Лењин

Hoće li Putin ukloniti Lenjinov mauzolej?

Posle oštrih kritika koje je Putin uputio Lenjinu, postavlja se pitanje hoće li boljševički vođa biti izbačen iz mauzoleja na Crvenom trgu gde počiva skoro sto godina, ili će sam odatle da izađe?

Ruski predsednik Vladimir Putin je više puta za mnoga zla koja su snašla Rusiju okrivio vođu Oktobarske revolucije Vladimira Iljiča Uljanova Lenjina. Poslednji put učinio je to u svom opširnom obrazloženju akcija u Ukrajini 22. februara. „Lenjinski principi nisu samo greška, nego su gore od greške. Zapravo, kao što sam već rekao, sovjetska Ukrajina nastala je kao rezultat boljševičke politike i danas se s razlogom može nazvati ‘Ukrajina Vladimira Iljiča Lenjina’. On je njen autor i arhitekta. To u potpunosti potvrđuju i arhivski dokumenti, uključujući i Lenjinove oštre direktive o Donbasu, koji je bukvalno utisnut u Ukrajinu“, rekao je ruski predsednik. On je ranije optužio Lenjina i da je postavio bombu u temelje „ruske državnosti“.

Očekivalo bi se da će posle ovakvih Putinovih kritika balsamovani Lenjin koji još uvek nepomično leži u mauzoleju na Crvenom trgu biti uklonjen, kao što to očekuje i redovno zahteva veliki deo ruske javnosti. Uskoro, za dve godine, stiže 100. godišnjica Lenjinove smrti i mnogi veruju da je to prilika da vođa prve socijalističke reovolucije najzad bude naglavačke izbačen iz Mauzoleja na Crvenom trgu.

Da li da bude izbačen ili sam da ode?

Pitanje za Lenjinove saborce uopšte nije bilo tako besmisleno, pošto su najozbiljnije činili sve kako bi Lenjin u jednom trenutku oživeo i sam na svojim nogama išetao iz Mauzoleja.

Oni su, naime, planirali da Lenjin u mauzoleju provede najviše 20 godina, dok se ne pronađe metod kako da se osnivač sovjetske države oživi. Lenjinova supruga Nadežda Krupskaja čak je dolazila i govorila: „Volođa, za 20 godina ja ću biti starica, a ti ćeš i dalje biti mlad.“

Posmrtna maska

Nepokolebljivi boljševički materijalisti hteli su da preokrenu svet. Sproveli su i zatvorene eksperimente ukrštanja majmuna sa ljudima u rasadniku u Suhumiju.

U zgradi francuske ambasade na Velikoj Jakimanki u Moskvi stvorili su zatvoreni Institut za transfuziju krvi, na čijem čelu je bio Aleksandar Bogdanov, Lenjinov prijatelj. Hteli su da promene biohemijski sastav krvi za transfuziju prilikom Lenjinovog oživljavanja. Mislili su da bi tako živeo najmanje 200 godina.

Prema dokumentima, Vladimir Iljič Lenjin preminuo je u Gorkom 21. januara 1924. godine u 18.50. Već u 22 časa u Kremlju, uz učešće najviših rukovodilaca, Đeržinskog, Kujbiševa, Avanesova, Jenukidzea, Jaroslavskog i drugih, održan je sastanak na kome se razmatralo pitanje organizovanja sahrane.

Isak Brodski, „Lenjinova sahrana“, 1925. (Foto: Wikimedia/shakko)
Isak Brodski, „Lenjinova sahrana“, 1925. (Foto: Wikimedia/shakko)

Hitni plenum Centralnog komiteta odobrio je prve mere. U 3.30 časova održan je sastanak Centralnog izvršnog komiteta na kome je izabrana Komisija za organizovanje sahrane, a za predsedavajućeg je postavljen šef ČEKA (Črezvičajna komisija – preteča KGB), Feliks Đeržinski.

U četiri sata ujutru, vajar Sergej Merkurov skinuo je gipsanu posmrtnu masku sa Lenjinovog lica i ruku. U podne je profesor patološke anatomije Aleksej Abrikosov obavio balsamovanje tela.

U noći obdukcije, iz Lenjinovog tela su uklonjeni mozak, srce i deo drugih organa. Svi su bili položeni u posebne posude. Pored toga, napravljeni su specijalni odlivci mozga, koji su takođe bili uključeni u zbirku sovjetskih relikvija.

Odluka o mauzoleju

Drugi Svesavezni kongres Sovjeta održan je 24. januara i na njemu je, između ostalih, usvojena rezolucija o izgradnji kripte za smeštaj Lenjinovog tela. Kripta je značila mesto za sahranu, ali ne i budući mauzolej u samom srcu Moskve. Odlučeno je da se privremeno balsamovano telo koristi samo za organizovanje sahrane. Odluka Prezidijuma Centralnog izvršnog komiteta od 25. januara govorila je o kripti dostupnoj za posetu.

I odjednom se dešava nešto čudno. Vladimir Bonč-Brujevič u svojim memoarima piše: „Ujutru, u jedanaest sati, 23. januara 1924. godine, okupio sam prvi sastanak stručnjaka po pitanju uređenja groba za Vladimira Iljiča. Odlučeno da je se sahrani na Crvenom trgu u blizini Kremaljskih zidina, a da se nad grobom izgradi mauzolej.“

Arhitekta Aleksej Ščusev je u noći između 23. i 24. januara dobio zadatak da projektuje i izgradi privremeni mauzolej, a već ujutru 24. januara navodno je idejni projekat odobren, čak i od vladine komisije. Istovremeno, Bonč-Brujevič dodaje da tokom ubrzane izgradnje mauzoleja nisu vođeni nikakvi protokoli, a konstrukcija je podignuta za samo četiri dana.

First wooden building of Lenin’s Mausoleum on Moscow's Red Square, 1924 © TASS
Prva, drvena zgrada Lenjinovog mauzoleja na Crvenom trgu u Moskvi, 1924. (Foto: ITAR-TASS)

Kasniji sovjetski izvori na ovu temu izvestili su da je samo od 23. do 25. januara primljeno na hiljade pisama i telegrama od radnika u kojima se traži da se Lenjinovo telo sačuva. Uskoro, 27. januara, telegrafske agencije Sovjetskog Saveza izvestile su: „Ustajte, drugovi, Iljiča spuštaju u grob!“ Opet, u zvaničnom izveštaju – ni reči o balsamovanju tela u mauzoleju.

Zaključak se nameće sam od sebe: ideja o balsamovanju Lenjinovog tela nastala je u veoma uskoj grupi ljudi još pre smrti vođe, a javnosti je izneta retroaktivno – kao inicijativa same javnosti.

Lenjinove „mošti“

Profesor Aleksej Abrikosov, neupitni autoritet u oblasti anatomije, smatrao je besmislenom borbu za očuvanje Lenjinovog tela, jer se na njemu pojavila pigmentacija i počeo proces sušenja tkiva. On je rekao da nauka nema metode za dugotrajno očuvanje ljudskog tela.

Sekretar Prezidijuma Sveruskog centralnog izvršnog komiteta Avelj Jenukidze zvanično je izjavio da od Lenjinovog tela neće praviti „mošti“. O neprihvatljivosti ovoga otvoreno su govorili i Nadežda Krupskaja i Kliment Vorošilov.

I ovde se u tok događaja meša Feliks Đeržinski, sa predlogom da se u sve uključi moderna nauka. Vodeći sovjetski pregovarač, diplomata i privredni rukovodilac tog vremena Leonid Borisovič Krasin, sa posebno značajnom ulogom u Lenjinovoj sahrani, 4. februara 1924. predlaže korišćenje metode niske temperature. Prema njegovom projektu, ohlađeni vazduh iz rashladne komore treba da uđe u sarkofag sa telom.

Krasin je bio potpuno zaražen idejama Aleksandra Bogdanova, ranije Lenjinovog bliskog druga iz predratnog vremena kada su zajedno rukovodili ruskim komunistima. Krasin je bio siguran da bi Lenjin uz pomoć Bogdanovljevih metoda mogao da vaskrsne, ako ne sutra, onda u daljoj budućnosti. Stoga je, prema Vladimiru Mališevu, autoru knjige Mitovi i misterije naše istorije, Krasin predložio zamrzavanje Iljičevog tela.

Leonid Krasin se bavio idejom Lenjinovog „vaskrsnuća“ kao opsednut čovek. Očigledno je uspeo da ubedi druge boljševike u realnost svog plana, jer su i oni počeli ozbiljno da razmišljaju o zamrzavanju vođinog tela.

Tajna mumifikacije

Ovaj projekat je započet, ali je zbog tehničkih problema napušten. I onda, 26. marta 1924. počinje mumifikacija po metodi o kojoj se u Rusiji samo nejasno nagađalo po analogiji sa fragmentarnim saznanjima o mumijama staroegipatskih faraona.

Na to su, po svemu sudeći, uticali živopisni novinarski izveštaji o otkriću Tutankamonove grobnice, koje se dogodilo petnaest meseci ranije. Dopisnici raznih časopisa objavljivali su slike njenih ukrasa i divili se veštini starih Egipćana da pošalju svog faraona na putovanje kroz vekove i milenijume.

Troje ljudi sišlo je u privremeni drveni mauzolej: patolog Vladimir Vorobjov, biohemičar Boris Zbarski i anatom Arnoljd Šabadaš. Ništa se ne zna o sadržaju njihovog rada na telu, međutim, glavna tehnička ideja pripadala je Zbarskom.

The body of the Bolshevik leader Vladimir Lenin lies in the Mausoleum on Red Square in Moscow, May 1997. REUTERS
Mumificirano telo boljševičkog lidera Vladimira Iljiča Lenjina u Mauzoleju na Crvenom trgu u Moskvi, maj 1997. (Foto: Reuters/Sergei Karpukhin)

Do 26. maja sve je bilo gotovo. Kada su delegati 13. partijskog kongresa posetili mauzolej, Dmitrij Uljanov, Lenjinov brat, istrčao je iz njega i uzviknuo: „Ne mogu sada ništa da kažem, veoma sam uzbuđen! On leži kako sam ga video odmah posle smrti!“

I to je bilo tačno. Uprkos prethodnim izjavama stručnjaka o početku raspadanja, telo pokojnika posle četiri meseca se osvežilo i podmladilo. Narodni komesar zdravlja Nikolaj Semaško saopštio je zaključak vladine komisije: „Opšti izgled se značajno poboljšao u poređenju sa onim što je primećeno pre balsamovanja i u velikoj meri se približava izgledu nedavno preminulog.“ Sve ovo izazivalo je osećaj prisustva neke misterije.

Smrt i besmrtnost

Istraživač Vadim Avdejev je pokazao da su osnove manipulacija kojima je Lenjinovo telo podvrgnuto već bile izložene u knjizi austrijskog biologa Pola Kamerera Smrt i besmrtnost.

Knjiga je objavljena u Beču februara 1923. godine, a posle Lenjinove smrti autor je odmah pozvan u sovjetsku Rusiju. Knjiga ovog „parabiologa“ sadrži ogroman broj okultnih termina, uključujući i one koji jasno datiraju iz magije i procesa mumifikacije u starom Egiptu.

Velika sovjetska enciklopedija posvetila je Kamereru upečatljiv panegirički članak, nazvavši ga „vodećim progresivnim naučnikom“ koji je nezasluženo na udaru reakcionarne buržoaske nauke. Pet njegovih knjiga objavljeno je na ruskom jeziku, što ukazuje na određeni protekcionizam Kamererovih ideja od strane sovjetske vlasti. U tome nema ničeg iznenađujućeg, jer su one prilično saglasne sa idejama Aleksandra Bogdanova, koje su već bile uklesane u temelje nove ideologije.

Neke od Kamererovih ideja bile su krajnje bizarne. Tako, na primer, u knjizi Podmlađivanje i produženje ličnog života (1922) on detaljno razmatra pitanje presađivanja genitalija sa svežih leševa živim ljudima u cilju podmlađivanja ovih poslednjih. Ipak, najzanimljivija je knjiga Smrt i besmrtnost, koja je na ruskom jeziku objavljena 1925. godine.

Sama knjiga počinje najavom da se u njoj radi „o smrti i njenoj svetloj strani koja daje nadu – organskoj besmrtnosti“.

Skleroza habanja

Akademik Jurij Lopuhin u svojoj knjizi Bolest, smrt i balsamovanje V. I. Lenjina (1997) navodi kako je nakon obdukcije Lenjinovog tela lekarska komisija postavila neobičnu dijagnozu: „skleroza habanja“. Isti termin sreće se i u Kamererovoj knjizi na čelu liste uzroka smrti.

U Kamererovoj knjizi, navodi Lopuhin, postoji poglavlje „Smrt rasa i vrsta“, u kome se otkrivaju metafizički principi koncepta organske besmrtnosti: „Ako izumiranje vrsta prepoznamo kao jedan od oblika umiranja koji, kao najvišu kategoriju, u sebe uključuje zbirne slučajeve smrti pripadnika vrste, onda i niže faze individualne smrti moramo prepoznati kao proces malih periodičnih odumiranja koji uzrokuju postepeno umiranje tela sve dok se njegov životni kapacitet konačno ne iscrpi.“

Lopuhin u svojoj knjizi ističe još dve zanimljive činjenice. Prvo, Lenjinovo telo je nakon smrti bilo krišom otvoreno i podvrgnuto intervencijama koje bi mogle da ukažu na prikrivanje pravih uzroka smrti, ali i na moguće „magijske manipulacije sa lešom“. Drugo, na nerazumljiv način svi brojni testovi Lenjinove krvi nestali su iz njegove medicinske istorije. „Krv je, kako se sećamo iz dela Bogdanova-Malinovskog, glavni pokazatelj životnih procesa“, piše Lopuhin. „Nije zato slučajno što zauzima posebno mesto i u svim okultnim radnjama.“

Lenjinov mauzolej na Crvenom trgu u Moskvi (Foto: Nikolaй Galkin/TASS)

Ruski istraživači tako zaključuju: Boris Iljič Zbarski, potonji direktor laboratorije pri Lenjinovom mauzoleju, koristeći misteriozni biohemijski metod, očigledno poznat „parabiologu“ Polu Kamereru, izvršio je operaciju „podmlađivanja“ Lenjinovih posmrtnih ostataka.

U svojoj više puta preštampavanoj knjizi Lenjinov mauzolej (1946), Boris Zbarski piše: „Egipćani i Feničani su se bavili balsamovanjima koja su vršili posebni ljudi koji su činili svojevrsnu kastu i čuvali svoje metode u tajnosti.“ Naravno, autor je implicirao da i on sam, prvosveštenik pogrebnog kulta vođe prve proleterske revolucije, takođe pripada ovoj drevnoj kasti.

Vadim Avdejev ovim povodom piše: „Očigledna je analogija sa praksom drevnog Egipta, gde je faraonova mumija služila kao okultni izvor za prenošenje moći, kojom je faraon bio obdaren za života, svim ljudima. Konkretno, specijalni sveštenik je kontrolisao funkcije plodnosti egipatskog gospodara za njegovog života. Kada bi one oslabile, on bi bio svrgnut da se njegova neplodnost ne bi mogla preneti na celu zemlju.“

Crveni mistik

Lenjinova smrt naterala je rukovodstvo sovjetske države da ozbiljno razmisli i o problemu veštačkog podmlađivanja svojih redova. Prema zvaničnoj verziji, Vladimir Iljič je umro od preranog starenja tela – takozvane „skleroze habanja“. U rešavanje ovog problema bili su uključeni najbolji sovjetski naučnici. Među njima je bio i revolucionarni mistik Aleksandar Aleksandrovič Bogdanov (Malinovski), opsednut idejom o večnoj mladosti i u potrazi za besmrtnošću.

Još 1908. godine Bogdanov je objavio naučnofantastični roman Crvena zvezda, o tome kako je na Marsu osnovano komunističko društvo besmrtnika, čija je besmrtnost postignuta direktnom transfuzijom krvi od mladih ljudi do starih i obrnuto, pošto krv jednog čoveka pomešana sa krvlju drugog dovodi do obnavljanja celog organizma, a to vodi u besmrtnost.

Kao primer navodio je slučaj ostarelih plemića starog Rima, koji su hrlili u arenu da piju svežu krv ubijenih mladih gladijatora, jer se verovalo da to produžava život i podmlađuje telo, a naučno je potkrepio i fenomen vampira: oni piju krv svojih žrtava preuzimajući tako njihovu životnu snagu, i stoga žive zauvek.

Godine 1924. Bogdanov je započeo eksperimente sa transfuzijom krvi. O svojim jedinstvenim iskustvima izvestio je kasnije i Staljina. Novi proleterski vođa pristaje na stvaranje Instituta za transfuziju krvi u Moskvi, a Bogdanov je postavljen za njegovog direktora.

Aleksandar Bogdanov, 1904. (Foto: Wikimedia/pervegalit.wordpress.com/Simona Poustilnik)
Aleksandar Bogdanov, 1904. (Foto: Wikimedia/pervegalit.wordpress.com/Simona Poustilnik)

Novi institut je počeo da sprovodi tajne eksperimente o podmlađivanju, traženju dugovečnosti i besmrtnosti. Upražnjavana je, navodno, razmena krvi starih i bolesnih članova partije i mladih zdravih ljudi, punih snage; da bi sačuvao „duh revolucije“, Bogdanov je obavljao i transfuzije krvi veterana KPSS(b) mladim revolucionarima. Po Moskvi su se širile sumorne glasine da boljševici vade krv iz mladih ljudi kako bi je prelili u mrtvog Lenjina i oživeli ga.

Sam Bogdanov nije, međutim, bio predodređen da živi dugo – tokom jednog od eksperimenata crveni mistik je 1928. umro. Zamenio je krv sa dvadesetogodišnjim momkom ne vodeći računa o Rh faktoru, koji će se otkriti tek 12 godina kasnije.

Kloniranje vođe

Eksperimenti su obavljani i s Lenjinovim mozgom. Cilj je bio da proučavanja na njemu dovedu do stvaranja savršenog proleterskog natčoveka koji bi bio nadograđen intelektu „najgenijalnijeg pojedinca u celokupnom čovečanstvu“, kako su boljševički lideri ocenjivali Vladimira Iljiča Lenjina.

Skoro 100 godina kasnije, proleterski vođa, međutim, nije uspeo da oživi. „Mauzolej Vladimira Iljiča Lenjina draga je svetinja sovjetskog naroda i čitavog progresivnog čovečanstva“, pisali su propagandisti osamdesetih. „Svakog dana u nepreglednoj povorci ovde dolaze radni ljudi naše zemlje i brojni strani gosti. Svake godine, tokom obeležavanja godišnjice Velike oktobarske revolucije i prvomajskih demonstracija, radni ljudi Moskve prolaze pored Mauzoleja da kažu osnivaču naše države: ‘Lepo spavaj, dragi Vladimire Iljiču. Ispunićemo sve tvoje zapovesti!’“

Borba za Lenjinovo telo traje i danas. Zaposleni u Istraživačkom centru za biomedicinske tehnologije prate održavanje vitalnog izgleda Vladimira Lenjina, a u Mauzoleju postoji posebna jedinica koja brine o stanju Lenjinovih posmrtnih ostataka. Na godinu i po, stručnjaci spuštaju ostatke u kadu sa posebnim rastvorom, koristeći za to posebne instalacije i uređaje, kako bi telo ostalo očuvano.

Nakon poslednjeg proučavanja tela Vladimira Iljiča 2011. godine, naučnici su u novinama objavili senzacionalno otkriće. Uz pomoć najsavremenijih sredstava radijacione dijagnostike, naučnici su prvi put uspeli da zavire u delove tela vođe koji su ranije bili nedostupni. Na svoje iznenađenje, otkrili su da je nekoliko ćelija u Lenjinovom telu još uvek živo. To, prema istraživačima, otvara mogućnosti za kloniranje vođe svetskog proletarijata. Ali, na tome više niko ne radi.

Supporters of the Russian Communist Party take part in a procession to lay flowers at the mausoleum of Soviet State founder Vladimir Lenin marking the 150th anniversary of his birth, amid the coronavirus disease (COVID-19) outbreak, in Moscow, Russia April 22, 2020. Reuters/Shamil Zhumatov
Pristalice Komunističke partije Rusije tokom polaganja cveća na Lenjinov mauzolej povodom obeležavanja 150. godišnjice njegovog rođenja, Moskva, 22. april 2020. (Foto: Reuters/Shamil Zhumatov)

Lenjin opstaje u Mauzoleju zahvaljujući upornosti ruske Komunističke partije koja još uvek postiže začuđujuće dobre izborne rezultate i koja je neophodna za stabilnost vlasti u Rusiji. Cena za tu podršku je opstanak Lenjina u Mauzoleju. Ukoliko on sam ne odluči da otud izađe.

 

Naslovna fotografija: Reuters/Sergei Karpukhin

 

Izvor oko.rts.rs

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u