Truli kompromis ili rat do pobede?

Bez svrgavanja vlasti u Kijevu, suštinske denacifikacije i političko-geografske rekompozicije Ukrajine, ruska vojna akcija mogla bi se opisati uzrečicom o „klanju vola za kilo mesa“

Kada mi je krajem novembra pretprošle godine, na sajtu Novog Standarda, objavljen prvi deo teksta (OVDE) – Slučaj Arcaha i odbrana Republike Srpske – u kojem je, između ostalog, bilo vrlo kritičkih opaski na ponašanje i postupke rukovodstva Ruske Federacije (Vladimira Putina) naspram sudbine Nagorno Karabaha, i sveukupno jermenskog naroda, tokom 44-dnevnog jermensko-azerbejdžanskog rata na Kavkazu, iz mog okruženja, kojeg uglavnom čine rusofili (u koje i sebe ubrajam) stizale su različite reakcije. Jedni su pokušavali da me ubede da je u pitanju ,,obuhvatnija Putinova igra“ koju ja, eto, nisam razumeo (recimo, jedan kolega mi je spomenuo privlačenje Azerbejdžana u ODKB i Evroazijusku ekonomsku uniju – do čega, naravno, nije došlo). Naravno, neizbežno je bilo referisanje na neodgovornog Pašinjana i pogrešnu jermensku politiku (što jeste tačno, ali samo delimično). Drugi nisu hteli direktno da polemišu  već su u razgovorima sa svojim sagovornicima, koje su mi potonji docnije prepričali, iznenađeno konstatovali kako je Nebojša ,,opleo“ po Rusima. Treći su pak, što pozivom, što porukama, izražavali saglasnost sa onim što sam tada napisao.

Sada je situacija višestruko dramatičnija. U Ukrajini besni rat, politički i vojni ishodi su neizvesni, na kocki je, dugoročno posmatrano, i sudbina same Rusije (njen opstanak u sadašnjem formatu i međunarodnom statusu). Dešavanja na frontu i oko njega proteklih nedelja, samo su me ubedili u ispravnost moje tadašnje kritike, štaviše, imam utisak da sam bio suviše blag.

Dan odluke

Tog jutra 24. februara, poslušao sam u celini Putinovo obraćanje ruskoj javnosti. Ostali su mi u sećanju neke od glavnih poruka. Demilitarizacija i denacifikacija Ukrajine. Nikada više Ukrajina kao anti-Rusija. Specijalna vojna operacija – pitanje života i smrti za Rusiju. I tome slično. Krupne reči, teške reči. Činilo se, Rubikon je pređen. Mislio sam, okončan je period apsolutnog prioriteta polovičnih rešenja, neprincipijalnih pogodbi, privatno-poslovnih interesa i sporazuma iza kulisa. Međutim…

Ako se Ukrajina zaista pripremala da izvede ,,donbasku oluju“, odnosno da početkom marta u roku od nekoliko dana silom povrati pod svoju kontrolu teritorije Luganska i Donjecka (za šta postoji već hrpa dokaza i indicija), Putinova odluka je strategijski posmatrano bila sasvim ispravna. Posle dokaza o mreži američkih bio-laboratorija u Ukrajini, njenog sve obimnijeg naoružavanja (sa opcijom ponovnog sticanja atomskog oružja) opravdanost ovog rešenja je još utemeljenija. Ukoliko je rat neizbežan, uvek je bolje da se deluje preventivno, ma kolika bila diplomatska ili politička šteta. Valja se u tom smislu prisetiti odustajanja Srbije, pod pritiskom ,,saveznika“, da 1915. godine preventivno napadne Bugarsku, i za neko vreme je liši sposobnosti da sprovede bilo kakvu ofanzivnu akciju. Koliko je srpski narod ta ,,prinudna pasivnost“ docnije koštala izgubljenih života, stradanja  i patnji, u golgoti preko Albanije, opšte je poznato.

S druge strane, kako zapažao moj omiljeni autor general Andre Bofr u knjizi Strategija akcije (Stratégie de l՚action), treba po svaku cenu izbegavati situaciju u kojoj je rat jedina preostala opcija za neku državu. Međutim, kada je reč o Ukrajini, Putin je svojom neuspešnom politikom tokom dve decenije (dve ,,obojene“ revolucije, politički i finansijski flert sa ukrajinskim oligarsima, podrška korumpiranim i nesposobnim političarima poput Janukoviča, nedostatak bilo kakve političke, kulturne i informativne strategije da se parira radikalizaciji i nacifikaciji ukrajinskog društva), Rusiju doveo u situaciju da samo radikalna rešenja dolaze u obzir, dakle rat, koji je ovog puta maskiran terminom specijalna vojna operacija, koja je, danas nema nikave sumnje, zamišljena da protekne brzo, lako i relativno bezbolno.

Realizacija plana

Pretpostavka je – u nedostatku bilo kakvih pouzdanih izvora (dokumenata, planova) – da je isključivo vojna etapa cele operacije zamišljena da protekne za otprilike 8-12 dana, dakle za onoliko vremena koliko u načelu traje napadna operacija strategijskog nivoa. U ovom slučaju, bili smo svedoci tri strategijska (operativno-strategijska) pravca napada – kijevsko-černigovskog, sumsko-harkovskog i krimskog. Na četvrtom vojištu – donjecko-luganskom – snage dve republike – DNR i LNR potpomognute ruskom avijacijom i artiljerijom, trebale su da maksimalno vežu uz sebe najjaču grupaciju ukrajinskih oružanih snaga, koja je, prema ruskim podacima, brojala oko 60 hiljada ljudi (iako se čini da je ova brojka bila veća).

Vojnici Donjecke narodne republike na tenku, mart 2022.(Foto: TheMoscowTimes)

Za prvih tri-četiri dana, koliko u načelu traju napadne operacije operativnog nivoa, planirano je da se okruže Kijev, Harkov (poželjno i zauzme), i Dnjepropetrovsk. Ukrajinsko rukovodstvo bi se navodno uplašilo, generalštab dezorijentisao, sistem odbrane počeo da puca, dok bi lokalni oligarsi u prethodnom dogovoru sa Rusima počeli da proglašavaju novu vlast na oslobođenim teritorijama (prema verziji ruskog jutjubera Jurija Padaljoke). Sledeća 3-4 dana, opsade dva najveća ukrajinska grada bi se učvrstile, snage sa kijevsko-černigovskog pravca bi se spuštale niz Dnjepar, a prethodnice sa harkovsko-sumskog i krimskog pravca već bi ostvarile prvi kontakt, pošto je krimska grupacija opkolila/blokirala Zaporožje i Dnjepropetrovsk (sada Dnjepar).

Shock and Awe

I konačno, u poslednja 3-4 dana, snage sa harkovsko-sumskog i krimskog pravca bi se čvrsto spojile, recimo negde oko Pavlograda i time stavile u potpuno okruženje ukrajinsku grupaciju u Donbasu, čime bi se ukrajinske oružane snage u celini, u istočnoj Ukrajini, dovele u tešku, skoro bezizlaznu poziciju koja bi proizvela kapitulaciju. Potom bi, tokom takođe jedne do dve sedmice, u prvi plan stupio političko-vojni aspekt ruskog angažovanja – ponegde bi se još vodile borbe ograničenih razmera sa ukrajinskim radikalima, dok bi akcenat bio stavljen na podizanje i stabilizaciju novih vlasti uz postepeno povlačenje ruskih trupa. Tekuće rukovodstvo Ukrajine, a i Zapad, bili bi dovedeni pred svršen čin, Zelenski bi morao da napusti zemlju, Putin bi primao čestitke za senzacionalan uspeh. Ali, ne lezi vraže.

Trebalo je to da bude ruska verzija Shock and Awe koncepcije, koju su američki stručnjaci razrađivali tokom polovine 1990-tih godina. Umesto toga, ova zamisao se ispostavila kao težak promašaj u planiranju zbog pogrešnih postavki ruskih obaveštajnih struktura. Još pre 24. februara, različiti glasovi u samoj Rusiji (izdvojio bih Igora Strelkova i pukovnika Mihaila Hadarjonoka, inače osoba sa sasvim različitim svetonazorima) su upozoravali da je u Ukrajini nemoguć blickrig sa ograničenim kontingentom trupa. Uzalud. Jedno je sigurno – u budućnosti, kakav god bio ishod rata – niko se neće otimati za autorstvo nad ovim planom.

Apsurdno je sprovoditi specijalnu vojnu operaciju sa svim njenim ograničenjima (u pogledu angažovanja ljudstva, upotrebe vrlo razornog oružja, dozvoljenog/podnošljivog broja civilnih žrtava i materijalnih razaranja) protiv velike evropske države sa četrdesetak miliona stanovnika, i oružanim snagama koje po nekoliko parametara spadaju među tri najjače u Evropi, a sveukupno posmatrano, sigurno u pet najjačih na Starom kontinentu. Recimo, samo kada je u pitanju broj tenkova, prema publikaciji Military Balance 2022, ukrajinska KoV je imala 858 tenkova (main battle tank) u operativnoj upotrebi (ne računajući preko hiljadu komada po skladištima), dakle više tenkova nego što imaju OS Francuske, Nemačke i Velike Britanije zajedno (222+284+227)! Takva (specijalna) operacija može dakle da se vodi protiv ISIS-a, neke manje ili veće afričke ili azijske države, odmetničkih grupa po Sahari, ali svakako ne protiv Ukrajine. Pogotovo ne protiv Ukrajine iza koje stoje SAD i NATO sa 24/7 obaveštajnom podrškom preko svojih satelita, radara i prisluškivača, savetnicima koji sigurno učestvuju u planiranju ukrajinskih operacija, sada već ogromnim isporukama prenosnih protivvazdušnih i protivoklopnih sredstava, i hiljadama tona različite druge vojne opreme.

Uvažaemыe partnerы

Kako je propala ideja ,,brze pobede“, a ukrajinske snage počele da pružaju sve jači otpor, koji je obećavao mnogo ,,suza, znoja i krvi“, u Kremlju su brže-bolje prešli na plan B. U pitanju je koncept ,,trulog kompromisa“, odnosno pogodbe u stilu ,,daj šta daš“ ili ,,daj barem nešto“ za kojim ruska strana traga već od početka marta. Ovaj koncept podrazumeva da sadašnja vlast u Kijevu ostane, i da se ona, uz pomoć ,,argumenata sa terena“ (ne može se osporiti činjenica da su ruske snage postigle neke lepe uspehe taktičkog, pa čak i operativnog nivoa), privoli da potpiše sporazum koji bi uvažio minimum ruskih zahteva (Krim, DNR, LNR, neutralnost), čije bi ispunjenje makar delimično opravdalo pokretanje vojne akcije u ruskom javnom mnenju. S druge strane, potpis Zelenskog na takav sporazum lišio bi Zapad daljih razloga/argumenata za sankcije i blokadu Rusije, njenoj akciji bi dao naknadni legitimitet, i sve bi opet bilo, nadaju se mnogi u Kremlju kao nekad… Oligarsi bi ponovo uživali u svojim posedima na Zapadu, deca visokih funkcionera živela i školovala se tamo, i svi bi ponovo postali, što bi rekao ruski ministar spoljnih poslova – uvažaemыe partnerы! No, u pitanju je još veća zabluda od one o brzoj i lakoj pobedi, koja može da kolosalno košta Rusiju u budućnosti.

Pre svega, Zapad će učiniti sve kako bi privoleo/primorao Kijev da se bori sa Rusijom do zadnje kapi krvi, što znači odbacivanje takvog sporazuma i rat do, u viziji zapadnih sila, potpunog poraza i poniženja Rusije (vraćanje Krima i DNR/LNR-a). Uostalom, to je skoro nagovestio i visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borelj, izjavivši da će ,,ovaj rat biti dobijen na bojnom polju“ (naravno u korist Ukrajine, prim. N.V) Drugo, takav sporazum bi obesmislio ideju denacifikacije Ukrajine koja je bila jedan od glavnih, i pokazaće se, tokom rata, opravdanih motiva pokretanja akcije. Bilo je vrhunsko iznenađenje to što je Rusija, svega nekoliko dana posle započinjanja operacije požurila da pregovara sa predstavnicima tog istog (neo)nacističkog režima kojeg treba denacifikovati. Time je samo posejana konfuzija u vlastitim redovima, dok je suprotnoj strani data ,,propagandna municija“ da osporava pobude ruske akcije. Sveobuhvatna i suštinska denacifikacija podrazumevala bi da stotine hiljada Ukrajinaca nakon rata (viših činovnika, novinara, prosvetnih i kulturnih radnika, pripadnika policije, vojske, tužilaštva i sudstva), prođu kroz postupak istrage pred komisijama koje bi vršile selekciju na podobne i nepodobne za vršenje javnih funkcija i nastavak rada u predratnim zanimanjima. A takav poduhvat zahteva neposredno prisustvo ruskih trupa na teritoriji Ukrajine i nove strukture civilne vlasti. Međutim, 9. marta, portparolka ruskog MSP-a Marija Zaharova je izjavila, kako ,,ciljevi Rusije ne uključuju ni okupaciju Ukrajine, ni uništenje njene države, niti svrgavanje aktuelne vlasti“.

Predsednik Donjecke Narodne Republike (DNR) Denis Pušilin, predsednik Luganske Narodne Republike (LNR) Leonid Pasečnik i predsednik Rusije Vladimir Putin tokom potpisivanja dokumenata o priznanju donbaskih republika u Kremlju, Moskva, 21. februar 2022. (Foto: kremlin.ru)
Predsednik Donjecke Narodne Republike (DNR) Denis Pušilin, predsednik Luganske Narodne Republike (LNR) Leonid Pasečnik i predsednik Rusije Vladimir Putin tokom potpisivanja dokumenata o priznanju donbaskih republika u Kremlju, Moskva, 21. februar 2022. (Foto: kremlin.ru)

Time se posredno priznalo, da bi Rusija bila zadovoljna sa ,,trulim kompromisom“ – tzv. vojnom neutralnošću, priznanjem da je Krim njen deo i ,,nekakvim“ statusom za DNR/LNR. Međutim, bez svrgavanja vlasti u Kijevu, suštinske denacifikacije, i političko-geografske rekompozicije Ukrajine, celokupna ruska vojna akcija mogla bi da se opiše narodnom uzrečicom o ,,klanju vola za kilo mesa“.  Čak i kada bi Kijev pristao na takve uslove (što je malo verovatno), dugoročno posmatrano, geopolitičke i socijalne posledice po ruske interese bile bi katastrofalne. Definitivno bi se učvrstio i konsolidovao ukrajinski identitet, koji se iskalio u ,,vatri i krvi“ (dakle imao bi jak sakralni momenat), po svom sadržaju do paroksizma antiruski; Rusija bi uz svoj bok dobila četrdesetak miliona ,,novih Poljaka“ koji bi čekali prvu priliku da odbace svoju neutralnost i revanširaju se Moskvi; narativ o jednom slovenskom narodu (Rusi, Malorusi i Belorusi) bio bi pokopan, i pitanje je da li bi ikada mogao da se revitalizuje. U Belorusiji bi ojačali i osvežili ,,emancipatorski“ pokreti, koji takođe počivaju na netrpeljivosti spram Rusije. U samoj Rusiji, usled pokazane nemoći, mogli bi da se probude regionalni separatizmi.

Ipak, u Kremlju, čini se, i dalje su snažno prisutni sitni privatni i krupni poslovni interesi, kojima bi odgovoralo da se dođe do ma kakvog rešenja, makar i na štetu dugoročnih i strateških interesa ruske države. Dok se u ,,običnom“ narodu, sudeći po raspoloženju na društvenim mrežama, ideja tzv. kompromisa sve više poistovećuje sa izdajom, u vrhu ruske vlasti uporno se insistira na pregovorima sa polovičnim rešenjem, u čemu posebno prednjači ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov. U taboru ,,trulog kompromisa“ svoje mesto ima i sekretar za medije ruskog predsednika Dmitrij Peskov koji je svojim dosadašnjim istupima naneo teške štete ruskoj strani na psihološko-propagandnom planu. Takođe, blizu skandala su bili istupi ruskog pregovarača Vladimira Medinskog nakon sastanka sa delegacijom Ukrajine u Istanbulu. Neki istaknuti ruski (pseudo)liberali su već otišli u inostranstvo, poput Anatolija Čubajsa, međutim, za ruske nacionalne interese su daleko opasniji oni visoki funkcioneri koji su ostali, koji (ne)voljno glume podršku ruskoj akciji u Ukrajini, a u međuvremenu je sabotiraju gde mogu i kad stignu (tzv. šesta kolona koju je davno opisao Aleksandar Dugin).

Kako dalje?

Treba, pre svega, reći istinu ruskoj javnosti – koju ona već zna – ali treba da je čuje sa vrha. To što se danas odvija u Ukrajina nije nikakva specijalna vojna operacija, već rat. Bilo bi dobro da dobije i nekakav naziv – recimo, Drugi otadžbinski rat. Ako je Ukrajina, skoro pa u totalnom ratu protiv Moskve, da bi se savladala, i Rusija mora da pređe na sličan modus delovanja i ponašanja. U tom smislu, rusko društvo treba da se prestrojava u hodu u svakom pogledu – političkom, privrednom, psihološkom i informativnom. I treba jasno definisati vojni i politički cilj – pobeda do kraja, dakle stvarna demilitarizacija i denacifikacija, uz potpuno rekomponovanje današnje Ukrajine. Spomenuto prestrojavanje, podrazumeva, svakako, i značajne kadrovske promene, po vertikali, od vrha do najnižih položaja, dužnosti i rangova.

U skladu sa ovom promenom, trebalo bi maksimalno mobilisati ljudske resurse u bezbednosnim strukturama uz poziv svim dobrovoljcima sa ratnim iskustvom da uzmu učešće u sukobu. Ukrajina je velika zemlja, i ogroman prostor mora se kontrolisati neposredno i sa zemlje, a ne samo iz vazduha, uz pomoć najnovije tehnike. A to nije moguće bez dovoljno ljudstva. Pored toga, na mestu Ukrajinaca, pokušao bih da u najvećoj mogućoj meri izvodim borbena dejstva na dugoj ukrajinsko-ruskoj granici, čak i na teritoriji RF i na taj način što više ruskog profesionalnog sastava i tehnike odvlačim sa glavnih pravaca nastupanja. U tom smislu, dobrovoljci i rezervisti mogu biti krajnje neophodni kako bi se kvalitetno zaštitila pogranična zona. Dakle, kraće rečeno, nužna je delimična i profilisana mobilizacija.

Na zauzetim teritorijama, treba uspostaviti nove organe vlasti, i staviti jasno do znanja lokalnom stanovništvu da ruske trupe/civilne strukture nameravaju da tu ostanu. Treba sprovoditi kadrovske promene u svakom selu, manjem ili većem gradu. Istaknute (neo)naciste i šoviniste treba otpustiti iz države službe, suditi im, izolovati ih i diskreditovati. Sa civilnim vlastima koje ne odbijaju saradnju, ruskim trupama na terenu biće neuporedivo lakše.

Pripadnici neonacističkog puka Azov i Nacionalne garde Ukrajine, Mariupolj, 15. jun 2019. (Foto: Evgeniya Maksymova/AFP)

U vojnom smislu, dok nije kasno, ključna je izolacija vojišta, odnosno prostora istočne Ukrajine. Da bi Rusija dobila ovaj rat, mora izvršiti izolaciju vojišta (trenutno je to istočna i južna Ukrajina), odnosno, mora da uništi sve mostove preko Dnjepra, izuzev onih koje sama kontroliše, na jugu. Od Nove Kahovke do Kijeva (uključujući i Kijev) ima oko 15 takvih mostova. Njihovim onesposobljavanjem, Ukrajina bi bila lišena mogućnosti da kopnenim putem prebacuje ozbiljnije količine opreme i znatnije ljudstvo na istok zemlje (u situaciji ruske prevlasti u vazduhu, polaganje pontonskih mostova nije dugoročno održivo rešenje).

Ovako izvršena izolacija vojišta lišila bi ruske trupe nepotrebnih gubitaka i naprezanja, dok bi ukrajinske trupe posle kraćeg perioda nužno kolabirale usled izostanka popunjavanja u ljudstvu i materijalno-tehničkim sredstvima. Činjenica da ruske OS nisu to već učinile predstavlja propust strategijskog nivoa i teško objašnjivu grešku (izuzev ako to nije naredba sa državnog vrha). Razaranje/onesposobljavanje saobraćajne infrastrukture na krajnjem zapadu Ukrajine, u oblastima koje se naslanjaju na zemlje NATO-a i Moldaviju (Pridnjestrovlje), posebno mostova, vijadukta, tunela i komunikacijskih čvorova, takođe bi proizvelo efekte na strategijskom nivou. Pomorska blokada Odese, i uopšte obale koju još kontrolišu ukrajinske snage, u tom smislu ima jednaku važnost.

Odrešiti ruke vojsci

Ruska komanda morala bi da se pripremi na nove izazove na taktičkom nivou, koji će sigurno da uslede sa dostavom Ukrajini do sada odsutnih zapadnih tipova oružja, poput američkog drona-samoubice Switchblade 300/600, koji može da onesposobljava borbena vozila pešadije ili avione na pisti (u lakšoj verziji) ili čak tenkove (u težoj verziji), ili poput britanskog prenosnog protivvazdušnog sistema Starstreak, koji bez obzira na ograničen domet (do 5000 metara u visinu), može da bude posebno opasan za ruske helikoptere. Nije slučajno što Zapad dostavlja upravo ove obrasce vojne tehnike jer je sa protokom vremena sve uočljivija ruska premoć kada je reč o oklopno-mehanizovanim sastavima, i ratnom vazduhoplovstvu, i stoga nju treba, prema zapadnim planerima, relativizovati ili čak sasvim poništiti. Ukraijinska vojska već pruža svoj maksimum na bojnom polju, ali ovakvi, relativno jednostavni a efikasni sistemi, mogu da ruskim trupama prirede dodatno vrlo neugodno iznenađenje.

Uz prethodno jasno postavljene ciljeve, ruskom vojnom vrhu treba dati odrešene ruke da sam formuliše strategiju, i što je posebno važno, ne obavezivati ga da realizuje postavljene zadatke s obzirom na određene datume, poput 9. maja. Vođenje borbi i bojeva, i izvođenje operacija treba da ima vlastitu dinamiku, koja je saobrazna sa odnosom suprotstavljenih snaga i sredstava i prostorno-vremenskim faktorima, a ne sa pojedinim datumima i praznicima, ma kakav oni imali značaj. Povlačenje ruskih trupa sa kijevsko-černigovskog pravca svedoči da se u političkom i vojnom vrhu sve više uvažava vojna celishodnost, i šteta je što taj korak nije i ranije učinjen, bez obzira što na psihološko-propagadnom planu, pre svega, to povlačenje svakako predstavlja značajan poen za kijevski režim.

Boris Johnson meets President Zelensky during a clandestine visit to Kyiv yesterday where he said Ukraine had shown the “courage of a lion”. The prime minister promised more weapons and economic support, adding: “We’re in it for the long run.” UKRAINIAN PRESIDENTIAL PRESS SERVICE/REUTERS
Britanski premijer Boris Džonson i predsednik Ukrajine Vladimir Zelenski u Kijevu, april 2022. (Foto: Rojters)

Sve su oči uprte u Rusiju i njene oružane snage. Njeni neprijatelji – zemlje Zapada – pažljivo sagledavaju sve aspekte tekućeg rata, a njihovi mediji već su prepuni omalovažavajućih komentara i analiza na račun ruskih oružanih snaga. Sve što se dešava pomno prati i Kina. Svi (velike i male, moćne i slabe države) opserviraju rusku (ne)moć. Ako Rusija ne može da pacifikuje Ukrajinu, ako ne može da adekvatno projektuje svoju vojnu snagu ni do Harkova, postavlja se opravdano pitanje – šta onda ona može? I još značajnije pitanje – kakva je ona uopšte sila?

Dr Nebojša Vuković je saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu. Ekskluzivno za Novi Standard (Stavovi koji su izrečeni u tekstu predstavljaju autorovo lično mišljenje, a ne poziciju institucije u kojoj je zaposlen.)

 

Izvor Novi Standard

 

Foto: AFP via Getty Images

 

BONUS VIDEO:

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u