Mala anatomija rusofobije

Rusofobija je zanimljiv fenomen sa ozbiljnim kontinuitetom i dubokim korenima u zapadnoj civilizaciji, dok u samoj Rusiji ima važnu ulogu indikatora civilizacijskog konvertitstva

Ovaj fenomen zanimljiv je pre za razumevanje Zapada i njegovih kulturno-civilizacijskih i transideoloških obrazaca i formi nego za razumevanje same Rusije, pa nije čudno da samo na srpskom imamo prevedeno nekoliko značajnih knjiga zapadnjačkih autora posvećenih ovoj temi, poput Rusija-Zapad: Hiljadu godina rata Gija Metana, Slika neprijatelja: Rusija Hanesa Hofbauera ili Rusofobija Đulijeta Kjeze. Na naš jezik je prevedena i Rusofobija ruskog naučnika Igora Šafaroviča, dok je Dejan Mirović napisao knjigu Rusofobija kod Srba 1878-2017.

Rusofobiju možemo posmatrati kroz prizmu imperijalističke i kolonijalističke tradicije dominantnih zapadnih sila kroz istoriju, kao konstituenta samog civilizacijskog identiteta Zapada, koji je sopstveni obrazac civilizacijskog razvoja, krunisan idejom i praksom modernizacije, izjednačio sa pojmom civilizacije kao takve. S druge strane, odnos prema Rusiji u ovom smislu ostaje donekle osoben, verovatno zbog toga što se ovde radi o srodnoj i konkurentskoj kulturno-civilizacijskoj tradiciji, sa kojom Zapad deli nasleđe hrišćanske vere, antičke kulture, institucionalizacije po rimskom modelu, pa čak o određenu formu univerzalizma zasnovanu na imperijalnoj ideji Rima.

Dok se transideološka argumentacija Zapada u osmišljavanju sopstvene imperijalne i kolonijalne prakse zasnivala na tvrdnji o nužnosti i preimućstvu sopstvenih ideja razvoja, kao univerzalno primenljivog, prihvatljivog i poželjnog modela, kao i na manje ili više eksplicitnim rasističkim i kultur-rasističkim prepostavkama, odnos prema Rusiji kroz istoriju generisao je nešto složenije idejne sisteme. Iako je rusofobija relativno kontinuirani sadržalac zapadnjačke kulturne istorije, neodvojiv od same samoindentifikacije (identiteta) Zapada, ona se, razumljivo, menjala u skladu sa konkretnim istorijskim okolnostima i interesima tada dominantnih zapadnih političkih faktora, pa je, po pravilu, narastala kada bi Rusija preuzela korake u smeru sopstvenog političkog ili (trans)ideološkog osamostaljivanja u odnosu na Zapad.

Rusofobija se, u tom smislu, može tumačiti kao konstituent političke ideje i prakse Zapada, koji više nego bilo koja druga ideja ukazuje na neodvojivost ideje globalnog širenja i globalne hegemonije od same ideje Zapada. Hegemonija kojoj Zapad teži je teritorijalna, ekonomsko-resursna i idejno-vrednosna, zasnovana na želji za nametanjem sopstvenih idejno-vrednosnih normi i institucionalnih obrazaca svim ostalim kulturno-civilizacijskim kompleksima, koji bi samom interiorizacijom takvih ideja zapravo prestali da postoje kao takvi, postajući u svojoj osnovi samo segment globalnog Zapada, kao univerzalne i monopolne ideje i prakse.

Neophodnost neprijatelja

Zapadu je, u tom smislu, uvek bila potrebna „slika neprijatelja“ (dakle, predstava, konstrukcija, konceptualizacija neprijatelja, a ne neprijatelj kao takav) naspram koje je osmišljavao komplekse ideja kojima bi demonstrirao sopstvenu civilizacijsku superiornost i univerzalnost svojih civilizacijskih pretpostavki, neupitno sebe stavljajući u poziciju globalnog arbitra vrednosti i poželjnog univerzalnog poretka odnosa. Osnovni pricip zapadnjačkog delovanja u ovom smeru bila je normalizacija i naturalizacija sopstvenih pretpostavki i obrazaca, kojim se oni, iako u osnovi partikularni konstrukti, predstavljaju, promovišu i reprodukuju kao prirodni, zakononomerni, podrazumevajući, neupitni i univerzalni, dok se odstupanje od njih ne posmatra kao legitiman izbor i varijetet nego kao prekršaj podložan zakonskom i moralnom sankcionisanju (ideja „globalne policije“).

