Десни сектор Украјина

Filip Rodić: Demokratija Desnog sektora

Kakva je to demokratija u Ukrajini kojoj se sada iz sve snage divi ceo autošovinistički i ljudskopravaški blok u Srbiji podržavajući kijevske vlasti?

Bataljon „Azov“: Oslobodioci Ukrajine pod komandom Vlade ili ozloglašeni neonacisti – pitanje je koje u naslovu o zloglasnoj ukrajinskoj vojnoj formaciji postavlja beogradski „antifašistički“ i „demokratski“ dnevnik Danas. Već samo postavljanje ove lažne dileme mnogo toga govori. Ne o bataljonu „Azov“, ne toliko ni o ukrajinskim vlastima, nego najviše o samom listu Danas koji nadljudske napore ulaže u rehabilitaciju ove neskriveno zločinačke i neonacističke formacije.

„Oslobodiocima“, što Danas sada vidi u „Azovu“, su mnogi, pre svega u Lavovu i Zagrebu, smatrali i one u kojima svoje izvorište vide i „hrabri“ borci „Azova“ i to pokazuju bez ikakvog stida i srama. „Vođstvo bataljona „Azov“ se vremenom promenilo, te su stare, ekstremističke vođe azovskih dobrovoljaca nestale i bataljon je postao deo Nacionalne garde Ukrajine, pod formalnim nadzorom i komandom vlade. Ukrajina se obračunavala sa neonacistima poslednjih godina i od tada nema nacionalističkih partija u parlamentu“, piše Danas pokušavajući da nas uveri da je „sve u redu“. Činjenice, pak, govore suprotno. Nije vlast infiltrirala i rasturila „Azov“, nego je „Azov“ infiltrirao i preuzeo ukrajinske oružane snage. Samo jedan primer: Dmitro Jaroš, osnivač notornog Desnog sektora i prvi komandant Ukrajinskog dobrovoljačkog korpusa (u okviru kojeg je formiran i bataljon „Azov“), je posle poslaničke karijere 2. novembra 2021. postavljen za savetnika načelnika Generalštaba ukrajinskih oružanih snaga. Toliko o tome.

Ali nije Zelenski, ili njegov prethodnik Porošenko samo „Azov“. Domaći autošovinisti dive se do iznemoglosti njihovoj „demokratičnosti“ stavljajući je u kontrast sa „autoritarnim“ karakterom ruskog „koljača“ Vladimira Putina, ali i predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Opšte je poznat talas političkog nasilja koji je Ukrajinu zahvatio posle majdanskog državnog udara. Politički protivnici su bacani kroz prozor i ubijani i progonjeni na razne druge načine. Kulminacija progona je dostignuta tokom onog čuvenog spaljivanja ljudi u Domu sindikata u Odesi 2. maja 2014. kada se oko 2.000 neonacista i huligana obrušilo na oko 300 proruskih demonstranata. Da li treba istaći da zbog ovog zločina niko nije ni procesuiran, a kamoli osuđen?

Zelenski je izabran na demokratskim izborima, kažu. Pitanje je da li bi voleli da takvu „demokratiju“ osete i na svojoj koži. Istina je da u Ukrajini nikada na vlast demokratskim putem nije došla nijedna ekstremno prozapadna vlada, ili predsednik. Oba puta (i 2004, i 2014) to je bilo putem obojene revolucije ili državnog udara, kako vam je draže da to nazovete. Uspeh prvog udara nije dugo trajao – samo jedan mandat, pošto je Viktora Juščenka prvom prilikom s predsedničke funkcije na izborima smenio 2014. svrgnuti predsednik Viktor Janukovič. Sada vladavina prozapadnih „demokrata“ traje nešto duže, jer su naučili lekciju iz prethodnog fijaska, pa su najjaču partiju u zemlji do državnog udara, Partiju regiona, prognali iz političkog života. To je ona „lustracija“ za koju se danas zalažu mnogi prozapadni političari u Srbiji poput Nenada Čanka, ili Vuka Jeremića.

Kakav je „demokratski kapacitet“ Ukrajine bio pre ruske intervencije opisaćemo na jednom rečitom primeru i to ne pomoću nekog „medija pod kontrolom ruske vlade“, nego američkog Tajma. Pod naslovom „Neispričana priča ukrajinske krize“, novinar ovog lista piše o slučaju vodećeg proruskog ukrajinskog političara i glavne opozicione figure Viktora Medvedčuka koji je proglašen za „izdajnika“, stavljen u kućni pritvor uz konfiskaciju televizija čiji je vlasnik bio. Medvedčuk ima jako bliske odnose s Putinom, koji mu je 2004. krstio i ćerku. „Vodeći glas ruskih interesa u Ukrajini, Medvedčukova partija je najveća opoziciona snaga u parlamentu s milionima pristalica. Tokom poslednjih godinu dana, partija je pod napadom. Medvedčuk je optužen za izdaju i stavljen u kućni pritvor u Kijevu. Prošlog meseca, SAD su njega i njegove saradnike optužile za zaveru državnog udara uz pomoć ruske vojske“, naveo je novinar Tajma Sajmon Šuster.

„Prošlog februara, ubrzo po Bajdenovoj inauguraciji, američki saveznici u Kijevu su odlučili da se obračunaju sa Medvedčukom. Vlada je počela s oduzimanjem njegovih televizija („) Američka ambasada u Kijevu je to pozdravila. Dve nedelje kasnije, 19. februara, Ukrajina je objavila da je zaplenila imovinu Medvedčukove porodice. Među najvažnijim dobrima je naftovod kojim se ruska nafta prebacuje u Evropu“, dodao je Šuster. I tako dalje, njegov tekst o Medvedčuku i golgoti kroz koju je prolazio (u prošlom vremenu, pošto je ovaj čovek 28. februara 2022, četiri dana od početka ruske operacije, nestao iz svog doma u Kijevu i njegova sudbina je do danas nepoznata).

Sad zamislite kako bi to bilo kada bi svi oni u Srbiji koji tvrde da je Kosovo i Metohija nezavisno, da Republiku Srpsku treba ukinuti jer je „genocidna tvorevina“ i ostalo bili proglašeni za „izdajnike“. Kada bi njihova i imovina njihovih porodica bila konfiskovana. Kada bi televizije za koje vlast smatra da šire u državi neprijateljsku propagandu bile oduzete njihovim vlasnicima ili ugašene“. Šta bi onda ti isti ljudi rekli? I tu nije pitanje samo borbe protiv ruske „kuge“, „koljača“ Putina i „njegovih“ oligarha. Ne konfiskuje se sada samo njihova imovina na Zapadu. Pre toga, se počelo sa konfiskovanjem imovine i drugih političkih protivnika, pobunjenih kanadskih kamiondžija i njihovih porodica, na primer. To je demokratija kakvu nam žele naši prozapadni autošovinisti. Da li je želite i vi?

 

Naslovna fotografija: ITAR-TASS/Maxim Nikitin

 

Izvor Večernje novosti, 20. mart 2022.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u