G. Sadulajev: Dva miliona Nemica

Radi fabrikacije laži ukrajinstvo se ne zaustavlja ni pred ubistvom realnih ljudi, građana tobože „svoje” države, Ukrajine. Buča, Kramatorsk, dramski teatar i porodilište u Mariupolju… I koliko će ih još biti, tih krvavih predstava?

U principu, snovi ukrajinstva već su se ostvarili. Ukrajinstvo je maštalo da postane važan deo zapadnog sveta, koji je ruski predsednik Putin nazvao imperijom laži. A evo, malo pre svoje neslavne pogibije, ukrajinstvo ne samo što je teritoriju cele države i njeno stanovništvo prepustilo ratu koji Zapad vodi za sveti dolar do poslednjeg Ukrajinca, nego je i stvarno postalo zvanična provincija imperije laži.

Falsifikati se liferuju bujicom. I što je najstrašnije, radi fabrikacije laži ukrajinstvo se ne zaustavlja ni pred ubistvom realnih ljudi, građana tobože „svoje” države, Ukrajine. Buča, Kramatorsk, dramski teatar i porodilište u Mariupolju… I koliko će ih još biti, tih krvavih predstava?

Naši ljudi se čude zašto Evropa veruje u te očigledne laži. Jer – postoji bezbroj dokaza da su to učinili sami nacisti: fotografije, videozapisi, serijski brojevi municije. Naš predstavnik u UN kaže: hajde da organizujemo posebnu sednicu, da sprovedemo nezavisnu istragu! Odgovaraju mu: ne treba, nama je i tako sve jasno. To ste učinili vi, Rusi, zato što ste zli.

Tajna zapadne propagande je u tome što je svaka Buča pripremljena mnogo ranije. Svaki Kramatorsk priprema se godinama i decenijama. Postoji proverena metodika ispiranja mozga. Profesor Ton van Dajk iz Holandije naziva je „aktuelizovanjem scenarija”, tačnije, „skripta”, algoritma. Naprimer, postavlja se zadatak da se Rusi raščoveče i da se u masovnu svest upije skript: ruski vojnici su čudovišta, oni ubijaju i muče mirno stanovništvo. To se radi u nekoliko etapa. Najlakše je početi od umetničkih likova, od književnosti i filma, jer je pri stvaranju umetničkog dela moguće potpuno zakonito smisliti šta god želiš. Autor može da stvori lik Rusa kao zveri, sadiste i siledžije. I objasniti ovako: pa takva je moja fantazija, i šta? Kod nas vlada sloboda stvaralaštva!

Ja bih takođe mogao napisati roman o tome da su svi Amerikanci zlobna stvorenja, zato što pri dobijanju američkog državljanstva u čoveka ubrizgavaju zelenu tečnost koja uništava um, savest, osećanja i sve ljudsko, i preobraća ga u cinično, nemilosrdno stvorenje samo spolja slično čoveku. I da Amerikanci jedu dečju jetru. Ako bi moj roman dobio podršku kulturnih i komercijalnih instanci, izdali bi ga u velikom tiražu, prodavali svuda i obavezno bi ga ekranizovali. I čitaoci-gledaoci počeli bi da se navikavaju na misao da su Amerikanci čudovišta. Iako sam ja sve to upravo sad izmislio. Ali moj roman neće dobiti podršku. Sigurno zato što ja nisam baš talentovan.

Pa ipak, podršku dobijaju romani u kojima se kao čudovišta predstavljaju Rusi, raznorazni komunisti i komesari; oni muče ljude i jedu dečju jetru; takve knjige svuda se prodaju i raskošno ekranizuju, i Hamatove igraju glavne uloge. Sigurno zato što su vrlo talentovano napisane.

U sledećoj fazi treba falsifikovati istoriju. Publici treba objasniti da Rusi nisu prosto takvi sad, nego da su takvi bili oduvek. Znači, to je njihova priroda. Počinju da se štampaju „memoari” i „istorijska istraživanja” o zverstvima ruske armije. Istorija se preokreće s nogu na glavu. I eto, sovjetski vojnici, koji su oslobodili Evropu od fašizma, u stvari nisu oslobodioci, nego ubice, silovatelji, pljačkaši, sadisti i manijaci. Ispostavlja se da su ruski vojnici silovali dva miliona Nemica. Ili dvadeset. Dokaza nema, sva svedočenja su falsifikovana, realni istorijski podaci se ignorišu, ali se u svest utkiva emocija straha i odvratnosti. A publici je još lakše, ona je već videla umetničke filmove o ruskim sadistima.

U trećoj fazi realizuje se nekakva čudna, tobože slučajna provokacija. Naprimer, ruše malezijski „Boing”. I za krivca proglase Rusiju, iako činjenice govore obratno. Ne samo proglase, nego aferu okruže takvim velovima, kao: sigurno su to Rusi učinili, ili su na neki način u tome učestvovali. Publika sve to guta jer je ona već: a) videla filmove o ruskim sadistima; b) čitala memoare o dva miliona silovanih Nemica. Ili dvadeset.

I kad konačno dođe tragedija u Buči blizu Kijeva, onda nastupa glavna, četvrta etapa. Aktuelizovanje scenarija. Dovoljno je pokazati nekoliko fotografija, namontirati videozapis i izjaviti: Rusi su ubili 400 mirnih žitelja. Zapadna publika tome veruje, zato što je ona već: a) gledala filmove o ruskim sadistima; b) čitala memoare o dva miliona silovanih Nemica; v) saznala iz novinskih naslova da je Rusija oborila malezijski „boing”. Scenarij je prodro u masovnu svest ranije, a posle Buče manipulatori su prosto pritisli dugme „aktuelizovati”.

Susrevši se sa narednim aktuelizovanim scenarijem, žrtva informacionog rata kao da se „priseća”: da, tako je, videla sam nešto slično ranije. Ali se ne seća da je u početku to „videla” na ekranu, u izmišljenom filmu, koji čak nije ni pretendovao na to da odgovara istoriji ili savremenosti. Reptilni ogranak čovekovog mozga ne razlikuje viđeno na ekranu od viđenog u stvarnom životu. Na tome se zasniva i efekat pornografije – prva faza metodike aktuelizovanja scenarija. I zato, da – zli Rusi opet su ubili sve mirne žitelje.

Pošto još nisam bio upoznat sa terminima van Dajka, ja sam to isto objašnjavao svojim rečima. Prošle godine u „Književnoj radionici Zahara Prilepina” govorio sam slušaocima (među kojima su bili i najmoderniji mladi piterski pisac, laureat Nacbesta Aleksandar Peljevin, divni poeta i neustrašivi ratni žurnalista Ana Dolgarjova i drugi autori, od kojih bih ja sam mogao da učim), da je ratna specijalnost književnika – agitator-propagandista. To je normalno. Tako su radili Šolohov, Platonov i mnogi drugi. I još sam rekao da je zadatak svake propagande – navući aktuelni dnevni red na matricu mita.

I mi tako radimo. Mi ocrtavamo lik zaštitnika Otadžbine, vaskrsavajući drevne simbole i sećanje na pretke, obraćajući se našoj herojskoj istoriji i literaturi, počev od bilina, folklora, eposa i završavajući prozom prošlog i sadašnjeg veka. Mi se sećamo stihova i pesama našeg naroda. Neprijatelja predstavljamo kao nekoga ko nije u pravu, zlog, ošamućenog, ko odgovara negativnim ličnostima skaski i mita. Koristimo umetničku reč i emocije. Ali mi ne lažemo. Nikad ne lažemo. Čak i ratna propaganda, čak i u žaru informacionog rata mora biti zasnovana na činjenicama u pojedinačnom smislu i na istini u opštem smislu. Korišćenje laži i inscenacija potpuno diskvalifikuje agitatora. Istina na kraju uvek pobeđuje laž. Carstva zasnovana na laži obavezno padaju.

Da, istina će pobediti. Ali ne sama po sebi. Kažu da Bog nema drugih ruku osim naših. Tako i istina nema druge armije osim Oružanih snaga Ruske Federacije. Nema drugih zaštitnika osim naših vojnika. Istoriju pišu pobednici.

Glavno je – pobediti na zemlji, na vodi i u vazduhu. Tada ćemo pobediti i na ekranima svih televizora, smartfona i kompjutera.

 

Autor German Sadulajev

 

Naslovna fotografija: Reuters/Valentyn Ogirenko/File Photo

 

Izvor: Iskra, 20. april 2022.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u