Na fotografijama i video-klipovima svet obilaze libijski pobunjenici. Bašibozuk u rasparenim uniformama iz fundusa američke vojske divljačkom ritualnom vriskom zahvaljuje Alahu dok muči, a zatim obeščašćuje telo polumrtvog Muamera Gadafija. Na sledećoj fotografiji Gadafija više nema, a oni podižu na ramena nekog dečaka s kapom navijača iz NBA na glavi i izrazom lica – ne, ova slava ne događa se meni! Dok u ruci, kao plen, ponosno drži zlatni Gadafijev pištolj, i iz aviona NATO koji nadleću Sirt vidi se da mu taj predmet ne pripada i da će posle predstave doći neko ko će mu ga uzeti i ostaviti ga praznoglavo uverenog da je baš njegov metak završio u glavi tiranina. Posle nekog vremena, pojavljuje se kolona džipova, iz kojih izlaze ljudi sa licima koja zrače opasnošću. Odvoze telo ubijenog i ostavljaju dečaka na prašnjavoj ulici sa njegovom pričom, kojom je dotakao nebo. Ostavljaju ga samog na milost stranim novinarima koji polako pristižu, obavezno raspolažući sitnim apoenima, i dečak ostaje da izgubi glavu od nekog od ko zna koliko njih u Sirtu čija je priča tog dana bila identična njegovoj, nekog jednako uverenog da je to zapravo bio njegov metak.
„Wow!“, uzviknula je, pišu novine, gotovo koketno Hilari Klinton kad je na njen blekberi stigao SMS sa lepom vešću iz Sirta. „Alahu akbar!“, uzviknuo je neki minut posle sa stisnutim pesnicom iznad glave Abdulhakim Belhadž, komandant pobedničke vojske sa mračnom istorijom šefa severnoafričkog ogranka Al Kaide, dok je gradu i svetu saopštavao da je Gadafi „ubijen od libijske ruke“, uveren da ta ruka pripada njemu. Silvio Berluskoni, jedan od onih koji ne zna kome zvona zvone i koji dogodine u ovo doba neće biti na svom mestu, proslavio je smrt svog prijatelja usklikom olakšanja da je rat gotov i da Libija ulazi u obećani svet demokratije. I, naravno, verujući da je onaj metak koji je završio u Gadafijevoj glavi ispaljen onog dana kada mu je on okrenuo leđa, uveren da je time za sebe kupio još malo vremena.
Ne, to je bio naš metak, pevali su u zajedničkom saopštenju, kao dve svrake sa žice, Herman van Rompej i Manuel Barozo, poručujući Libiji da više nema prepreke zbog koje ne bi mogla da „prigrli novu demokratsku budućnost“. Moj je – slavio je vest o smrti Ban Ki-mun kao čin „istorijske tranzicije u Libiji“. I golobradom Dejvidu Kameronu moralo se učiniti da je taj metak baš njegov jer je sa blagovešću dobio prvu životnu potvrdu koliko je njegovo liderstvo stvarno, pa je smrt pozdravio kao garanciju „bolje, jače i demokratske budućnosti libijskog naroda“.
I, stvarno, čiji je to metak bio? Da bi odgovor imao nekog smisla, morala bi da postoji suštinska razlika među kandidatima – s jedne strane, onim nesrećnim Libijcima koji ekstatično kliču Alahu i nad beživotnim telom progonjenog prave kermes slaveći svoj poslednji dan slobode i nezavisnosti, i, s druge, onim svetskim gazdama koji oduševljeno kliču demokratiji nad istim tim telom. Ali ta razlika ne postoji. Alah i demokratija tu su samo stvar terminološke zbrke i jezičke i kulturološke barijere na dvema tačkama sveta. Alah i demokratija nad telom ubijenog imaju isto značenje, ne samo po tome što je svako tu klicao pojmu koji je izneverio. Alah/Demokratija samo je tačka susreta jednog tribalnog varvarstva, koje, iako kliče Jednom, još nije pronašlo svog Boga u čijem liku bi se moglo ogledati; i novog visokotehnologizovanog varvarstva, koje je svog Boga dalo ubiti kada mu se umešao u profite i margine.
Zato je taj savez jednog predsveta i jednog postsveta – ujedinjenih u varvarstvu – svoju sliku stekao u izloženom Gadafijevom izmrcvarenom telu, čega bi se svaka civilizacija koja poštuje jednog Boga istinski stidela. Ali, dok su se oko tela gurali fotoreporteri svetskih agencija i dok su njihove fotografije u realnom vremenu završavale na portalima njihovih kuća, dok su se istovremeno oko tog poniženja svake ljudskosti tiskali nesrećni Libijci slikajući se mobilnim telefonima sa svojim porodicama – bio je to zajednički ritual konačnog poniženja žrtve, koju je do frižidera tržnog centra u Misrati kroz pustinjski pesak Libije za jednu nogu dovukla Klintonova a za drugu Belhadž.
