Krvavo lice ukrajinske „demokratije“

U Ukrajini je uhapšen vodeći opozicioni političar čiji je jedini greh to što se politički, kroz parlament i izbore, borio protiv pretvaranje Ukrajine u anti-Rusiju

Niz naših medija – nadam se pre nekritički i lakomisleno, preuzimajući produkte zapadnih sredstava masovnog (dez)informisanja, nego uistinu maliciozno (mada i toga sigurno ima dosta) – objavili su kao udarnu vest da je „dolijao Medvedčuk“, odnosno da su „ukrajinske snage zarobile Putinovog kuma“. Iz rečenog proizlazi da se, u najmanju ruku, radi o nekom opakom ruskom zapovedniku na terenu, ili čak o osobi koja rukovodi celokupnom ruskom akcijom u Ukrajini. Međutim, ništa od toga nije tačno!

Viktor Medvedčuk (1954) ugledni je ukrajinski pravnik, uspešni biznismen i vrlo agilni političar. Radi se o građaninu Ukrajine i lideru „Opozicione platforme – Za život“. U pitanju je parlamentarna stranka koja u aktuelnom sazivu parlamenta Ukrajine ima 38 od 450 poslanika, a izražava stavove onog dela populacije te zemlje koji sebe smatra identičnim sa većinskim narodom Ruske Federacije, bez obzira da li se deklariše u ruskom ili izjašnjava u ukrajinskom smislu.

Prema ukrajinskim istraživanjima javnog mnenja, pred početak tekućeg sukoba ljudi koji su rekli da su Rusi i Ukrajinci jedan narod, bilo je, pre svega na istoku i jugu Ukrajine, 28 procenata (bilo ih je oko 50 posto 2014, pre otpočinjanja velikog talasa antiruske propagande u kombinaciji sa zastrašivanjem). Ruske procene su da i dalje oko 35-36 odsto stanovništva Ukrajine sebe doživljava integralnim ili specifičnim delom ruskog nacionalnog korpusa, a njih i znatno više u kućama i van njih uglavnom govori ruski.

Predizborna ispitivanja javnosti 2019. godine, zavisno od toga ko ih je organizovao, pokazivala su da „Opoziciona platforma – Za život“ uživa podršku od 17 do 25 posto ispitanika. No, s obzirom da su se izbori odigrali u senci delovanja raznih struktura tipa bataljona Azov, a po modelu američkih izbornih operacija tipa Gladio, stranka Medvedčuka osvojila je tek oko 8,5 posto mesta u skupštini Ukrajine. Od toga kako ljudi glasaju bitnije je ko broji glasove.

Bez obzira na sve pritiske i izborne prevare, kroz institucije, u medijskoj sferi i na terenu – stranka Medvedčuka je i posle izbora nastavila da deluje kao da su oni i dalje u toku. To se odrazilo na njen rejting. Ni ukrajinski mediji nisu mogli da sakriju da u istočnim, južnim i nekim centralnim delovima njihove zemlje pokret „Za život“ dobija sve više simpatizera, pa i pristalica. I što je najvažnije – svojim hrabrim delovanjem počeo je da razvejava teške oblake straha koji su se posle Majdana nadvili nad (pro)ruskim krajevima i stanovništvom Ukrajine.

Inkvizicione igre

Da se takav proces ne bi nastavio u okolnostima kada se spremao za rat, kijevski režim je pokrenuo novi, znatno snažniji ciklus progona aktivista „Opozicione platforme – Za život“ (u odnosu na period od 2018-2020. kada je delovalo da represija pomalo popušta) kao i svih drugih građana koji se nisu odrekli ruskih korena. Ponovo je počela da se stvara atmosfera otvorenog pogroma svega (pro)ruskog, kakva je postojala 2014-2016.

Deo takve politike bilo je i pokretanje 2021. godine, bez ikakvih ozbiljnih dokaza, procesa za veleizdaju protiv Viktora Medvedčuka. Optužen je da održava veze sa političkim, vojnim i obaveštajnim organima Donjecke Narodne Republike (DNR), odnosno da svojim poslovnim kanalima omogućava izvoz uglja i drugih roba iz te kao i Luganske Narodne Republike (LNR). Ipak, nije sve išlo kako su ukrajinske vlasti zamislile.

Viktor Medvedčuk i Vladimir Putin (Foto: AP)

Lako je sudski i vansudski proganjati „male ljude“ koji su sa stanovišta Kijeva i njegovih zapadnih mentora nepodobni. Kada se radi o uticajnom i poznatom čoveku kakav je Medvedčuk, dok god kriza potpuno ne eskalira, u vezi sa tim postoji niz ograničenja. Da pomenem neke od njih: ozbiljni advokati, pažnja nacionalne i svetske javnosti, delovanje i dalje neslomljenih pripadnika stranke „Za život“. Otuda, njen lider nije lako bio osuđen, ali je, upotrebom raznih solomonskih rešenja, držan u kućnom pritvoru mnogo duže nego što i ukrajinski zakon to dopušta.

Tako je bilo sve do početka oružanog sukoba između snaga Ruske Federacije, DNR i LNR, sa jedne strane, i formacija pod kontrolom ukrajinskog režima, na drugoj strani, krajem februara. Svestan da u novonastalim okolnostima njegov život vredi koliko i onih ljudi koje su ukrajinski jurišnici žive spaljivali u Odesi 2014. godine, uz pomoć svojih preostalih simpatizera u sistemu, Medvedčuk je pobegao iz kućnog pritvora i započeo skrivanje na tajnim lokacijama u Kijevu. O tome da je doneo ispravnu odluku govori i činjenica da je u isto vreme njegova stranka zabranjena a njeni pripadnici podvrgnuti sveobuhvatnoj represiji.

Identitetska nepodobnost

Što se Medvedčuka tiče, ukrajinske i sa njima povezane zapadne službe, kako tvrde upućeni u ceo slučaj, locirale su ga još pre dve nedelje te su oko njega uspostavile čelični obruč. Međutim, za hapšenje su čekale pogodan trenutak. On je, kako su donosioci ključnih odluka u Kijevu procenili, nastupio onda kada je bilo jasno da se približio pad poslednjih delova Mariuopolja pod kontrolom ukrajinskih snaga, odnosno njihova masovna predaja.

Zašto je sudbina Medvedčuka povezana sa padom Mariuopolja? Odgovor nam je lično dao predsednik Ukrajine. U svom video obraćanju od 12. aprila, Zelenski je ruskim vlastima ponudio razmenu čoveka koji je nesumnjivo noseći stub (pro)ruskog pokreta u Ukrajini i lično je u bliskim odnosima sa Vladimirom Putinom, za veliki (u narednim danima sve veći) broj ukrajinskih ratnih zarobljenika.

Ukratko, ukrajinska strana nudi da razmeni jednog svog građanina (a možda i više njih) za druge državljane te zemlje. Kriterijum je nacionalni i politički. Oni koji se i dalje drže svojih ruskih korena, očito se od strane Kijeva doživljavaju kao tuđe, strano telo. Nije bitno što je sa pravnog stanovišta bilo kakva njihova krivica nedokazana. Očito u Ukrajini, kao i na našim prostorima u Crnoj Gori, uz blagoslov Zapada postoji i tzv. identitetska krivica. Ko po tom osnovu nije podoban, iz ugla propovednika tzv. zapadne demokratije i njihovih lokalnih izvršioca, u tim državama nema šta da traži.

Dok su okolnosti polunormalne, to se ispoljava manje agresivno, ali kada dođe do burnih vremena, onda se sve ogoli. Tako je za početak Medvedčuk – što će verovatno uskoro postati masovna pojava – uhvaćen kao divlja zver i ponuđen Rusima kao otkupnina za one Ukrajince koje Kijev i Vašington smatraju pravovernim pošto su spremni da slede politiku koja je nametnuta njihovoj zemlji, a koja ima za cilj stvaranje od dela istorijskog ruskog prostora anti-Rusije, koja bi bila ključni lokalni neprijatelj savremene Rusije.

Da li je na redu Srbija?

Ukrajinska anti-Rusija, navodno, treba da počiva na demokratskim tzv. evropskim vrednostima. I kao takva namera je da bude protivteža autoritarnoj Moskvi. Ali po svemu onom što se čini sa građanima Ukrajine koji nisu zadovoljili kriterijume evroatlantske moralno-političke podobnosti, slikovito vidimo da nije tako. U Ukrajini je uspostavljen postmoderno totalitarni režim, kome se dopušta da radi sve što doprinosi borbi protiv Rusije, Rusa i ruske ideje!

Neosuđeni građanin Ukrajine Medvedčuk – protivno svakom zakonu – ovih dana je ponuđen za razmenu drugoj državi. Denis Kirejev (1977-2022) – član ukrajinskog pregovaračkog tima za koga je procenjeno da je imao tajni telefonski razgovor (preko jednog od brojnih programa koje danas svi koriste) sa nekim sa ruske strane – od pripadnika ukrajinskih službi početkom marta je usmrćen ispaljivanjem metka u potiljak. A ko zna šta je sve učinjeno od 2014. do danas hiljadama građana Ukrajine koji su mnogo manje poznati a takođe nisu identitetsko-politički podobni.

Ukrajinski neonacisti patroliraju oko Doma sindikata u Odesi dok unutra gore desetine Rusa i proruski nastrojenih Ukrajinaca, 2. maj 2014. 

To je upečatljivo lice onoga što na Zapadu zovu mladom ali perspektivnom „ukrajinskom demokratijom“. Naš narod se sa nizom sličnih pojava suočava već decenijama, od Hrvatske, preko Bosne i Hercegovine do okupirane južne srpske pokrajine. Ponešto od toga prodrlo je i u samu Srbiju, od sistemske do tzv. nezavisne medijske sfere. A samo možemo da zamislimo šta bi se dešavalo u regionu i kod nas sa svim onim što je istinski srpsko, ako bi Beograd kapitulirao i, formalno se okrenuvši od Rusije, stavio tačku na iovako neretko sterilnu politiku borbe za očuvanje nacionalnih interesa u zemljama regiona. Možda bi onda i Srbe koji ne žele da budu anti-Srbi, počeli da razmenjuju za ukrajinske zarobljenike iz Mariuopolja.

 

Dragomir Anđelković je istoričar i politički analitičar. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard

 

Foto: Društvene mreže

 

BONUS VIDEO

Svet
Pratite nas na YouTube-u