Slepe ulice evropske politike

Krize se razvijaju sve brže i brže, daleko prevazilazeći sposobnosti reagovanja krutih struktura i mentalnih sklopova Unije. Njena otpornost testira se do granica pucanja

Rezultat francuskih izbora ponovo je demonstrirao okoštale rigidnosti evropskog društva, koje dolazak jake i svrsishodne (čitaj „transformativne“) vlade – nalik na, primera radi, De Golovu – čine gotovo nemogućom na nacionalnom nivou. Međutim, kada se takva nacionalna ograničenja stave u kombinaciju sa evropskom supranacionalnom institucionalnom nesposobnošću da se reaguje na specifičnosti složenih situacija, dobijamo totalnu paralizu – nemogućnost da se politika promeni na bilo koji smislen način u većini članica EU.

Evropa je čitavu deceniju parazitirala sa svojim menadžerskim „merkelizmom“, koji možemo definisati kao usađenu nesklonost ka donošenju teških odluka, kao guranje problema pod tepih uz razbacivanje novcem unaokolo, te kao klaćenje između levice i desnice u zavisnosti od toga kako vetar duva. Bilo je to doba lakih odluka u kojem se nisu rešavali strukturni problemi.

Ovo je međutim oteralo EU u ćorsokak – i to baš u momentu kada se ona suočava sa ratom u Evropi, a plamenovi rekordne inflacije već gore, otkrivajući biračkim telima realnost surovih promena.

Makron je masovno nepopularan u Francuskoj. Smatraju ga odsutnim i arogantnim, te neuspešnim u donošenju bitnih političkih ili ekonomskih promena. No, uprkos tome, kao i uprkos činjenici da je u prvom krugu izvora dobio svega 4 od 10 glasova, na kraju je ubedljivo pobedio. Zašto? I zašto, u takvim uslovima, Le Penova – koja je značajno poboljšala svoj rejting u većini francuskih zajednica – nije prošla bolje u drugom krugu u kojem je izgubila podršku? Vodila je dobru kampanju i nije pravila greške u televizijskoj debati.

Moć etikete

U ovome leži strukturna rigidnost (koja se ne ograničava samo na Francusku): Le Penovoj je prilepljena etiketa – ona je „ultradesničar“, kako mediji glavnog toka neprekidno insistiraju. Nevezano sa time da li se slažemo ili ne sa njenim konkretnim političkim stavovima, treba istaći paradoks da, objektivno posmatrano, njena politika onako kako je predstavljena ima više dodirnih tačaka sa njenim rivalom Melanšonom iz francuske Nove levice, nego sa Makronovim statusom kvo.

Levica je bliža desnici (Le Penovoj) nego centru (Makronu). Međutim, prvo dvoje ne mogu da se povežu – levica u Francuskoj je psihološki formatirana tako da se ujedinjuje sa centrom protiv desnice, ma kako im programi bili različiti. Kupljeni mediji glavnog toka uvek bez greške blagosiljaju takav centristički aranžman.

Rezultat Le Penove u drugom krugu nije ni posledica toga što je tretirana kao proputinovski nastrojen kandidat – jer po pitanjima Rusije, NATO-a, Ukrajine i Putina, ona jedva da se razlikovala od Melanšona.

Etiketa je bila dovoljna: 42 odsto Melanšonovih birača glasalo je za Makrona u drugom krugu, iako ga uglavnom preziru. Identitetska politika (stvorena najpre u Francuskoj u 18. veku, a potom popularizovana od strane Hilari Klinton 2016. godine) je oružje: levica ne može da natera sebe da glasa za „ultra-desničarskog“ kandidata, ma šta se dogodilo. Centar i levica moraju da se ujedine protiv nje. Ovo je strukturalna činjenica dobrog dela evropske politike.

Melanšon izgleda želi da odnese prevagu na junskim izborima za parlament, a šuška se i da ima ambicije da postane premijer, pri čemu bi, naravno, bio u kohabitaciji sa predsednikom koji je zagovornik statusa kvo. Parlament će možda dobiti nešto jače poslanike, ali u suštini biće po onoj staroj „plus ça change“ (fr: što se stvari više menjaju, to više ostaju iste, prim. prev).

Taktika paralize

Evro elite naširoko primenjuju ovu centrističku taktiku paralize. U Italiji je sastavljena nepopularna centristička koalicija izborno slabijih stranaka, za koju se može računati da će izbegavati test generalnih izbora. Ovakve stranke se potom udružuju sa levo naginjućom menadžersko-profesionalnom klasom metro-elitnih kosmopolita, tj. Centrom, koji ima korist od statusa kvo – a sve kako bi se populisti i desnica držali izvan vlasti. Makron je u Parizu pobedio u odnosu 3 prema 1. U Britaniji, 90 odsto londonskih birača čvrsto je pripadalo taboru za ostanak u EU.

Rezultat je da nepopularni evropski političari istrajavaju sa svojim nepopularnim korporativističkim politikama statusa kvo.

Zar to nije onda ništa drugo nego „politika po starom“? Da, ali ima svoju cenu: paraliza i rastuća otuđenost. Moć i novac gravitiraju ka metropolitskom centru nauštrb naroda, a odatle cure ka Briselu, nezainteresovanom za javno negodovanje, proteste i osiromašenje.

Zastave Evropske unije u Briselu (Foto: Kenzo Triboullard/AFP via Getty Images)
Zastave Evropske unije u Briselu (Foto: Kenzo Triboullard/AFP via Getty Images)

Godine isključujuće politike praktikanata statusa kvo uskratile su mnogim evropskim državama perspektivu postizanja bilo kakve značajne promene. Sredstva svrsishodne transformacije namerno se prepuštaju truljenju, a i sami „blokovi centra“ često su bajati i iscrpljeni, dok se punokrvna politika zabranjuje.

Današnji menadžerski integracionalizam namerno je uspostavljen kao direktna antagonistička suprotnost svim oblicima nacionalizma, kao da su oni antievropski. Međutim, postoji nešto što se zove „evropska kultura“ koja nas nekako sve povezuje u našoj raznolikosti, makar kao sećanje usađeno u najdubljim slojevima našeg bića.

To nije „ravna stepa“ današnjih monolitnih, dirigovanih poruka EU. Krajem 15. veka, Renesansa (koja se protezala kroz čitavu Evropu) je rođena kao obnova veze sa duhom antike (panevropske kulture) – ne kako bi je prosto kopirala, nego kao plodno tle za razvoj nečeg novog.

Evropa je, međutim, bila istorijski najjača kada su se različite države kulturno nadmetale.

Primus inter pares

Makron je ubedljivo pobedio – i pojaviće se u Briselu kao jasni primus inter pares, naročito pred Nemačkom u njenom sadašnjem oslabljenom i podeljenom stanju. Tamo će otkriti da, iako je dominantan, problem je u tome što ne dele sve članice bloka Makronovu viziju Evrope. Kako je jedan diplomata to objasnio: „Makronovi evropski kredencijali nikada nisu dovođeni u pitanje, naprotiv – on ume da bude veći Evropljanin od Evrope“ (inače je nakon njegove izborne pobede upravo to mantra koju je EU ponavljala).

Prosto, za francuske političare poslednjih godina moto je „Evropa je Francuska“, doduše nešto uvećana. A Makron će po svemu sudeći nastaviti sa tom jupiterijanskom politikom.

On je među prvima prigrlio inicijativu za uvođenje embarga na rusku naftu i gas. Nadovezujući se na gašenje Severnog toka 2, to je potez koji nagoveštava deindustrijalizaciju Nemačke i oštro odvajanje od Rusije. Nemačka je, usled Bajdenovog ukrajinskog projekta, gurnuta u nemilost Vašingtona, kao puka senka onoga što je nekada bila (čak i ukoliko sačuva pristup jeftinom ruskom gasu još neko vreme).

Sada će dominantna biti Francuska, koja će nastojati da izgradi vojne strukture unutar EU kako bi uživala i vojno-bezbednosnu dominaciju, kao jedina nuklearna sila i stalna članica Saveta bezbednosti UN.

Da li će Makron ostvariti ove pozamašne ciljeve zavisiće od njegove sposobnosti da ubedi i laskanjem privoli druge lidere da ga prate, izgrade konsenzus i postignu konkretne sporazume, umesto da prosto agituje i svađa se. Jedna od prepreka sa kojim bi Makron mogao da se suoči u godinama koje dolaze je kolektivni instinktivni otpor perspektivi francuske hegemonije.

Dve velike krize

Upravo tu dolazi do izražaja drugi aspekt strukturalne rigidnosti. Evropa se suočava sa dve velike krize: Ukrajinom i inflacijom (koja se već razbuktava). Rigidnost će umnogome ograničiti šanse EU da sa ovim problemima efikasno – ili uopšte – izađe na kraj.

Povodom onog drugog (inflacije), Sporazum iz Mastrhita dodelio je apsolutnu nezavisnost Evropskoj centralnoj banci, koja funkcioniše bez ikakve protivteže – Kongresa, Bele kuće ili Ministarstva finansija – koja postoji u slučaju američkih Federalnih rezervi, smeštajući ih u politički krajolik u kojem su odgovorne pred javnošću. Za razliku od bilo koje druge centralne banke, nezavisnost ECB nije samo statutarna na način da se njeni ciljevi mogu menjati parlamentarnim odlukama – ona se menja jedino revizijom sporazuma.

The headquarters of the European Central Bank (ECB) in Frankfurt, Germany, March 12, 2016. Reuters/Kai Pfaffenbach/File Photo
Neonski znak evra na zgradi Evropske centralne banke (ECB) u Frankfurtu (Foto: Reuters/Kai Pfaffenbach)

Iako je „uvođenje evra u fundamentalno manjkavu valutnu zonu bilo velika greška, isto važi i za svaki pokušaj poništavanja te greške“, jer bi disolucija evrozone bila „jednaka cunamiju ekonomske i političke regresije“. Otuda „klopka“ u kojoj je Evropa: ona ne može da se kreće ni napred, ni nazad. ECB ne može da okonča kvantitativna olakšanja (bez stvaranja krize za Italiju i Francusku), niti može da podigne kamatne stope kako bi izašla na kraj sa rastućom inflacijom a da ne izazove dužničku krizu poznatu kao „lo spread“. (Skraćeno od „loan spread“, radi se o terminu koji je poslednjih godina postao popularan u Italiji, a označava razliku u ceni po kojoj se zadužuju Italija i Nemačka, naravno u korist Nemačke, prim. prev).

U kontekstu inflacije, Francuska ima bitnu ulogu kao jedan od prezaduženih „bolesnika Evrope“.  Ona zato nije u najboljoj poziciji za vođstvo, a u svakom slučaju, prava reforma bi zahtevala reviziju ugovora o osnovanju EU, što je neprihvatljivo za većinu zemalja.

Imperativ konsenzusa

Ono što međutim čini EU različitom od bilo koje druge političke strukture je pretpostavka konsenzusa (i protokoli koji iz te pretpostavke proističu) – sistema dizajniranog tako da isključi nepredvidivost javne debate ili političkog neslaganja. Isti obrazac važi i za više nivoe, gde se odluke prosleđuju Savetu u kojem se konačne odluke moraju aminovati „porodičnim fotografijama“ i jednoglasnim saopštenjima.

Imperativ konsenzusa je sve. To objašnjava zašto je kreiranje politike unutar EU tako tajnovito i lišeno onoga što je elementarno za politički život na nacionalnom nivou – otvorenog i normalnog političkog polemisanja. To je takođe i razlog zašto je EU tako kruta i nesposobna da se fundamentalno reformiše.

Evropski Savet (ne mešati sa Savetom Evrope; prim. prev) je mesto na kojem će Makron morati da korača pažljivo. Neće moći da uzme zdravo za gotovo postojanje konsenzusa povodom pitanja sa visokim emotivnim nabojem, kao što su Ukrajina ili Rusija. Iako su sve članice tehnički ravnopravne pa mogu blokirati odluke u skladu sa svojim nacionalnim interesima, u realnosti naravno ogromna nejednakost država de fakto dovodi do toga da Nemačka i Francuska komanduju procedurama, i to argumentima svoje veličine i moći. Pošto se ove dve zemlje ne slažu uvek, a i kad se slažu to nužno ne naglašavaju, ne predstavlja svaka odluka Saveta odraz njihove volje. Ništa se ne podrazumeva.

„Ne zamajavamo se Evropom”

Naročito ukrajinski sukob ističe dodatnu krutost Evropske unije. Kako je Džordž Fridman otvoreno rekao, povodom bezbednosnih pitanja Vašington se ne bavi Evropom nego je zaobilazi: „Više se bavimo državama – Poljskom ili Rumunijom. Ne zamajavamo se kolektivnom Evropom“.

Nezgodno! SAD, zajedno sa pojedinim evropskim zemljama, upumpavaju (ili makar pokušavaju da upumpaju) teško naoružanje i raketne sisteme u Ukrajinu. Da, ove države takođe raspiruju sukob, stvarajući žarišta u Pridnjestrovlju, Moldaviji, Jermeniji, Nagorno-Karabahu, Gruziji, Kazahstanu, Kirgistanu i Pakistanu – kako bi se razvukla Moskva. I produbljuju posrednički rat (tvrdeći, između ostalog, da su njihovi obaveštajni podaci dostavljeni u realnom vremenu doveli do obaranja ruskog vojnog transportera, „usmrtivši stotine“ ruskih vojnika).

Ukratko, oni određuju smer ovog rata. Da li EU poseduje odgovarajuću službu za ovakvu situaciju? Verovatno da ne.

Ove krize se razvijaju sve brže i brže, daleko prevazilazeći sposobnosti reagovanja krutih struktura i mentalnih sklopova EU. Ako EU ikada i uspeva da institucionalno funkcioniše, onda je to u vedrim vremenima. Sada se njena otpornost testira do granica pucanja nizom nepogoda za koje prosto nije prilagođena ni na supranacionalnom, ni na nacionalnom nivou.

Zastave Evropske unije i Ukrajine ispred zgrade Evropskog parlamenta u Briselu, 28. februar 2022. (Foto: Reuters/Yves Herman)

„Događaji, događaji dobri moj dečače“, sada upravljaju (aluzija na odgovor britanskog premijera Harolda Mekmilana novinaru koji ga je upitao čega se najviše plaši kao državnik: „Events, dear boy, events“, prim. prev).

 

Preveo Vladan Mirković/Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Christian Hartmann/Reuters

 

Izvor Strategic culture 

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u