Zapad je ideologija. U punom smislu te reči. Ideologija je slika realnosti koja se na sve načine i pomoću svih tehničkih i psiholoških sredstava totalitarno nameće masi. Liberalizam je danas samo i isključivo ideologija Zapada. Globalizacija jeste globalno širenje liberalizma po celom čovečanstvu, a onaj ko se s tim ne slaže, taj biva uništen. Pre ili kasnije, na ovaj ili onaj način, ali bukvalno – biva uništen. Takvi su zakoni ideologije. Svejedno koje. Ideologija nužno funkcioniše u okviru tandema prijatelj-neprijatelj. Za liberale, liberali i pristalice liberalnog Zapada su svoji, tj. prijatelji. Protivnici liberalizma su tuđinci, tj. neprijatelji. Tuđince treba ili prevaspitati (preobraziti u svoje) ili uništiti. Bžežinski mi je 2005. godine poklonio svoju knjigu The Choice: Global Domination or Global Leadership. New York: Basic Books, 2004. sa posvetom: „Duginu, sa željom da promeni svoje stavove u potpuno suprotne”. Evo najsvetlijeg primera ideološkog mišljenja. Ako misliš drugačije od nas, ili menjaj način razmišljanja (života, ponašanje, vrednosti) ili nestani.
Rusija se zaklela Zapadu kao ideologiji devedesetih godina i do samog kraja u nekom smislu je bila verna toj zakletvi. Ali, već krajem devedesetih, postalo je jasno da taj put vodi Rusiju u propast. Zapad je zahtevao sve veće i veće ustupke. Ne samo dalju liberalizaciju nego i rušenje same Ruske Federacije, sa paralelnim prenošenjem zona, koje su se oslobodile ruskog uticaja, pod direktnu kontrolu NATO-a i Zapada. Kada je Putin postao predsednik, nekako se suprotstavio tom vojno-strateškom delu zakletve koju su reformatori dali Zapadu devedesetih. Isprva prilično bojažljivo: prihvatamo liberalizam, ali da sačuvamo kontrolu nad svojim teritorijama. Taj kompromis je bio aktuelan neko vreme. Ali, Zapad je počeo sa pritiscima, a Putin je sve više i više ostao tvrd u svojoj posvećenosti suverenitetu. Situacija se zagrevala. Kao deo Zapada, Rusija je delila s njim liberalnu ideologiju, ali je očajnički pokušavala da ga kombinuje sa suverenitetom. Otuda suverena demokratija, protivrečan i ne previše zasnovan, ali tačan termin. Upravo to je htela Rusija – da bude deo globalnog Zapada, ali njegov suvereni deo. To je bio kompromis koji se polako kao magla razilazio tokom poslednje 22 godine.
Ideologija Zapada je ostala beskompromisna: onaj ko prihvati liberalizam, mora da se potčinjava Zapadu. U svemu. „Suvereni” i „demokratski” su oni koje Zapad smatra takvim. A, znači, oni već nisu suvereni jer zavise od spoljnog priznanja i ne mogu biti nezavisni, niti da slobodno upravljaju svojom sudbinom i svojom politikom. Sa demokratijom je još komplikovanije, jer sam Zapad postaje sve više i više totalitaran i nedemokratski, ostajući pritom liberalan (u suštini, reč je o svetskoj kapitalističkoj oligarhiji koja vlada na tržištu kojim sve više upravljaju monopolisti). Rusija se tek sada konačno otcepila od Zapada i njegove ideologije. Do poslednjeg trenutka Putin se trudio da sačuva vezu sa globalnim (liberalnim) svetom, njegovom ideologijom, njegovim tehnologijama, njegovim protokolima i algoritmima, njegovim pravilima i principima. Struna se sve više zatezala, ali sada se otkinula.