Oskrnavljeno do kraja, to što je ležalo na krvavom dušeku tržnog centra zaista ničeg ljudskog nije imalo na sebi. Belhadž i njegova bratija znali su da bez tog poniženog trupla ne bi mogli da vladaju Libijom, pred kojom su se, prema plemenskim zakonima, inicirali ubistvom vladara, i to ne bilo kakvog, već onog u čijim će im cipelama biti previše prostrano. A Klintonova i njeni? Za njih je skrnavljenje Gadafija neka vrsta njegovog razjunačenja, jer u svetu demokratije, u koji nezadrživo vode Libiju, junaci su kao kamenčić u cipeli, posebno njihova sklonost da tvore istoriju u svetu u kome istorije nikako ne sme biti. („It’s the economy, stupid!“)
I zato je bilo važno da čitamo o tome kako je Gadafi izneo i rasuo po svetu sav novac od libijske nafte, koji će sada Klintonova i Sarkozi, kako je red, da vrate libijskom narodu; zato je bilo neophodno da znamo kako je Gadafi, kao pacov, pronađen u cevima za odvod vode; zato smo morali da imamo na umu kako je taj ljudski otpadak onog balavca koji je dotakao nebo molio za svoj bedni život. Nema junaka! Jasno?
U svetu gde istorije ne sme da bude, junaci nemaju pravo na život. I više od toga: oni nemaju pravo ni na svoje junaštvo; nemaju pravo na neprijatelja koji bi ih poštovao i dostojno sahranio; nemaju pravo na protivnika koji bi ih, pošto ih ubije, ožalio onako kako junak u svetu koji je prihvatio vrednosti izvan materije može da ožali junaka („Jao meni do Boga miloga…“)
Gadafi jeste Libijom vladao gvozdenom rukom, i od te ruke mnogi su stradali. Drugo pitanje je da li je mogao drugačije da vlada kada je svet „demokratija“ shvatio da to musavo pleme živi na suvom zlatu, koje, po njima, ničim osim slučajem svog rođenja ne zaslužuje. I zato je Gadafi umro kao junak. Njegova sudbina bila je zapisana mnogo pre nego što se poslednji put sastao s njom u rodnom Sirtu, onog momenta kad je odlučio da libijska nafta ima da služi njemu i njegovom narodu, a ne međunarodnim korporacijama. Gadafi se borio kao junak svestan da bije bitku koju ne može da dobije. Nije pobegao iz svoje zemlje, nego se borio do kraja, gde konačno pada ostatak zapadne priče, jer zamislite čoveka koji je pokrao stotine milijardi dolara od svog naroda i koji nije ni pokušao da ih iskoristi u trenutku kad su mu bile potrebne da spase svoj i život svoje dece.
Gadafi je umro kao junak, koji je svojom smrću još jednom ispisao konačnu priču o onima koji su ga ubili. I to je onaj trenutak kada se smrt pretvara u svoju suprotnost – u priču o večnom životu. Zato je Hrist morao da vaskrsne jer je svojim oskrnavljenim telom svedočio da junaci nisu ludo hrabri, već ljudi koji postavljaju visoke lestvice svog života, obično ne govoreći, poput ovih naših, da se protiv realnosti ne može.
I zato se ova priča može završiti na samo jedan način: jednog dana onaj mladić koji je dotakao nebo s početka priče, sada već u ozbiljnijim godinama, odlaziće na posao u neku francusku ili američku naftnu kompaniju. Na putu do posla, svratiće na benzinsku pumpu, gde će u automobil sipati najskuplje gorivo u tom delu sveta. Na povratku s posla svraćaće u banku, u kojoj će ostavljati svoju platu kao ratu za stan i udoban evropski automobil. Uveče će sa prijateljima u kafani očajavati da se više ne može živeti ovako, žaleći se na Libijce koji su ubili junaštvo i predali se apatiji.
Za to vreme, njegova žena će uspavljivati decu pričama o junačkom pukovniku koji je umro za Libiju, i nikad, ali nikad im neće ispričati kada je prvi put videla njihovog oca, ovenčanog slavom dok je doticao nebo jednog oktobarskog dana 2011. godine.
