Miša Đurković, doktor filozofije, direktor Instituta za evropske studije, mislilac je i javni delatnik koga ne treba naročito predstavljati. Povod za ovaj razgovor je dvotomnik Tamni koridori moći i Mračni koridori moći, koji se, u izdanju „Katene mundi“, bavi onim što se, popularno, mada pomalo neprecizno, zove konspirologijom.
Prvo i suštinski važno pitanje: da li ste se ikad plašili da, baveći se konspirologijom, ne budete optuženi da se okrećete nenaučnim temama, onim što ne postoji i nema saznajnu vrednost?
– Da počnemo od početaka savremene društvene nauke. Na početku stvaranja moderne političke teorije stoji ime Žana Bodena koji je sa Šest knjiga o državi postavio osnove savremene percepcije države sa pojmom suvereniteta. Isti autor je, između ostalog, napisao i tada veoma zapaženo delo De la démonomanie des sorciers (1580) – O demonomaniji čarobnjaka. Ovo delo, koje je imalo deset izdanja u sledećih dvadesetak godina, bavi se istorijom čarobnjaštva i veštičarenja, opisuje savremene slučajeve i zalaže se za radikalno kažnjavanje veštica koje bi zaobišlo zakonsku proceduru kao previše neefikasnu u tim slučajevima. Ovaj slučaj pominjemo jer je Boden – pokušavajući da u svom sistemu političke teorije obuhvati prikaz i normativno zahvatanje stvarnosti – osećao potrebu da, osim o političkim institucijama, ekonomiji, istoriji i prirodnoj teologiji, piše i o svetu demona, veštica i paranormalnih fenomena.
Dobro, to je bilo nekad…Kakve to veze ima sa današnjom politikom?
– Krajem avgusta 2013. u intervjuu za jedne nedeljne novine direktor RTS-a i večiti službenik svih režima Aleksandar Tijanić otkrio je da je doskorašnji predsednik Srbije Boris Tadić takođe koristio usluge osobe koja je bila astrolog i vračara. Novinari su se podsetili da je i Mira Marković takođe bila sklona astrologiji, a najpoznatiji je slučaj nekadašnjeg predsednika Skupštine Srbije i ministra kulture Predraga Markovića, inače slobodnog zidara, koji je 23. jula 2006. ušao u zgradu parlamenta noću u 2.55 da bi, po savetu astrologa, „osigurao da se obnovljena Srbija rodi u znaku lava“. U Srbiji je poznat i slučaj bivšeg ministra trgovine Bojana Dimitrijevića koji se i sâm dugo i ozbiljno bavi astrologijom. Dosta je pisano i o Džoan Kvigli, ličnom astrologu Reganovih. U britanskoj kraljevskoj porodici to je tradicija koja ide najmanje još od kraljice Elizabete Prve čiji je jedan od najbližih savetnika i prijatelja bio astrolog Džon Di.
Kod nas se najviše čuje za totalitarne i destruktivne verske sekte, i to je „opšte obrazovanje“ većine Srba. Da li se toliko treba baviti sektama ili, ipak, malo preterujemo?
– Neki slučajevi delovanja sekti rezultovali su masovnim ubistvima ili samoubistvima članova – slučaj 918 ubijenih u Džonstaunu u Gvajani 1978, zatim preko 70 samoubistava pod okriljem Reda solarnog hrama u Kanadi između 1994. i 1997, ili slučaj napada na tokijsku podzemnu železnicu 1995, kada su pripadnici kulta Aum Šinrikjo nervnim gasom usmrtili trinaestoro i ozbiljno ugrozili zdravlje hiljada ljudi. Među ostale posledice njihovog delovanja treba navesti i prinošenje žrtvi, razna psihička oboljenja ljudi i nestanke, posebno mlađeg sveta.
No, osim toga, oni su sa aspekta bezbednosti i praktikovanja moći veoma zanimljivi iz više razloga. Sekte su zbog sistema organizacije i unutrašnje kontrole idealne za špijunažu i konspirološka dejstva. CIA se strahovito služi njima. Mormoni su npr. veoma značajni u procesu regrutacije službenika CIA (gde su natproporcionalno prisutni) jer su posvećeni, ne piju i ne izdaju. Sinkretističke sekte su idealne za promovisanje takozvanog Novog svetskog poretka. Polaze od gnostike, zagovaraju jednu zajedničku svetsku religiju itd. To su finansijski moćne i marketinški vrhunski organizovane korporacije. Kad sve to povežemo sa okultizmom, dobija se opasan „koktel“.
Zar okultizam nije samo intelektualna zabava, ili, kako bi rekao Herman Hese, „igra staklenih perli“? Kakav on može imati uticaj na šire društvene procese?
– Mnoge od njih su povezane sa okultnim osnovama: Rozenkrojceri, Zlatna zora, teozofi (Helena Blavacka i Olkot), antropozofi (Štajner), Ordo templi orijentis (Alister Krouli i njegova Knjiga zakona iz 1904), Nju Ejdž (1945, Alisa Bejli). Ključ sistema i vezivni cement je kao i kod svih tajnih društava (navodna) ezoteričnost nekog znanja gde se najviše tajne čuvaju samo za najviši nivo. Ostali moraju da slušaju i služe i na taj način bivaju prinuđeni da obavljaju poslove i činove čiji im smisao nije poznat i čiji kontekst ne razumeju. Od njih se u ime ezoteričnog znanja traži slepa poslušnost i obavljanje činova koji su u suprotnosti sa zakonom i običnim moralom.
