Zapad će preko Srbije pokušati da ponižava Rusiju

Posebna pažnja u ratu protiv Rusije posvećuje se slovenskim i pravoslavnim zemljama, nateranim na akte odricanja od sopstvenog civilizacijskog identiteta

Obraćanje predsednika Ukrajine Vladimira Zelenskog poslanicima grčkog parlamenta predstavlja zanimljiv presedan, koji mnogo otkriva o prirodi i implikacijama tekućeg sukoba. Zelenski se, naime, poslanicima obratio preko video linka, što samo po sebi nije sporno i čini već neku vrstu rituala kojem su podrvrgnute mnoge mahom zapadne države i institucije, čime su obavezane da demonstriraju direktnu podršku Ukrajini i dominantnon zapadnom narativu. Presedan je u tome što su se zajedno sa njim, poslanicima obratila i dva borca bataljona Azov, čija je kontroverznost, pa i nesumnjiva neonacistčka priroda, bili priznavani i od strane zapadnih institucija sve do početka ruske intervencije. Ovo je izazvalo politički skandal u Grčkoj i mnogi poslanici su bojkotovali obraćanje.

Najpre, ovde se predsednik države, i to u spoljnopolitičkom kontekstu, direktno i otvoreno pojavljuje sa pripadnicima kontroverzne vojne jedinice, time je legitimišući, i potirući dosadašnje argumente kako Azov zapravo nema njegovu ličnu podršku niti odražava ideologiju ukrajinske države. Ovo nije suštinski bilo nepoznato, s obzirom da je Azov u potpunosti integrisan u bezbednosni sistem Ukrajine i ne može biti posmatran kao nekakva paravojna formacija koja je tolerisana samo sticajem okolnosti ili kao „nužno zlo“. Početni zapadnjački narativ je počivao na negiranju značaja ove jedinice i njene pune integrisanosti u bezbednosni sistem zemlje, zatim na negiranju njene neonacističke prirode, da bi činovima poput ovog zapravo bila ukinuta svaka rasprava i Azov bio predstavljen kao nesumnjiv saveznik, a svaka rasprava o njegovoj ideološkoj prirodi ili zločinima koje je činio i čini, bila u startu onemogućena. Sasvim u skladu sa mimovima koji ilustruju faze u prihvatanju postojanja i uticaja nacizma u Ukrajini, koji se u poslednjem koraku završavaju sa replikom tipa „dobro, pa šta ako su nacisti?“

Brisanje protivnika

Ovo s jedne strane demonstrira dobro poznatu zapadnjačku politiku dvostrukih standarda, kojom se trenutnim saveznicima prašta svaki oblik političke i bezbednosne prakse, koji bi u suprotnim bili opisani kao autokratski, genocidni, zločinački i slično. U totalnom ratu koji je pokrenut protiv Rusije ovo ima u dublji značaj, sugerišući da, kada je ova zemlja u pitanju, nikakva pravila i prakse do sada uobičajene u međunarodnim odnosima, ratnom pravu ili identitetskim politikama jednostavno ne važe.

U tom smislu ovo je verovatno prvi totalni rat u istoriji, koji teži apsolutnoj delegitimizaciji protivnika, i to ne samo njegove trenutne političke vlasti, ideologije ili poretka, uzimajući i impliciranje kolektivne odgovornosti stanovništva, nego i celokupne njegove istorije, vrednosti, kulturnih i civilizacijskih temelja njegovog identiteta. Kako kaže francuski autor Pjer-Emanuel Toman, „ekonomski rat protiv Rusije je prvi svetski rat vođen u ime kulture otkazivanja, a to je ujedno i civilizacijski rat. U globalnom geopolitičkom kontekstu, iz magle rata u Ukrajini pomalja se još jedna dimenzija, to je rat globalističke Amerike protiv Rusije. Ratni cilj ove Amerike obeležene ‘kulturom poništavanja’ i ‘buđenjem’ je jednostavno brisanje ili poništavanje Rusije, odnosno namera da se ona poništi sankcijama koje predstavljaju ekonomsko nuklearno oružje, poništavanje njene privrede, industrije, ruske kulture, samog njenog postojanja u liberalnoj globalizaciji koju su osmislili Amerikanci.“

Predsednik Ukrajine Vladimir Zelenski tokom video obraćanja grčkom parlamentu (Foto: Thanassis Stavrakis/AP)

Zapadnjača imperijalistička i kolonijalistička tradicija dovršava se u težnji ne samo za nadjačavanjem, slamanjem, pridobijanjem i potčinjavanjem, pa čak ni uništavanjem protivnika, nego za bukvalnim brisanjem, anihililacijom, ukidanjem, simboličkim koliko i fizičkim, svake države, zajednice, kulture pa i civilizacije koja ne želi da se potčini nametnutim pravilima igre.

Slučaj sa skandalom u grčkom parlamentu samo potvrđuje da se pre svega radi o kulturnom i civilizacijskom sukobu, borbi na simboličkom nivou i nivou svesti, koji ima globalne razmere. Svaka rasprava se ukida, sloboda izražavanja stavova koji i najmanje odstupaju od zvaničnog narativa je onemogućana i kriminalizovana, u šta spada i svaka potpuno nepolitička recepcija kuturne tradicije zemlje koja je označena kao neprijateljska. O Rusiji se ne govori više samo kao o „odmetničkoj“ i zločinačkoj zemlji, pa čak i zločinačkoj kulturi, nego o zemlji pariji, dakle onoj kojoj su oduzeta prava koja pripadaju ostalima, koja je u potpunosti isključena iz međunardnih normi i praksi i prema kojoj je, sledstveno, sve dozvoljeno. Samim tim, legitimizuje se svaki oblik otpora usmeren protiv nje, pa i od strane onih koji bi u drugim okolnostima bili označeni kao ektremisti.

Takođe, ova specijalna operacija nije slučajno usmerena prema Grčkoj, kao pravoslavnoj zemlji sa živom antifašističkom i antikapitalističkom tradicijom, kao ritual samoponižavanja i samoisključivanja iz civilizacijskog kruga koji deli sa Rusijom. U tom smislu je potpuno jasno zbog čega je posebna pažnja posvećena Rusiji u nečemu bliskim zemljama, slovenskim i pravoslavnim, nateranim na pre svega simboličke akte odricanja i poricanja sopstvenog civilizacijskog identiteta ili, u slučaju limitrofnih (intercivilizacijskih) zemalja, odbacivanju jednog od polova sopstvene civilizacijske ambivalentnosti.

Ovakva praksa totalnog rata nije usmerena samo prema Rusiji i zemljama van evroatlanstkog kruga, već i prema stanovništvu samog Zapada, legitimišuću dublju transformaciju ekonomije, institucionalne i političke kulture, pa i same svesti i kulturne saosvesti građana zapadnih država, sve do promene ljudske prirode kao takve.

Srbija kao primer

Tako gledano, ovaj rat u vojnom smislu za sada ima karakter lokalnog sukoba, ali u simboličkom i identitetskom smislu to je nesporno svetski rat, u kom su različiti simbolički činovi ponekad, pa i po pravilu, važniji od onih sa konkretnim bezbednosnom ili ekonomskim ishodima. Na taj način treba sagledavati o opredeljenje Srbije da se izjasni protiv Rusije u međunarodnim istitucijama, uz opravdanje da to ovoj državi nije nanelo nikakvu konkretnu štetu. S obzirom na opisanu prirodu globalnog sukoba, bilo kakvo opredeljenje slobodarske Srbije, od Zapada viđeno kao „male Rusije“, ima izutetno veliki značaj, ali i značajne posledice po kulturnu samosvest i nacionalno samopoštovanje samih Srba, što je u našem slučaju najvažnije. Uz sve razumevanje za potrebu za političkim pragmatizmom i uravoteženošću, jedan od kontinuiteta i dalje aktuelne srpske vlasti, i pored „nacionalističkog“ imidža, bila je sistematska politika defetizma, koliko god bila obrazlagana „patriotskom“ retorikom i političkim „realizmom“.

Kako reče jedan moj francuski prijatelj, nije bitno da li onaj ko je na vlasti sebe predstavlja kao patriotu i „nacionalistu“, već šta je konkretno sposoban da uradi za svoj narod, ne samo u spoljašnjem nego i u unutrašnjem smislu, u oblikovanju što prevednijeg i slobodnijeg društva, pri čemu neće uvek tražiti izgovore u različitim oblicima spolja nametnute nužnosti. A ta konkretnost ne podrazumeva samo ekonomske i bezbednosne kriterijume, mada su oni svakako veoma važni, nego i identitetske, jer ni pojedinačni ljudi ni narodi ne žive samo „od hleba“, nego i sa svešću čemu uopšte sve to, šta je smisao njihovog postojanja, pa i tog hleba svakidašnjeg, koji u suprotnom, ako tog smisla nema, predstavlja samo životinjko žderanje i tavorenje.

U ropstvu i poniženosti je i svaki hleb gorak, makar ga bilo i u izobilju. A istorijska praksa pokazuje da, u takvim okolnostima, ubrzo nestane i hleba, pa onaj ko se odrekne sebe u duhovnom, pre ili kasnije počne da propada i u fizičkom i materijalnom smislu. Ko „izgubi dušu“, šta god mu nepomenik sugerisao, uskoro će izgubiti i hleb, a tada će već biti kasno. Zato, pamet u glavu, veru i nadu u srca – i mnogo, mnogo hrabrosti, strpljenja i trpljenja. Tim pre što u ovome u osnovi nismo sami, a Zapad nam, svojim nasiljem bez presedana, jasno sugeriše kom to svetu mi u osnovi pripadamo i gde je naša budućnost, onoliko koliko je uopšte imamo.

Predsednik Rusije Vladimir Putin pali sveću u prisustvu patrijarha Irineja u Kripti Hrama Svetog Save tokom posete Beogradu, 17. januar 2019. (Foto: Ministarstvo odbrane RS)
Predsednik Rusije Vladimir Putin pali sveću u prisustvu patrijarha Irineja u Kripti Hrama Svetog Save tokom posete Beogradu, 17. januar 2019. (Foto: Ministarstvo odbrane RS)

A ništa dobro se za nas neće dogoditi ako svako od nas sebe vidi kao pasivnog posmatrača i povodljivog saputnika, i ako budemo očekivali laka i brza rešenja, čarobne štapiće i da će sve umesto nas uraditi neko drugi, dok mi samo sedimo sa strane i nezadovoljno cokćemo, pljuckamo, navijamo ili prigovaramo. Nego samo ako svako od nas preuzme odgovornost u svoje ruke, bez lenjosti, učmalosti, sujete i kukavičluka, onoliko koliko je to u njegovoj moći. A svako od nas je mnogi moćniji nego što su nas naučili da verujemo.

 

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Predsedništvo Srbije

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u