Rusija je odbila Zapad kao Ideju. Može se reći i na drugačiji način: Zapad je isključio Rusiju iz svojih globalnih mreža. Ovo je potpuno nova situacija, i za Rusiju i za Zapad. Štaviše, i pod Carstvom i pod komunistima nešto nas je povezivalo sa Zapadom: u prvom slučaju evrocentrična elita, a u drugom – marksistička (zapadna) ideologija i zajednički koreni sa evropskim prosvetiteljstvom. Danas Rusija suštinski raskida sa Zapadom. Odbacujući ga kao ideologiju, nalazimo se u potpuno novim uslovima. To je bez presedana. Ovde možemo skicirati dve faze naše ideološke samosvesti i formiranja naše civilizacijski pozicije:
1. Prvo, Rusija će pokušati da gurne logiku suverenog liberalizma do krajnjih granica. Dakle, mi čuvamo sve atribute zapadne ideologije, ali će njihovo tumačenje biti specifično – rusko i suvereno. Stoga u vojnoj operaciji u Ukrajini delimično ponavljamo scenario samog Zapada: preventivna ofanziva, otkrivanje zabranjenog oružja, podmukli planovi neprijatelja da organizuje invaziju, činjenice genocida i zlonamernog nasilja nad civilnim stanovništvom, humanitarna katastrofa itd. Za sve smo čuli u Iraku, Avganistanu, Siriji itd. od samih Amerikanaca. Danas u slučaju Ukrajine Zapad o tome ima potpuno suprotan stav, koji pokušavamo da ignorišemo i da insistiramo na svome. Kako sam Zapad kaže: mi smo konačna istina, ko je protiv – taj je „terorista” i mi ćemo ga izbrisati (cancel) i isključiti (disconnect), mi sada isto to proglašavamo kao odgovor: mi smo konačna istina, ko je protiv, taj je „terorista”, a mi ćemo ga „demilitarizovati” i „denacifikovati”.
Ovo je odraz u ogledalu samog Zapada i njegovog načina ponašanja kao jedinog suverenog pola. A mi kažemo da postoji još jedan pol, koji sebi može da priušti istu liniju ponašanja. Vi možete, i mi možemo. Ako u tome možemo da istrajemo (a verujem da možemo), onda ćemo potpuno povratiti multipolarni svetski poredak i svoj status suverenog nezavisnog pola u njemu. Ali, već u toku ove, daleko od završene borbe, postaće jasno da se na dugi, pa čak i srednjoročni rok nećemo moći odupreti Zapadu i njegovoj ideologiji na osnovu sopstvenih principa, pravila i vrednosti, samo sa drugim centrom. Tu se završava prva faza.
2. Druga faza će se sastojati u tome da ćemo, ušavši u direktan i težak sukob sa Zapadom, jednostavno morati da iznesemo alternativnu ideologiju. Svoju Ideju. Jasno je šta mi odbijamo, ali šta tvrdimo – uopšte nije jasno. A svet sada očekuje od nas taj pozitivni program. Pritom dovoljno razumljiv. Protiv koga mi zapravo vodimo vojnu operaciju? Kažemo „protiv nacizma”. Neubedljivo, nedovoljno, nejasno. Zapad vrišti mnogo glasnije i upornije. Oni kažu – Rusi su napali Ukrajince i Rusi su agresori, a Ukrajinci žrtve. Spolja to izgleda upravo ovako, jer zapadna propaganda nije primetila i ne primećuje (i najvažnije: neće primetiti!) ukrajinski nacizam. Na sve naše argumente odgovaraće okeanom lažiranja i dezinformacija. Naravno, pobednicima se ne sudi, a posle pobede pružaćemo dokaze dugo i mukotrpno. Ali sve to neće biti moćno, ako otvoreno ne odgovorimo na glavno pitanje: zarad čega, u globalnoj perspektivi, zapravo radimo to što radimo?
I ovde moramo formulisati Ideju. Ona jednostavno ne može više biti liberalna, u njoj ne može da se ponavlja odraz Zapada, sada samo u ime Rusije. Ne možemo reći: mi smo „pravi Zapad” i „pravi liberalizam”, a Zapad nije Zapad, a njegov „liberalizam” je zapravo „fašizam”. Vidite i sami koliko ovo zvuči neuverljivo. U ovo niko neće poverovati čak u Rusiji, a kamoli van nje. Ovde moramo reći nešto novo. Potpuno novo i razumljivo kako nama samima – Rusima, Ukrajincima, Belorusima i našoj braći u Evroaziji, tako i svima ostalima. Od nas se očekuju Reči. Možda će druga faza našeg ideološkog samoopredeljenja, koja je zamišljena da okonča naš raskid sa Zapadom i njegovom ideologijom, nastupiti brže nego što se čini. Iskreno govoreći, ovo je potrebno danas, sada. Od toga zavisi da li će nas razumeti i podržati oni koji su u principu spremni na to.
Treba shvatiti fundamentalnu činjenicu: mi smo raskinuli sa Zapadom i liberalizmom ozbiljno i na duge staze. Sada je to nepovratno. I, ili ćemo izgraditi drugačiji svet i novi svetski poredak unutar i izvan naših granica, ili… – pogodite sami. Ovde ne želim da pogoršavam situaciju koja već objektivno otvoreno nosi apokaliptička obeležja.
Prevela Mila Matić
Naslovna fotografija: isi.mod.gov.rs
Izvor geopolitica.ru, 12. mart 2022./Stanje stvari, 21. mart 2022.
BONUS VIDEO:
