N. Kecmanović: Kako do pomirenja Srba i Bošnjaka

Ma koliko odnosi Srba i Bošnjaka nikad nisu bili idilično harmonični, radi se o dva naroda istog porekla i jezika, sličnog mentaliteta, isprepletenih istorija i kultura, koji su i živeli u komšiluku, te se dobro poznaju

Kada bi narodi u BiH odlučili da se pomire, jedini način bio bi da za sve okrive SAD i vazalnu EU. I pri tome bi bili uglavnom u pravu, a to posebno važi za Bošnjake.

Američki ambasador Cimerman je natociljao Izetbegovića da povuče potpis sa Kutiljerovog plana i ignoriše otpor Srba prema nezavisnoj BiH i Hrvata prema njenom unitarnom uređenju. Kako svedoče Vens, Oven i Stoltenberg, rat koji je izazvao produžavan je zbog američkog sabotiranja evropskih mirovnih pokušaja. Dejtonskim sporazumom SAD su legalizovale unutrašnju podelu (entiteti i kantoni), a protektorat je, kako kaže Kisindžer, bio jedini način da se „tri naroda silom održe u državi koja nikada nije postojala”. Holbruk je Izetbegoviću navodno obećao da će kasnije Srbima biti nametnuta jedinstvena BiH.

Kao što, nimalo slučajno, nema nikakvog pisanog dokaza niti kredibilnog svedoka o tome da je Cimerman na početku rata obećao Aliji vojnu podršku ako povuče potpis sa Kutiljerovog plana, tako nema ni za Holbrukovo obećanje na kraju rata da će SAD, ukoliko Alija potpiše Dejtonski sporazum, „dovršiti polove u Bosni”. Ipak, ta dva lažna obećanja SAD odlučila su da muslimani ’92. uđu u rat i čekaju tri i po godine na intervenciju, odnosno da Bošnjaci od ’95 beznadežno 26 godina čekaju da im uspostave jedinstvenu BiH.

Naravno, presudan uticaj inostranog faktora ne bi bio moguć da BiH, sama po sebi, nije uvek bila podeljena i suprotstavljena u samoj sebi. Kao podeljeno društvo i nestabilna zajednica, bila je idealan objekat spoljne manipulacije po sistemu „zavadi pa vladaj”. Da je tako bilo pod imperijama (Osmanska, Austrougarska) i okupacijama Treći rajh/NDH), nije istorijski sporno. Ali kao da je savremenicima manje prepoznatljivo da paks Amerikana u BiH nije ništa drugo nego nastavak te politike „zavadi pa vladaj“ u 21. veku.

Suština politike SAD i nije bila da nađu rešenje, nego da na tihoj vatri održavaju međunacionalni konflikt u Bosni. Ma kakvo rešenje njih bi učinilo suvišnim i značilo bi da odu kući, a njihov cilj je bio da ostanu. Zato su, po njima, Bosni i danas neophodni zapadni protektorat, visoki predstavnik, bonska ovlašćenja, stranci u Ustavnom sudu. I kao dopunsko osiguranje što dužeg prisustva 5+2 uslova po kojima će otići tek kad to sami procene. Elem, BiH nikada neće biti suverena, pa samim tim ni članica EU i NATO.

U međuvremenu, „čekajući Godoa”, muslimani su se preimenovali u Bošnjake. Iskonstruisali su bosanski jezik. Umislili da su potomci bogumila da ne bi bili islamizovani hrišćani. Srbe su proglasili pravoslaviziranim Bošnjanima, ali i genocidašima i lošim narodom, a srpsku maticu – agresorom. Sanjaju da je, kao „birovaktile” begovska zemlja, BiH i danas sva njihova i da će restitucijom to biti i ozakonjeno. I, neverovatno, očekuju da Srbi i Hrvati u takav projekat „građanske, normalne, jedinstvene države” ulože svoj identitet i entitet. Ne manje je neverovatno da Bošnjaci, poraženi u ratu u koji ih je gurnuo Cimerman i koji su od Holbruka, sa 43 odsto populacije, dobili 25 odsto teritorije, sebe doživljavaju kao miljenike američkih protestanata i evropskih katolika. O čemu se radi? Hipoteka iranskog kampa u Pogorelici!? Stigma islamskog terorizma!? Mudžahedini, vehabije, isisovci s pasošima BiH? Saznanje da Zapad ne da da muslimani u BiH ostanu sami!? Iza poslušnosti se krije ketman?

