Legalistička paradigma ruske intervencije

Ruska intervencija se ne može posmatrati kroz pojmove kao što su secesija, agresija, suverenitet i sl. Pozitivno pravo se pretvorilo u kovčeg iz kojeg svako uzima ono što mu treba

Događaji u Ukrajini svakako imaju epohalni karakter. Nije potreban protek vremena da utvrdimo kako nakon ruske intervencije više ništa neće biti isto. Poslednja dešavanja su i oveštalu tezu o „kraju istorije“ pretvorila u razotkrivenu zabludu, dokazujući promašenost ove samodovoljne ideološke percepcije. Jednostavno, prisustvujemo istoriji koja se vratila kući – na početak. I tu leži nada!

Imajući u vidu veličinu fenomena koji je naglašen na samom početku, jasno je da je značaj ovog događaja izazvao značajne rasprave i u domenu osnovnih pojmova međunarodnog prava i teorije međunarodnih odnosa. Tako su, najednom, iz ostave, na svetla razorene pozornice ponovo izvučeni omalovaženi pojmovi – međunarodno pravo, suverenitet, secesija, agresija, međunarodno društvo i sl.

I dok smo još uvek na početku (kako bismo omeđili scenu), valja naglasiti da međunarodno pravo još uvek nije dalo odgovore na napred navedene pojmove koji bi istrajnom i doslednom upotrebom izdržali probu vremena. Ilustrativan primer predstavlja instrukcioni zaključak Međunarodnog suda pravde u savetodavnom mišljenju iz 2010. godine da „međunarodno pravo ne zabranjuje secesiju“. Nasuprot tome stoje proklamovani stavovi o teritorijalnom integritetu i suverenitetu država, koji (još uvek) predstavljaju topos međunarodnog prava i vrednost po sebi.

Na istom tragu je i nezaboravna scena s početka „Drugog zalivskog rata“, kada Džordž Buš, na pitanje novinara „da li je intervencija u Iraku u skladu sa međunarodnim pravom“, lakonski odgovara: „Međunarodno pravo, šta je to – moraću da pitam svog advokata!“.

Šta tek reći o briljantnom zaključku Hane Arent, koja rezignirano određuje domete pozitivnog prava: „Ti zločini, čini mi se, više ne mogu biti shvaćeni juristički i baš ih to čini čudovišnima. Za takve zločine više ne postoji adekvatna kazna: obesiti Geringa je, doduše, neophodno, ali sasvim neadekvatno. To znači da ta krivica, nasuprot svekolikoj kriminalnoj krivici, nadmašuje i razbija svaki pravni poredak. To i jeste razlog što su nacisti u Nirnbergu tako zadovoljni; oni to, naravno, znaju.“[1]

Možda ipak najilustrativniji novovekovni primer predstavlja znamenita izjava oficira Hutu vojske koji na pitanje novinara kakva će biti sudbina zarobljenih arabljanskih vojnika smerno odgovara: „Oni ne moraju da brinu za svoje živote, sa njima će biti postupljeno u skladu sa tradicijom našeg naroda.“

Istorijski događaj

Ali, cilj ovog teksta je da proširi diskurs sagledavanja stvari, kroz ukazivanje na legalističku paradigmu događaja u Ukrajini. Iz tog razloga, na  početku treba naglasiti da su jalovi i pogrešni svi pokušaji da se ova intervencija sagleda i ospori – jednako i opravda s aspekta međunarodnog prava, ili onoga što je od njega ostalo! Stidljivo a opet blagovremeno, teorija međunarodnog prava davno je prihvatila tzv. faktorsku teoriju međunarodnog prava koja je „borbu ideologija i politički faktor učinila materijalnim izvorom međunarodnog prava“[2] i prihvatila da „kosmopolitizam poriče moralni značaj struktura postojećeg neovestfalskog poretka“.[3]

Trenutno stanje u međunarodnom pravu predstavlja izraz antipluralizma shvaćenog u svetlu Simpsonovog moljakanja o „dodeljivanju blagodeti  suverenosti pojedinim državama na osnovu njihovog prihvatanja određenih standarda ponašnja ili na osnovu njihovih moralnih osobina“[4], pa se iskustvo prošlosti u domenu teorije i prakse međunarodnog prava ipak može označiti kao jedno, u najmanju ruku, kontroverzno nasleđe! To upečatljivo potvrđuje Džejms Kroford kada kaže: „Međunarodno pravo je dijalog moći, a njegova nejednaka primena na različite države nije slučajna nego fundamentalna.“ Postament srušenog spomenika je akcija iz 1999. godine, sa svojim nastavkom iz 2008. godine, koji se tako nevešto predstavljaju kao slučajevi sui generis. Primera je bezbroj!

