Objašnjavati nama, Srbima, da je rat loš jednako je besmisleno kao učiti nas da je voda mokra, šećer sladak, smrt sigurna. Malo je porodica u Srbiji koje u nekom od krvavih ratova tokom prošlog stoleća nisu prinele barem jednu ljudsku žrtvu na oltar slobode – i te žrtve, sve doskora, smatrali smo svetim, a ne uzaludnim. Šta se promenilo?
Početak svakog rata u prošlosti, kao i danas, dočekivan je sa zebnjom, šapatom i uz nadanje, do poslednjeg trenutka, da će, nekako, „ono najgore“ biti izbegnuto. Karađorđevi ustanici ili div-junaci sa Solunskog fronta nisu bili krvoloci željni bajoneta u svojim stomacima već mirni ljudi, seljaci, činovnici, intelektualci, naterani u rovove. Međutim, oni su znali da ih je u borbu naterao neprijatelj, a ne njihova sopstvena država.
Podli propagandni narativ prema kome je vlast zemalja koje se brane od evroatlantskog hegemona zapravo odgovorna za rat nama je poznat od devedesetih godina prošlog veka. Ova perspektiva upotrebljena je i za petooktobarsko rušenje režima u tadašnjoj Jugoslaviji, jer je Beograd tokom čitavog sukoba optuživan za taj rat – koji niti je započeo, niti ga je, nažalost, uvek vodio odlučno koliko je trebalo.
Lažni mir
Nakon pogroma, otimanja dela teritorije i zaključenja mira – rat ipak nije završen. Pacifikacija društva, kako posredstvom eksplicitne „antiratne“ propagande (američka reklama o Milunki Savić najbanalniji je, najsvežiji i najuvredljiviji primer) tako i konformizacijom i etičkom degeneracijom stanovništva, deo je strategije koja društvo čini impotentnim da se brani, te biva lako uvedeno u stanje okupacije koja se sprovodi u uslovima prividnog mira. To je proces praćen neprekidnim uslovljavanjem integracijama, investicijama i svim mogućim ekonomskim i političkim sredstvima koja stoje na raspolaganju zapadnom hegemonu.
Danas je svet drugačiji nego što je bio juče. Hegemon to više nije, i to bi trebalo da nam bude najvažnije. Ipak, kao da se izbor za Mis sveta preselio na društvene mreže, „rimtutituki“ čulo se na Tviteru i Fejsbuku. Gnušanje nad užasima rata, cinični zaključci o profitiranju „bogatih“ i propasti siromašnih u ratu (što je levičarska mantra i podvala potpuno nepovezana sa stvarnošću, budući da levičari nisu tako pacifistički nastrojeni kada treba da se vodi revolucija, to jest bratoubilački rat), pozivi „da rata ne bude“ pokazuju da je konformistički pacifizam uzeo maha ne samo u onom delu društva koje sebe voli da naziva građanskim (to je njihova svakidašnja perspektiva, jer su uglavnom u službi stranih agentura ili bi to voleli da budu), već i među ljudima koji sebe tako ne definišu ali naivno veruju da rat ima samo jedno lice.
Čak i ako borcima za mir u svetu oprostimo neobaveštenost, jer rat u Ukrajini traje već gotovo čitavu deceniju, a istorija sukoba seže u daleku prošlost, moraćemo da im zamerimo nedoslednost. Istovremeno sa glorifikacijom komunističkog otpora okupatoru, koji je uz minorni učinak u smislu nanošenja realne štete neprijatelju najčešće rezultirao masovnim zločinima kad civilima, zato što je tada bilo važno biti na „pravoj strani istorije“, sada su učestali pozivi da se Srbija po svaku cenu drži neutralno.
Ovakav stav ne proishodi uvek samo iz licemerja, postoji jedna zbunjujuća činjenica – Srbija danas zaista nije direktan učesnik u sukobu. Ipak, to ne znači da nije napadnuta. Pritisci i ultimatumi koji su usledili čim je ruski predsednik Vladimir Putin priznao Donjeck i Lugansk pokazuju da suverenitet naše zemlje faktički ne postoji, odnosno da ga zapadne sile ne poštuju, čak ni kada se ljudskopravaši pozivaju na međunarodno pravo zabrinuti tobož za suverenitet Ukrajine.
Predstava o „miru“ zapravo je laž – naša zemlja ugrožena je neprekidno. Ako morate da promenite propis o jednom sportskom takmičenju jer nije dovoljno feministički, da pristanete na to da vam nekakva Evropska komisija propisuje koliko dece smete da imate po kvadratnom metru stambene jedinice, kojim jezikom i kako smete da govorite i pišete, šta da oblačite, ako vam različite organizacije finansirane spolja prčkaju po kulturi i identitetskim pitanjima, a vlast ispunjava naloge da bi to ostala i da ne bi bila okrivljena za ekonomsku propast, siromaštvo, neodlazak na letovanje ili „Egzit“ – teško da se nalazite u slobodnoj zemlji, bez obzira na to što vam trenutno bombe ne padaju na glavu.
Ratna strategija
Konformizacija, vaspitanje koje materijalnu udobnost, poznatu pod imenom „standard“, promoviše u vrhunsku etičku vrednost, nije humana grana pedagogije nego ratna strategija neprijatelja. Fraza da između država ne može postojati prijateljstvo još jedna je laž konstruisana da bi razorila identitetsku bliskost među narodima u korist Zapada, koji, doduše, od političkih početaka modernog doba, funkcioniše kroz princip golog interesa.
Da li je rat gori nego mir možemo reći samo ako najpre imamo pošten uvid u to o kakvom miru govorimo. Stanje u kome više ne postoji intimno polje u koje globalističke strukture nisu prodrle nije mir nego okupacija. Obratite pažnju na to kako se sa kolektivnog, geopolitičkog plana ovaj odnos prenet na plan ličnih odnosa može iščitati. Dok se sa jedne strane pojedinac „osnažuje“ da svoje zlostavljače prokaže i da se oslobodi iz mreže toksičnih odnosa, čitavi narodi svakodnevno bivaju silovani u simboličkom smislu i najbrutalnije ucenjivani ekonomskim posledicama ako pokušaju da viknu upomoć. Ova relacija nije paradoksalna – individualizacija je još jedan od koraka u potpunom otuđenju čoveka od zajednice, njenih etičkih principa i, samim tim, razloga za bilo koju borbu koja se ne svodi na pitanje „standarda“. Postoji samo pojedinac i njegov „standard“ – sledstveno tome, njegov egoistični interes radi koga će žrtvovati i zajednicu i princip.
Zato smo mi, neki među Srbima, prethodnih dana euforično dočekali Putinov epski poduhvat. Ne zato što se „radujemo ratu“ već zato što mnogo skupo plaćamo ovakav mir. Plaća ga još skuplje ruski narod u Ukrajini, godinama unazad.
No, hoće li rat u Ukrajini rešiti naš unutrašnji problem? Neće. Ali nam je možda dao malo nade da se zaista na Istoku rađa novo sunce, sunce pravde, i da ćemo u sebi naći snagu da budemo opet, kao i uvek, na pravoj strani istorije, na sopstvenoj strani, i da zbacimo bukagije koje su nam navukli 2000. godine u ime „evropskog puta“ i „evroatlantskih integracija“.
Tajana Poterjahin rođena je 1987. godine u Beogradu. Diplomirala je etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je romana „Mučitelj“ (Novi književni krug, 2012), „Varoška legenda: Prvi sneg“ (Čigoja štampa, 2017; Dereta, 2021) i „Varoška legenda: Đavolji tefter“ (Dereta, 2021).
Naslovna fotografija: Wojtek Radwanski/AFP via Getty Images
Izvor Novi Standard
BONUS VIDEO:
