D. Anđelković: Srbija i sukob u Ukrajini

Srbija kao država u ovom trenutku ne može otvoreno da podrži Rusiju, ali joj ne služi na čast što je dopušteno da njene medije preplave NATO lobisti

Oficijelna Srbija je prema aktuelnom američko-ruskom sukobu na istoku Evrope, koji Vašington vodi uz pomoć ukrajinskog topovskog mesa, zauzela koliko-toliko prihvatljiv stav. Doduše, ne sam po sebi, već polazeći od toga do koje mere su druge države, od kojih se tako nešto nije očekivalo – kao što je, primera radi, slučaj sa Mađarskom – prihvatile da slede američki diktat.

Kako Rusi kažu, oni od nas više i ne očekuju od onoga što smo uradili, a kamoli da nešto dodatno traže, s obzirom na to u koliko nepovoljnom okruženju se nalazimo, te kako drugi postupaju. Da je drugačiji kontekst, Kremlj sigurno ne bi bio zadovoljan onim što srpska vlast čini formalno, a kamoli neformalno. Za to bi imao više utemeljenih razloga.

Nismo osudili Rusiju niti smo se odlučili da se okrenemo protiv nje jer svaki trezven čovek kojem je stalo do nacionalnih interesa razume da bi to bilo torpediranje mnogih srpskih nacionalnih interesa (NATO lobisti baš zato se i zalažu za uvođenje sankcija Rusiji). Bez ruske podrške Beogradu, Kosovo bi se brzo našlo u OUN, a RS bi progutao evroatlantski ponor. Distanciranje od Rusije za nas bi bilo jednako priznanju Kosova i odricanju od državnosti RS.

Toliko daleko nismo otišli, ali smo, nažalost, nedvosmisleno prihvatili zapadnu verziju stvari koja podrazumeva da međunarodno pravo postoji kada to Vašingtonu odgovara, a nema ga kada mu se tako isplati. Ne sećam se da je Srbija izrazila podršku teritorijalnom integritetu Sirije kao što je to učinila u vezi sa Ukrajinom, i tako, slično kao što je sada postupila sa Rusijom, implicitno osudila prisustvo vojski SAD i Turske u njenim delovima.

Previđanje zlodela

SAD i Turska su agresori u Siriji. Jedino ruske i iranske oružane snage u toj državi imaju legalan status jer su pozvane od strane vlasti u Damasku. One su saveznici oficijelne Sirije dok su druge sile uljezi. Ali mi, kao i ogroman broj drugih zemalja, pravimo se da to ne opažamo. Ponavljamo mantre o dobronamernim Amerikancima koji se bore za mir i demokratiju širom sveta, pa i u Siriji.

Da ne govorim o odnosu Srbije prema američkoj agresiji na Irak 2003. godine. Tu se radilo o postpetooktobarskim vlastima koje su zapadnjaci i instalirali, pa nije ni čudo što su se gotovo u potpunosti solidarisale sa angloameričkom invazijom na suverenu zemlju. Ali danas, kada tvrdimo da idemo putem balansiranja i neutralnosti, trebalo bi da vodimo više računa o formulacijama našeg zvaničnog stava u vezi sa sukobom u Ukrajini.

On nesumnjivo uključuje nemalo elemenata koji imaju po Ruse negativan karakter, koliko god da ne sadrži i otvorenu osudu Moskve. Moramo da se snalazimo da opstanemo, ali s obzirom da smo bili žrtva krvave agresije NATO sila, te da nam one i dalje brutalno otimaju deo teritorije, bilo je nužno da u većoj meri istaknemo svoj neutralan status i vrednosnu uzdržanost. Međutim, nije najgore to što tako nismo postupili.

Medijsko blato

Gore od toga je što se u nizu medija bliskih vlastima vodi antiruska kampanja. To je u još većoj meri slučaj sa većinom (ali ne baš svim) sredstvima masovnog informisanja povezanih sa tzv. prozapadnom opozicijom. I na jednom i na drugom mestu govori se o „ruskoj agresiji“, „Putinovoj autokratiji“, „moskovskim imperijalnim planovima“. Ali vlast je vlast i njena odgovornost je stoga uvek najveća. A i te kako može da obuzda svoje antiruske propagandiste da hoće, ali neće, jer misli da igra lukavu igru.

Svoju nedorečenost zvanični Beograd pokušava da kompenzuje medijskim kombincijama putem kojih bi sve globalne činioce pomalo zadovoljio. To su stare, po raznim pitanjima već kod nas dobro isprobane, (dez)informativne „rijaliti“ igrarije, koje imaju za cilj da se veštački stvori predstava o dubinskoj podeljenosti srpske javnosti u vezi sa nekim bitnim pitanjima, te potrebi da iz unutrašnjih, „demokratskih“ razloga vlast u vezi sa njima ostane neutralna (ako već iz nekih drugih razloga ne namerava da se opredeli).

Mediji bliski državnom vrhu su, nema sumnje, dirigovano, ali uz uvažavanje afiniteta ljudi koji u vezi sa njima donose operativne odluke, podeljeni na one (ipak većinske) koji su naklonjeniji Moskvi i one koji zagovaraju zapadnu verziju aktuelnih dešavanja. Iako su u manjini, oni su vrlo otrovni. Skoro onoliko koliko i najekstremniji prozapadni opozicioni mediji.

