Заставе Украјине и САД

Razmišljanja nad Ukrajinom

Megalopolis mrzi Rusiju zato što ona nije Megalopolis – nije zagazila u sferu antihumanizma i zato (p)ostaje civilizacijska alternativa. Otuda potiče i rusofobija

Kada je počeo rat u Ukrajini, nisam imao nikakvu želju da o njemu bilo šta napišem. Ali rat je kao vir, i on u sebe polako uvlači sve. Tako sam i ja, vođen neobičnim porivom, jedne večeri došao do police s mojim primerkom Hantingtonove knjige Sukob civilizacija. A odmah pored nje nalazi se i druga, ista takva knjiga. Taj drugi primerak Sukoba civilizacija odavno sam bio obećao jednoj dragoj osobi, koja i dalje živi u Ukrajini. Međutim, dugo je nisam video i taj tužan i nesrećan poklon, znak jednog prijateljastva koje i dalje traje, još uvek se nalazi kod mene.

Otvorio sam svoj primerak Hantingtonove knjige. Tu na početku nalazi se jedna anegdota. Hantington opisuje sastanak ruskih i američkih naučnika, u prostoriji u kojoj je bila izložena zastava Ruske Federacije. A zatim nastavlja: „Jedini problem, primetio je jedan Amerikanac, bio je taj što je zastava okačena naopako. Pošto je na to ukazao ruskim domaćinima, oni su brzo i tiho ispravili grešku tokom prve pauze.“ Sastanak koji opisuje Hantington dogodio se 3. januara 1992. godine, u Moskvi. Dve nedelje nakon što je SSSR prestao da postoji.

U Sukobu civilizacija postoji mapa civilizacija posle 1990. godine. Na toj mapi Ukrajina i Rusija su obojene istom bojom, jer pripadaju istoj, pravoslavnoj civilizaciji. A odmah pored Ukrajine počinje tamna boja kojom Hantington obeležava civilizaciju Zapada.

Pravoslavna katastrofa

Tako sam počeo da gledam na rat očima Hantingtonove knjige. I evo šta sam zaključio: rat između Rusije i Ukrajine predstavlja veliku katastrofu za pravoslavnu civilizaciju. Hipotetički nestanak Rusije bio bi i kraj pravoslavne civilizacije, jer nema nijedne druge, dovoljno moćne pravoslavne zemlje da odbrani ostale pravoslavne narode. Hantington mi onda šapuće i to kako se u istoriji nije dogodilo da neka zemlja iz jedne civilizacije pređe u drugu, ne zato što pojedine zemlje to nisu pokušavale već zato što ih, prosto rečeno, druge civilizacije nikada trajno nisu prihvatale.

Bez Rusije, preostalim pravoslavnim zemljama geopolitička cena bi toliko pala, da bi ih druge civilizacije u najboljem slučaju srozale na nivo odumirućih kolonija. To, naravno, važi i za Ukrajinu. Bez Rusije u susedstvu, Ukrajina bi se pokazala kao prevelika, kao što je, bez Hladnog rata, prevelika postala i mnogo manja Jugoslavija, ali i Čehoslovačka (iako nije pravoslavna). Nasuprot tome, Španija je ostala u svojim granicama, jer katalonsku nezavisnost niko nije podržao. U trenutku kada bi Rusija bila savladana, a to znači, najverovatnije, podeljena na nekoliko država, ista sudbina bi verovatno dočekala i Ukrajinu. Svi znamo šta znači reč balkanizacija.

Jedina optimalna politika za Ukrajinu bila je politička neutralnost. To nije bila samo teza Kisindžera već i američkog profesora Džona Miršajmera. Snimak njegovog izlaganja studentima političkih nauka u Kembridžu gledao sam  nekoliko dana pre početka ruske intervencije. Miršajmer je kazao da je za napetu situaciju u Ukrajini kriv NATO, najpre zato što je 2008. godine na samitu u Bukureštu pozdravio „evroatlansku perspektivu“ Ukrajine i Gruzije, da bi 2014. izazvao obojenu revoluciju čime je politički konkretizovao uvlačenje Ukrajine u svoju orbitu. Za Rusiju su američke rakete u Harkovu, razume se, smrtna presuda (kao što su za Ameriku mogle da budu i sovjetske na Kubi), pa je jasno da nema cene koju Rusija ne bi platila kako bi sprečila mogućnost da se američke rakete tamo i postave. (Nekoliko dana nakon Miršajmerovog izlaganja Rusija je zaista odlučila da plati tu cenu).

Miršajmerova logika nije posledica ljubavi prema Rusiji već hladnog, real-političkog računa. Ovaj profesor pripada delu američkog establišmenta koji kao glavnog rivala Amerike vidi Kinu. Zato je za Miršajmera zatezanje odnosa s Rusijom strateška greška, budući da bi kooperativna ili bar neutralna Rusija mogla biti od pomoći Americi u duelu s Kinom.

Profesor Džon Miršajmer tokom jednog predavanja (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/PolisciCarleton)
Profesor Džon Miršajmer tokom jednog predavanja (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/PolisciCarleton)

Međutim, Miršajmer je u svojoj računici prevideo jednu činjenicu: „Zapad“ danas nije nalik Zapadu krajem sedamdesetih godina prošlog veka. U to vreme Zapad je, naime, bio u stanju da sklopi dogovor s komunističkom Kinom (1978), jer je bio potpuno uveren u superiornost svog tadašnjeg sistema vrednosti. Umetnost je tada mogla da propituje vrednosti američkog ili zapadnog društva uopšte, jer je oko tog sistema postojao vrlo širok konsenzus. Alternativa, zapravo, nije ni postojala.

To vreme je, međutim, sada prošlo. Zapad iz sedamdesetih godina prošlog veka danas više ne postoji. Ne postoje ni filmovi poput Kopoline „Apokalipse sada“ ili Formanove „Kose“ (1979) niti muzičkih albuma poput „Zida“  grupe Pink Flojd (1979).

Danas postoji jedino Megalopolis.

Karakter Megalopolisa

Ključna razlika između nekadašnjeg Zapada i današnjeg Megalopolisa je u tome što se Megalopolis programski odriče humanističkog nasleđa Zapada. Procedura je jednostavna: ranije je neko veliko umetničko ili filozofsko delo bili pripisano svom (genijalnom) autoru; danas se shvata kao izraz jedne kulture. Dovoljno je tu kulturu predstaviti kao politički nekorektnu (kao „belačku“, „mizoginu“ ili kolonijalnu), pa samim tim i delo postaje politički nekorektno, što znači da je svako njegovo pominjanje zločin. Ono što se donedavno smatralo humanističkim kulturnim nasleđem koje slavi čoveka, danas tako postaje ovaploćeno „zlo“ koga se treba odreći, kako bi se dokazala sopstvena korektnost.

Ljudi koji to ne žele da učine sami daju ostavke i odlaze s fakulteta na kojima se doskora to kulturno nasleđe čuvalo i proučavalo. Jedan od primera je J. P. E. Harper Skot, nekadašnji profesor teorije i istorije muzike na Rojal Holovej univerzitetu u Londonu. U svom otvorenom pismu, koje sam našao na internetu, on objašnjava zašto je svojevoljno napustio akademski život. Evo odlomka iz tog pisma: „Pogrešno sam pretpostavljao da bi univerziteti mogli biti mesta kritičkog razmišljanja: međutim, oni sve više postaju dogmatični. Razmotrite sledeću izjavu koja u priličnoj meri ilustruje stav koji sve više preovlađuje u današnjoj muzikologiji – Muzička dela devetnaestog veka [u Evropi] bila su proizvod imperijalnih društava. Kanon klasične muzike mora biti dekolonizovan.“ Ukratko to znači da bezmalo sva dela klasične muzike tog perioda treba da budu izbrisana iz akademskih programa. Smatrajući da su ta dela ipak značajna dostignuća umetnosti, profesor Harper Skot nije želeo da učestvuje u tom brisanju. I zato je otišao. Ali brisanje je ostalo.

Po opisanoj logici, moguće je izbrisati ne samo muzički kanon već i celo evropsko humanističko nasleđe: celu književnost, likovnu umetnost, filozofiju.

Paralelno s ovim brisanjem, dolazi i do trivijalizacije znanja. Proučavanje humanističke umetničke tradicije zamenjuje se proučavanjem savremenih proizvoda kulturne industrije. Recimo, studenti se neće baviti Homerom, koji je odavno politički sumnjiv, već nekom trenutno popularnom i politički korektnom serijom. Njen rok trajanja je kratak: svega nekoliko meseci ili godina, a posle treba da se zaboravi, kako bi se na njenom mestu pojavila neka nova serija, koja će ponovo prodavati. Akademsko proučavanje popularnih serija tako postaje samo oblik njihove proširene reklame. Ljude ne treba više obrazovati da nešto znaju ili pamte, već samo da kupuju i slušaju.

Prazno mesto koje ostaje brisanjem humanističke tradicije u Megalopolisu popunjava se promocijom pojmova kao što su „posthumanizam“ i „transhumanizam“. Ukratko rečeno, od Fukujamine knjige Kraj istorije i poslednji čovek (1992) do Hararijevog Homo deusa (2015) forsira se teza da se čovek ne razlikuje od životinje. I to je pravi razlog ukidanja humanističkog nasleđa (istorije, umetnosti, filozofije). Svako ko je svestan ovog nasleđa zna da se čovek ipak razlikuje od životinje.

Ilustracija (Foto: engin akyurt on Unsplash)

Kada se u Megalopolisu dovrši proces ubeđivanja ljudi u to da su životinje, „čovek“ će postati samo jedna od brojnih životinjskih vrsta koje postoje na ovoj planeti. A kada se to prihvati, onda će se „prirodno“ doći do zaključka da je čovek „zver“ koja je uništila pola ekosistema i koja preti opstanku planete, pa će se preventivno pristupiti regulaciji gustine populacije. Naravno, oni koji odlučuju o tome koji će deo ljudske populacije biti regulisan neće sebe mešati s ostalim ljudima. Oni su sebi namenili status nadljudi pojačanih implantima. A evo i kako će se ti nadljudi odnositi u budućnosti (ili sadašnjosti) prema ljudima: „Hteli biste da znate kako će se superinteligentni kiborzi ponašati prema običnim ljudskim stvorovima od krvi i mesa? Najbolje da počnemo od toga što ćemo ispitati kako ljudska bića postupaju prema svojim manje inteligentnim životinjskim srodnicima.“ Ovo je citat iz knjige Homo deus, J. N. Hararija, za koju Gardijan, sudeći po tekstu na koricama Laguninog izdanja, tvrdi da je “čudesno delo koje vas lagano opušta“.

Pa da nastavimo dalje, tako lagano opušteni.

Slučaj Đoković

Svi oni ljudi širom Megalopolisa koji nisu pristali da se vakcinišu ili su to uradili tek kada su im obe ruke bile zavrnute, imali su manje ili više mutno osećanje da se ne tretiraju kao ljudi, već kao životinje. Zato su se i više plašili vakcine, odnosno „svojih“ vlada, nego kovida. Mržnja koju je Megalopolis razvio prema tim uplašenim, ali još uvek nepokorenim ljudima, dostigla je vrhunac u slučaju Đoković. Megalopolis je na primeru ovog slobodnog čoveka, i najboljeg svetskog tenisera svih vremena, odlučio da pokaže šta čeka svakoga ko se ne bude pokorio. Uskoro je ceo svet prisustvovao psihološkom mučenju i medijskom linču čoveka čiji je jedini greh bio taj što je želeo da sačuva slobodu da sam odluči da li će se vakcinisati ili ne.

Kada se ljudi jednom ubede da nisu ljudi, već samo jedna od životinjskih vrsta, oni zajedno sa slobodom gube i dostojanstvo. Onaj ko se odrekne svog dostojanstva pristaje da bude tretiran kao životinja, budući da životinja nema dostojanstvo. Ona ima samo nagone od kojih je najjači onaj za samoodržanjem. Kako su im moći male, životinje u svetu osećaju neprekidan strah. Isto važi i za stanovnike Megalopolisa – oni podsećaju na uplašene životinje.

To se dobro vidi na koledžima i univerzitetima, po kojima nekada odvažni studenti danas koračaju kao po minskom polju, panično uplašeni od potencijalnog prekidača traume ili seksualnog uznemiravanja koje vreba iza svakog ćoška i u svakom kontaktu. Zato umesto u čitaonice, gde se ranije sticalo znanje, sada ti studenti žure u „sigurni prostor“ gde im se garantuje da neće biti izloženi bilo kakvoj traumi. Tako Megalopolis obrazuje generacije pacifikovanih, pokornih, uplašenih ljudi, lišenih slobode i dostojanstva, koji najviše podsećaju na domaće životinje. Njihova jedina uteha i jedino uzdanje je standard, koji je i dalje viši od standarda u nekim drugim delovima sveta. I da bi se taj standard sačuvao – kao jedina vrednost – bezmalo svi oni pristaju da učestvuju u performansu „Dva minuta mržnje“ kada treba što glasnije i što intenzivnije mrzeti onoga koga im Megalopolis odredi kao metu i neprijatelja.

Onaj ko ne iskaže dovoljno jaku mržnju prema Rusima ili Trampovim glasačima ili Đokoviću ili ljudima koji se nisu vaknicisali ili kandaskim kamiondžijama ili bilo kom drugom neprijatelju Megalopolisa, rizikuje da i sam bude proglašen za neprijatelja. (Takva je sudbina zadesila Glena Grinvalda, vrhunskog novinara čiji je jedini greh bio taj što je svoje tekstove pisao držeći se načela, a ne zapovesti Megalopolisa.) Dakle, ova hipertrofirana mržnja koju stanovnici Megalopolisa grozničavo iskazuju nije znak njihove hrabrosti ili snage već straha od Megalopolisa. I što je taj strah kod običnog čoveka veći, veća je i mržnja koju on oseća prema neprijateljima Megalopolisa. Čovek se, prosto rečeno, više ne usuđuje da zna. To što se danas u Megalopolisu govori o postistini ili postdemokratiji znači da je veliki deo ljudi toliko zaplašen da laž uopšte ne mora više da liči na istinu da bi se prihvatila kao istina. Prihvatiće se i da je 2 + 2 = 5 ako to priznanje čoveka treba da zaštiti od Megalopolisa.

Skorašnje zabrane izvođena Čajkovskog ili predavanja o Dostojevskom ne znače, dakle, da su ruski umetnici isključeni iz evropskog kulturnog nasleđa, nego da su, paradoksalno, isključeni iz Megalopolisa zajedno s tim istim kulturnim nasleđem. Tako dolazimo do sledećeg zaključka: Megalopolis mrzi Rusiju zato što Rusija nije Megalopolis. Ona nije zagazila u sferu antihumanizma i zato (p)ostaje civilizacijska alternativa Megalopolisu. Iz tog razloga Megalopolis razvija rusofobiju do granice kada više nije moguće navesti nijedan argument zašto, primera radi, nekog Rusa u Londonu ne bi trebalo na licu mesta likvidirati, ako bi se otkrilo da je Rus. Ili ga, u napadu „milosrđa“, ostaviti bar bez imovine i deportovati. Pri tome, ne treba zaboraviti da Velika Britanija nije u ratu s Rusijom. Ali Megalopolis jeste.

Možda je svetska istorija namenila Rusiji baš tu ulogu: da sačuva humanizam, ideju čoveka, i hrišćanstvo koje je dublje od humanizma, kao i velika dela evropske umetnosti – sve ono što se sada, u Megalopolisu, rutinski briše pod raznim izgovorima, koji prikrivaju suštinu, a to je antihumanizam Megalopolisa.

Kao što je renesansa u Italiji nastala pod uticajem antičkog nasleđa koje su joj preneli učenjaci iz Istočnog rimskog carstva (odnosno Vizantije, kako su ovu državu prozvali kasnije, na Zapadu) tako bi i neka buduća obnova evropske humanističke kulture mogla da počne pod uticajem konzervatorske uloge Rusije. To u ovom trenutku izgleda malo verovatno, ali to ne umanjuje simboličku ulogu Rusije, a samim tim i opasnost koju ona predstavlja za Megalopolis.

Zato Megalopolis nikada neće dozvoliti postojanje Rusije, bez obzira na geopolitičke računice vezane za rivalstvo s Kinom.

WASHINGTON, DC - MARCH 26: The Russian Federation flag flies in front of its embassy March 26, 2018 in Washington, DC. The United States government announced Monday that it will expel 60 Russian intelligence officers and order the Russian government to close its consulate in Seattle in response to Russia's alleged attempt to murder a former spy living in the United Kingdom. (Photo by Chip Somodevilla/Getty Images)
Zastava Rusije na jarbolu ispred njene ambasade u Vašingtonu (Foto: Chip Somodevilla/Getty Images)

Da zaključimo: ima neke gorke, ali i tragikomične ironije u tome što Evropljani svoje konfrontiranje Rusiji danas vide kao čuvanje „evropskih vrednosti“, a da se u isto vreme Orvelov kultni roman 1984 – verovatno najpoznatija kritika totalitarnih društava i jedna od tih evropskih vrednosti – sigurnije i slobodnije oseća u Moskvi, gde ga čitaju bez ikakvih zabrana, nego, recimo, na Univerzitetu u Northemptonu, gde je studentima preporučeno da ga izbegavaju, jer može da ih izloži potencijalnoj traumi.

Tačnije rečeno, zlomisli, kako to piše kod Orvela.

 

Naslovna fotografija: Samuel Corum/Getty Images

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u