muharem bazdulj

M. Bazdulj: Ljutnja na selo

Potcenjivanje važnosti infrastrukturnih projekata koji pozitivno utiču na život velikog broja ljudi sebi mogu dopustiti takozvani intelektualci, ali nikako političari i obični ljudi

Bliže nam se, evo, još jedni izbori, pa možda nije zgoreg podsetiti na verovatno najuporniju i najdugovečniju kritiku ideje demokratije. To je ona famozna teza po kojoj je najveći problem demokratije to što u njoj jednako vredi glas genija i glas kretena. Kad na biralište izađe neki poslovični Ajnštajn, njegov glas ne vredi ni trunke više od glasa nekog poluretardiranog Džona Smita koji ne zna da veže pertle na cipelama ili ne zna koja mu je desna, a koja leva ruka.

Nije ovo prostor ni za sumiranje te viševekovne „polemike”, a kamoli za bilo kakav pokušaj varijacije na temu. Ne, ovde je to tek šlagvort za impresiju da je upravo ta karakteristika demokratije njen zapravo najbolji deo. Neki predizborni istupi zorno pokazuju kako ima malo politički nepismenijeg sveta od takozvanih srpskih intelektualaca.

Dve-tri nedelje uoči izbora otvorena je dugo najavljivana obnovljena pruga Beograd – Novi Sad na kojoj sada najmoderniji vozovi mogu da razviju brzinu i od dve stotine kilometara na sat. Ekspresni voz prelazi udaljenost između dva najveća grada u Srbiji za jedva pola sata, dok onaj „redovni” (regionalni, koji staje na praktično svakoj stanici) stiže za manje od sat vremena.

To je, naravno, promena koja vidno menja kvalitet života velikog broja ljudi. Opozicioni političari shvataju to barem instinktivno, pa se ne oglašavaju previše na ovu temu. Politički angažovani intelektualci, međutim, iz nekog razloga imaju strašno intenzivnu potrebu da ovu stvar nipodaštavaju, omalovažavaju i relativiziju. U toj bizarnoj nameri ponekad pokazuju i neobičnu maštovitost. Eto, kao, i pre je bilo vozova, nije to ništa posebno. To je kao da se neko oduševljava najnovijom generacijom mobilnih telefona i svim mogućnostima koje ovi pružaju, a nekakav poslovični „bumer” zavapi kako je on imao mobilni još devedeset sedme, a pre toga i pejdžer.

Veliki španski filozof Ortega i Gaset davno je pisao – pozivajući se na Didroov „Paradoks o glumcu” – da za različite profesije ne vrede isti moralni aršini. Nema ničeg pogubnijeg za intelektualca od toga da laže i da svoje misli loše verbalno formuliše. Za političara se pak, naročito predizborno, gotovo podrazumeva da laže, odnosno u najmanju ruku, da se neprecizno izražava. Intelektualčev teren su reči, političarev – dela; otud su toliko tragikomične one zamerke srpskih antititoista doživotnom predsedniku socijalističke Jugoslavije da je, eto, bio nenačitan te da je loše govorio i svoj maternji jezik. Za pisca bi takvo što bilo sramotno, za političara nebitno. To što je Đinđić bio filozof je svakako čista slučajnost; uostalom, možda i najuspešniji srpski političar svih vremena – Miloš Obrenović – bio je sve pre nego neko intelektualno prefinjen.

Regionalno uvaženi srpski umetnik i intelektualac, Saša Ilić, beleži ovih dana kako „na vozove na relaciji Beograd–Zagreb–Ljubljana–Vilah odavno više niko ne računa”. Da je ovakvu rečenicu izgovorio političar, to bi bilo sasvim u redu, naročito ako bi se ispostavilo da mu donosi glasove. Istovremeno, međutim, dekan Saobraćajnog fakulteta u Beogradu Nebojša Bojović najavljuje reaktiviranje linije Beograd – Ljubljana već ove godine, uz pojačan broj polazaka one naredne.

Da li će Saša Ilić da se „pospe pepelom” ako se ispostavi da „na vozove na relaciji Beograd–Zagreb–Ljubljana–Vilah” ipak neko računa? Da li će mu njegovi malobrojni čitaoci zapamtiti još jednu pogrešnu procenu? Da li će medijske platforme koje publikuju njegova smatranja razmisliti o angažovanju autora koji više drži do istine i lepote stila nego do nespretnog borbenog cinizma?

Pitanja su, naravno, retorička. Ilić je pravi intelektualac po meri ove sredine. Iz etimologije nam je poznato da reč intelektualac potiče od reči „klerik”, što će reći „verski službenik”. Među Srbima i Bošnjacima postoji jedna suštinski identična poslovica koja se razlikuje jedino u „tituli” aktera. No svejedno je da li se na selo naljuti pop ili hodža, kad zbog te ljutnje napravi (odnosno odseče sebi) istu stvar.

Potcenjivanje važnosti infrastrukturnih projekata koji pozitivno utiču na život velikog broja ljudi, svejedno bio to Most na Adi ili brze pruge i auto-ceste, nešto je što sebi mogu dopustiti samo simbolički potomci hodža i popova, takozvani intelektualci, skloni ljutnji na selo i tužnim posledicama. Političari i obični ljudi po pravilu imaju pametnija posla.

 

Foto: Medija centar Beograd

 

Izvor Politika, 02. april 2022. 

 

BONUS VIDEO

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u