Istine i laži

Slično prethodno rečenom stvari stoje i sa analitičarima i drugim javnim komentatorima. U medijsku arenu pod kontrolom vladajućih struktura su na upadljiv način – pod uslovom da previše ne kritikuju politiku našeg establišmenta – pušteni i lobisti ili iskreni privrženici NATO, i simpatizeri Rusije.

Dok u tako stvorenom gladijatorsko-medijskom borilištu leti perje, Beograd iza kulisa svakoj strani, verovatno, šalje poruku da mu je bliža, ali mora da vodi računa o društvenom ambijentu. Možda čak i to do neke granice ima smisla pošto se borimo za opstanak, ali je ipak otužno kada se laž i istina, pravda i nepravda, stavljaju u isti red. A stavljaju se.

Istina je da je Rusija došla po svoje. Mnogo toga je pretrpela, ali je konačno rešila da stavi tačku na asimetriju u međunarodnim odnosima, koja podrazumeva da Amerikanci (i oni kojima oni za to daju dozvolu) mogu da rade šta hoće, dok su drugi kao okovima ograničeni tzv. međunarodnom pravom. Uz to, sadašnji rusko-zapadni sukob je i obračun onih (Rusa) koji su privrženi porodičnim vrednostima, hrišćanskom nasleđu, nacionalnim tradicijama, sa zagovornicima svega tome suprotnog (evroatlantističke elite).

Pravo i pravda

Rusija je sada na prvo mesto savila pravdu, a kao što dobro znamo pravo i pravda često nisu na istoj strani. Pravda podrazumeva da Moskva ima moralni i svaki drugi osnov da vrati ono što je Rusima divljački oteto od strane boljševika, makar „krađa“ i bila prethodno legalizovana raznim solomonskim rešenjima.

Da li su komunistički prevratnici polazili od međunarodnog prava u oktobru 1917. kada su rušili celovitost ruske države i nacije? Naravno da nisu. Razarali su šta su hteli i nikoga ništa nisu pitali. Kao nekakvi banditi otimali su ruske zemlje i stvarali nakaradne sovjetske republike, a od specifičnih delova ruske nacije, metodama etničkog inženjeringa, gradili su veštačke nacionalne tvorevine.

Rusi su se suočili sa istim destruktivnim procesima kao i Srbi kada je naš nacionalni prostor kasapila titoistička klika. Staljin je doduše zaustavio prvobitnu antirusku politiku boljševika, ali nije poništio mnoge njene tekovine. Želeći da bude crveni car, prepoznao je da je državi potrebna nacionalna kičma i zato je donekle promenio odnos prema ruskom nasleđu, ali daleko od toga da je bio, kao što se sada ponekada čuje, istinski rusofil. Ipak, Sovjetski Savez je od početka tridesetih godina dvadesetog veka, do svog rasturanja pred kraj tog stoleća, funkcionisao ako ne kao ruska, onda bar kao država koja nije antiruska.

Ruski svet

Nije SSSR bio nalik SFRJ čiji moto je predstavljala ideja slabog srpstva. Bez obzira na to, Jeljcin je iz ličnih interesa, ali i iluzija podstaknutih od strane Zapada – koje je delio sa tzv. drugorusima (nalik našim drugosrbijancima) – pristao na nelegalno rasturanje SSSR-a. To je učinjeno na način koji nije uvažio njegov suverenitet i ustavni poredak. Umesto da se oslobodi komunizma, došlo je do toga da po instrukcijama istorijski potvrđenih ruskih neprijatelja bude razdrobljen i, samim time, iskasapljen prostor istorijske Rusije.

Putin je končano tome rekao „ne“ i poveo Rusku Federaciju putem, novonastalim okolnostima prilagođenog, okupljanja bar dela ruskog sveta. Mi to kao država prostorno odsečena od Rusije verovatno ne možemo da podržimo u ovoj fazi, ali sramno je što se, da bismo zadovoljili Zapad i drugosrbijance kojih ima i u vlasti kao i u opoziciji – toliko toga antiruskog, neistinitog i nepravednog pusta da u medijskoj sferi izmili iz paklenih jazbina!

Ne služi to Srbiji na čast, ali joj obraz ipak čuva, uprkos prljavoj propagandi nemalog dela provladinih i opozicionih medija, većinski stav naroda. Srbi su, po pravilu, uz Rusiju i njenu borbu za zaštitu vitalnih nacionalnih interesa. U tome ima mnogo našeg načelnog naglašenog prijateljskog odnosa prema Rusima, ali i svesti o istovetnosti nepravdi koje je naš kao i ruski narod doživeo, kao i prepoznavanja činjenice da se iz sadašnje borbe Kremlja za promenu svetskog poretka rađa šansa za potonje rešavanje srpskog pitanja, te očuvanje kod nas i u svetu ključnih vrednosti do kojih su držali i naši preci, a koje evroatlantisti pokušavaju da obesmisle.

 

Dragomir Anđelković je politički analitičar i istoričar. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Ukrainian Armed Forces General Staff/via Reuters

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u