Gde je koren zapadne histerije protiv Rusije?

Zapad je navikao da projektuje sopstvene strahove i nesigurnosti na spoljašnjeg protivnika, kao da izvor njihovih problema leži izvan njih samih, i da se može rešiti ulaskom u ratove

Zapad je u vrtlogu rusofobije. Kulturni bojkot je doveo do toga da se sve, od holivudskih filmova i rok muzike, TV emisija do video igara, povuče sa ruskog tržišta. Ruski umetnici na Zapadu — poput pijaniste Aleksandra Malofejeva, soprana Ane Netrebko i dirigenta Valerija Gergijeva — otpušteni su ili otkazani jer nisu osudili Vladimira Putina. Očekivano, kanal Raša tudej (Rusija Danas) je zabranjen, čak ni slovo „Z“ nije pošteđeno.

Bilo bi suviše jednostavno sve ovo pripisati poslednjoj u nizu manifestacija zapadnih praksi kulture otkazivanja i signalizacije vrlina. Na internetu je naravno došlo do momentalnog prestrojavanja sa tema kao što su rodni identitet i rasizam na temu rata u Ukrajini, a potpisi na društvenim medijima koji simbolišu odanost pokretu BLM (Životi crnaca su važni) ili transrodnoj ideologiji zamenjeni su plavo-žutim zastavama. Izlivi odanosti tuđem ratu brzo je postalo jednako važno kao objavljivanje rodnih zamenica.

Pa ipak, antipatija Zapada prema Rusiji je mnogo dublja i uključuje važnije političke struje od narcisoidnog onlajn „aktivizma“.

Prema Frensisu Fukujami, sada smo na kraju „kraja istorije“ i Istorija sa velikim I je ponovo počela. Očigledno je ponovo pokrenuta u stilu Hladnog rata, zahtevajući mišićavi liberalizam da bi se odbranile slobode Zapada od autoritarnih protivnika. En Eplbaum, na primer, podstiče zapadne lidere da se „žestoko bore za vrednosti i nade liberalizma” protiv „snaga autokratije”, ne samo u smislu bitke ideja, već sa „vojskom, strategijama, oružjem, i dugoročnim planovima”.

Povratak paranoje

I kao u Hladnom ratu, vlada paranoja. Za Fukujamu, „Putin je u centru globalne antiliberalne kampanje koju vode autoritarne velike sile poput Rusije i Kine, ali i brojni populisti koji su se pojavili u demokratskim zemljama, poput Viktora Orbana u Mađarskoj ili našeg Donalda Trampa“ . Slično, prema Eplbaumovoj, „sve dok Rusijom vlada Putin, onda je i Rusija u ratu sa nama. Kao sto su i Belorusija, Severna Koreja, Venecuela, Iran, Nikaragva, Mađarska i potencijalno mnogi drugi.” Upadljivo je da se Mađarska pojavljuje na ovim listama neprijatelja Zapada uprkos tome što je članica EU i NATO-a.

Fukujamino uključivanje Trampa u „globalnu antiliberalnu kampanju“ bi trebalo da nas podseti da je antiruska opsesija već dostigla vrhunac mnogo pre invazije na Ukrajinu. U izvanrednom prikazu kolektivne histerije, anglo-američka politička i medijska klasa provela je četiri godine nakon 2016. okrivljujući Rusiju za neočekivani uspeh Bregzita i izbor Trampa. Umesto da se zapitaju zašto nisu uspeli da ubede sopstvene birače, zapadne liberalne elite su svoje građane prikazale kao povodljive idiote, a svoje demokratske sisteme kao lako podložne dejstvu neprijateljskih sila.

Putin i Tramp tokom samita G-20 u japanskoj Osaki, 28. jun 2019. (AP/Susan Walsh, File)

Kritičko samopreispitivanje ne dolazi u obzir, jer liberalizam Hladnog rata 2.0 nije samo paranoičan već samolaskav do nivoa halucinacije. Fukujama tvrdi da smo „nakon raspada bivšeg Sovjetskog Saveza imali ovaj produženi period mira i prosperiteta“, prećutkujući da je Zapad u više navrata bombardovao i napadao Bliski istok i da je NATO krenuo u aktivnu vojnu agresiju tek nakon završetka Hladniog rata. „Najveća prednost liberalne države“, tvrdi on,  jeste da „ne ubija ljude; ne napada susede”. Ima li ikoga da mu kaže da nije u pravu?

Takvu retoriku je teško shvatiti ozbiljno jer su se pre samo dve godine mejnstrim zapadni novinari pitali da li su SAD sada „propala država“. Postavljajući dijagnozu „duboke i egzistencijalne truleži“ kod kuće, komentatori su ideju o američkom globalnom vođstvu smatrali „očigledno apsurdnom“. Takvi stavovi su uglavnom bili podstaknuti američkim istovremeno neorganizovanim i autoritarnim odgovorom na pandemiju, koji je zapravo samo razotkrio već postojeće trendove. Kako je Ričard Has tvrdio u Forin afersu, „davno pre kovida 19… je došlo do naglog pada privlačnosti američkog modela“. Godine 2019. čak su i američki saveznici otvoreno razgovarali o „kraju zapadne hegemonije nad svetom“, što je perspektiva jasno potvrđena sramotnim i haotičnim povlačenjem iz Avganistana 2021.

Odbacivanje kao greh

Ali Zapad je stekao naviku da projektuje sopstvene unutrašnje strahove i nesigurnosti na spoljašnjeg protivnika, kao da izvor njihovih problema leži izvan njih samih, i da se može rešiti upuštanjem u posredničke (proksi) ratove. Ovo nije nov pristup – zaista, to je bila norma tokom perioda „mirnog“ kraja istorije. Zapadni lideri proveli su više od tri decenije otkrivajući „nove Hitlere” koji su navodno počinili ratne zločine i genocid, što je obično rezultiralo da su ti režimi morali biti promenjeni silom u ime izmišljenog „međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima”.

Za Zapad, Rusija igra sve važniju ulogu u ovoj drami od Putinovog govora 2007. na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji. To je bio trenutak kada je Putin otvoreno odbacio „unipolarni svet koji je predložen posle Hladnog rata“ i odbio nametanje „jednog centra vlasti, jednog centra moći, jednog centra donošenja odluka“. Postupanje u skladu sa tim stavom značilo je potkopavanje zapadne politike u Siriji i borbu protiv širenja NATO-a na ruskim granicama.

Predsednik Rusije Vladimir Putin tokom govora na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, 10. februar 2007. (Foto: Dmitry Astakhov/ITAR-TASS)
Predsednik Rusije Vladimir Putin tokom govora na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, 10. februar 2007. (Foto: Dmitry Astakhov/ITAR-TASS)

Ali važnije od bilo koje konkretne ruske akcije je totalno odbijanje da se prihvati logika da „nema alternative“, koja je srž unipolarnog modela. Pokušaji da se svako takvo odbijanje označi kao „autoritarno“ mešaju formu i sadržaj. Po svom obliku, odbacivanje unipolarnosti je zaista često autoritarno (Kina, Rusija) ili populističko (Venecuela, Mađarska). Ali ukoliko postoji sličnost sadržaja, onda ona leži u odbijanju unipolarnosti bezalternativnog modela. To odbijanje je ono što je neprihvatljivo. Otuda, kada zapadni demonstranti pokušavaju da ospore nedemokratsku politiku (žuti prsluci u Francuskoj, kanadske kamiondžije, itd) ili glasaju na „pogrešan“ način (Bregzit, Tramp), i oni su označeni kao autoritarni, rasistički, fašisti.

Kada nam Fukujama i drugi ideolozi kažu da je istorija ponovo počela, ono što zapravo misle je da bi želeli da ponove kraj. Cilj je da se ponovi trenutak unipolarnog trijumfa zapadnog liberalizma koji je ponovo potvrđen kao jedina preostala ideologija. Fukujama zamišlja da će „ruski poraz omogućiti „novo rađenje slobode“ i izvući nas iz krize u vezi sa opadanjem globalne demokratije“. To podseća na stav Tonija Blera o Avganistancima i Iračanima, kojima je određena sudbina da se bore i ginu kako bi Zapad mogao da povrati sopstveno samopouzdanje. „Činjenica njihove hrabrosti“, rekao je Bler 2006, „trebalo bi da nam ulije hrabrost; njihova odlučnost da nam podari snagu; njihovo prihvatanje demokratskih vrednosti… trebalo bi da ojača naše sopstveno poverenje u te vrednosti. Kada Fukujama izjavi da će „duh 1989. živeti zahvaljujući gomili hrabrih Ukrajinaca“, možda bi neko trebalo da pita Iračane i Avganistance kako im je to pošlo za rukom.

Srbina na iskušenju

U diplomatskoj verziji onlajn rituala kulture poništavanja i signalizacije vrlina, političari EU sada čekaju u redovima da zahtevaju od Beograda da potvrdi svoju privrženost „evropskim vrednostima“ kroz „bezrezervnu osudu ruske agresije“ i kroz pronalaženje „načina kako da se oslobodi svih ruskih firmi na svojoj teritoriji”. Strah od nezapadnog uticaja u Srbiji, naravno, nije novina — izveštaj Instituta za bezbednosne studije Evropske unije iz 2018. odražava dugogodišnji stav da će ruski mediji (i „velikodušni kineski zajmovi za infrastrukturne investicije“) „potkopati uticaj EU“. Ali trenutni rat je pojačao takvu paranoju do tačke apsurda. U svom nedavnom izveštaju za Institut za spoljnu politiku, na primer, američki akademik Ričard Kremer tvrdi da ruske „operacije uticaja i propagandne kampanje” u Srbiji „ograničavaju širu podršku javnosti evropskim integracijama, članstvu u Severnoatlantskom savezu (NATO) i liberalnoj demokratiji”.

Beograd, 11. marta 2022. - Predsednik Srbije Aleksandar Vucic sastao se sa ministarkom spoljnih poslova Nemacke Analenom Berbok, koja boravi u Beogradu u okviru dvodnevne posete Zapadnom Balkanu. Po zavrsetku sastanka dali su izjave zs medije. FOTO TANJUG/ ZORAN ZESTIC/ bg
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ministarka spoljnih poslova Nemačke Analena Berbok tokom konferencije za medije, Beograd, 11. mart 2022. (Foto: Tanjug/Zoran Žestić)

Možda su Indija, Pakistan i mnoge afričke zemlje koje nisu podržale nedavnu rezoluciju UN o Ukrajini takođe zavedene RT i Sputnjikom? Ekonomist intelidžens junit nedavno priznaje da „dve trećine svetske populacije živi u neutralnim zemljama ili zemljama koje su naklonjene Rusiji u pogledu rata u Ukrajini“. Da li će NATO sada pokušati da izvrši pritisak, sankcioniše i smeni njihove režime? Taj zadatak će biti teži nego poništavanje označenih meta mržnje na Tviteru.

 

Filip Hamond je britanski pisac i akademik koji živi u Beogradu. Gostujući je profesor medija i komunikacija na Univerzitetu London saut benk. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor: Novi Standard

 

Naslovna fotografija: NEIL HALL/EPA-EFE/REX/Shutterstock

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u