Protiv čamotinje i defetizma – film „Opkoljeni“

Film „Opkoljeni” nije bez mana, ali reč je o entuzijastičnom i optimističnom ostvarenju koje bitno doprinosi pluralnosti našeg društva i prevazilaženju čamotinje i defetizma

Kada smo svojevremeno na prijemnom na Fakultetu dramskih umetnosti poveli priču o vesterima iz sedamdesetih koji do izvesne mere ako ne predstavljaju rehabilitaciju južnjačkog narativa o građanskom ratu u SAD, onda svakako dopuštaju da se vidi i perspektiva poražene strane, Nebojša Pajkić me je pitao da li mislim da bi to trebalo da se dogodi i u srpskom filmu, povodom (re)interpretacije unutarsrpskih sukoba u Drugom svetskom ratu. Mlad i nadobudan, tih devedestih sam Pajkiću, koji je nosio akten tašnu sa napadno istaknutim monarhističkim grbom, odgovorio kako ne bih voleo da jedna propaganda zameni drugu.

Sistemski karakter

To do izvesne mere mislim i danas, ali ovde bi pre trebalo da bude reči o tome da određen narativ, nesporno ideološki konstruisan i motivisan ne bi trebalo da ima apsolutnu dominaciju uprkos promenama ideoloških okolnosti, i da bi trebalo da bude logično da nova saznanja, istoriografska i srodna istraživanja, kao i bitno promenjeni odnosi snaga i pluralnost mišljenja i stavova, pa i političkih i ideoloških izbora, dobiju pravo građanstva i u okviru igranih – filmskih i televizijskih – formi.

I pored buđenja nacionalizma osemdesetih i delimične društvene, ali i institucionalne rehabilitacije i legitimizacije ravnogorskog pokreta i njegovog nasleđa, bilo kakav pokušaj implementacije drugačije perspektive u odnosu na ulogu Jugoslovenske vojske u otadžbini do sada je bio onemogućavan ili dočekivan na nož. Čak i relativno benigna reinterpretacija teme, u inače slabo realizovanoj seriji „Ravna Gora“, shvatana je kao neprihvatljiv revizionizam. Neki filmovi i serije, poput onih koje je režirao Miloš Radivojević („Kako su me ukrali Nemci“ i „Žmurke“), kritički nastrojeni prema partizanskom pokretu i komunistitičkoj ideologiji, ništa pozitivniji odnos nemaju ni prema ravnogorcima i svakako ne doprinose otvaranju ovakve perspektive. Nije sporno da je takvo opredeljenje legitimno, kao i ono u potpunosti pozitivno nastrojeno prema narativima u prilog NOB-a, ali s obzirom na relevantnost i zastupljenost ravnogorskog narativa (ili ravnogorskih narativa, jer ih ima u više varijacija) u srpskom društvu, odsustvo njegove filmske reprezentacije nipošto se ne može objasniti kao slučajnost već svakako ima sistematski karakter, ako ne otvorene sistematske represije, onda nedostatka sistemske podrške, bez koje je teško realizovati iole ozbiljniji filmski ili televizijski projekat.

Sam protiv svih

Miloslav Samardžić je podvižnik ravnogorske ideje, koji je upornim i relativno samostalnim radom, pre svega kroz časopis „Pogledi“, znatno doprineo njenom promovisanju u našem društvu. Od mnogih, pa među njima i onih naklonjenih „ravnogorskoj strani rata“, kritikovan i osporavan, Samardžić je primerom pokazao da upornost, hrabrost i trud jednog čoveka mogu da daju rezultate i u društvu izražene kontrole kakvo je naše. Proširivši svoje delovanje i na proizvodnju audio-vizuelnih sadržaja, Samardžić je, kako Dimitrije Vojnov ne bez izvesne ironije primećuje, napravio srpsku verziju američke desničarske mreže Daily Wire, koja između ostalog proizvodi i ne preterano skupe i zahtevne igrane sadržaje, koji imaju svoju publiku i pomažu promociji i implementaciji izvesnih ideja i narativa u američkom društvu.

Ipak, za razliku od Amerikanaca, Samardžić nije mogao da računa na podršku renomiranijih ljudi iz struke, koji očito veruju da bi bili negativno obeleženi saradnjom na ovakvim projektima, dok o podršci državnog budžeta nije mogao ni da sanja, pa je sam pristupio scenariju i režiji svojih filmova, najpre dokumentarnih, koji su u zanatskom smislu vidno napredovali tokom vremena, da bi se najzad odvažio i na u svakom pogledu rizičan poduhvat proizvodnje igranog filma.

„Tvrda hrana“

„Opkoljeni“, prema njegovom scenariju i u njegovoj režiji, najavljivan je kao „prvi četnički film“ kod nas, i on to u neku ruku i jeste. U njemu se kao neupitan postavlja oslobodilački i antinacistički karakter Jugoslovenske vojske u otadžbini, insistira se na masovnoj podršci naroda njihovoj borbi protiv okupatora, reprezentovanoj u seoskoj koliko i gradskoj sredini, uspostavlja kontinuitet sa otporom u Prvom svetskom ratu i naglašava njihova pozicija legitimne vojne formacije kao u osnovi vojske Kraljevine Jugoslavije u novim okolnostima. Dok se partizanski pokret u filmu uopšte ne pominje, naglašava se distinkcija ravnogorskog pokreta u odnosu na nesporni kolaboracionizam nedićavaca i ljotićevaca. Autor se pri tome opredeljuje za priču o verovatno najkontroverznijem četničkom komandantu – Nikoli Kalabiću, koji je „tvrda hrana“ i u mnogim pročetnički nastrojenim krugovima.

Zoran Rankić kao Nikola Kalabić u seriji „Poslednji čin” (Foto: Snimak ekrana/Kurir)

S jedne strane, ovim Samardžić kao da želi da poništi i prevrednuje sećanje na lik Nikole Kalabića koji je Zoran Rankić odigrao u televijskoj seriji „Poslednji čin“, a koji je iako predstavljen kao koleboracionista, zločinac i izdajnik Draže Mihailovića, svojom ubedljivošću ostao najmagnetičniji lik četnika u našem igranom programu. S druge strane, Samardžiću je kao istoričaru i aktivisti očito stalo do rehabilitacije ovog komandanta, što bi moglo da vodi i ka prevazilaženju razlika, sukoba i nesporazuma kod današnjih zastupnika ravnogorske ideje, i da ponudi drugačiju verziju Kalabićevog lika i dela, što bi u našem vremenu moglo da vodi znatno povoljnijem sudu o ravnogorskom pokretu u celini.

Mala priča

Samardžić pravilno odlučuje da „prvi četnički film“, ne samo zbog manjka budžeta i proizvodnih kapaciteta, veže sa „malu priču“, u čijem centru nisu epski događaji masovnih razmera ili kontroverzne međusobice, niti direktna konfrontacija sa narativom dominantnim u SFRJ, nego priča o maloj grupi u opasnosti i izgradnji likova sa kojima možemo da se identifikujemo čak i bez obzira na naše ideološke i druge pretpostavke.

U centru filma su Kalabić i tri njegova saborca, koji su gonjeni i najzad opkoljeni od znatno brojnijeg neprijatelja u vidu jedinice koja pripada esesovskoj diviziji „Princ Eugen“. Pored njih četvorice, u filmu pratimo i nemačke vojnike, pretežno oficire, koji zapremaju ozbiljan prostor u narativu, četnike koji im hitaju u pomoć, ali i članove Kalabićeve porodice, dok u flešbekovima imamo uvid i u privatne živote nekih od opkoljenih boraca.

Ono što je odmah primetno je veliki trud i entuzijazam uložen u film, što stvara lep, u našim uslovima redak, utisak da ovde niko nije otaljavao svoj posao, nego da je iza svega stajala motivisana i entuzijastična ekipa, koju je radovalo to što radi. Uložen je trud u što je moguće precizniju rekonstrukciju vremena i prostora i vidljiva je težnja da se kroz fotografiju, montažu i muziku što više prevladaju produkciona i zanatska ograničenja i film približi široj publici, odnosno da izađe iz zabrana rezervisanog samo za one pre svega ideološki ili lično zainteresovane za temu ili način njene interpretacije.

Širi kontekst

Scene borbe i ponašanja ljudi u ratnim okolnostima deluju začuđujuće autentično za naše uslove, film na momente dostiže zadovoljavajući kinestetičku dinamiku koja vas uvlači u autentičan filmski doživljaj, a najbolji deo filma, koji delimično prevladava njegove ne tako male mane, je gluma, uglavnom neprofesionalnih glumaca, što je nažalost u domaćem filmu postala norma za uspeh glumačkog skora.

Ovi ljudi zaista ne deluju kao punjene ćurke, koji simuliraju ono što bi trebalo da glume, nego se ponašaju zrelo, ne ističići sebe i uz utisak da zaista razumeju život i okolnosti zadate narativom, što je sve u našoj filmskoj glumi zabrinjavajuće retko. Glumci uglavnom srećno odabranih fizionimija glume poletno i živo, tako da možemo da saosećamo sa njima. Niko od likova, uključujući i Nemce, nije predstavljen kao karikatura ili podčovek, što je u našem filmu gotovo eksces, i zato ovaj film ima jednu dozu ljudskosti i optimizma.

Postoji težnja fokusiranja na likove i efekat dramske i značenjske zgusnutosti, ali i postavljanje šireg konteksta, koji uključuje privatne živote likova, svakodnevni život u pozadini, pozivanje na događaje i likove iz prošlosti (mahom iz prethodnog svetskog rata) ili radijske vesti, uz variranje perspektiva opkoljenih četnika, boraca koji im idu u pomoć, nemačkih progonitelja i likova iz civilstva. Postoji težnja da se predstavi i emotivni život likova, njihov ljudski lik u situacijama relaksacije unutar ratne rutine, kao i da se povremenim humorom razbije potencijalna monotonija zapleta. Eksplicira se hrišćanska vera junaka, posebno Kalabića, što je potvrđeno i generalnim tonom filma, koji se s poštovanjem odnosi prema likovima, ne unižava njihovo ljudsko dostojanstvo i ne sudi im, ko god i kakvi god oni bili. Likovi se ozbiljno i bez ulepšavanja odnose prema surovoj ratnoj stvarnosti, otvoreno govore u svom učešću u ubijanju neprijatelja, ali odsustvuje ton agresivne mržnje i pozivanja na osvetu.

Uloga umetnosti

Pojedine scene, vizuelno i kinetički agresivno rešavane, u stilskom neskladu sa ostatkom filma (posebno one u rovu, sa brzim kružnim pokretima kamere), često slab i deklarativan dijalog, uz neveštu ekonomiju informacija, kao i slabo razrađene scene ljudskih odnosa koje bi trebalo da dublje i specifičnije osvetle likove, slab ili bolje reći nepostojeći završetak, znatno obaraju domete ovog filma, kakve je on zahvaljujući kvalitetu fotografije i glume i entuzijazmu ekipe mogao da dosegne.

Nadajmo se da će u sledećem filmu njegov autor pre svega u radu na scenariju uključito nekog profesionalnog scenaristu i imati nekog autoritativnijeg, makar i nepotpisanog, supervizora za rediteljski deo posla, koji bi ga unapred upozorio da odustane od pogrešnih postupaka. Tako bi se mogao dobiti istinski igrani film, koji bi izazvao adekvatnu pažnju šire publike i uspešnije posredovao ideje do kojih je autoru stalo, umesto ovog isuviše ilustrativnog filma, koji više liči na igrane delove nekog igrano-dokumentarnog proizvoda, stavljenih zajedno, nego na autentičan igrano-umetnički sadržaj. Ono što treba da zadrži, pored posvećenosti i entuzijazma je dosegnut nivo rada sa glumcima i veliki deo glumačke ekipe, zbog koje bi bilo dobro da što više ljudi uz filma pogleda „Opkoljene“, ne bi li neki od ovih glumaca dobili još prilika kakve zaslužuju i nastavili da se glumački razvijaju (posebno upozoravam na Stefana Josića, Nikolu Drmončića ili Nikolu Bijanića, a oni svakako nisu jedini).

Miloslav Samardžić sa ekipom tokom snimanja filma (Foto: Fejsbuk)

I ovakav kakav je, film „Opkoljeni“ je probio neke barijere o tome šta se sme a šta ne sme u srpskom filmu, doprineo pluralnosti našeg društva i svojim entuzijazmom i kultivisanim tradicijskim optimizmom makar i malo pospešio prevazilaženje naše čamotinje i defetizma. Što bi i trebalo da bude jedna od glavnih uloga umetnosti i kulture i životu pojedinaca i naroda i glavni cilj nas današnjih, koji bi onima što dolaze trebalo da ponudimo jednu viziju slobodnijeg i svetlijeg društva od ovoga danas i od onog kakvo nas može čekati i sutra, ako nešto ne uradimo tim povodom.

 

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standadrd

 

Naslovna fotografija: Promo

 

BONUS VIDEO:

Istorija, Kultura
Pratite nas na YouTube-u