Od strane rusofobnih krugova, od početka specijalne ruske vojne operacije u Ukrajini, našoj javnosti se intenzivnije nego ikada pre plasira laž da „rusofilstvo vodi Srbiju u izolaciju i sankcije“. Odmah da jasno kažem – nije nemoguće da u nekoj meri dospemo u još veće probleme, ali ne zbog rusofilstva već usled nespremnosti da se totalno odreknemo sebe. U okolnostima u kojima se nalazimo, posvećenost dobrim odnosima sa Rusijom test je naše spremnosti da branimo sopstvene interese. Suprotnost tome je srbofobija, a ne primarno rusofobija!
Oni što sa ovdašnje prozapadne strane navodno brinu zbog opasnosti koje prete našem narodu tvrde da ako se ne uvrstimo u redove američkih vazala poslatih u pohod protiv Rusije – „u nepovoljnom položaju će se naći i Srbi u Bosni Hercegovini, odnosno Republici Srpskoj, u Crnoj Gori i na Kosovu“. Drugim rečima – „Bošnjačke stranke u Sarajevu, koalicija Mila Đukanovića u Podgorici i albanske stranke u Prištini će iskoristiti priliku da usvoje ustavna i zakonska rešenja koja će ići njima u prilog a na štetu interesa srpskih zajednica sa svim negativnim posledicama, od iseljavanja do asimilacije“.
U ovom moru laži pliva i po koja istina. Iz rečenog proizlazi priznanje da Vašington i njegovi klijenti imaju ekstremno neprijateljske namere prema Srbima, te su spremni da nam čine nova zla koja bi se nadovezala na već izvedena nedela. Kako bi naši prethodno nabrojani oponenti, koji su svi zajedno slabiji od nas, mogli i teorijski da ugroze ono što je naše – i to gazeći sve međunarodne i unutrašnje norme – ako iza njih još odlučnije ne stanu evroatlantski moćnici? Implicitno je priznato da SAD prema nama postupaju kao što je to nekada činila nacistička Nemačka. Komadaju naš prostor i podržavaju lokalne srpske dušmane da nas čereče. Ako smo po njihovom mišljenju pokorni, onda nas satiru, a ako nismo, rade nam opet to.
Rađanje novog sveta
Sada je vreme da pređemo na laži. Iz navedene formule proizlazi da ako se poklonimo globalnim nasilnicima i okrenemo protiv prijateljske Rusije, oni nas neće dirati. Nemoralnim postupanjem bar ćemo kupiti svoj opstanak. To je glupa laž. Nije valjda da su Srbi u BiH, Crnoj Gori ili na Kosovu ikada bili u povoljnom položaju od kada nad nama lebdi zloduh američkog poretka? Jeljcinova Rusija nije bila u sukobu sa SAD 1995. kada je izvršena hrvatsko-američka operacija Oluja, te je zbrisan naš narod sa prostora Srpske Krajine. Otuda, jasno je da mi ne patimo zbog dobrih odnosa sa Rusijom pošto smo stradali i kada je Moskva imala takve odnose sa Vašingtonom, a ne sa Beogradom. Ona je 1999. počela da se budi iz evroatlantskog sna, ali je i dalje bila u senci Amerike. A te godine je, da podsetim srbofobe i rusofobe, izvršena NATO agresija na Srbiju, što je dovelo do okupacije Kosova i Metohije i egzodusa stotina hiljada Srba.
Ukratko, najgore što nam je Zapad učinio dogodilo se baš dok je Rusija predvođena Borisom Nejakim klečala pred njim. Zauzvrat ništa dobro nije dobila, kao ni mi kad god kleknemo. Njeni zapadni partneri su joj na razne načine – od podrške separatističkim procesima koji bi doveli do podele ostataka ruskih zemalja, do nametanja ekonomske politike koja je gurala Rusiju u sve veću bedu – radili o glavi. To je najbolji kontraargument onima koji kažu da su sve naše nesreće proizašle iz toga što je Srbija „bila gluva kada je padao Berlinski zid“, te je podržala one „koji su želeli da zbace s vlasti predsednika Borisa Jeljcina“.
Trebalo je, uistinu, da prvi odbacimo komunizam i njegovo nasleđe, jer smo zajedno sa Rusima bili njegove najveće žrtve. Na naš račun boljševici su stvarali veštačke nacije, a naše zemlje su dodeljivali drugim republikama. Da smo energično skinuli sa sebe komunističko blato, stvorili bismo čvršći osnov da se borimo za svoje nacionalne interese. Ali potpuno je iracionalno i pomisliti da bi Zapad bio na strani njihovog očuvanja, da smo kojim slučajem na vreme odbacili titoizam. Pa isti taj Zapad ga je decenijama promovisao, a njegovi najverniji ovdašnji sledbenici iz redova Antisrbije i dalje su poklonici J. B. Tita. To ne smeta Vašingtonu. Štaviše, pogoduje mu, jer iznutra razjeda Srbe. A on posvećeno podržava sve negativno kada smo mi, kao i Rusi, u pitanju. Kako smo na ruskom primeru videli krajem prošlog veka, radikalno odbacivanje komunizma samo po sebi ne doprinosi odustajanju zapadnog vođstva od takvog pristupa. Motivisani su pre svega geopolitičkim razlozima, odnosno težnjom ka neograničenoj dominaciji, a ne demokratskim vrednostima!
Shvatajući to, prvih godina pošto je došao na vlast, Putin je po svaku cenu izbegavao zaoštravanje odnosa sa SAD. Ubrzano je radio na konsolidaciji oslabljene Rusije koju je preuzeo od zapadnog prijatelja Jeljcina. Naruku mu je išlo to što je Amerika bila angažovana oko Avganistana i Iraka. Da nije bilo tako, Rusija ne bi dobila spasonosni predah. Iskoristivši ga, ona je mnogo spremnije dočekala 2005. kada je mirnodopska američka agresija ponovo dobila zamah (prvi ukrajinski narandžasti udar). Moskva se u narednim godinama sa promenljivim uspesima borila za opstanak (gubila je i vraćala pozicije u Ukrajini, Srednjoj Aziji i na Kavkazu), ali nije popustila. Tokom tog perioda je, tačnije 2007. u Minhenu, Putin otvoreno rekao da Rusija više neće da trpi američki hegemonizam i da će mu se odlučno suprotstavljati. To je i učinila 2008. u Gruziji i u vezi sa priznanjem Kosova od strane SAD i vazala te supersile. Tako je Moskva okrenula novu stranicu u knjizi svetske istorije. Ono što se sada dešava, samo je nastavak tada započetog procesa.
Srbi su posle toga dobili oslonac za odbranu svojih preostalih nacionalnih interesa. U Republici Srpskoj, gde je Dodik odlučno stao na nacionalne pozicije, posle toga je zaustavljena dalja erozija državnosti RS. Do tada joj je oteto oko 70 dejtonskih ingerencija, a od tada Banjaluka više nije bila spremna da prihvati uzurpaciju onog što joj pripada. Kada se radi o Kosovu i Metohiji, tu je s više uspeha nastavljena NATO agresija protiv Srba. Ali ona se dugo odvijala samo tako što je produbljivana otmica delova naše pokrajine koje su zapadni okupatori sa svojim albanskim bašibozukom već kontrolisali. Nažalost, onaj deo KiM koji nisu preuzeli 2000, ni 2003, niti 2008, mi smo sami počeli da im prepuštamo posle 2013, odnosno 2015. U kontekstu Brisela 2, ukinuta je srpska tzv. „Civilna zaštita“ koja je efikasno branila sever Kosova, pa je i po njemu počela da vršlja sve duža ruka Prištine.
Veliki gubitak na terenu pretrpeli smo onda kada smo „poverovali“ u dobru volju Brisela, tj. da je spreman da bude fer posrednik u dijalogu Beograda i Prištine. Radi početka pregovora o pristupanju Srbije EU i potom ubrzavanja tog procesa, dali smo neshvatljive ustupke u vezi sa Kosovom i Metohijom, a pre svega kada se radi o severnom delu te naše pokrajine koji smo pre toga realno kontrolisali. Zauzvrat, niti su naše EU integracije, posle početnih trzaja, uistinu dobile zamah, niti je Zapad obezbedio realizaciju postignutih dogovora u segmentima koji su u interesu naše strane, kao što je formiranje Zajednice srpskih opština ili sprečavanje albanskih paravojnih snaga da dolaze na prostor severnog Kosova. Tu se pokazalo koliko malo vrede bilo kakve garancije EU i NATO-a. Zapad bez zadrške gazi srpske interese, a samo se pretvara da ih uvažava dok ne izvuče ono do čega mu je stalo.
Nacionalno samoubistvo
Sve u svemu, na Kosovu smo nastavili da trpimo poraze zbog sopstvenog defetizma i EU iluzija, ali tamo gde smo bili odlučni da se odupremo, kao što je to slučaj u RS, postizali smo uspehe. Srpska i dalje nije urušena bez obzira na sve dosadašnje pokušaje Zapada da se to desi, iako nismo još u stanju da povratimo ono što nam je ranije oteto. Rusija je počela da pravi pukotine na atlantskom bedemu, i to je pogodovalo našoj borbi za opstanak kada smo bili dovoljno hrabri da je vodimo, te je osnov da u nekom predstojećem trenutku pređemo u oslobodilačku kontraofanzivu (vraćanje otetog u BiH i na severu KiM, konsolidacija pozicija u Crnoj Gori).
Da se sve to ne bi desilo, odnosno da ne bismo nastavili ni da držimo preostale nacionalne pozicije, lokalni rusofobi po zadatku traže da se sami odreknemo borbe za svoje interese – da se priklonimo evroatlantskim centrima moći koji ih uporno gaze, odnosno da se odreknemo Rusije koja nam pomaže da ih branimo. To ne bi bilo – svakom normalnom i dobronamernom čoveku je jasno – samo okretanje od Moskve; to bi bilo duplo odricanje od sebe. Prvo, ne bismo više imali rusku podršku. A bez nje, dovoljno je samo to reći, lažna kosovska država bi preko noći postala članica OUN. Zar bi bilo normalno očekivati da Rusi pomažu onima koji su postali njihovi neprijatelji?
S druge strane, ne misli valjda iko ozbiljan da bi kao nagradu za srpsko distanciranje od Rusije tako nešto sprečila Amerika koja već godinama pokušava da svoju kosovsku marionetu uvede u krovnu međunarodnu organizaciju? Ko nam zlo čini, dobrim nas neće nagraditi. Drugo, spremnost da se odreknemo Rusije i kleknemo pred Zapadom podrazumeva naše dubinsko odustajanje od borbe za vitalne interese. Koga i čime onda i da obeštete Amerikanci? Za nas bi njihovi interesi postali važniji od naših. Pristali bismo na krotko prihvatanje dalje centralizacije BiH nauštrb prava RS, odustajanje i od sadašnje sterilne borbe za odbranu Kosova i Metohije, te bismo dali zeleno svetlo da se bespogovorno nastavi Đukanovićeva politika sprovođenja identitetskog genocida nad srpskim narodom u Crnoj Gori.
Rusija bez nas može da nastavi da štiti svoje nacionalne interese. Mi bez nje nismo u stanju da to i kako-tako činimo. To su činjenice koje lukavo guraju pod tepih oni koji zagovaraju kapitulaciju Srbije i Srba dok pričaju i pišu o potrebi da uvedemo sankcije Rusiji. Tvrde da nam nema spasa ako se ne odmaknemo od Moskve, a zapravo time prizivaju našu bržu propast. Da preokrenem suštinski smisao jedne naše dobro poznate narodne izreke. Ona izvorno glasi: „Ćerku kara, snaji prigovara“. Ona bi u vezi sa pozicijom Srbije prema Rusiji koja se zahteva zvučala drugačije: „Rusiju vređaju, Srbe u ponor guraju“.
To naravno ne znači da rusofobi i, ujedno, srbofobi možda nisu u pravu kada tvrde da ćemo se posle izbora suočiti sa većim pritiscima njihovih prijatelja. Možda je i tako, ali možda i nije. Oko 90 odsto stanovništva sveta živi u državama koje su zauzele slične pozicije kao Srbija, odnosno nisu uvele sankcije Rusiji niti su sa njom na drugi način prekinule odnose. Ponavljam: 90 odsto! Većina država Azije, Afrike i Latinske Amerike to nije učinila, a među njima su Kina i Indija, zemlje sa najbrojnijom populacijom. Uz to, Kina je danas i država sa najvećim bruto domaćim proizvodom na svetu. Tome treba dodati i prethodnih nedelja glasno zaklinjanje Zapada u privrženost međunarodnom pravu (koje je inače decenijama nipodaštavao, od razbijanja Jugoslavije, preko agresije na Srbiju, do aktuelnog nelegalnog prisustva američkih snaga u Siriji). To ne može baš preko noći da se anulira.
U takvim okolnostima, ma koliko da se nalazili u NATO dvorištu, ne deluje realno zapadno uvođenje sankcija Srbiji zato što naša zemlja neće da učestvuje u posrednom ratu protiv Rusije. To ne znači da neće biti raznih vidova ispoljavanja neprijateljstva prema nama, ali je besmisleno kukanje nad navodno predstojećim pokretanjem forsirane mirnodopske agresije protiv nas. Ta priča je u funkciji zastrašivanja Srba kako bi lako i brzo „prodali veru za večeru“. Strani dirigenti ovdašnjih NATO lobista dobro znaju da ako to ne uradimo, prostor za njihovo uspešno delovanje nije veliki. Prošlo je vreme kada su na nas mogli da šalju bombardere i rakete, a teško je i ekonomski izolovati Srbiju.
Zato je cilj da nas njihovi ovdašnji eksponenti navedu da se sami predamo. Ako to ne uradimo, niko ni u regionu neće moći da primeni, pa i usvoji „rešenja na štetu interesa srpskih zajednica sa svim negativnim posledicama, od iseljavanja do asimilacije“. To će se desiti samo ako se prepustimo gospodarima srpskih balkanskih dušmana kao što zagovaraju „naši“ rusofobi (srbofobi). Dok god sami ne stavimo glave na krvave panjeve evroatlantskih dželata, one će ostati na našim ramenima! Uostalom, ako hoće da nas rastave od njih – i to su, kojim slučajem, uistinu, spremni da pokušaju da urade otvoreno (a uveren sam da to nije moguće) – šta nam drugo ostaje nego da se branimo, pa ko sa štitom, ko na njemu?
Zar su naše glave toliko jeftine da ih mirno isporučujemo krvnicima? Kada su bili najjači a Moskva je pred njima povijala glavu, nisu uspeli da nas unište. Štaviše, u vreme najveće američke moći, uprkos volji Vašingtona, uspeli smo da stvorimo i očuvamo Republiku Srpsku, što je naša najveća pobeda u drugoj polovini 20. veka. Što znači, ima smisla dovijati se da bi se opstalo, ali ne i da bi se brže i sa manje muka za neprijatelje propalo. A baš to nam predlažu svi oni koji zagovaraju prihvatanje od strane Beograda antiruske politike EU i SAD. Hoće da počinimo samoubistvo kada već njihovi mentori ne mogu lako da nas satru.
Naslovna fotografija: AP Photo/Markus Schreiber
Izvor Pečat
BONUS VIDEO:
