Kada pogledate lica glumaca, muzičara, političara koji se sada zalažu za mir u Ukrajini, to više ne izaziva nikakve posebne emocije. Ništa. Pola sata ili sat, i svi ovi ljudi će se ponovo vratiti u svoje tople udobne stanove, otići u svoj uobičajen život lišen problema. Pa zašto da ne? Pogledaj sva ta lica. Oni su smireni i ravnodušni, samo ponekad puste suzu zarad spektakularnog kadra u medijima. Nije ih briga i svima je to jasno. A kada javne ličnosti i političare nije briga, onda dolazi vojska. A onda počinje druga priča. Rat je prljavština i krv. Uvek je to. I stanovnici Donbasa su toga i te kako svesni. Verujte mi, znamo šta su bol i nemoć. Znamo kako je vrištati u prazninu. O ratu znamo više od onih koji su ga videli samo u vestima i na amaterskim snimcima sa društvenih mreža. Videli smo to izbliza, odrasli smo na tome. To se sad ne može promeniti. Stoga, više od svega, želimo mir za sve. Samo da se na svaki glasan zvuk ne trzate i da očima ne tražite gde da se sakrijete.
Nisam protiv skupova. Rat u Ukrajini podelio je mnoge, baš kao što je podelio Majdan 2014. godine. Ali koliko vas je izašlo da protestuje protiv granatiranja Donbasa 2014. godine? Da li su vam životi dece Donbasa manje važni? Ili je to bila unutrašnja stvar Ukrajine? Tada je moj život bio u pitanju, kao i svakog civila u Donbasu. Sa suzama smo tražili da nas neko zaštiti. Isto toliko smo želeli da samo živimo, vidimo mirno nebo iznad naših glava i pravimo planove za budućnost. Osam dugih godina. Više od polovine mog života. Svi su ostali ravnodušni.
Kada su javne ličnosti i političari ravnodušni, dolaze vojnici. To se zove rutina. Okrutna rutina. Političari nisu mogli da se slože. Posle osam godina, Rusija je ušla u rat i svi su se uplašili. Neko je mislio da će biti drugačije? Da će biti moguće nekažnjeno ubijati ljude dugi niz godina? Već osam godina tražimo od Ukrajine da stane i ponovo razmisli, slušajući prazna obećanja i laži pod eksplozijama granata. Ali naša priča nikome nije bila zanimljiva. A sada, osam godina kasnije, naš grad je tih. Neobičan osećaj, valjda samo nisam navikla na tišinu.
Osam godina ubijanja
Pristajem na marš protiv rata. Ali samo ako se prvo sete da nas Ukrajina ubija već osam godina. Ako se sete i mrtve dece Donbasa. Da li se sećate njihovih imena? I, naravno, da ne zaborave da kažu da Ukrajina i sada nastavlja da puca na naše gradove. Da li ste spremni da se zaista borite za mir, iako na svoju štetu? Ili je to ipak licemerje, a ne shvatanje da je život čoveka neprocenjiv, čak i ako ima druge poglede i mesto stanovanja?
Nadam se da će se ovo uskoro završiti, i da možemo ponovo svi bez straha da gledamo u vedro nebo. Mir svima!
Osam godina.
Da li je to mnogo ili malo?
I to kakvih osam godina…
Za ovo vreme sasvim je moguće obrazovati se, odrasti i naučiti da gledate na svet očima nekoga ko razume ponešto u ovom životu.
Ali…
Postoji razlika.
Jedno je kada živite tiho u mirnom gradu ili na selu, svakodnevno srećete prijatelje i komšije na ulici, a kod kuće vam u susret istrčava ljupka mačka. Zašto se ne biste u ovakvim uslovima obrazovali i uvećavali svoje znanje?
A sasvim je druga stvar kada vas ujutru ne probudi budilnik, već eksplozija granate na ulici. I umesto u škole, morate hitno trčati u sklonište ili silaziti u podrum.
Jer, neko čudovište sa druge strane odlučilo je da puca na vas. Ne iz neke vojne potrebe – kakvu pretnju mogu predstavljati obične jednospratnice? To je samo „za zabavu“. Ili zato što je neko platio novcem da se puca tamo gde treba?
Šta kažete, da to nije bilo tako?
Pa, ima toliko video snimaka u kojima se ljudi hvale time što su činili, pogledajte!
A kako učiti u takvim uslovima?
Dug je uvek naplativ
Tokom dugih osam godina, „svetsko javno mnjenje“ je marljivo zatvaralo oči i uši kako ne bi primećivalo neprijatne činjenice. Uostalom, pucali su njima „ideološki bliski“ ljudi, koji teže ka EU i NATO! Pa, kako ih takvim tvrdnjama uvrediti? Da, i pucali su na Ruse! Kad su oni u pitanju, možete…
I odjednom… projektili su poleteli i ka njihovoj strani. Opet i opet.
I odjednom su počeli da tuku tu taktički spremnu, po zapadnim standardima obučenu vojsku…
I to žestoko, pravo u neobrijanu mamurnu njušku. Ne obazirući se na to što je „ceo svet sa njima“!
Da, kako sad to… nemoguće… Rusi su postali drski!
A onda su na vreme stigli Čečeni – potpuno netolerantno obećavajući da će razbiti njušku svim tim uvaženim desničarskim bitangama. Jao, pa neće valjda baš svima? Jer, ipak, oni su radili pravu stvar za EU! Oslobodili su zemlju tako neophodnu ozbiljnim ljudima od nepotrebnog im lokalnog stanovništva. A poginuli, pa šta ćemo sad… to su samo bili nužni troškovi biznisa… I desničari su ovde uradili pravu stvar!
Jeste, potrebni su vam, pa se pobrinite za njih.
A mi – nama je već preko glave! Stalne svakodnevne laži misije OEBS-a, njihovo selektivno slepilo i gluvoća i arogantni podsmeh kijevskih klovnova sa ekrana. Kao, „oni su pucali na sebe“!
Pa ljudi, razmislite malo…
Sedite na naše mesto, barem nakratko, evo vam stoličica.
Da, po prvoj reakciji bih rekao da vam se nije dopalo.
Pa šta onda?
Dug je uvek naplativ.
***
Faina Savenkova: Za vreme rata, pisac mora da govori
Danas je 23. februar. Kod nas ponovo granatiraju. Kao dete Donbasa, dramaturg i pisac, uvek sam se zalagala i zalažem se za mir. Sve vreme sam pokušavala da pisanjem doprem do Evrope, Amerike i Ukrajine. Pokušala sam da poručim da nam je svima neophodno mirno nebo. Imam mnogo prijatelja u Ukrajini, svi oni su divni i dobri ljudi, jako ih volim, ali njih, nažalost, ne čuju, kao ni mene. Sada su u Ukrajini na vlasti oni koji su ubijali moj narod tokom Velikog otadžbinskog rata. Samo zbog toga što oni drugačije govore, drugačije misle. A oni koji su ih mučili i prišivali im žute zvezde na jakne – trovali su ih gasom u komorama.
Sada sam u Lugansku. To je moj rodni voljeni grad i po drugi put u svom kratkom životu doživljavam njegovo granatiranje. Da, jako se plašim, jer sam samo dete. I svejedno, ne mogu da ćutim kada se tako svirepo granatiraju naši gradovi, šalju diverzantske grupe i vrše teroristički akti. Mi nismo teroristi, mi smo stanovnici republika koje su se opredelile. Ja sam sve svoje odluke donela. Za vreme rata, pisac mora da govori.
Preveli Vladimir Kolarić i Vladimir Kršljanin
Faina Savenkova i Aleksandar Kontorovič su pisci, srednjoškolskog uzrasta, koji žive u Lugansku
Naslovna fotografija: ITAR-TASS/Mikhail Pochuyev
Izvor
BONUS VIDEO:
