D. Tanasković: Zašto je Milanović postao meta bošnjačkih napada?

Milanovićevu izjavu da „Srebrenica nije sveto pismo“, kao „sramnu i anticivilizacijsku“ hitro je oštrim saopštenjem osudio Institut za istraživanje genocida u Kanadi (IGK), bošnjačka NVO

U poslednje vreme, gotovo više od redovne mušterije Milorada Dodika, meta strelica iz medijskih tobolaca tzv. „probosanskih snaga“ postao je predsednik Hrvatske Zoran Milanović.

Zamera mu se sablažnjiva retorika velikohrvatskog nacionalizma i otvoreno zalaganje za interese bosanskohercegovačkih Hrvata, onako kako ih vide i zastupaju Dragan Čović, odnosno HDZ BiH i žitelji Zapadne Hercegovine, a ne, recimo, Stipe Mesić i Željko Komšić.

Optužuju ga da je utilitarno „promenio ploču“, kako bi pridobio simpatije onih sa hrvatske desnice koji za njega uglavnom nisu glasali na predsedničkim izborima, kada mu je, vele, bliži bio građanski i europski koncept hrvatstva. To može biti tačno, ali ništa ne menja na stvari, jer Milanović sada češće govori ono što izgleda da većina sve malobrojnijih Hrvata u FBiH misli i, što je još važnije, oseća. A u politici lišenoj moralnosti svrsishodna prevrtljivost se eufemistički naziva taktičnim prilagođavanjem i zaokretom, te nije ništa novo i nepoznato.

Poslednjim salvama kritike na predsednika Hrvatske i, kako on voli da kaže, svih Hrvata, obrušili su se, tu sasvim nedavno, na bosanski način politički korektni Hrvati posle njegove posete Mostaru, gde je učestvovao u obeležavanju 30. obljetnice osnivanja Hrvatskog vijeća obrane (HVO), kojom prilikom je dodelio i hrvatska odlikovanja predstavnicima nekadašnjih četiriju Zbornih područja.

Dragan Markovina, hrvatski povjesničar leve orijentacije, inače rođeni Mostarac, oglasio se iz ne tako mnogo, ali ipak dovoljno udaljenog Splita: „Što se tiče odnosa prema BiH, Milanović se ponaša kao slon u staklariji i ne treba sumnjati da su mu odluke i izjave motivirane politički i idejom da je u misiji velikog državnika. To jest problem, ali još uvijek manji od onoga što voli prešućivati stvari. Jer, kad već pričamo o HVO-u i njegovoj ulozi, ne može se spominjati isključivo ulogu iz ‘92. i ‘95. godine, a preskakati ‘93. i ‘94. On to sustavno radi i time minira svako nastojanje da se odnosi Hrvata i Bošnjaka u Federaciji BiH grade bez tenzija”.

A kako bi, nego politički, mogle  biti motivisane izjave jednog čoveka koji se isključivo bavi politikom, pa je još i predsednik države matice čijoj manjini se u drugoj, ustavno takođe njihovoj državi obraća?

Čudna truistička konstatacija za jednog društveno aktivnog političkog analitičara, pa još istoričara! Ili se možda očekivalo da Milanović prigodom jubileja HVO njegove veterane prekorno podseti na nepoćudno vladanje tokom određenih razdoblja rata u BiH, odnosno onih kad njegove postrojbe nisu ubijale i progonile Srbe, već Bošnjake.

Na društvenim mrežama čitamo i ovakav lament, ovoga puta jednog razočaranog i rezigniranog Bošnjaka/Bosanca: „Ali avaj, nikada Milanović i njemu slični neće shvatiti šta je Bosna!“.

Ima i manje nežnih reagovanja iz redova potomaka „dobrih Bošnjana“, kao recimo ovo na inače bosnoljubno raspevanom i razgaljenom sajtu Bosna, zemlja Božije milosti: „Svako malo taj neokupani, smrdljivi, slinavi i ušlagirani ljudski abortus, nepismeni Zoran Milanović se dotakne Bosne i Hercegovine“.

Baš po onom starinskom, merhametli komšijskom adetu i ahlaku! No, kamen iz ruke, a reč iz usta. Svako rečima slika svoju sliku, pogotovo kad njima kamenuje druge.   Zanimljivije je zapitati se šta je to za „Milanovića i njemu slične“ (a takvih je bezbeli mnogo) neshvatljivo u Bosni i o Bosni?

Doduše, Milanović je boravio u Hercegovini, ali zagovornici „probošnjačke“ politike i ideologije Hercegovinu sistematski izbegavaju da pomenu. Valjda je i to prvi korak da se približimo shvatanju šta je njihova „Bosna“.

Razumeti ili bar pokušati razumeti zašto, po dubokom i iskrenom ubeđenju mnogog Bošnjaka, „Milanović i njemu slični“ (čitaj: Hrvati i Srbi) beznadežno nisu u stanju „shvatiti šta je Bosna“ neuporedivo je važnije od njihove ozlojeđenosti potezom jednog hrvatskog predsednika u konkretnom društvenom i političkom kontekstu. Ova reakcija je samo nešto kao lakmusov papir.

Da bismo šire sagledali opšti problem „neshvatanja Bosne“ pomoći će nam još jedan takav papir, za čiji nastanak opet možemo zahvaliti grešnom Milanoviću i njegovom stavu sažetom u izjavi da „Srebrenica nije sveto pismo“.

Tu „sramnu i anticivilizacijsku izjavu“ hitro je oštrim saopštenjem osudio Institut za istraživanje genocida u Kanadi (IGK), sa sedištem u Hamiltonu, agilna bošnjačka nevladina organizacija koja sebe predstavlja kao „javnu naučnu instituciju“ i promptno reaguje na svaki postupak za koji oceni da dolazi „od strane onih antibosanskih, anticivilizacijskih, velikonacionalističkih politika i koalicija koje negiraju državu Bosnu i Hercegovinu, negiraju genocid pa time i međunarodne sudove i međunarodnu pravdu i pravo i veličaju ratne zločince“, a čiji je „cilj revizija historijskih, naučnih i sudskih činjenica o agresiji i genocidu u Bosni i Hercegovini sa konačnim ciljem podjele države u ime stvaranja Velike Srbije i Velike Hrvatske“.

Primera radi, IGK je pre nekoliko dana uzeo u zaštitu ambasadora BiH u UN Svena Alkalaja koji se, bez obavezne saglasnosti tročlanog Predsedništva BiH, pridružio odluci GS OUN o suspenziji Ruske Federacije iz Saveta za ljudska prava svetske organizacije.

Pomenuto saopštenje IGK s kraja prošle godine, a povodom Milanovićevog „negacionističkog ispada“, višestruko je zanimljivo i indikativno za pronicanje u samu suštinu razloga nesposobnosti „antibosanskih snaga“ da „shvate šta je Bosna“, pa ga vredi pomnije analitički razmotriti. Na stereotipan način, svojstven svim optužujućim dokumentima koje štancuje i distribuira kroz elektronske medije, IGK pravednički grmi: „Izjave Milanovića kojima omalovažava žrtve genocida u Srebrenici, ali i presude međunarodnih i nacionalnih sudova i mnogobrojne rezolucije i deklaracije parlamenata država širom svijeta, te UN-a, označavaju ga kao lidera hrvatske velikodržavne ideologije, koja ima cilj stvaranje velike Hrvatske na račun podjele i uništenja države Bosne i Hercegovine i posebno bošnjačkog naroda. S njim se međunarodna zajednica, a posebno Evropska unija mora posebno, hitno pozabaviti“.

To je, dakle, tipska optužnica i ona je toliko poznata i ponavljana da ne zaslužuje komentar, sem znakovitog naloga međunarodnoj zajednici , a posebno Evropskoj uniji, da se ovakvim prekršiocima sakrosantne „probosanske istine“ hitno „pozabavi“.

„Pozabavi“, hm? Da li, možda, sadašnje intenzivirano pozorničko paradiranje, da ne kažemo patroliranje, pripadnika i vozila EUFOR-a po gradovima BiH, a naročito RS, predstavlja vid ili najavu takve „zabave“? A i natovski ministrant Stoltenberg počeo je nešto da pominje BiH.

On, doduše, ni o čemu ne odlučuje, ali baš zato ništa i ne govori sučajno. Zatočnici ideje, principa ili paradigme „Bosna“, koju (navodno) većina Srba i Hrvata nikako da shvati, stalno traže da se neko spolja, neko moćan, „pozabavi“ njihovim neistomišljenicima, što svakako nije od pomoći u spoznaji nekog višeg civilizacijskog smisla tog maglovitog transistorijskog određenja zajedničke domovine.

Naredni pasus saopštenja IGK pobuđuje veću pažnju od uvodnog, jer se njime kreće ka temeljnom argumentacijskom ishodištu i uporištu teze o „neshvaćenoj/neshvatljivoj“ specifičnosti Bosne :  “On (Milanović) treba znati da je Bosna i Hercegovina ostala državna i društvena zajednica kroz dugu svoju povijest. Za razliku od Hrvatske, Bosna i Hercegovina je imala dublju državnu i društvenu slobodu zahvaljujući svome historijskom, državnom trajanju. Zato je teško zamisliti ideju Evrope poslije zločina agresije i udruženog zločinačkog poduhvata Hrvatske na Bosnu i Hercegovinu, zločina koji je dubinu bosanskohercegovačke državne slobode sveo na njegov prezir države Bosne i Hercegovine“, da bi se zatim naglasilo da je

„Bosna i Hercegovina stoljećima svjedočila da se može u miru živjeti s različitostima“.

Ono što uistinu nije lako zamisliti i shvatiti jeste na kakvu se to „dublju državnu i društvenu slobodu“ i na „historijsko, državno trajanje“ misli, kad se zna da Bosna (i Hercegovina) kao samostalna država nije postojala od pada srednjovekovne Bosne pod osmansku vlast  u XV veku, pa sve do njenog kontroverznog proglašenja i međunarodnog priznanja tokom procesa dezintegrisanja jugoslovenske federacije početkom devedesetih godina XX veka?!

Ovakvo preskakanje  unazad čitavih stoleća, radi uspostavljanja identitetskog kontinuiteta sa nekim „zlatnim dobom“, nije nepoznato u nacionalnom inženjeringu etnokulturnih skupina koje postaju moderne nacije.

Tako je, na primer, kod Egipćana svojevremeno nastao ideološki pokret „faraonizma“, a kod Tunižana „kartaginizma“, kako bi se ovim dvema arapskim nacijama obezbedio prestižni staroegipatski, odnosno punski pedigre.

Bošnjaci bi, prema ovoj hronološkoj i istorijskoj aporiji, naučno uverljivo osporenoj, istovremeno bili daleki i direktni potomci pretežno bogumilskih stanovnika srednjovekovne Bosne, koji su sve do danas, paralelno sa stvarnošću prostora na kome je ona postojala i procesa koji su se na njemu odvijali, živeli u nekoj virtuelnoj, promisleno zaštićenoj realnosti vanvremenske „Bosne“.

Ovom projekcijom superiornosti „bosanstva“ nad prošlošću i njenim posrnućima ulazi se u predele umišljenosti svojevrsne bolećive narcisoidnosti, tako da se i sama ideja Evrope utamničuje determinisanošću bosanskom sudbinom, uz prepoznatljivu, a neprimerenu, analogiju sa čuvenom Adornovom rečenicom da je varvarstvo pisati peziju posle Aušvica.     Istom fundamentalnom neistoričnom vizijom prošlosti moguće je objasniti, ali ne i prihvatiti, famoznu floskulu o BiH kao verovatno jedinoj zemlji u bližem i daljem okruženju, pa i šire, koja vazda bejaše jedinstvena oaza „mirnog života sa različitostima“.

Da li je ona to možda bila u feudalno osmansko doba načelne, sistemske diskriminacije nemuslimana i danka u krvi ili, možda austrougarskog gvozdeno strogog administriranja u skladu sa imperijalnim i kolonijalnim interesima jedne katoličke monarhije?

Da je reč o snoviđenju, a ne kretanju u stvarnim relacijama prošlosti i sadašnjosti, svedoči već naredni odeljak optužujućeg pamfleta IGK-a: „Bosna je ponosna zemlja njenih hrabrih sinova i ponosnih kćeri koji su uvijek budni i prkosni od sna“, tako da joj „neljudske izjave“ Zorana Milanovića ni u čemu ne mogu nauditi.

Kako to „uvijek budni“, a „prkosni od sna“?

Očito je da sastavljanje suvislih tekstualnih celina nije jača strana onih koji su sročili reakciju Instituta na verbalna nepočinstva predsednika Hrvatske. Moralo se, jamačno, po svaku cenu nešto ugurati iz zavetne pesničke poruke Maka Dizdara, reči kao u kamen uklesanih:

„Bosna da prostiš jedna zemlja imade
I posna i bosa da prostiš
I hladna i gladna
I k tomu još
Da prostiš
Prkosna
Od
Sna”

Ali, autentična poezija ne oseća se lagodno u stegama loše ideološke politizacije!

Kako odavno zapisa Milorad Ekmečić, odgovarajući bošnjačkim kolegama, kritičarima svoga doprinosa Istoriji Jugoslavije (1972): „Srednjovekovni stećak je pritisnuo um dela bosanske inteligencije (i to imamentno političke inteligencije), i u hladu mramorova ona ponekad ne razabire gde je tolerantna granica racionalnog i političkog mita“.

Kako tada i od tada, sve do sada. Ne samo da prepuštenost istom snu traje, već je on u međuvremenu zadobio sve odlike čvrstog sveobjašnjavajućeg ideologema.

Tokom tridesetak poslednjih godina ispisane su hiljade stranica papira i u etar poleteli milioni reči da se, uglavnom repetitivno, ojača armatura oniričke konstrukcije mita o izuzetnosti „Bosne“.

Zasluga za najveći lični doprinos nastojanju da se on teorijski osmisli, racionalizuje i istorizuje pripada, po svoj prilici, Rusmiru Mahmutćehajiću, profesoru i nekadašnjem ideologu SDA, bliskom saradniku Alije Izetbegovića. Ovaj neumorni posvećenik misije bosanstva i predsednik Međunarodnog foruma Bosna uložio je uvažavanja dostojnu zamašnu intelektualnu energiju, nesputanu imaginativnost i  ekstravagantnu inovativnost da tezu o jedinstvenom fenomenu bosanstva, a jednovremeno i borbu protiv „antibosanstva“, zaokruži konzistentnim misaonim okvirom. Iz njegove laboratorije potiču ideje o Bosni koje sastavljači saopštenja IGK-a i sličnih neuko i mehanički udevaju u svoje uradke skromnog intelektualnog nivoa i problematične pismenosti.

Za Mahmutćehajića je Bosna „ime za veliku, možda najveću moguću ideju o religijski pluralnome društvu“, a sve blagodareći „hagiogeografiji bosanskog muslimanskog svijeta, u kojoj je dijahronijska složenost religijskog pripadanja jemčila zajedničku svijest“, kako je to objasnio u odgovoru na jedno pitanje Ive Banca, da bi svoje uvide sintetizovao na sledeći način: „Bosna je središnji prostor u geografskom i kulturnom kontinuitetu integrirane pluralnosti koja se rasprostire od istočnih granica nekadašnje Rimske imperije i njenog osmanskog nasljedstva, preko sjevernih i južnih obala Mediterana, do Atlantika. Zato ta zemlja nije samo domovina evropskog muslimanskog naroda, već je historijskim usudom darovano mjesto evropskog naroda koji uključuje i njegov muslimanski narod u ispreplićućoj pluralnosti stalno međusobno preispitivanih vjerovanja“.

Eto zašto se evropska ideja sudbinski proverava kroz prizmu sudbine Bosne!

Može li se nekome mirne duše zameriti ako gornje objašnjenje nije razumeo, a samim tim ni shvatio šta je bosanstvena „Bosna“?

Stigosmo tako i od završnog krešenda IGK-ove optužnice protiv Zorana Milanovića (i svih „Milanovića“, po merilima „probosanskih snaga“), uzleta iznad zemaljskih i istorijskih međa i poziva na jačanje bosanske koalicije s misijom borbe protiv antibosanstva i antibošnjaštva, negiranja bosanskoga identiteta, bosanskog jezika, bosanske kulture, historije i tradicije i samog bića države Bosne i Hercegovine, „borbe za institucionalizaciju kulture sjećanja, koja će bosansko državno pitanje uzdići kao kosmičko pitanje (kurziv – DT) od koga zavisi opstanak ne samo države Bosne i Hercegovine, već i mnogih državnih zajednica u svijetu”.

Ta kakva „ideja Evrope“, u Bosni, odnosno „Bosni“, korene se pitanja kosmičkog reda i rešavaju sudbine mnogih naroda na planeti!    Otkuda sad pa to?

Pogledajmo kako kategoriju kosmičkog, razobličavajući Andrićevo „antibosanstvo“,  tj. njegovo „moćno i prošireno estetiziranje“,  u priču o usudu bosanskih muslimana uvodi Mahmutćehajić.

Andrićeva „ideologijska našost“ (tj. projekat srpske i hrvatske „nacijske emancipacije“ – jedan od Mahmutćehajićevih terminoloških neologizama) je transistorijska i kozmička (kurziv – DT), poistovjetljiva sa geologijom“, za koju su „Turci“ alias bosanski muslimani „nepočelna privremenost, prljavi nanos koji nestaje u povremenim olujama“.

U IGK-u i drugim sličnim  bošnjačkim lobističkim organizacijama izgleda da vlada uverenje kako se, u ozbiljnom raskoraku sa realnošću BiH, ideološkim lansiranjem nedodirljive metafizičke projekcije večne, nadnacionalne, bosanske, a zapravo bošnjačke „Bosne“ u himerično kosmičko prostranstvo najdelotvornije osujećuju opaki „protivbosanski“ naumi onih koji je u ovozemaljskoj ravni doživljavaju kao svaku drugu složenu višenacionalnu državu, za koju je preduslov održivosti i opstanka dogovor njenih stanovnika.

Nije li posle čitanja ovog optužujućeg saopštenja, nastalog povodom jednog konkretnog političkog postupka, bar malo  jasnije zašto većina bosanskohercegovačkih, ali ne i „bosanskih“ Srba i Hrvata ne može, a i ne želi, da shvati šta je „Bosna“ kao ideološka kosmička fatamorgana u funkciji opsenarske scenografije za rijaliti gazdovanja stvarnom Bosnom i Hercegovinom?

 

Izvor Sve o srpskoj, 15. april 2022. 

 

Foto: Snimak ekrana/Jutjub/24sata

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u