Branko Milanović: Kraj kraja istorije

Aktuelni rat nam otkriva kako je svet izvanredno složen, sa svim svojim kulturalnim i istorijskim prtljagom, dok je pomisao da će na kraju svi prihvatiti jedan sistem zapravo zabluda, sa krvavim posledicama

Ratovi su najužasniji događaji. Ne bi trebalo nikada da se dešavaju. Sve ljudske napore bi trebalo usmeriti u pravcu onemogućavanja ratova. Da ne budu samo nelegalni, nego nemogući, tako da niko ne bude u stanju, niti da ima motiv da ih pokreće.

Ali dotle još nismo stigli. Ljudska vrsta nije dovoljno evoluirala. Sada smo usred rata koji može postati krajnje brutalan.

Ratovi su takođe prilika (koliko god to bezosećajno zvučalo) da se preispitaju dosadašnji stavovi. Stvari su odjednom u mnogo oštrijem fokusu. Ispostavlja se da su naša uverenja obične iluzije, a naši eliksiri šećerne vodice. Prinuđeni smo da se bavimo svetom kakav jeste, a ne kakvim smo ga zamišljali samo dan ranije.

Dakle, šta smo naučili posle nedelju dana ukrajinsko-ruskog rata? Neću pokušavati da spekulišem o ishodu. To niko ne zna. Ovaj rat se može završiti okupacijom Ukrajine ili raspadom Rusije. A može se desiti i bilo šta između. To ne znamo ni ja, ni čitaoci, ni Putin, ni Bajden. Zato o tome neću da spekulišem.

Ali šta jesmo saznali do sada?

Moć oligarhije

Kad se suoči sa le raison d’état (državnim interesom) moć oligarhije je ograničena. Verovali smo da je Rusija, kao oligarhijsko-kapitalistička ekonomija, takođe država u kojoj bogati presudno utiču na politiku. U svakodnevnim odlukama to možda i jeste slučaj. (Ne mislim na oligarhe koji žive u Londonu i Njujorku, već na one koji žive u Moskvi i Peterburgu i na čelu su odbora deoničara u moćnim privatnim i poludržavnim kompanijama.) Ali kada su u pitanju ozbiljni državni poslovi, oligarhija nije ravnopravan partner organizovanoj moći, odnosno državi. Pretnja sankcijama, koju su SAD tako jasno izrazile i najavile nedeljama pre početka rata, mogla je navesti ruske oligarhe da sklone svoje jahte što dalje od američke jurisdikcije, ili da na brzinu rasprodaju svoju imovinu, ali to nije promenilo odluku Vladimira Putina da krene u rat.

Nije bio važan ni uticaj koji su bogati Rusi kupovali među torijevcima u Britaniji ili u obe političke partije u SAD. Čak ni „svetost privatnog vlasništva“ ugrađena u temelje Amerike (što je i privuklo oligarhe da baš tamo prebace svoja ukradena bogatstva). SAD su preduzele verovatno najveći međudržavni transfer imovine u istoriji, ekvivalentan možda samo zapleni crkvenih poseda koju je sproveo Henri Osmi. Dok smo takve gigantske konfiskacije viđali unutar država (revolucije u Francuskoj i Rusiji), nikad ih nismo videli u jednom zahvatu, za 24 sata, između zemalja.

Finansijska fragmentacija

Zaključak ovde glasi da ekstremno bogati ljudi više nisu zaštićeni od uticaja političkih sila – čak i ako promene državljanstvo, doniraju političke kampanje ili izgrade jedno krilo velikog muzeja. I oni mogu biti žrtve geopolitike, jer je ona izvan domašaja njihovog novca, a ponekad i izvan njihovog razumevanja. Sačuvati ogromno bogatstvo više nego ikad zahteva političku inteligenciju. Nemoguće je sada reći da li će globalni bogataši shvatiti odluke o konfiskaciji kao znak da moraju da stave državnu mašineriju pod mnogo ozbiljniju kontrolu, ili da treba da nađu druga skloništa za svoje investicije. Vrlo je verovatno da će sve ovo voditi ka fragmentaciji finansijske globalizacije i stvaranju novih i alternativnih finansijskih centara, verovatno u Aziji. Gde bi to moglo biti? Čini mi se da su jaki kandidati za to demokratske zemlje sa određenim stepenom nezavisnosti pravosuđa, koje imaju dovoljno političkog uticaja na međunarodnoj sceni i dovoljno prostora za manevar da ne popuste pod pritiskom SAD, Evrope ili Kine. Na primer, gradovi kao Bombaj, Džakarta.

Kraj kraja istorije

Neki od nas su verovali da kraj istorije znači ne samo da je jedne novembarske noći 1989. konačno otkriven savršen politički i ekonomski sistem, već i da se za međunarodne obračune više neće koristiti staromodna sredstva. Od tada se već nekoliko puta pokazalo da je ova druga pretpostavka pogrešna, od Iraka i Avganistana do Libije. Još brutalnija demonstracija ove naše zablude upravo je u toku, sa primenom istih onih instrumenata za prekrajanje granica koji su korišćeni tokom 5.000 godina zabeležene istorije, a za koje smo mislili da više neće biti potrebni.

Aktuelni rat nam otkriva kako je svet izvanredno složen, sa svim svojim kulturalnim i istorijskim prtljagom, dok je pomisao da će na kraju svi prihvatiti jedan sistem zapravo zabluda, sa krvavim posledicama. Da bismo imali mir moramo naučiti da živimo sa razlikama. Te razlike nisu trivijalne i nije reč o pukoj otvorenosti za međusobne varijacije u odevanju, seksualnim sklonostima ili ishrani. Razlike koje moramo prihvatiti i sa njima živeti mnogo su temeljnije i tiču se načina na koji društva funkcionišu, u šta veruju i šta smatraju izvorom legitimnosti svojih vlada. To se, naravno, vremenom može menjati u svakom društvu, kao što se i menjalo u prošlosti mnogo puta. Ali u svakom datom trenutku postojaće razlike među društvima, regionima i religijama. Ukoliko ostanemo pri pogrešnoj pretpostavci da je svako ko nije „kao mi“ na neki način manjkav i nesvestan i da bi mu bilo mnogo bolje da bude „kao mi“ – to će nastaviti da bude neiscrpan izvor novih ratova.

 

Prevela Milica Jovanović

 

Naslovna fotografija: Ukrainian Armed Forces General Staff/via Reuters

 

Izvor Global inequality and more 3.0, 03. mart 2022./Peščanik, 05. mart 2022.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u