M. Četnik: Evroskepticizam znamenitih Srba kroz istoriju

Branislav Nušić, Đura Jakšić, Ljubomir Micić, Aleksa Nenadović, knez Miloš i Mehmed-paša Sokolović tokom istorijskih lomova napisali su ili izrekli gorke opservacije o moćnim zapadnoevropskim državama

Pesmu „Jeremija pali topa, zatresla se sva Jevropa” Predrag Živković Tozovac otpevao je na prijemu kod Josipa Broza Tita, a sam Tozovac je izjavio da ju je partizanski maršal „razdragano prihvatio”.

„Jeremija” je, navodno, na trenutak smekšao i tvrda nacionalno neosetljiva srca komunističke vrhuške Socijalističke republike Srbije na nekom provincijskom koncertu.

Ali, za našu priču važnije je pitanje kako je Jeremiji, pošto je 1912. godine ostvario zavet predaka i proterao osmanlijsku ordiju, pripalo da samo dve godine kasnije okrene svoje artiljerijsko oruđe u suprotnom pravcu, prema Jevropi? Početkom decembra 1915. godine Branislav Nušić našao se u srcu ovog paradoksa.

Kod Pećke patrijaršije, pred povlačenje glavnine srpske vojske prema obalama Albanije, poznati neimenovani profesor rekao je Nušiću: „Odatle, iz te iste Patrijaršije, krenuo je naš narod pre tri stotine godina (seoba pod Čarnojevićem) u zbeg, u tuđinu; pa evo sad se opet ponavlja to sa istog mesta.” Nušić mu je odgovorio: „Samo, pre trista godina srpski je narod odavde, od Patrijaršije, bežao od Turaka, tražeći zaštitu od Austrije, a mi sad bežimo od Nemaca, tražeći zaštitu od Arnauta.” (B. Nušić, „Devetsto petnaesta”).

Nušić, na kraju ovih memoara, beleži: „I kad dospemo tamo gde smo jutros krenuli, umiraćemo još na pustim obalama Jadranskog mora, gde ćemo provoditi bele noći i crne dane, čežnjivo pogledajući da nam Evropa dobaci mrve hleba.”

Srpska neverica u dobre namere i pomoć Zapadne Evrope u epopeji izbavljenja od osmanskog jarma protezala se i kroz 18. i 19. vek. Posle povlačenja austrijske vojske iz Srbije i Svištovskog mira 1791. razočarani knez Aleksa Nenadović rekao je frajkorskom komandantu Mihailu Mihaljeviću u Sremskim Karlovcima: „Car (Leopold Drugi Habzburg) ostavlja mene i sav narod srpski, kao njegovi stari što su naše pradede ostavljali. Zato idem natrag preko Save, a nemam pisara ni drugi’ učeni’ ljudi, no ću ići od manastira do manastira i kazivati svakom kaluđeru i popu, da u svakom manastiru zapišu, da više nikad tko je Srbin Nemcu ne veruje.” (prota M. Nenadović, „Memoari”)

Četiri decenije kasnije, posle hatišerifa o srpskoj samoupravi 1830. knez Miloš rekao je svom diplomatskom savetniku Mihailu Germanu: „Našem narodu bolje je trpeti pređašnjeg tirana, nego potpasti novom i primiti one okove koje sprema austrijski dvor… Ako bi austrijska vlada, ma pod kakvim izgovorom, stupila s vojskom u naše zemlje, mi ćemo se složiti s Turcima, pa zajednički odupreti se tom zlobnom neprijatelju našeg roda.” (V. Ćorović, „Istorija srpskog naroda”).

Zbog evropskog neobaziranja na zulum u potlačenoj Staroj Srbiji, Đura Jakšić je 11. januara 1867. ispevao pesmu „Jevropi”, u kojoj kune dotičnu zato što „gordo” i „s podsmehom” ignoriše srpsku muku: „Tebi da pevam – tebi, tiranko!/ A duh mi mori otrov i gnev;/ uvreda tvojih žaoci jetki,/ potpaljuju mi plemenit spev.”

Averziju prema Evropi osnivač zenitizma Ljubomir Micić digao je u rang ideologije, reagujući, kao i drugi avangardni mislioci, na užas i klanicu Velikog rata, nastalog zbog protivrečnih interesa i ludila evropskih imperijalističkih sila.

On kreira intelektualnu doktrinu o „barbarogeniju”, plemenitom i biološki superiornom Balkancu koji treba da balkanizuje, varvarizuje posustalu evropsku kulturu i civilizacijski kompleks. Za Micića Evropa je onemoćala, a njene vrednosti valja odbaciti.

„Evropa je upropastila srpsku mladost. Kurva Evropa! Evropa uvek traži tuđu mladost da je uživa… Traži mlade narode da ih iskoristi. Ispije. Zarazi… Iz osvete što je ona stara. Evropa je stara žena, Balkan je mlado muško. Ne. Mi nećemo više da smo evropski hermafroditi”, grmio je Micić u svojim polemičkim istupima (Lj. Micić, Revolucija u gradu belome ili Traži se čovek).

Ipak, najzvučnija je bila poruka Mehmed-paše Sokolovića, sudeći prema jednoj zabelešci Ive Andrića („O balkanskim psihičkim tipovima”, 1996). U jednom istorijskom trenutku Osmanskoj carevini, kojom je upravljao veliki vezir srpskog porekla, evropska diplomatija je uručila niz nota i protesta držeći joj lekcije zbog nepoštovanja izvesnih međunarodnih standarda. Sokolović im je odgovorio svojom čuvenom devizom: „Nek me ne sudi Evropa, jer mogu na štetu njojzi dignuti neprelazni zid po međi carstva sveg.”

 

Autor Milan Četnik

 

Izvor Politika, 17. april 2022. 

 

Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u