U međuvremenu je u SAD došlo do masovnog širenja satanizma koji se sve više u javnom prostoru tretira kao „religija“ ili filozofsko učenje jednako sa hrišćanstvom i drugim tradicionalnim verama. Podignuti su spomenici bafometu u Arkanzasu i Detroitu, a preko filmova (dokumentarac Živeo Satana), kampanja velikih korporacija (Najki patike 666), muzike ili televizijskih serija, satanizam se propagira i predstavlja kao legitimna kultura i deo javnog prostora. U izuzetno popularnoj seriji Silikonska dolina HBO-a jedan od glavnih likova, programer Gilfoj je deklarisani satanista i u jednoj epizodi imamo priliku da vidimo kako njegova devojka i on prisustvuju „ritualu“ svoje „verske zajednice“.
Bavili ste se i mafijom, kao tajnom strukturom moći. Pokazali ste i dokazali da je državni vrh SAD imao neposredne veze sa američkim mafijašima italijanskog porekla, koji su pomagali prilikom savezničke invazije Sicilije 1943. Zbog čega?
– Mafija u svakom slučaju ima izvanrednu podzemnu logistiku, široku mrežu i mnoštvo mehanizama za distribuciju problematične robe, pranje para, kao što ima profesionalne ubice i razne druge mehanizme. Mafija je u demokratskim zemljama često neophodan sastojak za osvajanje glasova. Poznata je istorija odnosa Kenedijevih i bosa Sema Đankane (pri čemu je posrednik bio Frenk Sinatra). Đankana je 1960. obezbedio veliki broj glasova za Džona Kenedija u Ilinoisu, a ispostavilo se da je upravo to bila ključna država za njegovu pobedu na predsedničkim izborima.
Međutim, Kenedijevi su pokušali da se otresu lestvica koje su ih dovele do uspeha. Robert je postavljen za tužioca i pokrenuo je oštru borbu protiv mafije. Đankana je zajedno sa Trafikanteom bio angažovan i u poznatoj operaciji Mungos, za pokušaje atentata na Fidela Kastra, o čemu je trebalo da svedoči tokom čuvene istrage pred Čerčovim komitetom o nedozvoljenim radnjama CIA, ali je ubijen neposredno pre toga baš kao i mafijin ubica Roseli i kontroverzni sindikalni lider Džimi Hofa. Postoje brojna svedočenja i o saradnji Majera Lenskog, jednog od najvećih i najuticajnijih vođa američke mafije u dvadesetom veku sa Mosadom. Lenski je aktivno pomagao Državu Izrael od osnivanja, a Mosadu bio od koristi u vezi sa informacijama i organizovanjem likvidacija. Lenski je inače imao direktne dogovore sa Batistinim režimom o držanju monopola nad kockanjem na Kubi, što je još jedan zanimljiv primer „javno-privatnog partnerstva“, odnosno direktne saradnje državne vlasti i mafije.
U decembru 2011. otkrilo se da su britanske obaveštajne strukture (MI6) posle rata tražile da se omogući i čak podstakne osnivanje neonacističke partije NDP u Nemačkoj kako bi se navodno skriveni nacisti držali pod kontrolom. Vaše bavljenje istorijom obaveštajnih službi dovelo Vas je baš do Britanaca, koji, kažu, imaju najmoćniju službu tog tipa na svetu. Pomenuli ste u svojim knjigama i čuveni Tavistok. Kako funkcionišu paukove mreže „Gordog Albiona“?
– Britanski MI6 je intelektualno jedna od najjačih svetskih obaveštajno-bezbednosnih službi, koja formalno i ne postoji. Jezgro ove službe nalazi se u britanskom Ministarstvu spoljnih poslova, a ključni kadrovi dolaze iz britanskog naslednog plemstva. Zaposleni službenici rade za platu, dok sve ostale služba nagrađuje tako što im pomaže u karijeri, u sklapanju dobrog posla, te im pritom pomaže u ličnom bogaćenju. Što postanu bogatiji, to lakše dolaze do podataka, pa su samim tim i korisniji.
Tavistok institut je, inače, najvažniji institut iz mreže MI6. Služba pod svojom kontrolom ima desetak najvažnijih naučnoistraživačkih instituta, nekoliko najvažnijih medija, mnoga humanitarna ili ekološka udruženja građana, te kontrolne pakete deonica u najmanje dve kompanije u svim delatnostima. Najvažnije delatnosti koje kontrolišu su bankarstvo, osiguranje, investicioni fondovi, vojna proizvodnja, visoke tehnologije, fizičko obezbeđenje, nafta, automobilska industrija, hemijsko-farmaceutska industrija… Preko međunarodnih stručnih udruženja mogu doći do podataka o svim relevantnim stručnjacima svih struka, preko udruženja MENSA, koje ima sedište u Londonu, mogu doći do podataka o svim natprosečno inteligentnim ljudima sveta, a preko sekjuriti kompanija mogu doći do podataka o svim službenicima i menadžerima u institucijama i kompanijama koje štite. Svi podaci šalju se u Institut za strateško planiranje Tavistok gde se drže dosijei više miliona najvažnijih ljudi sveta, s precizno izraženim psihološkim profilima.
No s druge strane, službe su (za svoje ili državne potrebe) sklone i da koriste mnoge pojedince koji deluju i u ovim neprozirnim svetovima. Pre nekoliko godina pojavila se izvanredno zanimljiva i dokumentovana biografija Alistera Kroulija, Tajni agent 666, u kojoj je autor Ričard Spens insistirao na trajnim veoma jakim vezama Kroulija sa britanskom obaveštajnom službom. Kad se govori o tajnim društvima, postoji tradicionalna dilema o odnosu masonerije i britanske tajne službe, na primer o tome da li služba i država koriste masoneriju za obaveštajne prodore i kreiranje agenata od uticaja u drugim zemljama, ili masonerija, s druge strane, upravlja radom službi i državne birokratije.
A šta ćemo sa masonerijom, naročito na našem prostoru? Masonstvo u Srba i Hrvata bilo je česta tema analize, a Hrvati su optuživali Srbe da su oruđe slobodnog zidarstva.
– Ova tradicija je posebno bila istaknuta u drugoj polovini devetnaestog veka kao i u periodu do izbijanja Drugog svetskog rata. Ujedinjena omladina srpska imala je direktne veze sa italijanskim karbonarima, a na čuvenom osnivačkom skupu 1866. godine u Novom Sadu bilo je mladića obučenih u crvene karbonarske košulje. Jedan od vođa UOS Vladimir Jovanović bio je u prepisci sa Macinijem, i očigledno bio infiltriran u mrežu revolucionarnih organizacija po Evropi koja se po pravilu naslanjala na masonski paralelni svet. Dosta je solidno istražen rad prvih loža u Srbiji, a važno je uočiti činjenicu da je krajem devetnaestog veka zbog sve većeg broja srpskih studenata u Francuskoj rastao i uticaj francuskog Velikog orijenta na ovim prostorima.
S druge strane, kod Hrvata je katolicizam bio izuzetno snažan i militantan. Iako je i tamo masonska tradicija bila nimalo zanemarljiva, katolicizam je, posebno nakon formiranja Jugoslavije, postao osnovni simbol identiteta, a kler je imao sve veću društvenu i političku ulogu i moć. Kod većine pripadnika katoličkog sveštenstva vladala je percepcija prema kojoj su oni branili hrišćanski narod u pretežno masonskoj državnoj tvorevini, Kraljevini Jugoslaviji, kojom su vladali beogradski slobodni zidari u saradnji sa slobodnim zidarima iz Dalmacije i Hrvatske. I Mužić priznaje da antikatolicizam jugoslovenskih masona nije antihrvatski jer su i hrvatski masoni bili veoma organizovani protiv delovanja Katoličke crkve. Katolička crkva, uglavnom vezana za Hrvate, vodila je na dva nivoa borbu protiv te tvorevine: i zbog masonskog uticaja i zbog položaja Hrvata kao glavnog nosioca katolicizma u Jugoslaviji.
Šta je, po Vašem mišljenju, istina o masoneriji u predratnoj Jugoslaviji? Kakav je bio njihov pravi uticaj? Koliki je taj upliv danas?
– Postoje veoma korisna i verodostojna svedočanstva o ulozi masonerije (pre svega francuskog Velikog orijenta) u kreiranju ukupne jugoslovenske politike za vreme kralja Aleksandra, zatim generalne uloge slobodnog zidarstva u periodu pred izbijanje Drugog svetskog rata, u pravljenju Sporazuma iz 1939, u izvođenju puča od 27. marta, o delovanju tokom Drugog svetskog rata, o pravljenju vlade Tito-Šubašić, o vezi sa obaveštajnim strukturama određenih zemalja, a pre svega sa zemljom izvorne spekulativne masonerije Velikom Britanijom itd. Na osnovu poznatog materijala vidi se da je npr. Sporazum od 26. avgusta 1939. zaista suštinski masonska tvorevina koju su sprovodili domaći slobodni zidari po nalogu britanske bratije. Iako sâm Maček npr. nije bio član masonerije, skoro celokupno njegovo okruženje jeste, kao što je i sa srpske strane najveći deo nove vlade, uključujući i arhitektu sporazuma Mihaila Konstantinovića, bio u slobodnim zidarima. Slično kao što je kasnije i čitavo intelektualno okruženje vođe JVuO Dragoljuba Mihailovića takođe bilo izrazito masonsko, a znamo da su i za Tita masonske veze odigrale važnu ulogu.
Ako imamo dobar uvid u gotovo presudan značaj masonerije za razvoj i definisanje jugoslovenske politike pre sedamdeset godina, u najmanju ruku je koristan misaoni eksperiment spekulacija o tome da i danas masonski krugovi igraju sličnu ulogu u vođenju i usmeravanju srpske elite i srpske politike, a u vezi sa svetonazorima, potrebama, možda i nalozima svoje zapadne bratije, a pre svega britanske. Kad pređemo na teren činjenica uviđamo da je vojvoda od Kenta, kao tradicionalni formalni šef globalne masonerije, nedavno primio delegaciju Regularne velike lože Srbije pomažući snažne i koordinirane napore da se pocepani i posvađani masonski redovi u Srbiji izmire i podvedu pod kapu Regularne velike lože koju Britanci priznaju. Zatim vredi videti spisak članova RVLS-e koji je 2010. objavio Zoran Nenezić, obnovitelj masonske lože u Jugoslaviji, a koji obuhvata bivše i sadašnje ministre, naučnike, novinare, uticajne javne ličnosti koje presudno deluju na javno mnjenje, ljude iz bezbednosnog aparata itd. Tako dolazimo do verovatne pretpostavke o ogromnom uticaju masonerije i na današnja zbivanja u Srbiji, bez obzira na to što ona nije jedinstvena, što postoji mnogo skandala u vezi sa njenim delovanjem itd.
Jedno poglavlje svoje knjige Mračni koridori moći posvetili ste uzajamnim sukobima, ali i savremenoj saradnji rimokatolika i masona. Kako izgleda ta istorija?
– Rimokatolička crkva je stalno ukazivala na problematičnu tajnovitost i konspirativnost slobodnozidarskih i sličnih organizacija, koje deluju van očiju javnosti i bez mogućnosti državnih organa da kontrolišu njihove akcije. S obzirom na to da su u javnosti videli posledice takvog konspirativnog delovanja kao direktno suprotstavljenog svojim načelima i svom uticaju, katolici su analogno zaključivali da se u masonskim organizacijama kuju planovi za delovanje protiv crkve i hrišćanstva, tragajući za dokazom, dokumentima, svedočenjima. Važan korak predstavlja zabrana Iluminata 1785. godine i zaplena njihovih dokumenata u kojima su nađeni kontroverzni planovi. Četiri godine kasnije desila se Francuska revolucija, a već 1797. i 1798. izlaze dve klasične knjige opata Baruela i Džona Robinsona koje postavljaju standardnu konspirološku naraciju o infiltraciji Iluminata u masonske krugove i rušenje francuske kraljevine preko njih.
Vrhunac ovog trenda potrage za dokumentima i dokazima o masonskim planovima protiv crkve i država jeste Alta vendita, dokument prvi put objavljen 1859. uz podršku pape Pija Devetog. I papa Lav Trinaesti je odobrio i podržao njegovo štampanje. Radi se o navodnom dokumentovanom planu za suzbijanje crkve i hrišćanstva, koji je nastao dvadesetih godina tog veka, a čije praktične posledice su bile stvaranje Italije kao izrazito masonske države, koja je papama otela Rim i suzbila ih u Vatikan. Ovaj dokument, što je zanimljivo, preporučuje i infiltraciju u crkvu i promovisanje liberalnih ideja kroz samu crkvu – jedna od dvadesetovekovnih formi istog metoda je trockistička teorija entrizma.
Inflitracija kao da je uspela, zar ne?
– Rimokatolička crkva se u poslednja dva veka uglavnom adaptirala (aggiornamento) na svet koji su, čini se, prvenstveno vrednosno i ideološki oblikovali slobodni zidari, pa se tako i približavala uzusima koje su oni postavljali. Procenjeno je da radikalno oponiranje nije dalo rezultate i ušlo se u prilagođavanje sa ciljem očuvanja osnove.
Veoma često je to, kao što smo videli, bila i strateška saradnja protiv zajedničkih neprijatelja na određenim interesima. Izuzetno je zanimljiva i važna epizoda sa kreiranjem Evropske zajednice, koja je nastala kao deo Spajkmanove geopolitičke arhitekture u cilju zaokruživanja i zaprečavanja komunističkog bloka. Važnu posredničku ulogu imao je Poljak Jozef Retinger, mason, osnivač Evropskog pokreta i Bilderberga, koji je opet, s druge strane, imao veoma jake i bliske veze sa Kurijom i papom.
Mora se pomenuti poznata lista novinara Mina Pekorelija, objavljena 1978. godine u njegovom nedeljniku Oservatore politiko. On je objavio listu 120 visoko rangiranih osoba u strukturi Rimokatoličke crkve za koje je tvrdio da su članovi slobodnih zidara. Na listi je nekoliko kardinala, državnih sekretara, biskupa, sveštenika itd. Pekoreli je bio izuzetno obavešten čovek, koji se nalazio na spisku članova lože P2, a ubijen je tek nekoliko meseci nakon objavljivanja ove liste. Za ubistvo je suđeno bivšem premijeru Đuliju Andreotiju i vođama mafije. Pekoreli je npr. još tada pisao da je ubistvo premijera Alda Mora deo operacije Gladio. Tek 1990. će Andreoti javno obznaniti postojanje sistema Gladio, a danas je zaista razjašnjeno da je Moro stradao na taj način.
Da krenemo na konkretizaciju priče o delovanju tajnih sila. Recimo, konspirološki pojmovi ne mogu bez termina „operacija pod lažnom zastavom“ (false flag). Još je Kafka govorio: „Sve plovi pod lažnom zastavom“. I time ste se bavili, pa Vas molim da naše čitaoce upoznate sa suštinom ove pojave, naročito kad vidimo da ukronacisti ubijaju civile i to pripisuju ruskoj vojsci.
– To su nasilni, razorni, agresivni činovi, obično vojne ili paravojne operacije i akcije koje vlada, vojska, ili služba neke zemlje preduzimaju da bi ostvarile određene bezbednosne i političke ciljeve, a podmeću ih nekom drugom akteru ili državi. Čitava konstrukcija se izvodi tako da se za taj čin optuži neki drugi akter i da to izazove njegovu osudu, a da se pravi krivac nikada ne otkrije.
Novija istorija je već prepuna događaja za koje je dokazano da su takve operacije, kao što su potapanje broda Luzitanija, paljenje Rajhstaga, izvođenje operacije Ajaks u Iranu, incident u zalivu Tonkin, masakr u Bolonji i ubistvo Alda Mora kao deo čitavog sistema Gladio itd. I na našim prostorima su poznati slučajevi ulice Vase Miskina i Markala u Sarajevu, ili ubistvo Zorana Đinđića, a postoji već brojna literatura i mnoštvo kontroverzi koje ukazuju da je 11. septembar neka vrsta takve akcije. Poslednja dešavanja u arapskom svetu mnoge autore podstiču na hipotezu da je celo Arapsko proleće u osnovi američka false flag akcija. O ovom fenomenu planiram posebno istraživanje.
Iskustvo čitavog dvadesetog veka i početak ovog daju nam bogato utemeljenje za takav tretman kulture kao bojnog polja na kome se vode ratovi za uspostavljanje, odbranu, podrivanje i menjanje kulturnih obrazaca. Šta nam kaže priča o „ratovima u kulturi“? Šta nam kaže izjava šefa MI6 Ričarda Mura da je rat u Ukrajini i borba za LGBT „vrednosti“?
– Vladimir Volkov navodi uvide Rožea Mikijelija koji je u knjizi Subverzija još 1972. doneo sledeći zaključak: „Dok je, na početku, psihološko oružje bilo samo deo ratne opreme, i kao takvo samo se ponekad koristilo, kao dopuna rata, ali se najčešće držalo u rezervi, u 20. veku na scenu stupa rat koji je u osnovi psihološki i u kome su vojne operacije samo privezak, odnosno dopuna, kojoj se pribegava samo kao pomoćnom sredstvu glavne akcije.“ Konačno, naša stvarnost u kojoj Nemačka kao dominantna sila u Evropskoj uniji, koja je u 20. veku tri puta vojno pokušavala da nas porazi, postavlja pred srpske vlasti kao eksplicitan uslov za nastavak procesa integracije u EU „promenu svesti“, govori o koliko aktuelnoj temi se radi.
Drugi primer koji izvanredno ilustruje dubinu zahvata i metode koje se za nametanje kulturnih obrazaca koriste jeste promovisanje LGBT ideologije. Briselske birokrate, ali i drugi centri globalne i regionalne moći usmeravaju razne vrste pritisaka na male države kako bi im LGBT agendu nametnule kao prioritetno pitanje, dok u isto vreme zahtevaju da se kompletan odnos društva, institucija, medija i prosvete prema tom sklopu pitanja radikalno promeni. Svuda se na silu nameću navodni Zakoni protiv diskriminacije koji zapravo služe kao pokriće za diskriminisanje tradicionalne, nehomoseksualne populacije, i za uvođenje verbalnog delikta na osnovu kog slobodno iznošenje „politički nekorektnog“ mišljenja o uzrocima i tretmanu homoseksualizma podleže zakonskoj kazni. No, ovo su samo neki od mnogobrojnih primera kako se obrasci unose sa strane i kopiraju u raznim, potpuno različitim društvenim i istorijskim osnovama.
Vaša velika tema je i uloga tajnih službi u finansiranju različitih projekata u obrazovanju i kulturi. I kod nas je izašla knjiga Frensis Stoun Saunders, o ulozi američkih obaveštajaca u Hladnom ratu u oblasti kulture.
– Još sedamdesetih godina su se u štampi pojavile informacije o tome kako je CIA sponzorisala razne organizacije i časopise kao što su Kongres za kulturnu slobodu ili Enkaunter. Međutim, u poslednjih dvadesetak godina pojavio se jedan niz izvanrednih studija koje su, polazeći od dostupnog arhivskog materijala, rekonstruisale stvarnu meru u kojoj je američka obaveštajna zajednica raširila svoju delatnost kroz delovanje u umetnosti i kulturi. Tu treba izdvojiti knjige Ejpija o političkoj kulturi američkog imperijalizma, zatim Hjua Vilforda Moćni Vurlicer i pionirsku monografiju Stonor Saundersove Ko je platio gajdaša?.
Prvo što pada u oči jeste činjenica da je CIA velikim delom preuzela ne samo prethodno razvijeni model Kominterne već i osnovnu target-grupu preko koje se uticaj vrši, pa čak i konkretne aktere. Naime, pisac Artur Kestler je direktno i svesno krajem tridesetih radio u Parizu kao deo tima Mincenberga i Ota Kaca, da bi nakon razočaranja u staljinizam i objavljivanja svog poznatog romana o čistkama Pomrčina u podne polako vrlo svesno prešao u suprotni tabor. On je jedan od šest autora koji su 1949. objavili manifestnu zbirku eseja Bog koji je pao. U pitanju su svedočanstva bivših saputnika koji su se razočarali u komunističku praksu. Tako je počeo javni proces u kome su pripadnici takozvane nekomunističke levice promenili stranu u Hladnom ratu i postali osnova za američku hladnoratovsku propagandu, ali i kulturnu politiku prema trećim zemljama.
Humanitarne fondacije su, avaj, samo oružje u velikom ratu za um čovečanstva. I time ste se bavili. Možete li razoružati našu skepsu koja, ipak, veruje da humanitarci ne mogu biti zločinci?
– Nakon što je CIA tokom sedamdesetih prošla kroz vrlo teška vremena usled brojnih skandala i istrage Čerčovog komiteta, bilo je neophodno da se nađe novi model za obavljanje istih poslova, posebno jer se ulazilo u finalnu fazu Hladnog rata. Dok je ranije CIA organizovala niz navodno nezavisnih fondacija preko kojih je podržavala rad svojih pulena, 1983. je stvoren mnogo jednostavniji model rada. Osnovana je Nacionalna zadužbina za demokratiju koja funkcioniše kao posebno telo, indirektno povezano sa Stejt departmentom. Ono dobija velike svote novca od Kongresa, a zatim ih raspoređuje partijskim fondacijama, ali i direktno raznim nevladinim akterima u državama koje su predmet obrade. Sponzorišu se razne NVO, portali i drugi projekti namenjeni za izbore, demokratiju, ljudska prava, promovisanje LGBT modela življenja, otvorenog tržišta za korporacije, podrivanje porodice, separatizam, itd. Danas NED deluje u preko 90 zemalja sveta sa veoma sličnom agendom i identičnim modelom vrednosti i poželjnih društvenih prioriteta. U Srbiji je NED tokom 2012. investirao milion dolara u rad dvadesetak organizacija.
Američko i rusko iskustvo pokazuju neophodnost jasnog polaženja od nacionalnog interesa i državnog razloga koji se zakonski moraju odrediti. Iz te perspektive gledano, svako spoljašnje finansiranje kulturnih aktivnosti u nekoj zemlji mora biti prijavljeno, nadgledano i praćeno kao potencijalna bezbednosna pretnja državi. Ako ova pretpostavka u nekoj zemlji ne postoji i nije ustavno i zakonski institucionalizovana, javni i kulturni prostor u toj zemlji postaće predmet strateške invazije kulturnih i informativnih agenata stranih sila i predatorskih korporacija. Bez adekvatne odbrane, oni će, kao u slučaju Srbije, u potpunosti zagospodariti javnim prostorom, a zatim i državnim institucijama, što će koristiti za nametanje i ukorenjivanje obrazaca, modela, vrednosti i zakonskih rešenja koji pomažu njihove interese, ali razaraju interese zemlje objekta i njene populacije.
Kakva je uloga „svetih oligarha“ u oblikovanju agende kojom se bave obrazovne ustanove? To jest, da li je „humanitarizam poslednji stadijum kapitalizma“?
– Treba čitati članak Rejmonda Molija iz 1956. godine pod nazivom „Bihejviorizam na Harvardu: Uticaj Fordove fondacije na harvardsku školu poslovne administracije“. Ovaj pisac koncizno objašnjava razloge za korporativno promovisanje čuvene psihološke teorije bihejviorizma. Ljudi se tretiraju kao zamorčići („pokusni kunići“), stavljaju se pod kontrolu i nad njima se sprovode svakojake vrste eksperimenata, kako bi se istražilo njihovo ponašanje, reagovanje na određene impulse, podsticaje, nadražaje, uglavnom iracionalnog tipa. Zanimljivim mehanizmom, takvi eksperimenti koje je doktor Staufer sa svojim ekipama sprovodio na vojnicima, regrutima i gostima u državnim institutima prebačeni su u civilni prostor, i sprovode se nad kupcima u korist marketinških eksperata. „Tako staro pravilo po kome je kupac vrhovno biće koje je uvek u pravu više neće biti poštovano. On treba da postane zamorac sa mnogim drugim građanima koji su ranije bili formalno slobodni.“ Pisac takođe ukazuje na neverovatnu navalu bihejviorista na pravne fakultete i čudnih sudskih mišljenja izgrađenih na određenoj sociologiji (a ne pravu) koje smo videli poslednjih godina. Sada se ova moda seli na prostor biznisa.
Štetni uticaj ovog metoda i pristupa istraživač ovog fenomena Vormser ilustruje slučajem studije Američki vojnik, koja je urađena pod okriljem Istraživačkog saveta za društvene nauke. Osnovna ideja je bila da treba anketirati vojnike i na osnovu njihovih stavova, želja, potreba i ideja, predložiti reformu vojske, prilagoditi sistem mobilizacije i otpuštanja, dužinu služenja vojnog roka, odnose u vojsci, način života itd. Karnegijeva fondacija je sve finansirala, a navodno je anketirano oko pola miliona vojnika. Uz podršku fondacija i ovog saveta, autori su se infiltrirali u vojne vrhove i počeli da promovišu takvu reformu vojske.
Vormser ukazuje na to da je ovo ludilo, suprotno iskustvu ratovanja i načelima vojne organizacije, dovelo do pada borbene gotovosti američke vojske i nepripremljenosti za Korejski rat. Neverovatno je zaista da je neko mogao da definiše da se vojne odluke donose na osnovu onoga što se tokom procesa anketiranja utvrdi da vojnici žele – Vormser ukazuje na problem naučne vrednosti ovog nastojanja da se vojne odluke opravdaju „istraživanjem javnog mnjenja“ među vojnicima!?
Koje su zajedničke osobine delatnika NVO sektora i intelektualaca u službi fondacija Imperije?
– Navedimo ih taksativno, udžbenički:
1. Isti ljudi rade za više od jedne organizacije izuzete od poreza, često i kod donatora i kod onog ko dobija donaciju.
2. Zajednička podrška ili kontrola koju daju, vrše nekoliko fondacija nad institucijama koje dobijaju fondove, naročito nad „kliring“ kućama, organizacijama ili nad savetima i udruženjima za nauku, obrazovanje i javne poslove.
3. Dodeljivanje grantova koje treba dopuniti, ili davanje obećanja da će se oni dodeliti samo ako stigne podrška i od drugih aktera.
4. Slučajevi kada personal u jednoj fondaciji radi istovremeno ili kratko nakon odlaska u osoblje institucija koju podržava prethodna fondacija u kojoj su radili.
5. Rad zaposlenih u fondaciji (članovi borda ili menadžeri), u savetodavnim telima vlade koja nadgledaju vladinu politiku trošenja u oblastima koje su važne za filantropiju fondacija.
Znači, pred nama nije prava, nego lažna društvena nauka, sredstvo za ispiranje mozgova, kojim krupni kapital postiže svoje društvene ciljeve. Zašto to rade?
– Moralni relativizam se uzima kao osnova za društveni inženjering. Takva naučna i društvena metafizika posebno štetne posledice izaziva na sledeća tri polja, na koja ukazuje Vormser: 1. polje morala i vrednosti, 2. javno mnjenje i 3. formiranje lidera. No, zanimljiva je i generalna strategija delovanja fondacija, koja je, kako ovaj autor ukazuje, potpuno izvitoperavanje principa delovanja građanskog društva, privatne inicijative, zadrugarstva, asocijacija, koje je Tokvil u svoje vreme uzdizao kao osnovu demokratije, decentralizacije i preduzetništva u Americi.
Sadašnje fondacije su, tvrdi Vormser, oligopolski organizovane, sa monopolom i kontrolom prostora kao osnovnim ciljem delovanja. Dok su ranija udruženja nastojala da pokriju neki nepokriven prostor, da daju novu inicijativu, da obuhvate zainteresovane aktere oko nekog projekta, tadašnja Rokfelerova fondacija je od 1931. do 1954. godine podržala istraživanja o seksu posebnog komiteta Nacionalnog istraživačkog saveta sa 1.755.000 dolara. Čuveni šarlatan Kinsi je u periodu 1941-1949. za svoja istraživanja od njih dobio 414.000 dolara. Ovaj primer pokazuje kako se sa relativno malo sredstava može napraviti radikalni uticaj na svet seksualnih navika i morala.
Dva Kinsijeva izveštaja o seksualnom ponašanju muškaraca (1948) i žena (1954), urađena i objavljena uz zdušnu pomoć Rokfelerove fondacije, predstavljaju jedan od najvažnijih momenata u vrednosnoj, moralnoj, seksualnoj i svakoj drugoj orijentaciji čovečanstva u 20. veku. Kakav je bio Kinsijev uticaj na američko društvo?
– To su ona čuvena „empirijska istraživanja“ koja su konstatovala da u ukupnoj populaciji navodno postoji deset posto homoseksualaca, da pedofilija nije štetno ponašanje itd. Već 1953. Frigudova piše da se njegovi nalazi citiraju u sudskim odlukama i u udžbenicima i da se propagandno šire čitavom teritorijom SAD. Vormser navodi i istraživača Hobsa iz knjige Društveni problemi i scijentizam: Kinsijevi nalazi o seksualnom ponašanju su predstavljani na časovima i predavanjima na koledžima, citirali su ih doktori medicine, pozdravljali su ih psihijatri, radio-programi su tvrdili da su ovi nalazi osnova za reformu kompletnog našeg seksualnog ponašanja i moralnog koda, a šireni su i u studentskim časopisima. Hobs je ukazao na to da je Kinsi ismejavao društveno odobrene obrasce seksualnog ponašanja kao raconalizacije, dok je društveno osuđene obrasce seksualnog ponašanja nazivao normalnim ili normalnim kod ljudskih životinja.
Za Kinsija su sve moralne norme puke konstrukcije koje je društvo napravilo i neke bi brzo trebalo ukinuti. Sve su to običaji koje društvo zahteva. Homoseksualizam je za njega pak sasvim ispravno ponašanje. Kako Hobs pokazuje, u drugom tomu izveštaja tvrdi se da mi prigovaramo osobi koja zloupotrebljava decu jer smo uslovljeni i formirani tako da osuđujemo tu vrstu zloupotrebe, a da pak deca koja su bila predmet takve prakse postaju navodno uzrujana samo zbog toga što njihovi roditelji imaju staromodne odnose prema takvoj praksi. Dakle, roditelji su najodgovorniji za patnje dece jer prave nepotrebnu gužvu oko toga!? Kinsi je takođe spreman da tvrdi kako takva (pedofilska) praksa navodne zloupotrebe dece zapravo korisno dođe deci u kasnijem socioseksualnom razvoju!?
Kinsi je sva svoja istraživanja i direktne napade na prihvaćene tradicionalne oblike seksualnog ponašanja predstavljao u formi empirijske nauke koja navodno potvrđuje premise i teze poput ovih gore. Tako je podsticao značaj predbračnog seksa za žene, pluralizam njihovog seksualnog iskustva itd. Ovaj obol naučnih teza i podrška ozbiljnih fondacija učinile su tako radikalan tekst toliko proširenim i prihvaćenim. I tu se pojavljuje model zahteva da se društveni obrasci ponašanja menjaju samo na osnovu empirijskih istraživanja.
Dakle, ako jednom broju ljudi, odnosno njihovim nagonima smetaju nasleđeni moralni i religiozni okviri, po Kinsiju bi ih trebalo ukinuti. No da li bismo ukinuli određene članove krivičnog zakona, ako uočimo da se neko krivično delo često upražnjava, pita se Vormser. I dalje, da li bismo, ako vidimo da većina ljudi ne poštuje zakone o vernosti i prevari, brzini vožnje, ispravnom glasanju, krađi, izbegavanju poreza itd., bili spremni da ukinemo zakone? Dakle, da li u društvu u kome korupcija postaje široko prihvaćena i upražnjavana treba to prihvatiti kao normalno, kako bi sledilo iz Kinsijeve logike, ili se boriti protiv korupcije? Isto se odnosi i na druge etičke koncepte poput patriotizma, poštovanja starijih i tolerancije disidenata. Cilj je, naravno, sve osnove naše judeo-hrišćanske civilizacije i morala učiniti relativnim.
Kako, u senci fondacijske priče, izgleda naučni rad u Srbiji na univerzitetu i na institutima? Da li je, kako kažete, sistem visokog obrazovanja, kao i nauka, van domašaja interesovanja bilo kog političara u državi i zašto ih se ne tiče naša nauka? Kako fondacije inkorporiraju svoje agende?
– Država ti daje novac, platu, i ne traži ništa od tebe. Ne traži da zastupaš njene interese, identitet, moralne i patriotske vrednosti itd. I što bi to neko od zaposlenih u visokom obrazovanju i institutima zastupao kad ga za to ne plaćaju (a plaćaju ga da nešto radi, šta on misli da treba i može) i ako nema u sebi etički odnos prema najvišim identitetskim vrednostima? Onda on ide na tržište, jer hoće još više novca, ili hoće više da putuje, ili hoće više priznanja i onda taj novac imaju fondacije. Zato on potpuno prilagodi svoj rad onome što traže te fondacije i onda imate situaciju da se 90 odsto ljudi u nauci okrene upravo fondacijama, odnosno novom, zapadnom, postmodernom komunizmu.
Komunizam je ovde 1945. uvođen tenkovima, a danas je korupcija sistem preko koga fondacije, ali i razni drugi igrači, suštinski podrivaju i identitete i suverenitete i biološki opstanak naroda kojima pripadamo.
Na kraju ovog razgovora – ima li Vaš rad efekta? Kako su prošli Tamni koridori moći, čije je ovo sada drugo izdanje?
– Možda najveće priznanje za autora je što su razni uvidi, izrazi, prilazi ili sentence iz knjige bukvalno ušle u narod i postale deo uobičajenog diskursa prilikom bavljenja fenomenima koji su u njoj obrađeni. U nizu prilika čitao sam razne autore ili nepoznate ljude koji govore o „tamnim koridorima moći“ kao ustaljenoj metafori i metodu za razumevanje politike i zakulisnih oblika praktikovanja moći. S druge strane, ceo njen pravac ciljano ide direktno protiv političke korektnosti i svega onoga što obeležava univerzitetsku i akademsku scenu. Tako sam doživeo da npr. Florijan Biber, koji knjigu očigledno nije pročitao, o meni u bečkom Standardu govori kao o teoretičaru zavere.
Što se tiče tema koje su u njoj pokrenute i obrađene, lako možemo da vidimo da su proteklih devet burnih godina ne samo potvrdile važnost njihove tematizacije i predložene metodologije, već i konkretnih teza, uvida i upozorenja. Od značaja konspirologije, preko širenja LGBT+ agende, totalitarnog delovanja novih trockista, nastavka konstruktivističkog ludila koje pokušava da gradi veštačke identitete kolektiva, ali i pojedinaca, sve veće uloge porodičnog zakonodavstva kao predmeta fundamentalnog sukoba u zapadnim društvima, zatim sve izraženijeg položaja elita i njihovog odvajanja od naroda, do masovnog širenja ofanzivnog i defanzivnog autoritarizma po svetu.
U međuvremenu sam dosta radio i na dovođenju kod nas u goste nekih od najzanimljivijih autora koji rade na sličnim fenomenima, pa su nas posetili i Andrej Fursov, glavni autor na području kriptoistorije u Rusiji, i Stiven Baskervil, vodeće ime za politike razvoda, autor sjajne knjige Nove politike seksa. Kolega Slobodan G. Marković organizovao je izvanrednu konferenciju o slobodnom zidarstvu sa impresivnim zbornikom radova. Osnovni razlog novog objavljivanja Tamnih koridora moći je to što knjige gotovo da nema više u knjižarama. Intervencije u osnovni tekst su minimalne i uglavnom se svode na ubacivanje zanimljivih referenci i vremensko prilagođavanje tamo gde je moguće i potrebno.
Istim ili sličnim temama bavio sam se na različite načine u tekstovima, knjigama i publicistici koji su došli posle ove. Zahvaljujući tome, Komesar za ravnopravnost Srbije proglasio me je za diskriminatora LGBT zajednice. No, važnije od toga je što sam ovde ustanovljenu metodologiju primenjivao i na neke druge teme. Tako su Koridori dobili svoj legitiman drugi deo, odnosno nastavak, a to je knjiga Mračni koridori moći koja izlazi u isto vreme kad i novo izdanje ove knjige.
Naslovna fotografija: presscentar.uns.org.rs
Izvor Pečat
BONUS VIDEO:
