoje. I njoj je glavna briga bila ćerka, njen goli život, ali i perspektiva u jednom zamrznutom stanju, koje, opet, svaki čas, može da dovede do eksplozije.

Mnogi ljudi u Lugansku su me iskreno pitali zašto ih Srbija ne prizna. Bilo je to, naravno, vrlo naivno pitanje, jer tako nešto je bilo nezamislivo, tim pre što to doskora nije učinila ni Rusija, ali to govori o tome kako su nas videli. Bilo im je važno da ih neko spolja podrži, a meni su više puta rekli da ih ja razumem bolje nego većina Rusa iz Rusije, pogotovo iz dve prestonice, jer smo preživeli slično istorijsko iskustvo. Dolazili smo kao oni koji su već preživeli ono što se njima upravo događa, i u šta još sasvim ne mogu da poveruju. Pre svega, doživeli smo i preživeli rušenje jedne slike sveta za koju smo ranije verovali da je trajna, a sad smo morali da se suočimo sa tim da nije i da moramo da nađemo temelje za novi početak. Mnogima od nas to nije uspelo, još ne uspeva ni mnogim Rusima, čak i onima iz Novorusije.

A pedestrian crosses a street near a building with a banner displaying the slogan "We are Russian Donbass!" in the rebel-held city of Donetsk, Ukraine September 9, 2021. Reuters/Alexander Ermochenko/File Photo
Pešak tokom prelaska ulice u blizini zgrade na kojoj je okačen transparent sa sloganom „Mi smo ruski Donbas!“, Donjeck, 09. septembar 2021. (Foto: Reuters/Alexander Ermochenko)

Ljudi se teško privikavaju da će u budućnosti morati da se oslone samo na sebe, bez zapadnjačkih dadilja i sudija, već da će jedino i samo biti odgovorni za to kako su uređena njihova društva. Da sukob za jednim delom sveta ne shvate kao izolaciju, nego kao priliku, šansu da naprave poredak po svojoj meri i budu istinski i dubinski svoji na svome, i sa svojima.

Ali nije to lako, jer u osnovi se treba preprogramirati, steći poverenje u snage kultura i društava kojima pripadate, povezati se sa njihovim dubljim osnovama, jer ceo život ste učeni sumnji, defanzivi, samoporicanju i defetizmu, ili opet jednako štetnom i reaktivnom, ispraznom busanju u prsa i praznoslovlju.

Duh obavezuje

Kad sam svojim novoruskim prijateljima čestitao priznanje od strane Moskve, koje će, šta god ko mislio o tome, sačuvati živote, jedna Ruskinja mi je prigovorila, rekavši kako time, zapravo, čestitam početak rata. Kao da je rat počeo ovim priznavanjem, kao da već uveliko nije trajao i kao da Ukrajina, uz podršku Zapada, ne bi izvršila invaziju na Donbas čim se steknu uslovi! Jedna mlada umetnica napisala je kako njoj ne trebaju ti LNR-i i DNR-i, dobro joj je i ovako, kao da se nekoga tiče šta njoj u udobnoj umetničkoj Moskvi treba, a što je u svom čovekoljublju spremna da pretpostavi golim životima hiljada i hiljada svojih sunarodnika, koji su na meti samo zato što hoće da budu Rusi, ono što su im preci bili, i što su se zatekli na tom bogatom i strateški izuzetno važnom mestu, ključnom za prodor u Rusiju sa Zapada.

Jedan nesporno talentovani reditelj je pre nekoliko godina usred Beograda ispaljivao salve mržnje prema svojoj zemlji, rekavši kako Srbi vole Ruse jer je Srbija jedina zemlja koju Rusi nisu okupirali. I sad vi morate da slušate takve gluposti koje nemaju nikakve veze sa činjenicama ili da pitate nešto tipa – jelte, a ima li ijedna zemlja koju npr. Amerikanci nisu okupirali?

Ruski takozvani liberali mogu da budu autošovinisti do nivoa kojeg bi se i svaki čestiti srpski autošovinista pomalo postideo. Slično kao i kod nas, većina od njih su potomci sovjetske elite, uglavnom iz diplomatskih i kulturnih krugova, znatno manje obrazovanih i vrlo retko, kako je to slučaj kod nas, iz vojnih.

Jedan drugi reditelj, takođe nesporno talentovan, piše na svom profilu da je protiv rata, ali pre toga na isti taj profil stavlja ukrajinsku zastavu, iako nije Ukrajinac nego živi uspešnim životom u Peterburgu. Setio se da je za mir kada je Rusija priznala dve novoruske republike, ali mu ne smeta da stavlja zastavu države koja je pokazala jasne ne samo represivne i diskriminatorske, nego i genocidne namere prema sopstvenim državljanima koji imaju ruski identitet i koji naseljavaju najbogatiji deo svoje zemlje. Pri tome, to nije loš čovek, jednostavno nije uopšte svestan u čemu učestvuje, uopšte nije svestan šta se događalo i događa na terenu, i šta je sve činjeno njegovom sunarodnicima, prema kojima, očito, nije navikao i nije vaspitavan da pokazuje saosećanje, jer bi mu to, valjda, smetalo u tome da voli „ceo svet i sve ljude“.

People wave Russian national flags to celebrate, in the center of Donetsk, the territory controlled by pro-Russian militants, eastern Ukraine, late Monday, Feb. 21, 2022. (AP/Alexei Alexandrov)
Stanovnici Donjecka sa zastavama Rusije tokom proslave i vatrometa zbog Putinovog ukaza o priznanju LNR i DNR, 21. februar 2022. (Foto: AP Photo/Alexei Alexandrov)

Isto kao problem koji naša nazovi-elita ima sa Jasenovcem i NDH, jer nije spremna da se suoči sa posledicama sopstvenog osvešćivanja o razmerama stradanja kroz koje je prošao narod kom (bi trebalo da) pripada. Ali želja da se ne zna je ipak slobodno opredeljenje i ne treba imati mnogo razumevanja prema zabludelima koji tvrdokorno istrajavaju na svom slepilu, uprkos činjenicama i logici. Zaista bi trebalo preispitati šta podrazumevamo pod „dobrim ljudima“, koji su, eto, tako samo za mir i da cvetaju ruže, ali su spremni da žmure i pokazuju potpunu neosetljivost kad je u pitanju ratno stradanje ili socijalno-ekonomska eksploatacija njihovih sunarodnika. Koji bi samo da čiste „u svom dvorištu“, ali nikada u sebi samima, jer oni su, valjda, izvan svih inače visokih moralnih kriterijuma koje tako olako i beskopromisno primenjuju na pripadnike svog naroda.

Sve ovo je važno upravo da bi pomoglo makar i manjini za to spremnih pripadnika inteligencije našeg naroda da shvati da kultura nije njihova igračka, koja im služi za samopromociju i samozadovoljstvo bez ikakvih obaveza, nego prostor stvaralaštva koji će njihovom narodu nuditi mogućnost za osmišljavanje svoje istorijske pozicije, koja se tiče svakog njegovog pripadnika, pa makar i onog spremnog da bespogovorno služi raznim gospodarima sa Zapada. Jer i gnjidi treba pružiti mogućnost da nekako  osmisli to zbog čega je, iako stvoren po liku Božijem, pristao da bude gnjida.

Niko, naravno, ne voli rat i svaki korak ka prevazilaženju sukoba je za pohvalu, ali ne nauštrb istine i slobode, za interese sila koje zajednici kojoj pripadaš ne žele dobro, nego je žele samo kao izvor topovskog ili robovskog mesa. Ako si elita, onda si odgovoran, onda ne smeš da pereš ruke i budeš neopredeljen i „nezavisan“ kada tvoj narod strada samo zato što hoće da ostane ono što jeste. A da ostane ono što jeste nije statičnost i samozaljubljenost, nego pravo da se odlučuje o svojoj sudbini, upravlja resursima svoje zemlje, živi mirno tamo gde si rođen i gde su ti rođeni preci.

A elita, ako je zaista elita, ne sme da bude tu kako bi prezirala taj narod, nego kako bi mu pomagala da se orijentiše, davala mu energiju, kako bi što većem broju nas bilo bolje. A to ne može da padne s neba i nastane ni iz čega, nego iz neke tradicije koja se vekovima prenosi, naravno ne prosto reprodukovane nego stvaralački tretirane, tako da stalno obnavlja energiju smisla. Tako energija smisla daje volju za životom i zajedništvom, razlog da se živi zajedno, da se zaista bude svoj na svome, jer onda će ti i ceo svet biti kuća, a svi ljudi braća i sestre.

Militants of the self-proclaimed Donetsk People's Republic stand outside a military mobilization point in the separatist-controlled city of Donetsk, Ukraine February 23, 2022. Reuters/Alexander Ermochenko
Pripadnici oružanih snaga Donjecke Narodne Republike (DNR) ispred centra za mobilizaciju, Donjeck, 23. februar 2022. (Foto: Reuters/Alexander Ermochenko)

Stvarati, a ne služiti moćnima i bezdušnima, ne ponavljati prazne priče nego se suočavati sa realnošću, koliko god ona tvrda bila, i osmišljavati je, preobražavati, haos prevoditi u red, smrt u život. Zar to nije ono što treba da činimo, a ne da živimo u magli iluzija, zagledani u svoje pupkove,  idealizovane projekcije sebe samih ili svoje proždrljive trbušine?

Kultura je duh, a duh obavezuje.

 

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Reuters/Alexander Ermochenko

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Kolumna, Svet
Pratite nas na YouTube-u