Zgrada MUP-a u Beogradu u plamenu tokom NATO agresije 1999. (Foto: Tanjug/Vladimir Dimitrijević)

Sve ovo potvrđuje da je događaj kome smo svi svedoci po svom karakteru istinski istorijski. Ruska intervencija u Ukrajini ukazala je na sve antagonizme i istorijske depresije u kojima se našlo čovečanstvo u 21. veku. Ogoljeni su svi talozi kojima su zatrpavani istorija, latentni sukob između prirodnog i pozitivnog prava, odnosi između država, ideja jednakosti, te pokušaji stvaranja veštačkih identiteta svih boja i vrsta – od nacije do kiborga, kao i sva beda i nemoć međunarodnog društva koje je smatralo da većina mora da kupuje svoju (kakvu-takvu) slobodu kao milost od „neravnopravnih suverena“. Reakcije na rusku intervenciju predstavljaju dokaz kako su stari narcizmi i kolonijalni resantimani (koje po pravilu prati neskriveni rasizam) proključali. Vidljiv je pokušaj da se na scenu anarhije uvede hijerarhija, ali u kojoj nema mesta za Rusiju i druge igrače. Iznova prisustvujemo naporima da koncept De jure praedae oživi.[5]

Pogrešno je događaje u Ukrajini pravdati pravnopolitičkim pojmovima. A agresija, secesija i suverenitet predstavljaju pravnopolitičke pojmove. Nekoliko primera u stanju su da razbiju svaku pozitivnopravnu paradigmu: SAD su 2002. godine (na nivou bilateralnih odnosa) jednostrano izašle iz antiraketnog sporazuma, stavivši ugovorne obaveze i pozitivno pravo van snage. Onda – posmatrano s aspekta dijalektičkog nadmudrivanja – kakav je status sporazuma u očima drugih ugovornica? S jedne strane, one su i dalje obavezane odredbama ovih sporazuma, ali u cilju zaštite egzistencijalnih potreba – imaju li pravo na preduzimanje radnji i mera koje bi predstavljale odgovor na novonastalu neskrivljenu i protivpravnu situaciju? Ukazujemo na jedan „lokalizam“ kroz hipotetičku pretpostavku: „Da li bi Srbija kršila međunarodno pravo kada bi preduzela mere i radnje u cilju jačanja ili povratka suverenih prava na Kosovu i Metohiji, u uslovima kada je od međunarodnog prava (u vidu Rezolucije 1244) ostao samo (dragocen) okvir koji egzistira u Savetu bezbednosti?“ Ne, to ne bi bilo kršenje međunarodnog prava.

Agresija kao krivično delo, koje je proisteklo iz pravnopolitičkog poimanja surove stvarnosti međunarodnih odnosa, predstavlja verovatno najkompleksniji pojam u teoriji međunarodnog prava. Sama činjenica da je pojam agresije utvrđen tek 2010. godine na revizionoj konferenciji u Kampali (ne sporeći pokušaje definisanja agresije iz 1974. godine), sa još uvek neizvesnim ishodom stvarne kodifikacije, govori da pojam agresije uz pojmove kao što su genocid ili terorizam predstavlja najkompleksniji (opet) pravnopolitički pojam međunarodnog prava. Naravno, poseban izazov za dalji razvoj pojma agresije na konkretnom slučaju predstavlja (još jedan) pravnopolitički pojam – „humanitarna intervencija“.

Dodatni impuls generalnom stavu ovog teksta vidljiv je u stavu 1. člana 8 bis. amandmana iz Kampale, kao i zadržano rešenje iz 1974. godine, koje kao radnju agresije tretira i „ostajanje snaga na teritoriji države prijema“, te „stavljanje na raspolaganje teritorije“. Ovo rešenje predstavlja svojevrsni trijumf političkog jer predstavlja uvođenje na mala vrata i druge radnje, van radnji oružanih akcija, i to na nivou koordinacije političkih akcija koje nemaju oružani karakter, kao i kroz radnje nečinjenja, posebno u vidu „stavljanja na raspolaganje teritorije“ ugrađujući i ove akcije u pojam agresije. U tom smislu i Statut Međunarodnog krivičnog suda ne predstavlja izuzetak, imajući u vidu preovlađujući značaj i ulogu Saveta bezbednosti. Ukoliko prihvatimo kao relevantne sve odredbe pojma agresije, jasno je da se, shodno amandmanu iz Kampale iz 2008. godine, upravo agresijom mogu označiti i aktivnosti Ukrajine i  tzv. političkog Zapada od 2014. godine. Ili, nalažu li prevlasti političkog u odnosu na pravno rezervaciju ovog pojma samo za jednu stranu? I šta će se onda desiti sa Klauzevicevskim univerzumom?

Istorija je došla po svoje

Od svih pojava i pojmova kojima su ophrvani međunarodno društvo i međunarodno pravo, secesija je suočena sa najvećim primesama i pravnog i političkog određenja. Iskustva su neumoljiva. Pojam secesije se ne može delotvorno odrediti spram postojećih pravnih normi iz razloga što su postojeće pravne norme nestabilne i podložne kako nepoštovanju tako i različitom tumačenju. Podsetimo samo na teorije secesije: dozvoljena ili nedozvoljena secesija, Vuova nekauzalna teorija secesije, Hehterova teorija otcepljenja, pravo uti possidetis, Horoviceva teorija, ekonomske ili normativne teorije secesije, dekolonizaciona secesija, secesija kao etnopolitička pobuna (Gur i Mur), remedijalna teorija secesije sa svim svojim podvrstama (Birč, Bjukenen, Tamir), kao i Vilsonova ili Lenjinova teorija samoopredeljenja.

U suštini, pojam „secesija“ suštinski se svodi na faktičko stanje, kroz prihvatanje ili neprihvatanje secesije. Na isti način kao što se i teorija stvaranja država i priznanja država u suštini zasniva na faktičkom stanju, a tek onda na uvođenju faktičkog stanja u pravni poredak (kroz priznanje ili nepriznavanje faktičkog stanja). Slikovit je primer iz sudske prakse, odnosno presuda Vrhovnog suda SAD u intrigantnom slučaju Willims v. Bruffy (1877): „Valjanost njegovih postupaka (misli se na akte secesionista – prim. autora), usmerenih kako protiv matične države tako i protiv njenih građana ili subjekata, u potpunosti zavisi od njegovog krajnjeg uspeha. Ako ne uspe trajno da se konstituiše, svi takvi postupci iščeznuće s njim. Ako pak uspe, i postane priznat, njegovi postupci smatraće se od početka njegovog postojanja postupcima nezavisne države.“

Građani Sevastopolja sa ruskim zastavama tokom obeležavanja treće godišnjice pripajanja Krima Rusiji, mart 2017. (Foto: Max Vetrov/Agence France-Presse/Getty Images)

U uspostavljenim, ali opet prihvaćenim kriterijumima faktičkog stanja, secesija Paname 1903. bila je uspešna, secesija Hrvatske od SFRJ bila je uspešna, secesija Srba u Hrvatskoj, kao i Jermena u Azerbejdžanu, bila je neuspešna, secesija Srba u BiH delimično je uspešna, secesija Albanaca na Kosovu i Metohiji (od 2012. i Briselskog sporazuma) – delimično je uspešna, secesija Albanaca u Makedoniji – obećavajuće je uspešna. Isto je i u vezi sa disolucijom SFRJ ili Libije, koje su bile uspešne, dok je disolucija Sirije okončana neuspehom.

U ovim primerima primetno je postmoderno kretanje ka kontrolisanom faktičkom stanju kao jedinoj preostaloj logici međunarodnih odnosa. Na drugom nivou, kao kriterijum se uspostavlja „cena koštanja“, koja je, kao jedna  materijalna kategorija, postala legitimna moralna komponenta i oblik moralnog rezonovanja prema odlučivanju o elementarnim vrednostima ljudske civilizacije (faustovski odnos političkog Zapada prema sudbini Ukrajine u kontekstu sankcija prema Rusiji dovoljno govori).

Zato su nepotrebni pokušaji opravdavanja ruske intervencije putem pozitivnog prava. Ovakva vrsta pomoći Rusiji nije potrebna. Ova borba ne odvija se na nivou međunarodnog prava. Čin se odvija na najvišem nivou – na nivou dobra i zla, istorije i neistorije, istine i „postistine“! Na delu je vidljiv sudar postmoderne i tradicionalnog duha, odnosno pozitivnog i prirodnog prava. Pozitivno pravo, koje se odavno postavilo kao predznak legalizovane hegemonije, nužno je sebe dovelo u sukob sa vrednošću, tako da se povratak prirodnom pravu javlja kao jedina alternativa ove stranputice. Dakle, pozitivno pravo je srušeno, zajedno sa panteonom moderne – ali ne krivicom Rusije.

Ruska intervencija u Ukrajini se ne može i ne treba posmatrati kroz pravnopolitičke pojmove kao što su secesija, agresija, suverenitet i sl. Jer, pozitivno pravo odavno se pretvorilo u kovčeg iz kojeg svako uzima samo ono što mu treba. Iz svih napred navedenih razloga, ruska intervencija u Ukrajini vraća sadašnjost (i budućnost) na nivo prirodnog prava. Na isti način kao što su tužioci u Nirnbergu odbili prigovor legitimiteta optužnice (u odsustvu pozitivnog prava) pozivajući se na norme prirodnog prava. U tom smislu, ni intervencija nije izašla iz legalističke paradigme. Danas, ukazivanje na razvaline međunarodnog prava rusku intervenciju u Ukrajini ne čini manje zakonitom!

Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski tokom sastanka sa američkim predsednikom Donaldom Trampom, Njujork, 25. septembar 2019. (Foto: Saul Loeb/AFP via Getty Images)
Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski tokom sastanka sa američkim predsednikom Donaldom Trampom, Njujork, 25. septembar 2019. (Foto: Saul Loeb/AFP via Getty Images)

Događaji u Ukrajini jasno upućuju na jedan zaključak – istorija je došla po svoje, vreme je za veliku rekonstrukciju! Spremajmo se!

 

Goran Đorđević je advokat iz Niša i istaknuti član Srpskog demokratskog saveza. Ekskluzivno za Novi Standard.

________________________________________________________________________________________________

Uputnice:

[1] H. Arent u pismu Jaspersu, 17. avgust 1946; H. Arendt, K. Jaspers, Briefwechsel 1926-1929, Piper, Munchen, 1985, str. 90.

[2] „Doktrina međunarodnog prava odavno je shvatila da se njegovo formiranje ne može objasniti ne vodeći računa o svim aspektima međunarodnog života. Još uvek se ne govori dovoljno, kao što smo napomenuli ukazujući na značaj materijalnih izvora, o faktorima kao generatorima njegovog razvoja, ali se može primetiti kako se sve više otkriva međuzavisnost između materijalnih kao vanpravnih i formalnih elemenata koji karakterišu specifičnu prirodu međunarodnog prava. To je, nesumnjivo, posledica važnosti političkog faktora izraženog u poslednje vreme, naročito u obliku borbe ideologija, što je doprinelo sve većem korišćenju sociološkog pristupa.“ (M. Šahović, Međunarodno pravo u međunarodnim odnosima – druga polovina XX veka, Službeni glasnik, Beograd, 2008, str. 31)

[3] M. R. Amstuc, Međunarodna etika, op.cit., str. 351.

[4] Gari Simpson, Velike sile i odmetničke države – neravnopravni suvereni u međunarodnom pravnom poretku, str. 345.

[5] Koncept koji pravi razliku između civilizovanih i  odmetničkih država (taj status delili su hronološki Turska, Kina, Rusija, vajmarska Nemačka, Irak, Srbija, Sirija itd.).

 

Naslovna fotografija: Reuters/Stringer

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Kolumna, Svet
Pratite nas na YouTube-u