* * *
Priča o junaštvu na ovom mestu nastavlja da živi sa drugim akterima. Na primer, sa američkim umalo-predsednikom Džonom Mekejnom, koji je 20 dana pre Gadafijeve smrti obišao libijski pobunjenički bašibozuk i rekao im da su oni „izvor nadahnuća za narode Sirije, Irana, Kine i Rusije“. Dok je proizvod njihovog nadahnuća svet gledao iz frižidera tržnog centra u Misrati i dok je Mekejn komandovao da se pripreme frižideri u tržnim centrima u Latakiji, Esfahanu, Tjencinu i Jekaterinburgu, Srbija, budući izvan tog spiska, bavila se kulturom otvarajući Sajam knjiga.
Negde na pola puta između Mekejnovog pokretanja svetske revolucije u Tripoliju i Gadafijevog ubistva, u Beogradu je trebalo da se dogodi građansko ubistvo najvećeg živog srpskog pisca. Onaj svet koji zna koliko je Srbija ugodnije mesto za život bez Dobrice Ćosića – jednako kao i oni koji su znali koliko je Libija lepša sa Gadafijem sa prosviranom glavom – falsifikovao je veb stranicu Nobelovog komiteta i objavio kako je Ćosić dobio nagradu za književnost. Iako je prevara živela kratko, stvar je bila organizovana mnogo bolje nego da su je pravili neki obesni klinci koji vole da zbijaju šale na kompjuterima. Na vest su se, kao, primili notorni RTS i B92 i objavili je, redakcije su počele da zovu 89-ogodišnjeg pisca i još je falilo samo da se on polakomi, oduševi i zahvali Nobelovom komitetu, pa da akcija sasvim uspe. Ćosić bi ispao tašt i smešan, dok bi Druga Srbija, poput Abdulhakima Belhadža, pokazala gradu i svetu da je pisac koji je svojim delom ispisivao stranice srpske istorije ubijen od srpske ruke.
Srećom, Ćosić se nije primio i akcija je propala. Ali hajde da vidimo zašto je trebalo da bude odstreljen, ponižen i provučen kroz prašinu. Iako ni politički ni književno „nije moja šolja čaja“, Ćosić je danas, u vreme kada relativizacija postaje zakon, jedan od retkih živih junaka i autoriteta svog doba. Ta vrsta njegove istoričnosti, posebno unutar njegovog velikog dela, jeste smetnja postmodernom rastakanju vrednosti, koje se danas sa Zapada i iz Druge Srbije postavlja kao imperativ funkcionisanja društva. Ćosić je dakle neko ko je umeo da tvori istoriju, ko je našao način da artikuliše delo koje čvrsto razlikuje junake od hulja i u kome moderna povest Srba obitava kao živa materija, vrednosno jasno ustrojena. Rečju, tamo gde se ima proglasiti kraj istorije, isto onako kako Boris Tadić, poklonik tog kulta, kaže kako Srbija nikada, ali nikada više neće ratovati, tamo gde su junaci i žrtve koji tu istoriju tvore remetilačke činjenice za večni mir, tamo je Ćosić, sa svim svojim manama i greškama, prvorazredna kulturna činjenica otpora.
Dok je delo Iva Andrića – svojom veličinom još uvek nedodirljivo dekonstruktorima srpske kulture i povesti – bilo literarna transpozicija jednog vanrednog istorijskog sintetičkog znanja, dok je Ćosićevo delo jedno od poslednjih u savremenoj srpskoj književnosti sa osećanjem za tu istu istoriju, delo Svetislava Basare jeste njihov antipod – jedna istorijska dekonstrukcija u postmodernističkom ključu. Daleko od toga da bi se moglo reći kako je Basara rđav pisac – iako su njegovi poslednji romani daleko ispod lestvice koju je postavio ranije – tek, istorijski zaveti jesu u njegovom delu prostori persiflaže, istorijska motivacija u njegovim romanima svedena je na krčanje creva, pa je sasvim logično da Basara svako tvorenje istorije nemilosrdno ismejava kao proizvod banalne nesavršenosti ljudske prirode. Naravno, to jeste jedan od toposa književnog postmodernizma, i u njegovoj literarizaciji Basara je, bar u svojim najboljim momentima, mnogo uspešniji od većine ovdašnjih postmodernista, koji, nakačeni na strane fondacije, dekonstrukciji istorije pristupaju s političkim motivima, što se redovno ne pokazuje kao put na kome nastaju uspešni pisci.
Bilo je logično da takav Basara bude Ćosićev poetički, pa i politički antipod, i tu još uvek nikakvog problema ne može biti izvan generacijskih književnih zađevica. Problem, međutim, nastaje kad Basara – slično Kusturici, koji to čini, doduše, u jednom vizionarskom i graditeljskom ključu – napušta široki prostor fikcije, nastojeći da je pretoči u stvarnost životnih i političkih pogleda. Dok iza Kusturice na tom putu iskoraka iz umetnosti u stvarnost ostaju istorične građevine i cela jedna mitologija značenja ukorenjenih u srpsku istoriju, iza Basare ostaje beda političkog mišljenja. To mišljenje, koje u njegovim romanima započinje ismevanjem srpske istorije – treba li reći, sasvim legitimnim – u njegovim kolumnama i političkim nastupima pretvara se u jednu vrstu primenjenog istorijskog nihilizma. Dovoljno je videti kako Basara svaku istoričnost i patriotski impuls odstreljuje kao izraze srpskog tribalizma, što to čini u ime sveta koji nas za odustajanje od toga nagrađuje „demokratijom“, a ne razume da su – kako nam je pokazala Gadafijeva smrt – to protiv čega se, kao, bori i to u ime čega nastupa samo dva ista izraza potiskivanja istorije kao vrednosti. Zato se njegov nihilizam u čuvenom razgovoru sa Borisom Tadićem za magazin Status pretvara u zahtev za promenom srpske kulturne matrice, za nemilosrdnim isterivanjem naroda iz kosovskog mita i vidovdanskog zaveta, dok se u jednom od svojih poslednjih televizijskih nastupa zalaže čak da svaki patriotizam u Srbiji „treba sankcionisati“.
Taj nihilizam i aistoričnost u savremenom političkom diskursu jesu najveći neprijatelji slobode. Otuda Basara nije prvi slučaj u ovdašnjoj književnosti u kome je čovek ubio pisca, ali, gle čuda, u trenutku kada on to čini, dobija svu pažnju srpskih medija; Druga Srbija ga prihvata kao jednu od svojih najživopisnijih ikona; nagrade i priznanja, koji su ga ranije mimoilazili, sručuju se na njega u tovarima, da bi mu na kraju pripala počast da otvori Sajam knjiga.
Naravno, ne mogu znati da li je tu čast da jedan trenutak drži zlatni pištolj u svojoj ruci Basara zaslužio time što je svojim metkom prosvirao glavu Dobrice Ćosića – mada, da je pucao, pucao je. Lično ne verujem ni da to zna on sam, ali sam uveren da zna onaj ko ga je poželeo da otvori najveću srpsku književnu svetkovinu, kao što sam uveren da taj i zna i da li je tu odluku doneo u ime demokratije ili u ime Alaha.
Naravno, Basara je – svestan ili ne – samo deo ideje, gde su svaki otpor, svaki pokušaj junaštva i svaka istoričnost balvani na putu Srbije u obećanu budućnost. To je svet u kome hrabri kosovski Srbi, koji se opiru kraju istorije, imaju biti proglašeni kriminalcima koji ne daju miroljubivim vojnicima NATO-a da žive; to je svet u kome nam pronemački Blic obećava iz pera Dubravke Stojanović jednu novu istoriju Srbije u kojoj ćemo, sudeći prema najavi, konačno saznati „da li su Srbi zaista krivi za izbijanje Prvog svetskog rata“ i koliko bi nas danas bilo da nismo ratovali, nego da smo pre sto godina proglasili kraj istorije, koji nam se nudi danas. Autor nove istorije najavljuje da to neće biti istorija iz školskih udžbenika, u kojima se „prenose mitske ideje poput one da nema vaskrsenja pre smrti“.
Kada je Srbija sahranjivala patrijarha Pavla, tada je pokazala da još uvek veruje u junaštvo koje nije izgibija već božanska misija da se posreduje između duha i materije; tada je Srbija pokazala da vaskrsenje nije banalna priča o ustajanju mrtvaca iz groba već traženje jednog istorijskog smisla na čijem kraju stoluje ideja slobode. Kad nas ubede da je naša istorija povest banalnih gluposti koje su nam ostavili preci, motivisani isključivo kretanjima svog digestivnog trakta, kad naši junaci postanu smešni kriminalci i kad vaskrsenje postane bapska priča, tada će sloboda postati žvaka za budale. Tada će nam ostati samo da hodamo onako raspareni, kao oslobodioci Libije, i da, kao Basara, povlačimo po prašini one koji se usude da budu protiv. A onda će vest da su Srbi ubili svoju istoriju i mitove stići na blekberi Hilari Klinton, i ona će reći: „Wow!“
Ima li većeg cilja i veće privilegije za jednu generaciju od tog da spasi svoje junake?
Tekst je prvobitno objavljen 24. oktobra 2011. godine
Željko Cvijanović je bio osnivač i glavni urednik portala Novi Standard
Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard
Izvor Novi Standard
BONUS VIDEO:
