Ukrajinska kriza i balkanski odjeci

Prete nam kako će Putin izvršiti nekakav desant na Bosnu, ali nekakvu vojsku šalje EUFOR. Tipično za Zapad. Što je manja šansa da Putin pošalje vojsku, to oni ozbiljnije intervenišu

Neko se ovih dana setio ruskog maršala Georgija Žukova koji je, kad je istakao zastavu pobednika na Rajhstagu u Berlinu 1945. godine, rekao: „Mi smo oslobodili Evropu od fašizma, ali nam oni to nikad neće oprostiti.“

I 77 godina kasnije sve je otišlo dođavola! Evropa grmi da je „Putin Hitler“ zato što je udario na nacističke snage koje su preuzele Ukrajinu. Čitave nacije se ponašaju kao „slobodni mislioci“ na žurkama u kojima se ne štede narkotici. Jer, kako bi drugačije moglo da se desi ono što gledamo.

Civilizacija Baje Patka i Spajdermena izbacuje Dostojevskog sa univerziteta, neće se dopustiti ni ruskim mačkama da nastupaju na međunarodnim sletovima mačje lepote, a operske pevačice i dirigenti, ako su Rusi i veruju da je Vladimir Putin ljudsko biće, neće više moći da pevaju niti diriguju, danas u Njujorku i Minhenu, a sutra ko zna gde sve… Doduše, to uveliko zaostaje za zagrebačkom odlučnošću da se obračuna sa skladateljem Petrom Iljičem Čajkovskim (1840-1893), lično. Pjotr je leteo iz programa.

Ali, Pjotru je, ipak, lakše nego Karin Knajsel… Setićete se, žena je bila ministarka inostranih poslova Austrije i naivno verovala da je Zapad stvarno zainteresovan za iskrene i dobre odnose sa Istokom, te je pozvala Putina na svoju svadbu… Danas, kao prognanik iz svoje zemlje, živi u nekom francuskom selu. I tamo može da sanja kako nju, Putinovu kumu, u njenoj Vijeni izvode na beli šljunak dvorca Belvedere i puštaju gomilu da je kamenuje. A da gomilu predvode ljuti ratnici iz ukrajinskog Azova koji imaju istetovirane kukaste krstove na vratovima i rukama. Svako ko je pokazao naklonost prema Rusima može računati da će tako proći.

Evro-komedija

Ali, nije se lako otarasiti Rusa. „Oni nama blokiraju Dostojevskog i Čajkovskog. Dobro, mi ćemo njima Mendeljejeva – celu tablicu“, reče jedan ruski istoričar. Rusija je malo veća od Srbije, dao joj je Bog bogatstava kao nikome i malo više se od nje zavisi. Lepo je govorio Bžežinski da se to treba oteti, ali izgleda da ga niko nije ozbiljno shvatao. Osim Medlin Olbrajt.

Toga se sada, u sumanutom sankcionisanju, koliko se sećam, prvi setio bivši italijanski ministar Paolo Savone: „Bio sam ubeđen da su sankcije uvedene protiv Rusije, sve dok nisam svratio na benzinsku pumpu.“

Zapadni političari, a onda i mediji, odmah su digli ruke od ukrajinske armije koja se jeste, prema Si-En-En-u i Foks njuzu, držala „herojski“, ali Putin nije obratio pažnju na to. Ne gleda televiziju. I, uprkos saznanjima Juronjuza i Al Džazire kako se Rusi masovno predaju Ukrajincima, onaj konvoj od 42 kilometara, koji se danima kretao ka Kijevu, nije se smanjio ni za metar. A ostacima ukrajinske vojske razbijene na gradske entitete najjače oružje postaju civili u gradovima i na sve načine opstruiraju njihov odlazak kroz mirovne koridore.

Međutim, izgleda da prava evro-komedija tek dolazi. Sankcije!

Nemački kancelar Olaf Šolc, koji je prvih dana pucao iz svih oružja, jedanaesti dan je, ipak, „odbio pozive za zabranu uvoza ruskog gasa i nafte, kao deo novog paketa zapadnih sankcija Moskvi zbog invazije na Ukrajinu“. Pusti Ukrajinu, jer „bi takav potez mogao da ugrozi energetsku bezbednost Evrope“, a uvoz energenata iz Rusije je „trenutno od suštinskog značaja za svakodnevni život građana“.

German Chancellor Olaf Scholz speaks to the media during a joint news conference with Danish Prime Minister Mette Frederiksen following talks at the Chancellery, in Berlin, Germany, February 9, 2022. Michele Tantussi/Pool via REUTERS
Nemački kancelar Olaf Šolc tokom konferencije za medije, Berlin, 09. februar 2022. (Foto: Michele Tantussi/Pool via Reuters)

Šolcova briga za ukrajinske izbeglice je kao nebeski svod, ali – nemački građani mu ne daju da bude čovek do kraja. Lako bi on sa zločincem Putinom, nego mu je prijatelj Bajden povazda za vratom – insistira da se ruski energenti ne troše! Koordinira rad sa Ursulom fon der Lajen, koja takođe misli o građanima koliko kit o planktonu. Oseća se sit, a ne misli šta mu je to hranljivo.

A, ipak, malo je nezgodna situacija: Nemačka se oslanja na Rusiju za oko 55 odsto svojih ukupnih snabdevanja gasom. EU, pak, uvozi više od polovine svih svojih energenata. Od ovog uvoza, Rusija isporučuje 41 odsto gasa, 46 odsto uglja i 27 odsto nafte. Bajden bi to i zaboravio, ali ima oko sebe one koji bi rado prodavali Evropi svoj gas – doduše, nekoliko puta skuplji.

I, taman je izgledalo da će Šolc i Evropljani Putinu zavrnuti šiju kad im je iznenada javljeno da „snabdevanje Evrope energentima za proizvodnju toplote, transport, električnu energiju i industriju u ovom trenutku ne može da se obezbedi na drugi način“. Da se pametan čovek, koji ne može da se seti da su njegovi vojnici 1999. ubijali nenaoružane Srbe u Prizrenu, zaprepasti. I – kakva su Rusi đubrad, to su skrivali od njega i Makrona. A išli su u Kremlj da razgovaraju k’o ljudi.

Dobro, ali zgaziće oni Ruse posle, jer, javlja Šolc, „aktivnosti na traženju alternative za rusku naftu i gas biće nastavljene“. Putin je, saznavši šta ga čeka za deset godina, pao kao proštac. A taman se ponadao…

Globalni rijaliti šou

A konačno je shvatio da bejaše i njegovo kad se javio Joška Fišer, bivši nemački ministar, koji, izgleda, ne ide na benzinske pumpe, pa ima vremena da brine, ne za Ukrajince – to je za jednog „zelenog“ mislioca banalno – nego za „ruski narod koji izgleda da ne bi hteo nikakav rat. Većina bi, umesto toga, htela bolji život, više blagostanja i ekonomski napredak i nikakav rat…“

Naslovio je svoju blagovest: „Ukradena budućnost Rusije“. Antiruski NVO su to u Moskvi dočekali kao lek na ljutu ranu, jer putnici metroom na njih slabo obraćaju pažnju, jedino se policija i nezavisni izveštači koncentrišu na njihove poruke.

I Joška je tako brižan: „Ponovo će veliki ruski narod (!?) biti pokraden za svoju budućnost kao tako često u ruskoj istoriji. Uspon Rusije u 19. i 20. veku u velesilu bio je pun tragedija za narode Rusije.“ Užas! Dok su srećni mirotvorni Nemci morali da zbog „čuvanja mira“ dva puta šalju trupe na Rusiju, njih su neki putini-žukovi uvek vodili pogrešnim putem. Da se to nikada više ne bi dešavalo, Joška će naučiti Ruse šta je za njih najbolje.

To je tako jako, gotovo kao onaj pronalazak američke ambasade u Beogradu, da je Milunka Savić, žena koja je oslobađala Kosovo pre jednog veka, u stvari, bila pacifista i, verovatno, pobornik američkog razumevanja istorije i međunarodnog prava, te bi danas obavezujući sporazum s Kurtijem potpisala za pet minuta.

Vi, naravno, mislite da je ovo Joškino pisanije podmetanje! Da jedna politička ništarija jezdi zapadnim javnim mnjenjem i pripoveda ovakve beslovesnosti. Ali nije. Tako se ovih dana na Zapadu govori. To je in!

Bivši nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer tokom jednog nastupa u Berlinu, 17. maj 2018. (Foto: Wikimedia/Flickr/Heinrich-Böll-Stiftung/Stephan Roehl, CC BY-SA 2.0)

Kao da je na sceni globalni rijaliti šou u kome se neophodni rejting za opstanak u igri dostiže u što većem valjanju gluposti, blesavosti, neodgovornosti, somnabulija i banalnosti.

Sve to, naravno, ima neki cilj. Jedan je svakako i onaj poziv kineskog Ministarstva spoljnih poslova da „SAD obelodane informacije o navodnim biološkim laboratorijama Pentagona u Ukrajini ‘što je pre moguće‘“.

Ruska vojska saopštila je da ukrajinske vlasti „uništavaju patogene koji su proučavani u njenim laboratorijama. Moskva je tvrdila da 30 ukrajinskih bio-laboratorija, koje finansiraju SAD, aktivno sarađuju sa američkom vojskom.“

Kinezi nisu pokazali da imaju poverenja u američka saopštenja da su ruske objave „dezinformacije“, jer, po njihovim saznanjima, laboratorije u Ukrajini predstavljaju samo „vrh ledenog brega“ i da Ministarstvo odbrane SAD „kontroliše 336 bioloških laboratorija u 30 zemalja širom sveta“. Ovo se radi pod izgovorom „saradnje na smanjenju bioloških rizika“ i „jačanja globalnog javnog zdravlja“.

Gledamo Entonija Blinkena koji je dojurio na lice mesta, na pristojnu udaljenost, u Poljsku, kako s rukama u džepovima dugog elegantnog kaputa ide između sluđenih izbeglica, a oni – kako javljju reporteri sa lica mesta – uopšte ne primećuju dolazak državnog sekretara. Oni njega interesuju samo kao propagandna municija. A trenutak je kad i oni to razumeju.

I po prvi put poslednjih decenija, čovek – američki državni sekretar – našao se u epizodnoj ulozi, jer „agresor – to je ona država koja napadne neku drugu državu pre nego što su to učinile SAD“.

U svim američkim akcijama – radi se o širenju demokratije. Rusi su uspeli da postanu „agresor“.

Češki predsednik Miloš Zeman, koji ovo reče, ume da bude duhovit, mada je, izgleda, jedini u Češkoj – gde bi jedan Čeh mogao da dobije tri godine robije jer je na društvenim mrežama o specijalnoj ruskoj operaciji govorio kao o dopustivoj.

Uostalom, možda bi, posle Orvela i Dostojevskog, valjalo obratiti pažnju na Dobrog vojnika Švejka, jer se Jaroslav Hašek u toj svetski čitanoj knjižurini zauzimao za Srbe.

Dobrovoljno ropstvo

Kad smo se mi, Srbi, ponovo 1990-ih, usprotivili zapadnom tumačenju međunarodnog prava – na Zapadu su se baš nervirali i gazili nas bez milosti, ali ovo sa Rusijom je neuporedivo monumentalnije. Ovde vidite mešavinu mržnje i straha, koji se hrane i uzdižu do nepojmljivih visina. Imate utisak da ne može stati. Ali, ne plašite se – staće, kao što je ludilo uvek stalo.

Ne možete tačno ni da se setite kome je prvom palo na pamet da se Rusija izbaci iz UN-a, a Ukrajina ubaci u EU, pa i u NATO, „po hitnom postupku“, uvede zabrana letenja nad Ukrajinom… ali ovo ukrajinsko događanje imalo je odjeka na Zapadnom Balkanu.

Stvarno, šta će biti na Zapadnom Balkanu?

Zajednička fotografija balkanskih lidera i lidera EU tokom Samita EU – Zapadni Balkan, Brdo kod Kranja, 06. oktobar 2021. (Foto: European Union)

Prete nam kako će Putin izvršiti nekakav desant na Bosnu, ali nekakvu vojsku šalje EUFOR… tipično za Zapad. Što je manja šansa da Putin pošalje vojsku, to oni ozbiljnije intervenišu da „spasu mir“ NATO-okupacijom.

Unutrašnji navijači „međunarodne zajednice“ na to odgovaraju mislima – da je vreme da se u BiH aktivira NATO…

Kud EUFOR okom, tu Zlatko Lagumdžija, bivši ministar inostranih poslova BiH, skokom: „Brzina s kojom je ovih petsto vojnika došlo pokazuje kako je to jednostavno… Nemojte zaboraviti da je najveći deo naše granice sa zemljama NATO članicama.“

Veli Lagumdžija, čovek sto-posto građanska opcija, odan „demokratskom društvu“ do balčaka, kako „NATO može djelovati bez pitanja institucija BiH.“

Suverenost shvaćena kao dobrovoljno ropstvo. NATO to najviše voli, pa je tako i delovao, te zato i jesmo u ovoj situaciji – gde je BiH sebe doterala do „nemoguće zemlje“.

Kaže Lagumdžija: „Naš Ustav je sastavni dio Dejtonskog mirovnog sporazuma, mi smo već imali situacije u kojima je onaj koji je zadužen za sprovođenje i obezbjeđenje mira, a to je tada bio SFOR, odnosno NATO, bez pitanja domaćih institucija, zaustavio, na osnovu procjene da je ugrožen mir, nekoliko situacija.“

Tako se, u stvari, zamišlja „građanska Bosna“ – da dođe neko spolja i diktira igru u kojoj Bošnjaci dobijaju sve, a drugi trpe i ćute. Ukrajinska kriza se tu vidi kao šansa.

Oglasili su se i najveći ljubitelji takve Bosne. Nezaobilazni Kristijan Švarc-Šiling i Valentin Incko pisali su pismo Jensu Stoltenbergu i Ursuli fon der Lajen, da – kako je to palo na um i predsedniku Ukrajine Volodimiru Zelenskom – EU i NATO postanu sklonište za gubitnike. Sigurna kuća. Da se primaju bez „birokratskih procedura“.

Što gora situacija, to brže ubacivanje u EU i NATO. Dosad su tamo išli „najbolji đaci“, barem se tako pričalo, a sad – daj najgore odmah. Doduše, na šta se svela Evropska unija i nema ništa logičnije.

I sve ide u skladu s evropskom raspojasanošću. Što besmislenije, to urgentnije. Jer, „niko ne zna koji su sve Putinovi ciljevi. Zato Vas molimo da učinite sve što je u Vašoj moći da zaštitite BiH. Njeni građani moraju dobiti garancije NATO-a u slučaju da se rat proširi na Zapadni Balkan“.

Teško je u ovom trenu razumeti koliko Zapad, kome se sve ljulja pred očima, može da se koncentriše na Zapadni Balkan. Sigurno ne koliko besposleni penzioneri kojima je Bosna ostala u pamćenju kad su oni „bili neko i nešto“, a koji su se proslavili upropašćavanjem svih šansi te zemlje da se normalizuje.

Skup podrške Ukrajini u Sarajevu, 25. februar 2022. (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/FACE HD TV)
Skup podrške Ukrajini u Sarajevu, 25. februar 2022. (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/FACE HD TV)

Možda baš zbog toga ovakve opasne bezvezarije imaju šanse. Uklapaju se u bezveznost stanja. U svakom slučaju, bar pružaju šansu političarima i analitičarima da raspaljuju vatre iluzija.

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/EUFOR Althea

 

Izvor sveosrpskoj.com

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u