Demonstracija ovakvog idejno-pragmatičkog sistema Zapada kroz istoriju bila je najuočljivija na primeru Rusije i zemalja istočno-pravoslavnog kulturno-civilizacijskog kruga, baš zbog bliskosti njihovih polaznih osnova. Borba za dominaciju nad Rusijom i arealom kom ona pripada morala je biti zasnovana na čvršćim idejno-vrednosnim temeljima nego borba za dominaciju nad zemljama, kulturama i civilizacijskim arealima koji počivaju na bitnije drugačijim polaznim osnovama, odnosno dubinskim strukturama, i gde kolonijalna dominacija i njen legitimitet mogu biti postizani pukim održavanjem i reprodukcijom ekonomske ili vojne nadmoći.

Demonstrators display placards as they march during a rally in support of Ukraine, Sunday, Feb. 27, 2022, in Boston. (AP Photo/Steven Senne)
Demonstranti tokom mitinga podrške Ukrajini sa transparentima za okončanje rata u toj zemlji, Boston, 27. februar 2022. (Foto: AP Photo/Steven Senne)

Ukratko, strah Zapada od Rusije počiva na mogućnosti da ona bude nosilac kulturno-civilizacijske, dakle ne samo ideološke nego i dublje zasnovane transideološke alternative zapadnjačkom modelu razvoja, koji bi mogao da postane privlačan i na samom Zapadu ili nekim njegovim delovima ili pak da bude konkurent u globalnoj podeli vlasti i uticaja, čija moć ne bi počivala samo na vojno-ekonomskim, nego i idejno-vrednosnim činiocima.

Ovo je važno razumeti u našem vremenu, kada prisustvujemo jednoj od većih eksplozija rusofobije u istoriji, a čija je glavna motivacija sadržana u činjenici da je Rusija došla do tačke u kojoj može da deluje relativno samostalno u odnosu na dominantne zapadnjačke nosioce moći i da na značajan način utiče na međunarodni poredak odnosa. Medijska kampanja i radikalnost isključivanja Ruske Federacije iz međunarodnih sistema, uz potpuno prenebregavanje uzroka postojećeg sukoba, destruktivne imperijalne i militarističke prakse zapadnih zemalja poslednjih decenija i bilo kakvih interesa i prava ruske države i naroda, svedoče o promovisanju tretmana Rusije kao revizionističke zemlje koja narušava jednom zauvek utvrđen poredak globalnih odnosa, koji je Zapad odavno smatrao normalizovanim i proglasio jedinim legitimnim.

Inferiornost ruske kulture

Najvažniji element antiruske propagande ponovo je idejno-vrednosni, u smislu da je glavna oštrica Zapada usmerena na negiranje samih osnova ruske kulturno-civilizaciske tradicije, njenih idejno-vrednosnih temelja i prava na transideološku partikularnost sa univerzalističkim potencijalom, koje Zapad pripisuje isključivo sebi.

Reprodukuju se ideje o divljem i primitivnom narodu, autoritativnom i agresivnom sistemu vladanja, neefikasnosti upravljanja, sa otvorenim sugerisanjem civilizacijske, pa čak i rasne inferiornosti, koja eventualno može biti prevladana samo usvajanjem i interiorizovanjem zapadnjačkih dubinski strukturisanih obrazaca i normi. Poricanje i kritika ruskog modela za sam Zapad ima značaj prevladavanja takozvanih tradicionalnih ideja unutar sopstvenog kruga, odnosno snažnog poziva na ukidanje tradicionalnih regulativa društvenih, državno-institucionalnih, ekonomskih, vrednosnih, porodičnih i drugih odnosa, gde se Rusija projektuje kao mračni, na tradiciji zasnovan dvojnik, živa slika stanja koje se na samom Zapadu mora prevladati.

Najradikalniji ishodi ovakve strategije nalaze se u normalizaciji rasističkih i kultur-rasističkih predrasuda od strane ljudi na Zapadu, ali i u samoj Rusiji ili njoj bliskim zemljama, a koje deluju kao potpuno nepodložne refleksiji, kritičkoj svesti, argumentaciji na osnovu istraživanja i logičkog mišljenja, kojim se Zapad toliko ponosi, dobijajući obrise svojevrsne mitologije, koja ne podleže racionalnom i kritičkom preispitivanju i korekciji. Ovo vodi još jednom ishodu, a to je potpuno previđanje ruskih žrtava i čak mogućnosti postojanja zločina nad ruskim narodom, za koje, i ako postoje, mogu biti krivi samo Rusi sami, njihove vlasti, mentalitet i tradicija, pa čak i podsmešljivom odnosu prema samoj mogućnosti govora o genocidu ili masovnom zločinu nad ruskim narodom, i to ne samo trenutno nego i u istorijskoj perspektivi.

Tako su tvrdnje o masovnim grobnicama pronađenim na teritoriji Donbasa, bez ikakvih ispitivanja, apriorno bile odbačene i ismejane kao deo ruskog propagandnog rata, masovni zločini nad ukrajinskim državljanima ruskog indentiteta bili su sistematski prećutkivani, a dok se svako ispoljavanje ruske (ili srpske) nacionalne svesti i interesa olako identifikuje sa fašizmom, postoji neodlučnost da se takvim imenom identifikuje praksa delovanja neonacističkih ukrajinskih formacija poput „Azova“ ili da se masovni zločini vršeni nad ruskim (ili srpskim) stanovništvom, danas ili u prošlosti, označe pojmom genocida.

Nadgrobna ploča na jednoj masovnoj grobnici u Donbasu (Foto: Vladimir Kolarić/Novi Standard)

Nama je to veoma dobro poznato, s obzirom da su srbofobija i rusofobija ideje i prakse koje počivaju na identičnim strukturnim obrascima i motivacijama i za koje možemo smatrati da su neodvojivi i, zapravo, fenomeni istog reda. Prenebregavanje srpskih žrtava, čak i izrugivanje prema samoj mogućnosti stradanja srpskog naroda, uz isticanje srpskih zločina i zločinačke prakse kao istorijskog kontinuiteta, odbacivanje svakog prava i interesa srpskog naroda i države, koji se, inače, podrazumevaju ili makar tolerišu kada su drugi (zapadne zemlje i narodi i njihovi trenutni saveznici) u pitanju, i stigmatizacija ispoljavanja srpskog kulturnog i nacionalnog identiteta takođe su motivisani idejno-vrednosnim argumentima, odnosno tvrdnjama o nedovršenoj modernizaciji srpskog naroda, koje je u našem vremenu utemeljila Latinka Perović, i kojima se srpska sudbina u poslednja dva veka isključivo tumači u ključu civilizacijske inferiornosti, odnosno odstupanjem Srba od zapadnjačkih normi civilizacijskog razvoja.

Rusofobija za Nobela

Prepoznaćemo to, do sitnica, i u iskazima aktuelnih rusofobnih perjanica ruskog porekla. Spisateljica Ljudmila Ulicka je 2018. godine dala intervju jednom ukrajinskom mediju, u kom, naravno, nijednom nije pomenula odgovornost kijevskih vlasti za krizu i masovne zločine činjene nad građanima Ukrajine sa ruskim identitetom.

Takođe, iako nije direktno podržala, nije ni opomenula voditelja zbog rasistički intoniranog pitanja o tome „kakav to gen ometa Ruse da postanu Evropljani“, na šta je odgovorila kako se manje radi o genetici (dakle „manje“, a ne nikako) koliko o civilizacijskom procesu, po kom Rusi „još ne mogu da postanu Evropljani, za to će nam trebati još 150 godina, a možda i više“. To je, tvrdi spisateljica, razlika koja se prosto „oseća“, naročito u kontaktu sa ljudima iz drugih zemalja, zbog čega se Rusija pretvara u „svetsku provinciju“. Proces razvoja Rusije ide jednim „arhaičnim tokom, suprotnom celokupnom civilizacijskom procesu“. To nam se, za sada, čini nepovratnim, ali postoje izvesna kolebanja koja daju nadu da će Rusija krenuti nekim drugim tokom, možda već, nada se spisateljica, promenom rukovodstva. Jedino to bi moglo smanjiti nivo agresije ruskog političkog i vojnog rukovodstva, koji je za Ulicku najveći problem ne samo Rusije i njene „žrtve“ Ukrajine, nego i današnjeg sveta u celini.

Retorika „nenasilnog otpora“, koju je u intervjuu i na drugim mestima otvoreno koristila, mogla bi da implicira da je njen učestali angažman podrazumevao relativno ozbiljnu i sistematsku pripremu, odnosno sistematsko učešće u pripremi unutrašnjeg prevrata u Rusiji pod plaštom „obojene revolucije“, za koju je tada još bilo izgleda da bi mogla biti izvršena u Moskvi.

Ispadi Ulicke su sitnica u poređenju sa onim nobelovke Svetlane Aleksijevič, čiji je jedan intervju iz 2017. godine po ko zna koji put potvrdio kako se u slučaju ove autorke ne radi o kritičarki aktuelnog ruskog rukovodstva ili ruske nacionalno-imperijalne politike i mitologije, već o ekstremnom zastupniku rusofobne propagande, koja korene, po pravilu, ima u mešavini samomržnje, tako često indukovane predstavnicima takozvanih „kulturnih elita“ naroda izvan ili na rubu političkog Zapada, i banalnog karijerizma i pohlepe, za šta zapadnjački fondovi, očito, još nisu iscrpljeni.

Već na početku intervjua, Svetlana Aleksijevič svog ruskog sagovornika određuje kao nekoga ko se nalazi „s one strane“ i interesuje je šta „on ima u glavi“, kao da govori o vanzemaljcu, ekstrahumanom biću ili pripadniku neke potpuno nepoznate kulture, što je za nekoga ko je decenijama živeo u Rusiji i piše na ruskom jeziku, u najmanju ruku, čudno.

Sebe, s druge strane, Aleksijevičeva bespogovorno određuje kao osobu koja se bori protiv laži, koja odlično razume šta se događa, za razliku od većine, koja živi u „banalnosti“. A istina, koja je uvek istina – naravno, mračna – o Rusiji je sledeća: „Sada se nalazimo u situaciji kada je društvo izgubilo orijentire“, Rusija je zemlja ratova i revolucija i, što je glavno, „kod nas postoji kultura ratova i revolucija“. Perestrojka, koja je predstavljala pokušaj da Rusija „bude kao svi“ je propala zato što društvo nije bilo spremno za nju, pa se vratilo onome što najbolje zna – ratnom, militarističkom stanju, koje je „naše normalno stanje“, prećutkujući, naravno, uzročnike i pokretače većine ratova koje je Rusija vodila.

Beloruska novinarka i književnica Svetlana Aleksijevič (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Otkrыtaя Biblioteka)
Beloruska novinarka i književnica Svetlana Aleksijevič (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Otkrыtaя Biblioteka)

Za nju je rat u Ukrajini isključivo posledica ruske agresije, zbog izražene želje ukrajinskog naroda da živi u Evropi, usled čega je nateran da se bori za slobodu i nezavisnost. Nikakvih fašista nema u ukrajinskoj vlasti, a u svakoj zemlji postoje beznačajne grupacije koje okolo šetaju sa fašističkim znamenjima. Ukrajina, po njenom mišljenju, samo želi da stvori svoju državu, i u tom smislu mogu se razumeti određena ciljana ubistva. Ona ih ne opravdava, ali ih „razume“.

Sve ratove na prostoru bivšeg SSSR-a Aleksijevičeva vidi isključivo kao posledicu ruske agresije, dok je prisustvo ruskog jezika i identiteta posledica nasilne rusifikacije. U tom smislu, nametanje ukrajinskog (i engleskog!) jezika ruskojezičkom stanovništvu u Ukrajini je sasvim legitimno. Svako drugačije mišljenje za ovu autorku je samo militaristička histerija.

Rusija nije zemlja slobodnih ljudi, koje Aleksijevičeva definiše kao ljude sa evropskim, „humanijim“ pogledom na stvari. Činjenica da u Rusiji nema više ljudi koji podržavaju „narandžastu“ vedetu Navaljnog, za nju je dokaz da Rusi ne žele slobodu.

Andrej Babicki u svom članku „Prostosrdačni kanibalizam Svetlane Aleksijevič“ ovaj intervju naziva „spomenikom ruske liberalne misli u liku intelektualne ograničenosti i okrutnog antihumanog autoritarizma“. Aleksijevičkin intervju je presedan, jer do sada je malo ko tako otvoreno osporavao bilo kakva prava Rusa, pa i pravo na život, dok se svakom narodu, kog su Rusi, navodno, vekovima ugnjetavali, daje pravo na svako nasilje prema Rusima.

„Mnogi su pisali o tome“, nastavlja Babicki, „da ako bi S. A. dozvolila sebi da ovako govori pred nekim zapadnjačkim novinarom bila osuđena od strane istog tog zapadnog društva, čijem se idealima inače toliko klanja. Ali, naši liberali, nekad više instinktivno nego razumski, znaju šta se na Zapadu govori a šta ne, i tada kod njih nastupa potpuna metamorfoza – oni momentalno menjaju svoje registre, i od nacističkih koncepata o narodu genetski predodređenom da bude rob i dželat istovremeno prelaze na priču o ugrožavanju ljudskih prava i građanskih sloboda.“

Babicki naročito skreće pažnju na tvrdnju S. A. kako ona nije morala da bude prisutna u Čečeniji i Donbasu, jer je u svojim knjigama već istraživala ljusku patnju, i poznato joj je kako „stradaju svi drugi“, podsećajući kako takav stav nije u skladu sa hrišćanskim shvatanjem da je „svaka sudbina neponovljiva“. Naravno, to ne sprečava ovu nobelovku da ljude razvrstava u već pripremljene kategorije, gde Rusima pripada lik nekakvih glupih, slepih, ružnih i mrtvih čovekolikih entiteta.

Demonstrators gather during an anti-war protest, after Russia launched a massive military operation against Ukraine, in Berlin, Germany, February 27, 2022. REUTERS/Christian Mang
Demonstranti tokom antiratnog protesta sa transparentima podrške Ukrajini i osude Rusije, Berlin, 27. februar 2022. (Foto: Reuters/Christian Mang)

„Dobitnica nagrade Lenjinovog Komsomola“, zaključuje Babicki, „ostaje neko čiji su primitivni pogledi formirani u sovjetska vremena, i ona tim vremenima pripada bez ostatka. Bezdušno razvrstavanje ljudi na one koji zaslužuju saosećanje a koji ne karakterističan je za taj selektivan pristup, prema kom je čovek bio upakovan u klasne odeljke, i njegova vrednost se određivala isključivo u tim kategorijama. Ovde je nacionalna pripadnost zamenila klasnu, ali navika mehaničkog klasifikovanja ljudskog društva je ostala nepromenjena.“

Anatomija tipičnog ruskog liberala je značajna za istraživanje kako kolonijalističkog nasilja tako i mentaliteta samomržnje kao jednog od njegovih glavnih ciljeva. Ako je proces pseudomorfoze u skladu za civilizatorskim obrascima političkog Zapada kod nekih pripadnika ruske inteligencije prerastao u apologiju kolonijalnog potčinjavanja, pred nama je još teži zadatak očuvanja sopstvene kulturne samobitnosti, pa i samog biološkog opstanka.

Rusofobija i srbofobija

Podrazumeva se, pri tome, da karakter rusofobije ne treba pripisivati svakoj kritici aktuelnog ruskog režima, određenih etapa, događaja i ličnosti ruske istorije, problematizovanju idejno-vrednosnih pretpostavki na kojima je zasnovana ruska tradicija i ideja. Treba imati na umu da su pisci kao što su German Sadulajev ili Zahar Prilepin bili izraziti protivnici režima Vladimira Putina, ali ne sa rusofobnih pozicija. Kada su podržali rusko prisajedinjenje Krima, za njih više nije bilo mesta na Zapadu, gde su do tada bili prevođeni i pozivani. Slično je bilo i u slučaju Limonova, ili Milorada Pavića, kada ono što je govorio nije prijalo zapadnjačkim ušima osetljivim na sve što je odstupalo od srbofobne histerije početkom devedesetih.

Takođe, ni sve ruske liberale i zapadnjake ne treba smatrati rusofobima, uz napomenu da rusofoba najviše ima upravo u toj grupaciji, kojoj rusofobija lako postane svojevrsna ideološka i kripto-identitetska legitimizacija, posebno kada imaju pretenzije da budu prihvaćeni na Zapadu. Iz istraživanja ličnog iskustva, zapazio sam da ljudi takvih uverenja uglavnom potiču iz redova potomaka sovjetske elite, uglavnom iz diplomatskih i kulturnih krugova, znatno manje prosvetnih, a još manje, za razliku od Srbije, vojnih. Treba napomenuti i maksimu Aleksandra Zinovjeva, koja upućuje na oprez kada se kritikuju sopstvena država, narod i kultura pred zapadnjacima, a koji je rekao kako su on i njegovi prijatelji, svojevremeno, kao disidenti u doba SSSR, mislili da „pucaju na komunizam, a zapravo su pucali u Rusiju“.

Svakako je važna i opomena da se mora praviti razlika između zapadnjačkih deklarativno iznetih ideja i njihove prakse, pogotovo kada je ona usmeravana prema onima iznad svog transideološkog kruga, a za koji, prema njima, važe drugačiji kriterijumi, gde je svaka (njihova) laž dozvoljena, a svaka (tuđa) žrtva ništavna.

A najvažnija od svega je sposobnost i nas i Rusa da gradimo, da imamo samopouzdanje, da ne zavisimo ni od koga i da sliku o sebi ne formiramo prema slici ili u ogledalu Zapada, ne smatrajući ga ni neprijateljem ni arbitrom, već da tragamo za osnovama onog sveta u kom će nam najbolje biti, bez neprijateljstva prema bilo kome, ali uz čvrstu odbranu sopstvenog prava na samostalnost i slobodno stvaralaštvo na osnovu sopstvenih tradicijskih temelja.

Srpski i ruski vojnik se rukuju tokom zajedničke vojne vežbe srpskih i ruskih snaga u Rusiji, 07. septembar 2019. (Foto: Ministarstvo odbrane Republike Srbije)

A veliki je to posao i nije izvesno da ćemo imati snage da ga obavimo. Ako te snage ne budemo imali, nećemo biti ni prvi ni poslednji narod koji je iščezao sa „istorijske scene“. Ali ja verujem da ne mora da bude tako, da u našim tradicijama i našim srcima imamo dovoljno snage da izađemo iz lavirinta samozavaravanja i samoporicanja, i da ne dozvolimo rasističkim mrziteljima da likuju i da pomisle da su i u jednom trenutku bili u pravu. Ne kraju krajeva, ne treba da radimo sve to zbog njih nego zbog sebe, zbog svoje slobode, dece, budućnosti, jer budućnost će biti naša.

 

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film“

 

Priredio Nikola Jović

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Library of Congress/Frederick Rose

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u