Ako nije ketman, i bošnjačka politička elita zaista ne vidi o čemu se radi, mogli bi da se prepoznaju po analogiji sa Ukrajinom. Baš kao i Bosnu, Amerikanci su ovu zemlju gurnuli u rat protiv neuporedivo jače Rusije i naravno da gube teritorije. Ipak, ništa od zapadne vojne intervencije. Zelenski vapi da Ukrajinu prime u NATO. Stoltenberg kaže: „Ništa od toga!” Zelenski zapomaže: „Dajte barem u EU!” Iz Brisela odgovaraju: „To je dug i komplikovan proces.” Umesto toga, doturaju mu zastarelo oružje da bi beznadežni otpor trajao duže i pogibije bilo više. Ne nedostaju medijsko navijanje za gubitnike, ulični protesti i zgražavanje humanista. Džoan Baez, Suzan Zontag, Anri Levi, Bono Voks ili nisu živi ili su prestari da bi doleteli u Kijev kao što su nekoć u Sarajevo. Jedina konkretna podrška je prihvatanje izbeglica, ali kao i u ratnom Sarajevu, i vlast u Kijevu sprečava njihov izlazak kako grad bez civila ne bi postao legitimna vojna meta.

I dok Bakir, Šefik, Bisera, dva Senada i Amir psuju i pljuju Rusiju, Putina, Lavrova, kao i Dodika, ne bi li se preporučili za ulaz prečicom u NATO i EU, dotle Zoran Milanović, Žarko Puhovski, admiral Domazet, koji su već tamo, objašnjavaju da su zapravo SAD glavni krivac za rat u Ukrajini jer su razvalile međunarodne organizacije i uništile međunarodno pravo u Iraku, Libiji, Siriji, pa gle, čak i u Srbiji. Najzad, veli jedan od njih, „NATO nije zaštitnik nego kolonizator”. I kao potvrda koliko se Hrvatska nalazi pod neprobojnom zaštitom transatlantskog vojnog saveza u pripravnosti, već sutradan je iz Ukrajine, preko Mađarske, na periferiju Zagreba tresnuo bespilotni avion.

Radari ga nisu registrovali i nije oboren, nego mu je nestalo goriva. Šta bi se desilo da je imao koji litar kerozina više za još nekoliko minuta leta do Bihaća. Ko bi Sarajevo ubedio da to nije dogovor sa Putinom, koji je Dodik onomad potvrdio telefonom sa Lavrovom. Srpska, Srbija, Dodik, Vučić, Srbi postali su prava opsesija, ne samo političke elite u Sarajevu. Svesno ili ne postali su aktivisti američke inovirane verzije prastarog mehanizma „zavadi pa vladaj“ u okviru hibridnog ratovanja. Kao što su od istorodnih ukrajinskih Rusa i srodnih proruskih Ukrajinaca stvorili anti-Ruse, tako od Srba i srodnih naroda koji su se razbijanjem SFRJ našli u granicama novih država poput CG, BiH, SM, prave anti-Srbe. „Srpski svet” regionalno je opasan koliko i ruski svet u Evroaziji. A sada se na udaru našlo i pravoslavlje jer ne poznaje državne granice.

Ma koliko odnosi Srba i Bošnjaka nikad nisu bili idilično harmonični, izuzev u komunističkoj propagandi, radi se o dva naroda istog porekla i jezika, sličnog mentaliteta, isprepletenih istorija i kultura, koji su i živeli u komšiluku, te se dobro poznaju. Građanski rat je okončan pre više od četvrt veka, a uzajamne omraze su veće nego na njegovom početku. Čak i tokom rata bilo je međusobnih pregovora, a sada su problem i rutinske komunikacije unutar zajedničkih institucija, a pogotovo razgovori o strateškim pitanjima budućnosti BiH.

Možda je poslednji čas za razgovor na temu: „Koliko je tzv. međunarodna zajednica kumovala građanskom ratu i savremenim problemima u BiH”. Teško bi se dogovorili o vlastitoj, ali ne i o krivici stranaca. Eto prilika da i Bošnjaci kažu ono o čemu su do sada ćutali, jer od početka rata u Ukrajini već živimo u multipolarnom svetu. Neutralnost je jedina šansa da BiH opstane.

 

Autor Nenad Kecmanović

 

Naslovna fotografija: Markus Winkler on Unsplash 

 

Izvor Politika, 19. mart 2022.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u