U SPC su završene borbe, ali počinje rat

Klanovske borbe unutar SPC su završene, ali počeo je otvoreni rat. Danas (pro)zapadni mediji i političari igraju na kartu stvaranja „hercegovačkog klana” unutar naše Crkve

U Crkvi su oduvek postojali klanovi. A oduvek su se vodile i klanovske borbe. Ali ima velike razlike između crkvenih klanova i društvenih klanova. Klanovi (ili bratstva) u Crkvi najčešće nemaju taj zlokobni smisao koji imaju u društvu. U društvu postoje politički, poslovni, strukovni, finansijski, kriminalni (…) klanovi ali smisao klanskog organizovanja je uvek sebični interes i korist. U Crkvi najčešće nije tako. U Crkvi, klanovi su oblik mrežnog organizovanja koji je na korist Crkve i naroda a ne prioritetno na ličnu korist (mada ponekad ima i toga).

Klanovi su deo „svešteničke kaste“ koja vekovima učvršćuje i snaži Crkvu. Naravno „spolja“ gledano, necrkveni i svetovni ljudi, ateisti ne vide unutrašnji smisao crkvenog klana. Za njih je crkveni klan isto što i politički ili mafijaški klan: organizacija bazirana na sticanju lične materijalne koristi. Ateistima ni na kraj pameti nije da klan može biti organizovan iz ljubavi! Da može biti organizovan iz ljubavi prema svom duhovnom ocu i sa željom da se njegove ideje prošire. Ili da može biti organizovan iz ljubavi prema svom narodu u želji da mu se pomogne. Ili iz osećanja dužnosti i odgovornosti pred Bogom i svojim duhovnim ocem.

Skriveni smisao

I klanovskih borbi je u Crkvi oduvek bilo. I to takođe nije ništa novo niti neobično a najčešće nije ni tako loše. Kao oblik horizontalnog mrežnog organizovanja, klanovi su oduvek pokušavali da Crkvu zatvore i zaštite od prebrzih i nepromišljenih novotarija i promena. Postoje nadahnute klanovske borbe koje su po definiciji neshvatljive nevernicima van Crkve: kako da se bude pobožniji i kako da se ugodi Bogu! Jedan klan, na primer, smatra da su Grci stariji narod, i da bolje znaju šta Bog želi od nas i kako da Njemu ugodimo. Drugi klan, na primer, vidi da je „ruska vera“ dublja, molitvenija, „slovenskija“, pa smatra da treba na Ruse da se ugledamo da bismo i mi Srbi bili pravoslavniji. Treći, na primer, klan (meni je taj najbliži) smatra da mi Srbi imamo dovoljno i iskustva i pameti i bogoljubivosti i da možemo, sve uz ljubav i poštovanje prema ostaloj braći, imati svoj svetosavski put pravoslavlja.

I onda se ti klanovi bore da ostvare svoj uticaj i da time ugode Bogu i budu na korist narodu. To po ideji nisu borbe za dominaciju iz koje bi se izvlačila materijalna korist, kako ih vide spoljni bezbožni posmatrači. Ateisti su jednostavno uskraćeni da vide neki viši i istinski smisao tih borbi, tako da vide samo ono što iz svoje žablje perspektive jedino i mogu da sagledaju – borbu za dominaciju. Smisao želje nekog klana za dominacijom ostaje za njih sakriven i onda oni te klanovske borbe „osmišljavaju“ nekim svojim prizemnim ciljevima a vide samo spoljne manifestacije klanovskih borbi.

Borba duhovne dece

Postoji još jedna vrsta klanovskih borbi, koja je nama ovde najzanimljivija a proističe iz prethodnog: borba duhovne dece da se bude dostojan nastavljač svog duhovnog oca („da se rodi rod dostojan pokajanja“). Tek ova klanovska borba nije shvatljiva samoniklim, bezkorenim, nezahvalnim soroševim stipendistima. Ako čovek vodi neki svoj bezbožni život, ako nema drugog cilja sem da zgrabi sve što mu život pruža, ako se odrekao i nacije i vere predaka i krsne slave: pa kako da razume da neki tamo kaluđeri i vladike prave klanove i bore se ko će se više i usrdnije Bogu moliti? Ko će više i bolje ugoditi Bogu i biti na korist narodu na spasenje? Naravno da oni (slepi kod duhovnih očiju) vide samo neke spoljašnje manifestacije „klanovskih borbi“ a osmišljavaju ih u skladu sa onim što oni jedino mogu da shvate (jelo, piće, počasti, bogatstvo…).

Pošto poslednjih godina o klanovskim borbama, piše i zvani i neznani, i nadahnut i obezdušen, i obavešten i sluđen, da ponudimo i mi jednu „verziju“ klanovskih borbi.

Smisao klanovskih borbi

Da, bila su četiri „justinovca“ – učenika velikog Avve Justina, da, bila su tri (ili četiri) klana, da, bilo je klanovskih borbi. Ali koji je smisao tih borbi bio? Da se prigrabe vlast i moć i da se u njima uživa? Da se zgrabi i zgrne bogatstvo i berićet? Da se materijalno obezbede unuci i praunuci? Naravno da ne. Smisao stvaranja klanova je bio da se proširi duhovno nasleđe Ave Justina, i da se bude dostojan sin velikog učitelja. I ne samo Avve Justina. Svaki monah ima mnogo učitelja – velikih duhovnika. I oni ga grade i klešu za Boga. Taj svoj razvoj, svaki duhovnik prenosi na svoju duhovnu decu i time služi i Bogu i narodu i Otadžbini. To „zgrtanje“, sakupljanje i građenje duhovne dece i jeste stvaranje klana. Samo što ta duhovna strana bezbožnicima nije vidljiva, ona za njih ostaje skrivena. Oni samo sa strane vide neke klanove, dok smisao za njih ostaje nedokučan.

Sveti Ava Justin Ćelijski sa jeromonahom Atanasijem (Foto: athanasios.org)
Sveti Ava Justin Ćelijski (desno) sa jeromonahom Atanasijem (Foto: athanasios.org)

I ti klanovi se jesu borili. Sa jedne strane svaki od duhovnika se borio sa svojom duhovnom braćom ali ne da bude bogatiji ili političarima miliji već da bude što više na korist Crkvi, narodu i Otadžbini. A sa druge strane (i ova strana je najskrivenija od očiju i srca bezbožnika a u stvari je najvažnija) da bude što dostojniji i da rodi rod dostojan pokajanja. Samo jedinčad u roditelja teško shvataju ovu sinovsku i ljubav i zavist prema braći i želju za dokazivanjem i želju da se bude dostojan i na visini zadatog. Ko ima braću i sestre – lako shvati i borbu za ljubav roditelja i želju da se bude njih dostojan i borbu da se bude bolji od braće i sestara. A pobožni mogu razumeti i (ponekad surovu i beskompromisnu) borbu da se što bolje posluži Bogu.

Borbe su završene

Elem, četiri „justinovca“ (a možda ih je i više ili manje bilo), su se borili i jedni sa drugima, i sa iskušenjima, i sa grehom, i za vrlinu i blagodat, kako su znali i umeli. Ponekad su bili dostojni i pobedonosni, ponekad se zaneli i preterivali u žaru borbi… Uglavnom te klanovske borbe su sad završene. Trojica od četvorice su se upokojili. Na udove eparhije i patrijaršijski tron su po propisanom poretku i činu izabrani naslednici. U Crnoj Gori je izabran mitropolit Joanikije, a s obzirom da je biran za mitropolita žive Crkve a ne za kustosa „muzeja Amfilohija Radovića“ i da se pokazao na visini ove svete dužnosti – naravno da je to izazvalo određeno negodovanje unutar „Amfilohijevog klana“. Ali to svakako već više i nije ono što je bilo i… život ide dalje.

Vladika Atanasije u suštini i nije imao nikakav „klan“ – iako je bio nesumnjivo veliki bogoslov i duhovnik. Zbog svog nemirnog i „jurodivog“ karaktera, a posebno zbog netrpeljivosti prema – za Pravoslavnu crkvu tako važnoj – hijerarhiji, odmerenosti, pravilima i uravnoteženosti, nije uspeo da niti sebe, niti svoju duhovnu decu „ukalupi“ i organizuje u klan. Njegovo duhovno nasleđe je više neka neartikulisana smena bogonadahnute ushićenosti i padova u neodmerene političke izjave. Vladika Irinej (Bulović) takođe ima svoj klan ali i to više nije klan: sada je to odmeren i odgovoran „glavni tok“ (što bi naši neprijatelji rekli: mejnstrim) srpskog Pravoslavlja. Ono što priprosti novinari nazivaju „Vučić u mantiji“ je u stvari državničko i odgovorno ponašanje i briga za dobrobit Crkve u trusnim vremenima u kojima živimo. A ono što nazivaju „siva eminencija“ je istinski monaško i skromno povlačenje u senku da bi se istakao autoritet legalno izabranog Patrijarha. Upravo to i jeste predivan primer duhovnog ocovstva i duhovne radosti i ponosa. Tako da, sviđalo se to nekome ili ne: klanovske borbe u Crkvi su završene. Sama Promisao je donela svoju presudu. I mi u Crkvi, ako ne želimo da budemo svojeglavi i bogoborni rušitelji Crkve – možemo samo da se smirimo pred tom činjenicom.

Početak rata

Ali počeo je rat!

Decenijske pripreme „kolektivnog Zapada“ pod vođstvom Amerike i nadnacionalnih mrežnih struktura, za rat protiv Rusije a i Pravoslavlja kao jednog od stubova Rusije su završene i mudri Putin je samo za par dana preduhitrio „konačni obračun“. Verski front ovog rata koji je otvoren nešto ranije u Ukrajini (kao priprema oružanog sukoba), uz pomoć „tomos inžinjeringa“ i „obojenih raskola“ već uveliko bukti počevši od 2018. godine. Konstantinopoljski Patrijarhat kao lokomotiva vodi u dalji raskol „grčki voz“ – Atinsku Arhiepiskopiju i Aleksandrijski Patrijarhat a na ivici su da se prikače i još poneki vagončići. Ruska Crkva je odgovorila stvaranjem Afričkog Egzarhata a već se govori o tome da verni narod u Grčkoj i Turskoj ne treba ostaviti bez duhovne brige i u raskolu, tako da ukoliko grčki verski lideri ipak ostanu privrženi državnim platama i 200 miliona evra koje godišnje dobijaju od prezadužene grčke države i ukoliko se ne vrate Hristu Bogu – moguće je i osnivanje Pravoslavnog Egzarhata Ruske Crkve za Grčku i Tursku. Logičan „partner“ takvog Egzarhata u Grčkoj bi bili raskolnički grčki starokalendarci (koji već imaju logistiku i vernike) tako da su inženjeri „tomos inženjeringa“ sa Zapada, shvatili u kom pravcu može krenuti ruski odgovor. Stoga je raskolnik Filaret Denisenko, verovatno po inicijativi s onu stranu okeana (i časti), krenuo da pod svoj „omofor“ prima grčke starokalendarce! Neverovatno, ali sada se i u Grčkoj i u Ukrajini stvara „dupli raskol“. A sve pod dirigentskom palicom Vašingtona.

Vaseljenski patrijarh Vartolomej (Foto: SPC)

I na našim prostorima ovaj rat postaje sve otvoreniji. Decenijski rad nevladinih organizacija sa mladima u SPC je stvorio stotine „agenata uticaja“ koji su sada već na istaknutim mestima u crkvenoj jerarhiji. Desetine mladih bogoslova su dobili izdašne stipendije za studije na Zapadu i sada su to već renomirani srpski predstavnici među liberalno-pravoslavnim teolozima. U Crnoj Gori opet podiže glavu liberalna hidra koja sve manje stidljivo nudi i mami „tomosom“. Isto je i u Severnoj Makedoniji. Evropski Parlament sada već otvoreno govori ono što je NATO vojnički direktno odavno rekao: SPC nam je neprijatelj. Desetine medija u stranom vlasništvu već otvoreno kreću u napade na SPC.

„Hercegovački klan“

I odjednom se u svemu tome, kao slučajno, kao „iznutra“, kao spontano i stihijski, pojavljuje ideja: klanovska borba! Kao nije to osmišljena agresija Zapada protiv SPC, već je to „hercegovački klan“ vladike Atanasija omražen i skrajnut! Američka televizija Nova S čak nama Srbima objašnjava šta je budućnost naše Crkve: „Duhovna deca vladike Atanasija su budućnost SPC“ (OVDE).

Kao nije važan svetski verski rat protiv Pravoslavlja već su najvažniji ekološki problemi. Nije važno da li je Konstantinopoljskom Patrijarhatu naručeno još nekoliko „tomosa“ za „Pravoslavne Crkve“ na prostorima Srbije, Crne Gore, Makedonije, Kosova, kako to otvoreno kaže Evropski Parlament, već je važno da li je pre deset godina u Hercegovini trebalo davati priloge za bolnice. Kao vladika Grigorije se nasamo susreće sa Violom a ona neznavena nije shvatila da su njemu na duši dečanske livade već je slučajno razumela da su pravoslavne Eparhije „svaka vaška obaška“ i da se mogu prepakivati kao lego kockice. Kao „pričali smo o Dečanima a ona došla na ideju da me progura u evropskom parlamentu za Arhiepiskopa vascele Nemačke“ (a posle će već ameri oposliti kod „Vartija“ tomos).

Nema klanovskih unutarcrkvenih borbi dok traje rat.

Viola fon Kramon i vladika Grigorije (Foto: twitter.com/ViolavonCramon)

Klanovske borbe su završene, počeo je otvoren rat. Front je neprijatelj povukao i odelio se od nas. Pazimo oci i braćo da se kako sa te strane fronta i kao bogoborci i crkvoborci ne nađemo.

 

Slobodan Hadži Stojičević je autor knjiga „Mrežni rat protiv Srba“ i „Hibridni rat protiv Srpske pravoslavne crkve“. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Mitropolija crnogorsko-primorska/spc.rs

 

BONUS VIDEO:

Društvo
Pratite nas na YouTube-u