кинжал МиГ-31К

Sovjetski koreni ruskog hipersoničnog oružja

Krajem 70-ih i početkom 80-ih sovjetski generali počinju radikalno da menjaju shvatanja o prirodi ratovanja i potrebama sovjetske armije. Bio je to idejni začetak Kinžala, Cirkona i Avangarda

Već nekoliko godina rusko rukovodstvo, a posebno predsednik Putin, govori o najsavremenijim ruskim tipovima naoružanja koji su superiorniji od svih drugih u svetu. Rusko Ministarstvo odbrane govori o oružjima budućnosti koja se zasnivaju na fizičkim principima i koja nikada ranije nisu korišćena.

Poslednjih dana rusko Ministarstvo odbrane u dva navrata saopštilo je da je upotrebilo hipersonične rakete u Ukrajini.

Prve hipersonične rakete nove generacije tipa „Avangard“, za koje je Putin rekao da mogu da dostignu brzinu dvadeset puta veću od brzine zvuka, ušle su u upotrebu u ruskoj vojsci u decembru 2019. godine. Ruski zvaničnici su najavili posebno značajna otkrića u području laserske tehnologije i elektromagnetnog oružja.

Najavljeno „hipersonično oružje“ bile su rakete tipa „Cirkon“ i „Kinžal“ (Bodež). „Cirkon“ leti brzinom od devet maha, to jest devet puta brže od brzine zvuka i pogađa mete udaljene hiljadama kilometara za svega nekoliko minuta.

Prvo zvanično ispaljivanje rakete „Cirkon“ izvedeno je u oktobru 2020, a zatim su vršene probe u ruskom Arktiku, sa podmornica i sa fregate „Admiral Gorškov“. Poslednji put ova vrsta raketa ispaljena je 16. decembra 2021. Raketa „Cirkon“ maksimalnog dometa je oko 1.000 kilometara i biće deo opreme brodova i podmornica ruske flote.

Visinski lovac-presretač MiG-31K razvijen je sedamdesetih godina, a sada je modifikovan za rakete „Kinžal“. Može da se popne na visinu do 25 km i ubrza do 3.000 km/č, nakon čega „Kinžal“ počinje svoje autonomno kretanje. Raketa može da leti brzinom deset puta većom od brzine zvuka, a da istovremeno izvodi manevre na celoj putanji leta čime je praktično neuhvatljiva za protivničku odbranu. „Kinžal“ je sposoban da nosi konvencionalne i nuklearne bojeve glave na udaljenosti do dve hiljade kilometara. Procenjuje se da Rusija ima ograničen broj modifikovanih MiG-31K sposobnih da nose „Kinžal“.

Ove dve rakete kao i drugo prateće naoružanje deo su sistema „Avangard“ čiji razvoj je počeo sredinom 1980-ih, pod rukovodstvom glavnog projektanta Pavla Sudjukova, u okviru projekta pod šifrom „4202″. Cilj rada bio je pokušaj pronalaženja odgovora na sistem protivraketne odbrane SAD. Program je odobren 1987. godine i dobio je ime „Albatros“. Godine 1989. odustalo se od stvaranja specijalnog lansera iz ekonomskih razloga.

Poslednja pobeda

Intelektualni i teorijski temelj ovim oružjima udareni su još davno u SSSR-u i Crvenoj armiji, a paradoks je da je sovjetski koncept „revolucije u ratovanju“ preuzela i razvila armija SAD – koja je to otvoreno i priznala. Bila je to poslednja pobeda Crvene armije, pre nego što je nestala sa istorijske scene. Ali, ta pobeda, čini se, oživljava danas.

Glavni nosilac promena u SSSR-u krajem sedamdesetih godina bio je tadašnji načelnik sovjetskog Generalštaba Nikolaj Ogarkov, koji je svoju ideju nazvao „vojno-tehnološkom revolucijom“ (VTR). Zvaničnici američkog Pentagona kasnije su promenili su naziv njegove prvobitne ideje, pa je ona postala poznata kao „Revolution in Military Affairs“ (RMA).

Od 1979. pa sve dok nije smenjen, septembra 1984. godine, maršal Ogarkov često je bio u otvorenom i javnom sukobu sa svim generalnim sekretarima sovjetske partije – Brežnjevom, Andropovim, Černjenkom i Gorbačovim.

Naime, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, sovjetski generali počinju radikalno da menjaju shvatanja o prirodi budućeg rata i potrebama sovjetske armije u njemu. U početku umereno, a onda sasvim otvoreno, odbacuju se ranije pretpostavke sukoba zasnovanog na kvantitetu i broju vojnika i oružanih sredstava, kao i o ulozi koju u budućem sukobu treba da ima nuklearno oružje.

Priroda budućeg rata

Već u vreme Brežnjeva postalo je jasno da standard stanovništva ne može da se poveća bez smanjenja vojnih troškova, pa je Brežnjev stavio do znanja da će zaštititi sovjetske potrošače i skresati vojne troškove. Od 1974. počinje pad vojnih izdataka sa 4,5 odsto na tačno dva odsto 1976. godine.

Brežnjev je u svom govoru u Tuli u januaru 1977. postavio pravce novoj vojnoj doktrini koji su ubrzo dobili ime „linija Tule“. U tom govoru, i njegovim kasnijim razradama, on je oštro kritikovao „jastrebove“ koji su smatrali da nuklearni rat može da bude racionalni instrument politike, da je pobeda u nuklearnom ratu „smisleni cilj“ i da sovjetske snage treba da budu pripremljene za pun obim ofanzivnih i defanzivnih misija. Brežnjev je uz to rekao da je ideja o nuklearnoj nadmoći „besmislena“, a kasnije i da je „opasna budalaština“ da bilo ko očekuje pobedu u nuklearnom ratu, te da je Sovjetskom Savezu potreban samo onaj broj nuklearnih raketa koji je „dovoljan“ da američko oružje drži na lageru.

Even though Soviet citizens could get in trouble with the authorities for telling political jokes, during the Era of Stagnation, as the Brezhnev period was known, many people made fun of the all-seeing Communist Party and its leader. Photo: Leonid Brezhnev in his study in the Kremlin, Moscow. Vladimir Musaelyan/TASS
Bivši generalni sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza Leonid Brežnjev (Foto: Vladimir Musaelyan/TASS)

Tražeći alternative nuklearnom naoružanju, mlađi sovjetski oficiri pratili su s velikim interesovanjem uvođenje novih informacionih i kompjuterskih tehnologija u vojne sisteme. Oni su smatrali da su nove tehnologije te koje mogu da promene ravnotežu snaga između Istoka i Zapada. Ova zapažanja brzo su okupirala pažnju načelnika sovjetskog Generalštaba, generala Ogarkova, koji je na ovoj dužnosti bio između 1977. i 1984.

Ogarkov je u to vreme napisao seriju radova na temu „vojno-tehnološke revolucije“. Njegovo uverenje je bilo da će do sredine osamdesetih SAD uspeti da reše svoj strateški problem „sintetišući nove tehnologije i razvijajući vojni sistem, operativne inovacije i organizacione promene u jednu celinu koja će biti mnogo moćnija nego raniji delovi“.

Ova epizoda iz Hladnog rata daje zanimljiv primer difuznosti vojnih ideja. Sovjetska vizija vojno-tehnološke revolucije studirana je, prilagođena i konačno usvojena od američkih vojnih teoretičara.

Intelektualni kopirajt

Parafrazirajući istoričara Džona Eriksona, može se reći da je jedna od najvažnijih američkih vojnih inovacija posle Drugog svetskog rata sadržavala intelektulani kopirajt njihovih sovjetskih rivala. „General Svečin i maršal Tuhačevski bili bi time dovoljno impresionirani i polaskani da bi mogli velikodušno da previde dugotrajno američko zadiranje u njihova autorska prava“, zapazio je Erikson.

Erikson je zaključio da su Rusi bili ti koji su formulisali „revoluciju u vojnim pitanjima“ i stvorili nezaobilazne teorijske radove, iako nisu posedovali ni oružja ni tehnologije neophodne za njeno sprovođenje.

Kasnije, imajući u vidu sopstvenu tehnološku inferiornost, Sovjeti su zapadnu tehnološku nadmoć iskoristili kao konceptualni okvir za vlastite doktrinarne inovacije. Ono što Sovjetski Savez nije mogao da dostigne, da od intelektualnog koncepta stvori primenljivo naoružanje, učinila je Rusija. To su tipovi naoružanja o kojima se danas govori.

Nijedna druga nacija nije investirala toliko intelektualnog kapitala u studiranje rata kao SSSR. Primat razvijanja teorije nad tehnologijom bio je u sovjetskoj vojnoj tradiciji etabliran kao profesionalna norma. Nivo sovjetskih teorijskih aktivnosti dostigao je vrhunac u vreme kada je maršal Nikolaj Ogarkov 1977. godine postao načelnik Generalštaba. Po njegovim shvatanjima, bile su neophodne revolucionarne promene utemeljene na kvalitativnom poboljšanju novog konvencionalnog oružja zasnovanog na tehnološkoj evoluciji, odnosno „na novim fizičkim principima“.

Načalьnik Genštaba VC SSSR Nikolaй Ogarkov vo vremя press-konferencii. Moskva, 1983 god. Foto: Boris Kavaškin, Valentin Čeredincev/Fotohronika TASS
Načelnik Generalštaba Oružanih snaga SSSR-a Nikolaj Ogarkov tokom konferencije za medije, Moskva, 1983. (Foto: Boris Kavaškin, Valentin Čeredincev/Fotohronika TASS)

Njegovi stavovi najpre su predstavljeni u profesionalnim publikacijama, da bi se zatim pojavili u nizu monografija. U tim publikacijama Ogarkov je nastavio da dosledno koristi termin „vojno-tehnička revolucija“, ukazujući na poslednje inovacije i novi tip tehnologije koji omogućava kako da se na budućem bojištu „vidi i napadne duboko“, kao i na organizacione promene u vojsci koje treba da se učine kako bi se prilagodila novim okolnostima. Sve to nije samo faza u evolucionom prilagođavanju novim okolnostima, nego veliki diskontinuitet u vojnom području. „Vojno-tehnička revolucija“ zahtevala je, dakle, pojavu i primenu tehnologija koje bi sadržavale radikalno inovativni način u vođenju operacija, kao i prilagođavanje vojnih struktura. Ogarkov je ove poglede izložio u više članaka od 1978. do 1984, od „Sovjetske vojne nauke“ pa do članka „Zaštita socijalizma: istorijsko iskustvo i sadašnji trenutak“, koji je objavljen na Dan pobede, 9. maja 1984.

I drugi vodeći sovjetski teoretičari prihvatili su Ogarkovljeve premise o dolazećoj vojno-tehnološkoj revoluciji. Oni su promene pripisali najnovijem razvoju u nauci i tehnologiji – a prvu i najvažniju videli su u primeni novih tehnologija u konvencionalim oružjima visoke preciznosti, što se smatra preokretom u razvoju vojne nauke i načina ratovanja.

Nove tehnologije

„Vojno-tehnološka revolucija“ je na strateškom nivou nuklearni rat učinila poslednjom poželjnom opcijom u očima sovjetskih stratega. Oni su bili uvereni da konvencionalna oružja visoke preciznosti u kombinaciji sa pravovremenim otkrivanjem ciljeva mogu da postanu veoma ozbiljna, destruktivna i u prostoru toliko široka da se približavaju efikasnosti taktičkog nuklearnog oružja. Nuklearno oružje nastavlja da igra važnu i razarajuću ulogu, ali priroda budućeg rata može da zadrži svoj konvencionalni karakter.

To je, zauzvrat, ojačalo razvoj nove teorije konvencionalnog rata, zasnovanog na poslednjim tehnološkim principima. Mogućnost širokog konvencionalnog konflikta značajno je porasla prvi put tokom vežbi i „strateškim ratnim igrama“ 1981. godine.

Dve godine kasnije, sovjetski Generalštab formulisao je svoju prvu viziju vođenja budućeg rata uz korišćenje samo konvencionalnog naoružanja.

Sovjeti su predviđali da će određene tehnologije, uključujući energetsko oružje i robote, biti u upotrebi najkasnije do 2015. godine. Verovali su, zatim, da će upotreba velikih kopnenih snaga biti svedena na minimum, a da će umesto njih nove tehnologije biti primenjene kako bi se uspostavila dominacija na bojnom polju. Uz to, verovali su i da će kontrola svemira postati neophodna za održavanje dominacije u budućim sukobima, kao i da je neophodno kontrolisati satelitski prostor oko Zemlje kako bi se efikasnije prenosile informacije. Takođe su predvideli mogućnost korišćenja svemira kao medija u kojem bi mogli da rasporede oružje.

Pametni borbeni kompleks

Zapadni posmatrači sovjetskog razvoja bili su uvereni da je reč o propagandi i da sovjetski oficiri ne razmatraju napredak sovjetske, nego zapadne tehnologije. Prvi koji je uočio novine u sovjetskom načinu razmišljnja i vojnoj doktrini bio je Endrju Maršal iz Centra za strateške i budžetske procene. On je najpre verovao da je Sovjetski Savez u opadanju i da je reč o razmatranju zapadne tehnologije.

„Krajem sedamdesetih moje odeljenje došlo je do napisa i drugih radova sovjetskih oficira koji su tvrdili da je počeo period velikih promena u načinu ratovanja“, napisao je Maršal. „U to vreme, u SAD su postavljene osnove za tu revoluciju, ali su sovjetski vojni teoretičari, a ne naši, bili ti koji su promišljali i spekulisali o dugoročnim promenama. Kako su Sovjeti bili veoma zabrinuti zbog tog razvoja, zaključili smo da bi bilo veoma korisno ako bismo pojačali tu zabrinutost budućim investicijama u ‘pametni borbeni kompleks’ (kako su ga tada Sovjeti zvali), što je bilo suštinsko za njihovu viziju promene načina ratovanja. Kasnije, kao član Komisije za integrisanu dugoročnu strategiju, koju su sredinom osamdesetih vodili Fred Ajkl i Albert Volšteteter, sa Čarlsom Volfom sam predsedavao radnom grupom ‘Budućnost bezbednosti i srodnih problema’, u kojoj je trebalo da predstavimo našu procenu geopolitičkih i tehničkih promena na koje američki vojni planeri treba da obrate pažnju. Mi smo preporučili tri verovatne promene kao predmet posebne pažnje. Prva od njih bila je da će sledećih dvadeset godina biti period ogromnih promena u načinu ratovanju“.

To je prvi priznao Eliot Koen, kasniji savetnik državnog sekretara Kondolize Rajs i istaknuti „neokonzervatvini jastreb“, u članku „A Revolution in Warfare“ iz martovskog broja časopisa Forin afers iz 1996. U njemu on analizira „revoluciju u ratovanju“ i sovjetsku ulogu u njoj: „Počevši od ranih 1980-ih, sovjetski eksperti predvođeni maršalom Nikolajem Ogarkovim, tadašnjim načelnikom Generalštaba, izneli su ideju o neminovnoj tehničkoj revoluciji koja će konvencionalnom na terenu oružju dati nivo efikasnosti uporediv sa efektima malog taktičkog nuklearnog oružja“.

Sredinom sedamdesetih Sjedinjene Države nastojale su da usavrše svoje opšte razumevanje mehanizma razvoja sovjetskog vojnog mišljenja, uključujući vežbe na kojima su se isprobavali teorijski predlozi, doktrinarne debate i naučne konferencije. Obaveštajne službe prevodile su i distribuirale radove sovjetskih vojnih mislilaca o doktrini, strategiji i operativnim konceptima, kako bi važne informacije bile dostupne nizu službi.

Usmerene informacije

Centralna obaveštajna agencija (CIA) imala je na raspolaganju određeni broj sovjetskih javnih izvora koji su davali sliku intelektualne debate o dolazećoj vojno-tehnološkoj revoluciji i njenim posledicama po sovjetske vizije budućeg rata.

Ti izvori, koji su uključivali prevode iz poverljivog časopisa Vojna misao, imali su veliki značaj za osvetljavanje značenja termina vojno-tehnološke revolucije u kontekstu sovjetskog vojnog mišljenja tog vremena.

Većina napisanih radova poticala je od članova tadašnjeg sovjetskog Generalštaba. Njihov fokus bio je razvoj u tehnološki naprednijim Sjedinjenim Američkim Državama. Sovjeti su analizirali kako američke snage mogu da se organizuju da bi iskoristile potencijale naprednih tehnoloških sistema i koja vrsta operativnog koncepta bi mogla da se pojavi.

Sovjetski vojni stručnjaci tada su ocenjivali da će napredne tehnologije, posebno one koje se odnose na informacije i visoko precizno navođeno oružje primenjeno na širokoj osnovi, da dovedu ratovanje do nivoa gde je kvalitet mnogo važniji od kvantiteta, revolucionišući tako prirodu rata.

Kh-47M2 Kinzhal. 2018 Moscow Victory Day Parades A Kh-47M2 Kinzhal ALBM being carried by a Mikoyan MiG-31K interceptor.
Lovac-presretač MiG-31K sa raketom Kinžal tokom preleta prilikom vojne parade povodom Dana pobede, Moskva, 2018. (Foto: kremlin.ru)

Oni su predviđali dvostepeni tehnološki napredak. U prvoj fazi najveći značaj će imati dobijanje, procesuiranje i kretanje osmatranja i usmeravanja informacija, mnogo više nego u vreme Hladnog rata, čime će se uvećati vrednost sistema stacioniranih u kosmosu i bespilotnih sistema, kao i sposobnost da se primene automatska kontrola trupa, automatizovano otkrivanje i akcija. U drugom stepenu pojaviće se još naprednije tehnologije (laseri, roboti, mikrotalasi…).

Sovjeti su predviđali da će mešavinu sistema velikog dometa, informacionih sistema i rastućih mogućnosti automatizovane kontrole trupa i jedinica dramatično promeniti prirodu rata. Kada su integrisane, te komponente su činile osnovu za „kompleks pametnog ratovanja“.

Vreme kao resurs

„Mreža“ koju su činile komanda i kontrola, prikupljanje podataka, spajanje i razdvajanje i oružani sistemi, teorijski može da nanese ciljevima velike gubitke s visokim stepenom preciznosti i razornosti. Rastuća sposobnost za izvođenje širokih operacija primenom nenuklearnog oružja implicira da u slučaju krize ili rata vreme za upozorenje postaje sve kraće, što znači da u budućim sukobima vreme postaje veoma skup resurs.

Čitava teritorija države postaće ratište, a razlika između fronta i pozadine nestaće do neprepoznatljivosti, kao nikada ranije. U budućem ratu postojaće samo „mete“ i „ne-mete“. Drugim rečima, postaje praktičnije da se razmišlja o skoro simultanim akcijama protiv čitavih grupa prioritetnih ciljeva neprijatelja, što je dramatična promena od „tradicionalne“ prirode operacija u sekvencama. Ukoliko se to dogodi, videće se da nestaju granice između taktike, operativnih akcija i strategije, što je revolucionarna promena u gledištima o vojnoj nauci i doktrini.

Veliki deo onoga o čemu su sovjetski generali pisali bilo je fokusirano na operacije „vazduh-zemlja“, odnosno na načelu da, pošto su snage koje deluju u jednoj sredini – zemlji, vazduhu ili moru – pod uticajem operacija u drugom okruženju, operacije u svakoj od prirodnih sredina u budućim ratovima moraju da budu integrisane u jedan zajednički sistem.

Na osnovu onoga što su sovjetski generali napisali, promena prirode rata uključivala bi sledeće: stepen tehnoloških promena raste, stavljajući sve veći naglasak na sposobnost vojne organizacije da ih odmah usvoji i ostane spremna na bojnom bolju; sposobnost da se informacije prenose odmah uz istovremeno sprečavanje neprijatelja u tome postaje sve važnija, možda i odlučujuća; komunikacije u svemiru ekstremno su važne za ovaj proces; „elektronizacija“ ratovanja sve je prisutnija tako da će se uskoro pojaviti novi tip elektronskih operacija; moderno ratovanje je zasnovano na vođenju širokog spektra nenuklearnih napada na celoj teritoriji neprijatelja, razarajući ili preteći razaranjem ključnih političkih, vojnih i ekonomskih ciljeva oponenta; nenuklearno ratovanje će dobiti izuzetnu važnost zato što ono pre nego nuklearno oružje može da obezbedi privremenu ili konačnu pobedu u ratu; pošto će kompleksi pametnog oružja postati veoma precizni u budućem ratovanju, odbrambena strana će postepeno gubiti sposobnost da prevagne ako defanzivne operacije počnu tek posle agresije i, posledično, moderne defanzivne akcije mogu da budu dobro pripremljene s preventivnim napadima kao jedinoj opciji da se blokira agresija ili uspešno parira sposobnosti za ofanzivni prvi napad; uspeh na taktičkom nivou zahteva integraciju heterogene mešavine sistema, a operativne akcije postaju sve kompleksnije.

Russia's President Vladimir Putin (5th L) visits the National Defence Control Centre (NDCC) to oversee the test of a new Russian hypersonic missile system called Avangard, which can carry nuclear and conventional warheads, in Moscow, Russia December 26, 2018. Sputnik/Mikhail Klimentyev/Kremlin via Reuters ATTENTION EDITORS - THIS IMAGE WAS PROVIDED BY A THIRD PARTY.
Predsednik Rusije Vladimir Putin (u sredini) tokom posete Centru za kontrolu nacionalne odbrane u Moskvi i nadgledanja testiranja novog ruskog hipersoničnog raketnog sistema pod nazivom Avangard, 26. decembar 2018. (Foto: Sputnik/Mikhail Klimentyev/Kremlin via Reuters)

Sve ovo što su ruski generali zaključili bilo je daleko ispred mišljenja njihovih suparnika na Zapadu. „Oni su čitave decenije bili ispred nas u elaboriranju i shvatanju revolucionarne suštine ovih ideja koje su Amerika i NATO kasnije primenili“, naveo je Dima Adamski u članku „Through the Looking Glass: The Soviet Military-Technical Revolution and the American Revolution in Military Affairs“, koji je objavljen u aprilu 2008. u The Journal of Strategic Studies. „Posle deceniju duge zapadne konceptualne ignorancije, fundamentalne sovjetske vizije o vojno-tehnološkoj revoluciji su analizirane, prilagođene i prihvaćene od strane SAD.“

 

Naslovna fotografija: Sergeй Bobыlev/TASS

 

Izvor oko.rts.rs

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u