Dušan Dostanić: Ko je desno ili pokušaj tipologije desnice

Koliko god Vajsmanov pokušaj tipologije bio koristan, ipak je jasno da se ova tema ne može iscrpeti u okviru jednog eseja

Čitalac se može čuditi zašto bi neko pisao prikaz knjige koja jedva da prelazi 50 stranica. Međutim, iako je ovde pre reč o eseju nego o knjizi, njegova vrednost ne leži u obimu. Kao što stoji u podnaslovu, ovo je samo pokušaj tipologije, ali jedinstven i vredan pokušaj da se bliže osvetli pluralizam na desnici. U čemu je značaj takvog poduhvata jasno je svakome ko se do sada bavio političkom mišlju desnice. Naime, kao što je Vajsman primetio u jednoj ranijoj knjizi, bavljenje konzervativizmom je retko kad objektivno, odnosno ono je po pravilu polemičke prirode. Ako se konzervativizmu pristupa polemički i ako je taj pojam postao strašilo (Šrenk-Nocing) stvar je još teža i komplikovanija sa pojmom desnice. Na Zapadu, pa i kod nas, većina onih koji važe za „eksperte“ kada je u pitanju politička misao desnice su ne samo otvoreni protivnici desnice, već bi se lako mogli svrstati među leve ekstremiste. Knjige o desnici mogu da napune čitave biblioteke, ali njihovi autori retko žele da razumeju predmet o kome pišu, već im je više stalo do toga da optužuju i suzbijaju. Svaki razgovor o desnici praćen je zabrinutošću zbog njenog navodnog rasta, ili se čak i samo njeno postojanje shvata kao skandal. Iz ovog vrednosno opterećenog stava prema desnici logično sledi i hronična neosetljivost za razlike u okviru desnog spektra, jer ko bi se još bavio idejnim nijansiranjima u okviru tabora koji je u celini gledano nelegitiman i opasan? Ako se desnica shvata kao pretnja, onda se zahteva suprotstavljanje i neutralizacija te pretnje. Uspeh u tom poslu moguć je samo ukoliko se apstrahuju razlike, a u obzir uzima samo ono što je svim oblicima desnice navodno zajedničko, odnosno ono što ih sve čini opasnim.

U najboljem slučaju govori se o razlikovanju između umerene i radikalne, odnosno ekstremne desnice. Međutim, reč je o podeli koja nikako nije od pomoći, jer se i tu polazi od pretpostavke da u osnovi stoji jedan isti fenomen, a da su razlike između „umerenih“ i „neumerenih“ desničara samo kvantitativne, dakle u stepenu. To bi značilo da na desnici, suštinski, ne postoji nikakav stvarni pluralizam, a razlike između „umerenih“ i „radikala“ se možda više tiču karaktera njihovih predstavnika nego što je reč o razlikama u smislu pogleda i ideja. U svakom slučaju, oba pojma su tako povezana da su „radikali“ oni desničari koji nisu „umereni“, a „umereni“ su oni koji su u svom pristupu „blaži“, dakle koji nisu „ekstremni“. Takav pogled na desnicu na kraju dovodi do pitanja fašizma, odnosno do onoga što se može nazvati reductio ad Hitlerum (Leo Štraus). To što pojedini „konzervativci“ i sami govore o sebi kao o „desnom centru“, a o drugima kao o „krajnjoj desnici“ ili „radikalnim desničarima“ ne može se smatrati argumentom u prilog ovakvoj podeli. Naprotiv, to više govori o „konzervativcima“ koji imaju potrebu da se unapred izvinjavaju zbog sopstvenih stavova i koji uz pomoć fraze: „desno, ali ne suviše“ pokušavaju da se umile onima protiv kojih se navodno bune. Oni ili izbegavaju ili jednostavno nisu u stanju da jasno odrede sopstvenu poziciju, već prihvataju tuđe određenje pokušavajući da negativnu sliku ublaže – naravno u granicama u kojima je to moguće – pozivajući se na svoju umerenost, centrizam ili modernost. Takav pokušaj, naravno, propada, jer ako se desnica već unapred shvata kao pretnja, onda i „umereni desničar“ mora izazivati podozrenje budući da uvek ostaje otvorena mogućnost da će se u nekom trenutku „radikalizovati“.

Vajsmanov esej je vredan baš zato što pokušava da razbije stare stereotipe (delegitimizacija, demonizacija, dvostruki standardi) i čitaocima otvori jedan novi svet na desnici bez potrebe za bilo kakvim izvinjavanjima, distanciranjima i etiketiranjima. Jer, na desnici postoji veliki broj različitih struja i tradicijama od kontrarevolucionarne desnice, preko regionalističke, nacionalističke, liberalne i libertarijanske, zatim hrišćansko-demokratske, neoaristokratske, do nacionalnrevolucionarne ili fašističke. To je oduvek bilo tako. Desnica je predstavljala raznolikost, dok je levica bila „blok“ koji svoje poreklo ima u nekoliko jednostavnih parola: „čovek je dobar“, „ljudi su jednaki“, „svet se može shvatiti“, „istorija znači progres“. Već tu postaje jasno da desnica nikako nije mogla biti monolitna, jer neslaganje sa kredom levice ne podrazumeva nužno zastupanje identičnog programa. Kako autor primećuje, levica je u svojim osnovnim načelima ostala ista (Ernst Nolte bi rekao da je u pitanju „večna levica“) dok je desnica od vremena Francuske revolucije do danas pretrpela brojne mutacije. Vajsman u uvodu ukratko ponavlja ono što je u ranijim radovima već pisao o razlici između klasične i postklasične desnice, nadovezujući se na ono što je o tome mislio i Armin Moler. Sadašnja desnica (barem u Nemačkoj) se prema Vajsmanu deli u četiri grupe a to su: „popularni“, „veristi“, „arhisti“ i „reaksi“. Kriterijum za razlikovanje ovih grupa nije kvantitativan, te se one ne mogu shvatiti kao izraz povećanja ili opadanja nečega u okviru kontinuuma. One se razlikuju prema tome kako uspostavljaju hijerarhiju između konzervativnih vrednosti: autoriteta, slobode, zajednice i celine. Dakle, svi desničari prihvataju ove vrednosti, ali ne dodeljuju svakoj isto mesto, tako da dok će popularni isticati zajednicu i celinu, verisiti bi se odlučili pre svega za autoritet i slobodu, arhisti za autoritet i celinu, a reaksi za slobodu i celinu. Naravno, Vajsmanu je jasno da se pobrojani tipovi ne javljaju u čistom obliku, da postoje i mešovite forme, te da je ovde po sredi samo pokušaj da se načini jedna upotrebljiva tipologija i položaj učini preglednijim. Pada u oči da je Vajsman sam stvorio ove oznake.

Popular je, prema Vajsmanu, onaj ko u vreme „globalne krize identiteta“ (Hantington) postavlja pitanje ko sam „ja“, odnosno ko smo „mi“. Za popularne ili kako bi se još moglo reći populiste (naravno, bez negativne konotacije) je identitet i želja da se on očuva centralno pitanje oko koga se grupišu u otporu prema „ljudima iz Davosa“. Vajsmanu je jasno da levičari po pravilu ne razumeju o čemu je tu reč, naročito kada sopstveni „antifašizam“ pokušavaju da suprotstave novom „fašizmu“, odnosno kada brane „liberalnu“ demokratiju od „iliberalne“. Prema Vajsmanu, po sredi je zapravo konflikt između onih koji su obeskorenjeni i onih koji su ukorenjeni (13) ili između patriota (Gudhartovi somewheres) i antipatriota (Gudhartovi anywheres). Otpor ukorenjenih prirodno naginje ka desnici i desni populizam reaguje na ono što zaista tišti ljude. Time se objašnjava zašto se uprkos svim manjkavostvima vođstva i taktičkim greškama populistički pokreti stalno obnavljaju. Populisti su pokret koji dolazi odozdo, što ima svoje dobre i loše strane. U prilog im ide što u svojim zahtevima mogu računati na spontani pristanak. Sa druge strane, svaki pokret odozdo mora računati sa „rusoističkim“ tendencijama koje otežavaju slobodu delovanja. U tom smislu, Vajsman naglašava da popularni imaju budućnost samo ukoliko uspeju da politički artikulišu i institucionalizuju.

Drugi tip o kome Vajsman govori je verista. Oni koji poznaju njegovo delo znaju da ono nije prvi put da on upotrebljava ovaj pojam preuzet iz istorije umetnosti kada govori o desnici. Iako to ne kaže eksplicitno, reč je o struji sa kojom se autor identifikuje. Ako je popularna struja okupljena oko pitanja identiteta, za veriste su tvrde činjenice ono što je najvažnije – čak i kada su neprijatne – odnosno onaj „takt u rasuđivanju“ o kome je govorio Klauzevic, a koji se ne može zameniti nikakvim ispovedanjem vere niti ponositom militantnošću kako je govorio filozof Panajotis Kondilis, koga Vajsman vidi kao jednog od predstavnika verizma. Verizam se u svom realizmu može pozvati na dugu tradiciju koja seže od Tukidida, preko Makijavelija, Hjuma, Klauzevica, Renana, Sorela, Pareta, Vebera, Špenglera, Hermana Helera, Karla Šmita do Arnolda Gelena i Julijusa Frojnda. Nema sumnje da je reč o piscima među kojima postoje krupne razlike i nije uobičajeno Helera svrstavati u desničare, pogotovo rame uz rame sa Špenglerom sa kojim se nije slagao. Međutim, ono što sve njih uprkos razlikama ujedinjuje je „strahopoštovanje pred činjenicama“ (Špengler), a činjenica koja se ne sme ispuštati iz vida je faktor moći. Drugim rečima, ignorisanje moći i „strah od stvarnosti“ (Špengler) je za veriste siguran put u propast i dekadenciju. Poseban naglasak verista stavlja na značaj snažne države, što ne treba brkati sa državom koja se u sve meša, jer samo snažna država može da garantuje slobodu pojedinca. Vajsmanu je jasno da su današnji veristi u čudnoj poziciji jer su institucije kojima naginju „pod neprijateljskom kontrolom“, tako da im ne preostaje ništa drugo do da grade „protivinstitucije“, odnosno da se nadaju da će se „instinkt“ probuditi jednom kada „idoli progresivizma“ padnu (20).

Arhista je treći tip desničara o kome autor govori. Na prvi pogled, reč je više o ljudskom tipu nego o političkom opredeljenju, jer je arhista onaj ko prihvata da učini nužno u „ozbiljnom slučaju“ (Šmit), odnosno onaj koji prihvata da donese odluku i deluje onda kada se ostali sklanjaju. I zaista, među Vajsmanove arhiste mogli bi spadati socijaldemokrata Gustav Noske koji je okupio dobrovoljce i poslao ih da uguše komunističku pobunu ili Fridrih Ebert kome je Nemačka bila važnija od ustava. On nije patio od onog legalizma koji je sprečio Hindenburga da izvrši državni udar. Ukratko, arhista je onaj ko zna da je vladavina primena moći da se u ozbiljnom slučaju moć i sila moraju primeniti kako bi se obnovio stari ili uspostavio novi poredak.

Reak je poslednji tip desničara koji bi se obično nazivao reakcionarem, odnosno onim ko se zalaže za restauraciju. Ipak, zalaganje za restauraciju starog režima u doslovnom smislu jedva da može imati nekog smisla, pa je reč „reakcionar“ vrlo brzo postala neprikladna da bi opisala političku tendenciju, a pojam je postao negativna oznaka. Na kraju krajeva, i neki desničari poput Artur Meler van den Bruka su se više nego jasno ograđivali od reakcionara. Uprkos tome, mnogo desničari su se sami izjašnjavali kao reakcionari ili se barem nisu bunili kada su ih drugi nazivali tim imenom. I tu se ponovo sreću zvučna imena desnice od Julijusa Evole, preko Anri de Monterlana, Emila Siorana, T. S. Eliota do Jingera. Reakcionari su oni koji se smatraju nadmoćnim u odnosu na duh vremena i svi oni koji su često optuživani za „estetizam“. Lista bi se mogla proširiti da obuhvati Ničea, Baresa, DʼAnincia, Malapartea, Mišimu, Davilu, Uelbeka, Boto Štrausa, Martina Mozebaha ili Žana Raspaja. Iako je ovde nesumnjivo reč o desnom duhovnom držanju – jer ima li šta časnije od odbrane izgubljene stvari – isto tako je van svake sumnje da je ova struja najmanje politička ili barem najmanje praktična. Reakcija i aristokratsko držanje nikada ne mogu biti stvar mase, pa tako ni reakcija ne može biti partija u društvu masovne demokratije. Na kraju krajeva, za pravog reakcionara je nezamislivo da propagira rojalizam ili odanost crkvi, tradiciji, otadžbini, jer je to nešto što se za svakog reakcionara prosto podrazumeva i kada postane predmet ubeđivanja jasno je da je stvar izgubljena. Reakcionari su pojedinci – često književnici – i osim jednog neraspoloženja spram onoga što se može zateći ovde i sada malo toga ih povezuje. Takođe, Vajsman pokazuje da reak i nema mnogo izbora pred sobom. U najgorem slučaju to je snobizam, a u najboljem oštroumna kritika postojećih odnosa.

Za razliku od predavanja koje je držao u Biblioteci konzervativizma u Berlinu kada je govorio o socijalno-patriotskoj, konzervativnoj i bonapartističkoj struji unutar desnice, u ovom eseju se Vajsman odlučio za neutralne i neopterećene termine, iako se paralele mogu lako povući. Korišćeni termini pokazuju da Vajsman ne odustaje od podele na levicu i desnicu (koja se nekima čini zastarela), da ne veruje u mogućnost obrazovanja nekog „poprečnog fronta“ i saveza delova desnice sa delovima levice, da insistira na jasnom određenju pozicije, ali i da smatra da se pojam „konzervativno“ više ne može spasiti, odnosno da je izgubio svako političko značenje (47–48).

Koliko god Vajsmanov pokušaj tipologije bio koristan, ipak je jasno da se ova tema ne može iscrpeti u okviru jednog eseja. Tako na primer, pozicija arhiste ostaje nekako zamagljena, a posebno je nedovoljno razjašnjena razlika između njega i veriste. Sa druge strane, koliko god da je pitanje identiteta važno za popularne, ono je daleko od beznačajnog za tip reakcionara. Naime, može se pretpostaviti da je reakcionar još dublje ukorenjen od njegovog populističkog savremenika i da odatle i dolazi njegova reakcionarnost. U svakom slučaju, uprkos malom obimu, ovaj esej će, sve dok ga autor ne pretoči u širu studiju, biti neophodna literatura za sve one koji imaju nameru da se ozbiljno bave desnom mišlju i strujama na današnjoj desnoj sceni.

 

Izvor Stanje stvari, 10. april 2022.

 

Foto: Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u