„Hijena Evrope” – u službi prekomorskog gospodara

Krajnji beneficijar rusofobije i patološke megalomanije međuratne poljske političke i intelektualne elite bila je anglosaksonska politička i poslovna elita. Slično je i danas

Kako bi po svaku cenu opravdala poziciju zemlje predvodnika rusofobije i najlojalnijeg anglosaksonskog klijenta na evropskom kontinentu, Vlada Poljske svakodnevno izlazi u javnost s predlozima novih i radikalnih kaznenih mera protiv Rusije. Tako je premijer Mateuš Moravjecki tražio od Evropske unije da se u novom paketu antiruskih sankcija nađe i trgovinska blokada Rusije, koja bi, po njegovim rečima, podrazumevala „blokadu: kako morskih luka – zabranu ulaska u luke ruskih brodova pod ruskom zastavom i s ruskim robama, tako i zabranu korišćenja kopnenih trgovačkih puteva”.

Istovremeno je Moravjecki izjavio kako se „nada da će Bajdenova poseta” Briselu, 24. marta, biti „dodatni element pritiska na katkad isuviše neagilne lidere EU”, naročito kada je u pitanju uvođenje sankcija ruskom energetskom sektoru. Time je otklonio svaku sumnju u to ko je stvarni vlastodavac poljske vlade i za čiji račun Poljska gura EU u totalni, za sada samo ekonomski rat protiv Rusije.

Pismo engleskoj kraljici

Današnja poljska politička elita je samo verni sledbenik političkog nasleđa svojih predaka, o čemu najbolje govori upravo predlog Moravjeckog. Trgovinsku blokadu Rusije predlagao je Elizabeti I Tjudor šezdesetih godina XVI veka ondašnji poljski kralj Sigismunda II. Suočen s ubrzanim vojnim i privrednim jačanjem Rusije Ivana IV, poljski vladar traži od engleske kraljice da zajednički izvrše trgovinsku blokadu Rusije zatvaranjem baltičke luke Narva, preko koje su tada u Rusiju stizali zapadni zanatski proizvodi, kao i zapadni majstori koji su prenosili svoja tehnička znanja.

U pismu koje kralj Sigismund piše engleskoj kraljici 1566. godine stoji: „Vaše visočanstvo, evo zašto mi ne možemo dozvoliti plovidbu u Moskoviju, a ona ne može biti dopuštena iz razloga koji se tiču ne samo nas lično već se tiču i religije i celokupnog hrišćanskog sveta. Zato što će se, kao što smo već rekli, neprijatelj naučiti (Rus) zahvaljujući slobodnom prolasku (brodova); naučiće se, što je važnije, da se služi oružjem koje je nepoznato u njegovoj varvarskoj zemlji; čak i ako mu više ne budemo ništa dovozili, naučiće se, što smatramo najvažnijim, već od samih majstora koji će zahvaljujući plovidbi moći da tamo slobodno pristižu, pa će se zahvaljujući njihovom radu i u njegovoj varvarskoj zemlji lako proizvesti svi ti predmeti koji su potrebni za vođenje rata, a za koje do sada nisu ni čuli da postoje.”

Neprijatelj slobode

U pismu iz 1569. poljski kralj navodi: „Moskalj, taj neprijatelj svake slobode u podnebesju, svakodnevno jača prema meri sve većeg dopremanja u Narvu raznih predmeta, onako kako mu dostavljaju ne samo robe već i oružje do sada njemu nepoznato, i zanatlije i najveštije majstore, pa zahvaljujući tome on jača za pobedu nad svim drugim (vladarima). Ovom je nemoguće stati na kraj sve dok bude tih plovidbi za Narvu. I mi dobro znamo da Vašem veličanstvu ne može biti nepoznato kako je rečeni neprijatelj okrutan, kako je silan, kako on tiraniše svoje podanike i kako su oni servilni pred njim. Mi smo do sada, po svoj prilici, njega (Rusa) pobeđivali samo zato što je on bio neuk u zanatstvu i neupućen u politiku.”

Marš nezavisnosti u Varšavi, 11. novembar 2017. (Bartlomiej Zborowski/EFE)

Da bi opravdao zahtev trgovinske blokade Rusije, poljski kralj koristi neke od klasičnih negativnih stereotipa koji su bili ukorenjeni među zapadnim hrišćanima još u XVI veku: Rusija je varvarska zemlja, ruski politički režim je tiranski, a „Moskalji” su servilni prema svojim vlastodršcima.

Uloga u intermarijumu

Poljsku rusofobiju oduvek je pratila nacionalna megalomanija. Tako su između dva svetska rata rusofobija i nacionalna megalomanija gurnuli Poljsku u naručje Trećem rajhu, s kojim je Varšava početkom januara 1934. zaključila prvi u Evropi Ugovor o nenapadanju. Poljska očekivanja od savezništva s Hitlerom preneo je u januaru 1939. poljski ministar inostranih poslova Jozef Bek nemačkom kolegi Ribentropu: „Poljska pretenduje na Sovjetsku Ukrajinu i na izlaz na Crno more” (Jurij Rubcov). Pre toga je Hitler za podršku Minhenskom sporazumu, kojim je započeta deoba Čehoslovačke, darovao Varšavi češku Šleziju. Uspostavljanje zajedničke državne granice s Rumunijom i Mađarskom bilo je, kako piše Vladislav Guljevič, u skladu sa strateškom težnjom međuratne poljske politike da Poljska postane ključni geopolitički faktor između Baltika, Crnog mora i Jadrana. Istu ulogu Vašington je u okviru geopolitičkog projekta „Intermarijum” dodelio i današnjoj Poljskoj.

Idealan alibi

Krajnji beneficijar rusofobije i patološke megalomanije međuratne poljske političke i intelektualne elite bila je anglosaksonska politička i poslovna elita, kojoj je cilj bio da se što je moguće više rasplamsa rat na kontinentu, u kome će se demografski i materijalno potrošiti njeni glavni geopolitički rivali Sovjetski Savez, Francuska i Nemačka. U tome su uspeli, jer se Poljska (kao i Rumunija) izričito suprotstavila zahtevu Moskve da dozvoli prelazak sovjetskih trupa, čime, prema izveštaju ambasadora Francuske u Rusiji od 15. avgusta 1939, „postaje nemoguće formiranje fronta otpora sa učešćem ruskih snaga”. A na formiranju zajedničkog antihitlerovskog fronta s Londonom i Varšavom, Pariz i Moskva su neuspešno radili od početka 1939. godine. Odbijanje Varšave služilo je Londonu kao idealan alibi.

Imajući sve ovo u vidu, Bajdenova poseta Varšavi 25. marta, i to nakon prethodnog dana održanog vanrednog samita zemalja G7 i NATO-a u Briselu, verovatno će biti prilika da se do krajnosti podstaknu apetiti „hijene Evrope”, kako je cinični Čerčil nazivao Poljsku. To bi moglo da bude uvod u novu radikalniju fazu rata između Rusije i NATO-a.

 

Izvor Pečat

 

Naslovna fotografija: Leszek Szymanski/EPA

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u