Unitarne BiH neće i ne može biti

Izetbegović bi da svi glasovi imaju jednaku vrednost i da samim tim kontrolni paket drže Bošnjaci. Srbi i Hrvati, bez obzira na sve pritiske, takvu pogodbu ne mogu i neće prihvatiti

„Strateški cilj Izetbegovićeve politike bio je od tronacionalne BiH stvoriti matičnu državu muslimanskog naroda. Taktički je cilj bila ‘građanska država’, kako bi se delegitimiralo pravo konstitutivnim narodima na njihove nacionalne interese u BiH. Operativni ciljevi njegove strategije bili su moralna diskvalifikacija Srba zbog agresije i počinjenog genocida, a Hrvata zbog spremnosti na podjelu ‘Bosne’.

Podjelu ‘Bosne’ Muslimani su vidjeli u hrvatskom inzistiranju na federalnom ustroju BiH, a mit o ‘podjeli Bosne’ u Karađorđevu i formiranje Hrvatske zajednice Herceg-Bosne bili su krunski dokaz da je strateški cilj Hrvatske također secesija, ako ne odmah 1990-ih, onda u nekom budućem vremenu“.

Teško je, i njemu samome, bilo poverovati da potpisnik ovih redova, koga mnogi Bošnjaci prepoznaju kao, najblaže rečeno, srpskog nacionalistu, neće naći primereniji način do da gornjim navodom iz knjige Miroslava Tuđmana Druga strana Rubikona. Politička strategija Alije Izetbegovića (Zagreb, 2017) započne komentar aktuelnih prilika u „dejtonskoj“ BiH.  Ali, čovek je u pravu, a sve je sažeto i precizno iskazao.

S obzirom na tematski opseg svoje studije, Tuđman jedino nije naglasio da su određene bošnjačke političke snage u BiH, na čelu sa Alijinim sinom Bakirom, bez obzira na sve privide i opsene, ostale dosledne strategiji pisca „Islamske deklaracije“, što i jeste glavni razlog citiranja zaključka poznatog hrvatskog stručnjaka za informacijske znanosti i nacionalnu bezbednost, a uz to i sina čoveka koji se, sprovodeći svoju strategiju, svojevremeno politički preganjao i taktički mirio sa Izetbegovićem.

Nezadovoljstvo Hrvata

Da mlađi Izetbegović, bez obzira na izmenjena vremena i okolnosti, a i iskustva iz poslednjih triju decenija, i dalje nepokolebljivo sledi babinu strategiju nadnacionalnog bosanstva i unitarne BiH, odnosno da se nastavlja njena operacionalizacija, kako je to opisao Miroslav Tuđman, do kraja je pred javnošću ogoljeno kad su nedavno u sedištu Delegacije EU u Sarajevu, bar za sada, propali pregovori unutar FBiH o izmenama izbornog zakona, kojim su Hrvati nezadovoljni.

Međunarodni predstavnici iz EU i SAD nisu krili nezadovoljstvo, lider HDZ BiH Dragan Čović je za neuspeh okrivio SDA i Izetbegovićevu nepopustljivost, a ovaj je potvrdio da je odbio poslednju ponuđenu kompromisnu formulu. Objasnio je da „nije želeo da pristane na rešenja koja“, kako je rekao, „uvode nejednaku vrednost glasova“.

Za TV Federacije BiH (FTV) detaljnije je govorio o razlozima za svoj tvrd stav odbacivanja onoga što je i Hrvatima i međunarodnim posrednicima bilo prihvatljivo, tj. da je predloženi model međunarodne zajednice bio deset elektorskih jedinica u deset kantona, što je, zapravo, preslikani model iz SAD.

Bivši član Predsedništva BiH i predsednik Stranke demokratske akcije (SDA) Bakir Izetbegović (Foto: predsjednistvobih.ba)

U skladu sa predviđenim sistemom, dva procenta bi dobio Bosansko-podrinjski kanton, Sarajevski kanton 20, Tuzlanski 21, a Posavski četiri procenta. Onda bi se na to svima dodalo još po deset procenata, nastavio je Izetbegović, „da bi se pomogli manji kantoni koji su, u stvari, hrvatski ili predominantno hrvatski“, uz napomenu da je i to HDZ-u bilo malo, pa su „išli dalje i ušlo se u zonu kad je bilo neprihvatljivo za nas, jer se previše karikira vrednost glasa“, pošto „ona postaje značajno veća u nekim kantonima u odnosu na druge“.

Očigledno je da su međunarodni posrednici bili spremni na složenu akrobatiku kako bi se iznašlo rešenje prihvatljivo za hrvatsku stranu, što je i razumljivo, jer Bošnjacima odgovara i sadašnje stanje, a zapadnjacima bi bilo od najvećeg značaja da otklone bošnjačko-hrvatsko neslaganje, kako bi i onako prokažena Republika Srpska mogla biti označena kao jedini remetilački faktor.

U tom cilju oni su ispoljili visok stepen fleksibilnosti i inventivnosti, izlazeći čak i iz najkreativnijeg mogućeg tumačenja Ustava BiH. Nije izvesno da na kraju u tome neće postići nekakav klimav rezultat, ali za sada mirnodopskog „Vašingtonskog sporazuma“ (1994), kakvom teže, nema na vidiku, što ih poprilično frustrira.

Podsetimo se, Vašingtonski sporazum su u ratnim uslovima potpisali premijer BiH Haris Silajdžić, ministar vanjskih poslova Hrvatske Mate Granić i, kao predstavnik bosansko-hercegovačkih Hrvata, Krešimir Zubak.

U preambuli ovog dokumenta piše da su „Hrvati i Bošnjaci dogovorili okvir za federaciju Hrvata i Bošnjaka s većinskim područjima u Bosni i Hercegovini i preliminarni sporazum o konfederaciji između Federacije BiH i Republike Hrvatske“. Sporazum o federaciji su na svečanosti u Beloj kući potpisali Silajdžić i Zubak, dok su preliminarni dogovor o konfederaciji parafirali Tuđman i Izetbegović.

U izgradnji konfederacije nije se odmaklo dalje od tog parafa, u glavama i srcima velikog dela Hrvata, a u nekim dimenzijama života i na terenu, Herceg-Bosna nikada nije iščezla, broj Hrvata se u Federaciji stalno smanjivao, a izborni sistem je omogućavao da im predstavnika u tročlanom Predsedništvu svojim glasovima biraju većinski Bošnjaci…

Jednom rečju, kao što je Srbe revoltirala puzajuća unitarizacija BiH kroz prenošenje entitetskih nadležnosti predviđenih Dejtonskim sporazumom na državne organe u Sarajevu, uz presudnu podršku predstavnika tzv. međunarodne zajednice, tako su i Hrvati bili sve nezadovoljniji nasleđem Vašingtonskog sporazuma.

Rat drugim sredstvima

Dejtonskim sporazumom je zaustavljen rat, ali je njegovo sprovođenje predstavljalo nastavak rata političkim i formalno pravnim sredstvima, dok je Vašingtonskim sporazumom obezbeđeno da se udružene hrvatske i bošnjačke snage okrenu protiv Srba, ali su se u miru njegove koordinate rastvorile u realizovanju Izetbegovićeve strategije, onako kako je to svedeno objasnio Miroslav Tuđman.

Pošto sada nema rata, a bošnjački sračunati pokušaj da se, u atmosferi stvorenoj situacijom u Ukrajini, šićardžijski dramatično upozori na moguće izbijanje sukoba u BiH, nije uspeo, Hrvati su, uz jasniju podršku iz matice nego ranije, ostali na braniku svojih nacionalnih interesa.

Uzalud Bakir Izetbegović njihovo držanje smatra nekorektnim, kapricioznim i neodgovornim, jer su, kako tvrdi, u FBiH čak i „pozitivno diskriminisani“, što potkrepljuje podacima o tome kakva sve prava imaju i koje funkcije zauzimaju. Uzalud!

Oni misle i osećaju da nije tako, a još kad im član Predsedništva BiH, nominalno „iz redova njihovog naroda“, Željko Komšić, počne umovati o prevaziđenosti (vašingtonskog i dejtonskog) koncepta konstitutivnosti naroda, postaju podjednako ogorčeni kao kad im se iz Zagreba obrati apostol političkog bosanstva Stipe Mesić.

Član Predsedništva BiH Željko Komšić (Foto: predsjednistvobih.ba)

I ne popuštaju, pogotovo s obzirom na to da im iz grada ispod Sljemena počinju stizati odvažnije poruke.

Kolinda Grabar Kitarović, Zoran Milanović, pa čak i evroatlantski/briselski naglašeno korektni i oprezni Andrej Plenković, sve manje se libe da stranim partnerima, kako bilateralno tako i multilateralno, ukažu na to da je preduslov održivosti složene i nacionalno nehomogene državne zajednice BiH ravnopravno uvažavanje prava i interesa svih triju konstitutivnih naroda, a ne forsiranje principa građanske demokratije i odlučivanja po sistemu „jedan čovek – jedan glas“.

A kako je upravo suštinsko neuvažavanje nacionalne ravnopravnosti Bošnjaka, Srba i Hrvata preduslov ostvarivanja strategijskog cilja tzv. „probosanskih snaga“, što je eufemizam za većinu koju čine Bošnjaci sa manjim brojem „bošnjačkih/bosanskih Srba i Hrvata“, onda je jasno zašto Bakir Izetbegović odbija da prihvati ono što naziva „nejednakom vrednošću glasova“, a zapravo je pravni i izborni mehanizam obezbeđivanja stvarne i praktične ravnopravnosti pripadnika triju konstitutivnih naroda i imperativa da se odluke o svim najvažnijim pitanjima zajedničkog života u BiH donose dogovorno i, kad je o Predsedništvu reč, konsenzusom, a ne preglasavanjem onih kojih je manje od strane onih kojih je više.

Bakir bi da svi glasovi imaju jednaku vrednost, što apstraktno, demokratski uzevši, može lepo i pošteno zvučati, ali samo ako se prenebregne činjenica da bi većinski, a samim tim i kontrolni paket, te opšte vrednosti držali Bošnjaci. To Srbi i Hrvati, bez obzira na sve pritiske iznutra i sa strane, samo radi toga da se u Bosni ne talasa, ne mogu, odnosno ne bi trebalo da prihvate, tim pre što se svakodnevno, a u poslednje vreme sve učestalije, uveravamo u to kako izgleda kad „probosanske snage“ drže kontrolni paket i poluge izvršne vlasti na nivou „dejtonske“ BiH, koja je to sve manje i manje.

Asocijacija Srba u FBiH upozorava nadležne i celokupnu javnost na to da se u jednom dodatnom udžbeniku istorije za osnovnu školu u Tuzlanskom kantonu o Srbima govori kao o „agresorskom narodu“: „Molimo vas na civilizovan način da reagujete i nikad više ne dozvolite takve greške, jer Srbi u Tuzli su u manjini i žele da žive u miru sa svim ostalim građanima, a ne da se etiketiraju kao nekakvi zločinci i agresori“, navodi se u pismu i podseća da je Srba u tom kantonu danas tri odsto, a da ih je 1992. godine bilo 33 odsto.

Inicijator pisanja i objavljivanja ovog učila Midhat Čaušević, poslanik u Skupštini Tuzlanskog kantona, ovako obrazlaže svoje pedagoške motive: „Dodatak udžbenika jedinstven je primjerak za BiH. Intencija nam je da se na osnovu relevantnih činjenica učenici upoznaju i time da se suprotstavimo zaboravu kao strateškom cilju onih koji su počinili agresiju na BiH. Ovo je jedno novo poglavlje u našem obrazovnom procesu i konkretna mjera protiv memoricida, kao jasne strategije agresora na BiH“.

Posle genocida, urbicida, kulturocida, lingvocida…, eto ti sad i memoricida na listi napasti koje iz susedstva skoliše potomke „dobrih Bošnjana“!

Istoričar Borivoje Milošević krajnje odmereno, ali i nedvosmisleno, ocenjuje ovakvu obrazovnu meru „protiv memoricida“: „Ovi događaji bili su mnogo složeniji i kompleksniji. Posebno su Srbi, ali i Hrvati, zastupljeni kao oni koji su jedini krivci za sve što se dešavalo tokom građanskog rata, dok su Bošnjaci ti koji su jedini žrtve ovog sukoba. Ovo ima elemente nekog lošeg holivudskog filma. Autor knjige bio je pripadnik takozvane Armije BiH, pa se pitam koliko u ovoj situaciji on može biti neutralan i objektivan. Za razliku od autora, ja mislim da ovakav pristup ne doprinosi nečemu što se zove istina i pomirenje u BiH“.

Čerčilova pouka

S druge, pak, strane, onima koji istoriju sagledavaju, tumače i predaju na nešto drugačiji način, odskora se počelo zabranjivati da pređu granicu BiH i upute se da održe čas svojim studentima u Republici Srpskoj.

Uglednom profesoru Filozofskog fakulteta u Beogradu Milošu Koviću pripadnici Granične policije BiH na prelazu Vardište zabranili su ulazak, uz obrazloženje da predstavlja „pretnju po bezbednost BiH“.

Ković je ovaj skandalozni postupak, od onih kakvima su na ovim prostorima u novije vreme bili skloni jedino režim Mila Đukanovića i privremenih vlasti u Prištini, mirno prokomentarisao: „U BiH se, izgleda, kažnjava mišljenje, sloboda misli i govora. Ako je to ogrešenje jednog univerzitetskog profesora, onda to više govori o vlastima u Sarajevu nego o meni“.

Kovićevo dostojanstveno držanje i njegov smireni iskaz ne mogu biti dovoljni za objašnjenje kako je uopšte moguće da se nešto slično dogodi.

On pominje „vlasti u Sarajevu“. Ko su te „vlasti u Sarajevu“ i u čije ime procenjuju ko može, a ko ne sme ući na teritoriju države triju ravnopravnih konstitutivnih naroda? To je pravo i suštinsko pitanje.

Miloš Ković (Foto: Medija centar Beograd)
Miloš Ković (Foto: Medija centar Beograd)

Tehnički, zabranu ulaska profesoru Koviću donela je Obaveštajno-sigurnosna agencija (OSA), jedina nadležna za ovakve procene ugrožavanja bezbednosti u BiH. U čijem interesu ona radi i koliko je njen rad transparentan?

Da li Kovića u Istočnom Sarajevu, Banjaluci ili, recimo, u Mostaru, smatraju bezbednosnom pretnjom, a i ovi gradovi i oni koji ih nastanjuju valjda su deo teritorije i stanovništva BiH?

Treba li se čuditi tome što je spuštanje rampe pred Kovićem spremno pozdravio bošnjački član Predsedništva Šefik Džaferović. Po njemu, OSA je „institucija koja radi u skladu sa zakonom i najvišim standardima“, a reakcije koje su usledile iz Republike Srpske ocenio je kao „nedopustivo i grubo uplitanje u rad obaveštajno-bezbednosnih organa“.

Razumljivo je da se iz Republike Srpske i sa mnogih drugih strana oštro, i na najvišem političkom nivou, a i u akademskoj i široj javnosti, s ogorčenjem reagovalo na ovaj grub i diskriminatorski postupak.

I šta onda?

Neposredno posle Kovića, isti tretman na drugom graničnom prelazu doživeli su i istaknuti beogradski advokat Goran Petronijević i bivši komandant Žandarmerije Srbije, general Bratislav Dikić.

Komentarišući svoj slučaj, Petronijević nije izrazio preterano iznenađenje ovom zabranom, čak je objasnio koji bi razlozi mogli stajati iza odluke o njegovoj nepoželjnosti, a koja je toliko nemušto obrazložena da je vredi u celini citirati:

„Postupajući u skladu s odredbama navedenih propisa, policijski službenici GP BiH nisu odobrili ulazak, odnosno odbili su ulazak u BiH za Petronijević Gorana, državljanina Republike Srbije, 25. marta 2022. na Međunarodnom graničnom prelazu Karakaj jer navedena osoba nije ispunjavala uslove za ulazak u BiH propisane Zakonom o strancima zbog toga što je evidentirana u Evidenciji o izvršenim mjerama, koje se tiču stranaca, a koja se vodi kroz Registar određenih stranaca s ocjenom da prisustvo navedene osobe na teritoriju BiH predstavlja prijetnju sigurnosti BiH, javnom poretku i javnom redu u BiH“!

Baš po najvišim standardima, što bi rekao Džaferović.

U izjavi iskusnog Petronijevića jedna naizgled uzgredna napomena zaslužuje posebnu pažnju, reklo bi se veću od uverljivih objašnjenja koja je izneo i razložnih sudova koje je saopštio, a to je rezignirana opaska da bi se žalio, kad bi BiH bila ozbiljna država. A pošto očigledno i osvedočeno nije, šta onda?

Znači li to da će joj neozbiljnost unedogled dopuštati da selektivno i proizvoljno ugrožava i gazi prava onih koji nekima u BiH nisu po volji?

Činovnicima koji u Sarajevu drže kontrolni paket otuđene izvršne vlasti i služe se njenim polugama, uključujući i prinudu, na osnovu shvatanja da glasovi svih građana BiH treba da vrede isto, samo što oni kojih je manje u takvoj primeni građanske demokratije ne mogu da ostvare svoja ljudska prava i ne mogu da zaštite svoje vitalne nacionalne interese i dostojanstvo. Dokle će se produžavati ta perverzna blokada i apsurdno kidnapovanje „dejtonske“ tvorevine, za koje se, zamenom teza, optužuju oni koji se zalažu za poštovanje njene izvorne ideje i ustavnog načela istinske ravnopravnosti pripadnika svih triju konstitutivnih naroda i svih građana na celoj njenoj teritoriji?

Da li će Izetbegovićevi politički i mentalni naslednici ikada shvatiti i prihvatiti da deklarativnim zagovaranjem jednakovrednosti svih glasova bosansko-hercegovačkih građana nikada neće ubediti većinu Srba i Hrvata da im o svojim sudbinama povere većinski paket odlučivanja? Neki inostrani pokrovitelji su iz pragmatičnih razloga izgleda shvatili u čemu je problem, a samim tim i naslutili kojim putem i načinom bi se on možda mogao rešiti. Ali, opterećuje ih inercija dugogodišnjeg ponašanja koje se sastojalo u tome da neobavezno maze Bošnjake, za sve što ne valja i ne ide kako misle da bi trebalo okrivljuju Srbe i sužavaju im manevarski prostor, a nezadovoljstvo Hrvata, kao „svojih“ Evropljana, ignorišu i veruju da će se njihov problem nekako već rešiti, samo da se prethodno nepoćudni Srbi privedu k poznaniju „neodejtonske“ pravde.

Građani Banjaluke sa zastavicama Srbije i Republike Srpske tokom obeležavanja Dana Republike Srpske, 09. januar 2019. (Foto: Ministarstvo odbrane Republike Srbije)

Opšta napetost i zaoštrenost svih međunarodnih suprotnosti, uzrokovane megapožarom u Ukrajini, od koje „probosanske snage“ očekuju značajan probitak, mogle bi uroditi ozbiljnim posledicama na Zapadnom Balkanu, uključujući i iznenađenjima za zagovornike pročitane koncepcije o neravnopravnoj jednakosti svih glasova u BiH. Samo kad bi se neke usijane glave prizvale zdravom razumu i odustale od pomisli da se himerični ideal unitarne Bosne, sa kontrolnim paketom jednog naroda, može, uz pomoć sa strane, trajno ostvariti silom!

Bilo je sasvim dovoljno zajedničkog tragičnog iskustva da se bar to nauči. Nadajmo se da neće biti po poznatoj izreci koja se pripisuje Vinstonu Čerčilu, da se istorija ponavlja, ali svaki put sve više košta.

 

Naslovna fotografija: predsjednistvobih.ba

 

Izvor sveosrpskoj.com

 

BONUS VIDEO:

Politika
Pratite nas na YouTube-u