Cilj snaga koje vrše pritisak na Beograd da uvede sankcije Moskvi nije samo da Srbiji nanesu ekonomsku štetu Rusiji, već pre svega moralnu i simboličku. Kao i da se u odnose Beograda i Moskve unese nepoverenje. Uvođenjem sankcija Rusiji Srbija bi ugrozila ne samo svoje ekonomske interese – pošto je kao i skoro sve evropske zemlje u velikoj meri zavisna od ruskih energenata – nego bi počela da potkopava svoju poziciji oko odbrane Kosova i Metohije koja se bazira na Rezoluciji 1244, čiji je najpouzdaniji garant u Savetu bezbednosti Ruska Federacija. Na unutrašnjem planu jedna ovakva odluka bi produbila već postojeće i dovela do novih podela u društvu. U predstojećim periodu neizvesnosti u međunarodnim odnosima, Srbiji je potrebna politička stabilnost.
Srbija, bez obzira na pritiske, ne treba i ne sme da uvede sankcije Rusiji. I ne samo Rusiji – Srbija ne treba da uvede ekonomske sankcije ni jednoj drugoj državi. Naša zemlja po pitanju ekonomskih sankcija treba da zauzme pravedan i principijelan stav. Srbija na to ima moralno pravo jer je bila žrtva najtežih sankcija koje su nanele ogromnu i nenadoknadivu štetu srpskoj privredi i proizvele velike patnje za stanovništvo Republike Srbije. Savet bezbednosti UN doneo je 30.maja 1992.godine Rezoluciju 757 koja je predviđala potpuni međunarodni ekonomski embargo prema SR Jugoslaviji. Istina je da je za uvođenje sankcija SR Jugoslaviji u Savetu bezbednosti, pored Kine, koja je bila jedina uzdržana, tada – zajedno sa SAD, Velikom Britanijom i Francuskom – glasala i Rusija, ali je i istina da se u odnosima sa Srbijom Rusija nije strogo pridržavala tih sankcija.
Stav Srbije treba da bude jasan i konzistentan.
Ekonomske sankcije su neselektivne, one ne pogađaju samo donosioce političkih odluka – političke funkcionere i državne rukovodioce – već civilno stanovništvo, običan narod.
Politika jedne države, pored političkog realizma, mora da bude vođena i utemeljena na nekim bazičnim moralnim vrednostima. Ukoliko Srbija bude istrajala na pravednom i principijelnom stavu, da ni jednoj zemlji ne uvodi sankcije, ona će za to u budućnosti biti bogato nagrađena i u moralnom i u materijalnom smislu. Ali o tome kasnije.
Kratko pamćenje
Mi Srbi brzo zaboravljamo, pa smo tako izgleda zaboravili i težak period od 1992. do 1996. kada smo trpeli sankcije. To se najbolje vidi iz jedne velike doze nezainteresovanosti i ravnodušnosti sa kojom je u Srbiji propraćeno uvođenje sankcija drugim državama prethodnih godina, Iranu 2006, Venecueli 2017. godine i Belorusiji 2021, koje je uvela EU a kojima se, teško shvatljivo, na žalost, pridružila i Srbija. U srpskoj štampi se ne problematizuju odluke evropskih sportskih organa o isključenju ruskih fudbalskih i košarkaških klubova, već se piše samo o tome kakve će to promene proizvesti na Uefinim i Fibinim rang-listama i kako će se to odraziti na poboljšanje pozicija srpskih klubova. Nema osude ovakve politike sankcija, niti empatije za one koji su diskvalifikovani van sportskog terena. Zaboravljamo koliko su nama, kao sportskoj naciji, pored drugih teško pale i sportske sankcije, koliko su nam bile duge godine bez nastupa naše reprezentacije na svetskim takmičenjima i Partizana i Zvezde u evropskim kupovima. Zaboravili smo čini se i smrt 12 beba koje su preminule u Kliničkom centru u Banjaluci zbog toga što organi UN nisu dozvolili dolete aviona sa kiseonikom 1992.godine.
Zaboravili smo i prijatelje koji su nam pomogli da probijemo obruče sankcija. Da li smo svesni koliko je za Srbiju tih devedesetih godina bilo važno da nekoga dana, posle ponoći, carinici i granični policajci u Rumuniji, Bugarskoj, Makedoniji odu na pauzu, okrenu glavu i ne vide kako železnička kompozicija sa punim cisternama nafte ulazi u Srbiju. Nebitno je da li su ti carinici i policajci iz susednih država to radili iz uverenja ili za novac, a bilo je primera da su to činili i iz jednog i iz drugog motiva. Ne zaboravimo, Srbija je pod sankcijama brinula ne samo o svojim građanima, već i o sunarodnicima preko Drine, koji su bili u ratu. Nismo se na dostojan način odužili niti zahvalili jednoj maloj ali ponositoj, prijateljskoj državi na Mediteranu – Kipru – preko koje smo kao država opstali i poslovali – kupovali energente, sirovine i repromaterijale za našu privredu.
Susret sa Dorom
Povodom sankcija, nikada neću zaboraviti susret u leto 2002.godine sa Dorom Bakojani, nekadašnjom ministarkom spoljnih poslova Grčke i ćerkom poznatog grčkog državnika i velikog srpskog prijatelja Konstantina Micotakisa i sestrom sadašnjeg predsednika Vlade Grčke Kirjakosa Micotakisa. Dora Bakojani je tada na izborima bila kandidat za gradonačelnika Atine, na kojima je pobedila, osvojivši 60,6 odsto glasova, više nego ijedan gradonačelnik Atine u istoriji moderne Grčke. Povod za susret je bio intervju koji je ona tada dala Geopolitici. Posle intervjua, dok smo pili kafu u njenom kabinetu, Dora Bakojani mi se požalila. Iz razgovora, čije detalje ne mogu preneti ali mogu suštinu, Bakojani mi je rekla da je Grčka pomagala Srbiji u vreme sankcija dostavljajući našoj zemlji razne vrste neophodnih roba, uprkos embargu. A da je nova vlast u Srbiji posle 5.oktobra 2 000.godine, pre svega Mlađan Dinkić, svu tu dokumentaciju o pomoći Grčke Srbiji za vreme sankcija dostavila SAD i da ih sada CIA i Amerikanci pritiskaju. Ne mogu da opišem koliko sam se u tom trenutku osećao neprijatno pred tom pametnom, odvažnom, lepom i harizmatičnom ženom – dokazanim srpskim prijateljem.
Principijelnu odluku da ne želi nikome da uvodi sankcije Srbija može da crpi i iz svoje odluke o vojnoj neutralnosti koju je donela Skupština Srbije u okviru Rezolucije o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije, koja je usvojena 26.decembra 2007.godine sa 220 glasova narodnih poslanika. Odluka o vojnoj neutralnosti iza koje je stajala grupa okupljena oko Vojislava Koštunice tadašnjeg predsednika Vlade Srbije je dalekosežna, i danas je, u novim geopolitičkim okolnostima, treba kvalitativno nadograditi.
Švajcarski primer
Kako? Recimo projekcijom Srbije kao, uslovno rečeno, „nove Švajcarske“. Švajcarska je sinonim za neutralnost ali stiče se utisak da ova zemlja više nema kapacitet za ovakvu ulogu koju je imala u prethodna dva veka u Evropi. Pored vojne neutralnosti – Švajcarska nije učestvovala ni u jednom evropskom ratu – neutralnost i ugled Švajcarske se potvrđivao kroz davanje političkog azila i kroz nepovredivost bankarske tajne. Švajcarska je u 20, ali pre svega u 19. veku bila zemlja – ostrvo slobode – na koje su se sklanjali revolucionari, disidenti, intelektualci, političari različitih uverenja, svi oni koje su progonile vlasti u mnogim državama. Na žalost ovo veliko civilizacijsko dostignuće – pravo na politički azil – je devalvirano najpre ekonomskim migracijama, bolje reći zloupotrebom, gde je zahtev za politički azil bio put za dobijanje dozvole za rad. A kasnije dodatno kompromitovan organizovanim dolaskom migranata u Evropu iz islamskih zemalja, koji sponzorišu i podržavaju globalističke strukture.
Važan faktor neutralnosti Švajcarske bila je bankarska tajna. Švajcarska je bila zemlja, koja je garantovala sigurnost i tajnost uloženog novca u njene banke, pojedincima, kompanijama i državama. Pritisci i napadi na Švajcarsku, pre svega od strane SAD, ali i drugih globalnih centara moći, da njene banke predstavljaju utočište za lica koja izbegavaju plaćanje poreza, za diktatore, političare koji su se obogatili korupcijom, u čemu, naravno ima i istine, traju poslednje tri decenije. Ali pozadina napada je da se značajan deo finansijskih transakcija koje su išle preko švajcarskih banaka, kao i novac koji je tamo čuvan, preusmeri na druge bankarske destinacije.
Šansa za Srbiju
Možda se danas, u uslovima sve oštrije političke konfrontacije između Zapada i Istoka, otvara prostor za jednu zemlju, koja bi bila neutralna i čija bi teritorija predstavljala slobodan ekonomski prostor, na kom bi sve države i njihove kompanije mogle slobodno da posluju i trguju, uključujući i indirektno poslovanje država koje su svoje ekonomske odnose limitirale obostranim uvođenjem sankcija. Srbija može da odgovori ovoj zadatoj projekciji – ima veoma povoljan geografski položaj, preko njene teritorije prolaze važne međunarodne saobraćajnice – kopnene, rečno-plovidbene i vazdušne – koje povezuju srednju i zapadnu Evropu sa Bliskim i Srednjim Istokom. Pored razvijenih političkih i ekonomskih odnosa sa zemljama EU, Srbija je jedina zemlja u Evropi koja ima tako bliske odnose sa Rusijom i Kinom. Srbija je u velikoj meri sačuvala spoljnopolitičko nasleđe nesvrstane spoljne politike Jugoslavije i ima veoma dobre odnose sa Indijom, afričkim i arapskim državama a poslednjih decenija i sa Izraelom. Ali da bi odgovorila ovoj projekciji, Srbija treba da bude istinski pravna država.
Ovo posebno treba naglasiti jer Evropa danas pomalo podseća na neku komunističku zemlju posle 1945.godine. Pleni se imovina privatnih lica i kompanija, zamrzavaju se devizne rezerve jedne zemlje, stavljaju se pod kontrolu privatni računi građana. Jedna od najvećih svetinja na Zapadu – privatna svojina – više nije neprikosnovena. Zabrinjavajuće je što ove odluke o ograničavanju privatne svojine prolaze bez ozbiljnijih reakcija i osude u evropskom i našem javnom mnjenju. U pitanju su odluke koje mogu da vode ka opasnim presedanima. Ljudi ne shvataju, da posle zaplene jahti ruskih oligarha, za koje u javnosti nema mnogo razumevanja i žaljenja, jer znaju da ta luksuzna plovila oni nisu zaradili u krvi i znoju lica svog, sutra neko može zapleniti i vašu kuću i firmu zbog drugačijeg mišljenja koje će biti problematizovano i ozloglašeno.
Pravda, a ne sila
Sve one velike civilizacijske vrednosti koje su stvorene na Zapadu a koje Zapad u poslednje vreme svojom politikom dovodi u pitanje – pravo svojine, slobodna trgovina, političke slobode, sloboda govora i štampe – Srbija treba da sačuva. Naša zemlja ne treba da sledi politiku Evropske unije i da zamrzava imovinu niti ruskih niti bilo kojih drugih stranih i domaćih kompanija. Srbija treba da bude pravna država koja će garantovati kapital i imovinu stranih ulagača. Jer zbog skoka cena energenata i drugih troškova mnoge kompanije iz Evropske unije mogu svoju proizvodnju preseliti u Srbiju. Naravno, ovakva strana ulaganja, ne mogu i ne treba da budu zamena za jedan autentičan nacionalni razvoj srpske privrede, koji mora biti zasnovan na proizvodnji, odnosno na zdravim osnovama. Kompanije iz različitih zemalja da bi mogle da posluju, kupuju i prodaju, posebno deficitarne robe i sirovine a koje se nalaze na prostorima koji su podvrgnuti različitim protekcionističkim merama i sankcijama mogu u Srbiju pronaći pogodan poslovan ambijent za otvaranje svojih predstavništava i novih firmi.
Ako bude sledila jednu ovaku principijelnu ekonomsku politiku Srbija će najbolje pomoći i prijateljima sa istoka i partnerima sa Zapada, a prevashodno će pomoći sebi. Srbija u tom slučaju može potencijalno da bude zemlja u koju će se slivati veliki investicioni kapital, što bi podstaklo snažan ekonomski rast. Ako tako budemo radili, pasoš Republike Srbije u budućnosti može postati jedan od najcenjenijih i najtraženijih dokumenata u svetu.
Ne možemo mi koji smo patili od sankcija da sada uvodimo sankcije i uzrokujemo patnju drugih. Kao što su nama neke države, firme, pojedinci, pomogli da probijemo obruče embarga i lakše izdržimo sankcije, tako i mi moramo pomoći drugima.
Eto to je ta viša pravda koju mi treba da tražimo i sledimo u svakom vremenu, jer pripadamo velikom i zavetnom srpskom narodu. Jer, kao što je rekao sveti Aleksandar Nevski „Bog nije u sili nego u pravdi” a naša epska pesma kaže „pravda drži zemlju i gradove”.
Slobodan Erić je urednik lista Geopolitika
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Tanjug/Filip Krainčanić
BONUS VIDEO:
