D. Proroković: Zapad je bez odgovora na pitanje – šta dalje sa Rusijom?

Zapad je šokiran, panika je posledica prvobitnog šoka, a u ponašanju evropskih država to se najbolje vidi. Zato se sada hvataju svega što im je „pod rukom“

Međunarodne sportske organizacije hitro su reagovale. Ruski timovi ekspresno su suspendovani ili izbačeni iz raznih takmičenja. Nogu su „povukle“ FIFA i UEFA.

Gde je sada ono obrazloženje Tomasa Baha kako politici nije mesto u sportu i kako iza lobiranja o prijemu Kosova (pod tim imenom) u Međunarodni olimpijski komitet stoji samo iskrena želja da se takmičarima omogući nastup?

Uostalom, po kom osnovu sada FIFA i UEFA izbacuju iz Lige Evrope moskovski Spartak? Ako je do logike, imadoše i ranije razloga da slično postupe, FIFA je to, recimo, mogla učiniti sa reprezentacijom SAD!

Sankcije kao odraz panike

Reakcija zapadnih država protiv Rusije, koja se brzo prenela na gotovo sve sfere, uključujući i sport, na prvi pogled deluje brutalno. Sankcije, zabrane letova, isključivanje dela bankarskog sektora iz sistema SWIFT, privremeno „izbacivanje“ iz Saveta Evrope, zabrane emitovanje RT i Sputnjika…

Ipak, ono što se na prvi pogled čini kao brutalnost, nije odraz bilo čega drugog do – panike! Zapad je šokiran, panika je posledica prvobitnog šoka, a u ponašanju evropskih država to se najbolje vidi. Zato se sada hvataju svega što im je „pod rukom“, ceh je tako platio i moskovski Spartak.

Međutim – ključnog odgovora nema: šta dalje u Ukrajini i kako dalje sa Rusijom? Ako im je stalo do se suprotstave Rusiji, onda je trebalo vojno da odgovore.

Vojnog odgovora – nema

Čemu služi NATO? Zašto tolike investicije u ukrajinske vojne snage, njihovo opremanje i naoružavanje prethodnih godina? Zašto tolike vojne vežbe na ruskim granicama, preleti i plovidbe, provokacije i izazivanja?

Ako im je stalo da se dogovore sa Rusijom, onda je trebalo da nastave pregovore. Bolje pre eskalacije vojnog sukoba, bilo je nekoliko šansi za tako nešto, ali moglo se pokušati sa diplomatskim inicijativama i nakon eskalacije. Čemu svi razgovori Makrona, Šolca, pa i samog Bajdena sa Putinom, Lavrovom? Zašto onoliko detaljisanja o „paketima iz Minska“ i statusu Donbasa? Sada su ostali i bez odgovora i bez dogovora.

Nadaju se prevratu u Moskvi

Cela strategija počivala je na neprestanom iscrpljivanju ruskih snaga i odvraćanju ruske pažnje, uz nadanje da će to u jednom trenutku, nekada u budućnosti, stvoriti preduslove za izvođenje prevrata u Moskvi.

Nada umire poslednja, a dok nada živi, Lavrova je trebalo zamajavati kako da se dogovoreno u Minsku i potom verifikovano rezolucijom Saveta bezbednosti – nikada ne primeni (otprilike, po istom modelu kao i ovo naše sa Zajednicom srpskih opština na Kosovu i Metohiji), Šojgua iritirati gomilanjem trupa na Baltiku, naizgled nehotičnim uplovljavanjima u teritorijalne vode u crnomorskom akvatoriju i povredama vazdušnog prostora, a Putinov rejting kruniti stalnim granatiranjem Donjecka i Luganska, povremenim pešadijskim akcijama i suštinskim pokazivanjem da on tu ne može učiniti apsolutno ništa.

Usput, unutar naroda u Ukrajini, uz Beloruse najbližeg mogućeg Rusima, postepeno konstruisati sve šire grupe ekstremnih „anti-Moskalja“, spremnih da žrtvuju sve samo da napakoste Rusiji.

Nespremni za sopstveni scenario

Prethodnih dva meseca govorilo se o eventualnoj ruskoj intervenciji, i u SAD i u Evropi, i sa zvaničnog nivoa i kroz medijske špekulacije, čak su i preduzimane simulacije kojima je trebalo potvrditi da se radi o ozbiljnoj pretnji (povlačenje diplomata u Lavov), ali niti je to bilo do kraja uverljivo (predsednik Ukrajine lično je nekoliko puta demantovao te informacije), niti su se, izgleda, spremali za takav scenario. Da jesu, ne bi sada paničili!

Primena ove strategije bila je progresivna, nadograđivana je pokušajima destabilizacije Belorusije i Kazahstana, uključivala intenziviranje aktivnosti na južnom Kavkazu, u Moldaviji i na Balkanu, a od dolaska Bajdena na vlast i retorika se značajno promenila. Eskalacija se, a to će vreme potvrditi ili demantovati, verovatno još mogla izbeći čak i nakon Putinove odluke o priznavanju DNR i LNR.

Ali, usledio je Blinkenov pisani odgovor šefu ruske diplomatije da SAD ne planiraju bilo kakve razgovore o dokumentu iz 2021. godine, strateškoj stabilnosti, međusobnom garantovanju bezbednosti i novoj bezbednosnoj arhitekturi Evrope.

U prevodu, mi nastavljamo po starom, primenjujemo staru strategiju, a zbog odluke o DNR i LNR progresija se nastavlja, slede nove sankcije, nova zamajavanja Lavrova, nova iritiranja Šojgua. U zapadnoj računici, i pored svega, izgleda je ipak preovladavao stav da Putin neće toliko rizikovati!

Dve velike mane

Mere koje se sada neselektivno preduzimaju (izuzimajući dozvoljavanje nekim ruskim bankama da ostanu u sistemu međunarodnog plaćanja), imaju u osnovi dve velike mane. Prva je što na svaku od njih ruska strana može delovati recipročno. Nema ruskih medija na Zapadu, neće biti ni zapadnih u Rusiji.

Nema ruskih aviona u vazdušnom prostoru evropskih zemalja, neće biti ni evropskih aviona u ruskom vazdušnom prostoru… Od Londona do Seula sada će se leteti preko Aljaske, a od Frankfurta do Singapura preko Saudijske Arabije.

Druga je što će zbog svega ovoga i Evropa pretrpeti velike gubitke. Najpre će se to videti u ceni energenata, delimično i hrane. Završena je „era jeftinog gasa“, samim tim u pitanju je i konkurentnost pandemijom izranjavane evropske privrede na globalnom tržištu, a na „pijaci“ prehrambenih proizvoda od male pomoći biće i tradicionalno izdašne subvencije poljoprivrednicima. Treba li podsećati da će ovakav rasplet ubrzati i pospešiti inflaciju?

Da li su građani evropskih država spremni na tako nešto? U ovakvim „pozicionim bitkama“ koje se ne vode oružjem pobeđuje strana koja je više spremna na žrtvu. Koliko su prosečni Evropljani spremni da žrtvuju zarad Ukrajine? Prvi odgovor na ovo pitanje postaće jasniji na jesen, kako se bude bližila nova „grejna sezona“.

Kriza će dugo trajati

U svakom slučaju, brzog završetka ove krize nema. Ona će još dugo trajati i pošto se ključne vojne operacije okončaju.

Uglavnom, za kolektivni Zapad predvođen Sjedinjenim Državama „ukrajinska partija“ predstavljala je geopolitičku utakmicu, sa ciljem ograničavanja ruskog uticaja.

Za Rusiju, tokom osam godina, to je preraslo u „životno pitanje“. Usled niza loših procena i zbog neupitnog „prepuštanja sopstvene sudbine“ u Bajdenove ruke, Evropa je sebe dovela u katastrofalnu poziciju. Usled početnog šoka, a zatim i paničnom reakcijom, ta pozicija dodatno je pogoršana.

Nakon svakog oružanog sukoba mora se pregovarati. A oni su pokazali da nemaju odgovor, istovremeno zalupivši vrata za bilo kakav dogovor sa Rusijom.

To što su uspeli da izvrše pritisak na FIFA i UEFA i izbace moskovski Spartak iz Lige Evrope za dalja dešavanja neće im biti od koristi.

Evropa je u problemu. Mnogo većem nego što se na prvi pogled čini. I panika koja se može detektovati taj problem čini većim.

 

Autor Dušan Proroković

 

Naslovna fotografija: Valeriy Sharifulin/TASS

 

Izvor Sputnjik, 13. mart 2022.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u