Ruski cement u zapadnoj oluji

Iznad leševa ponovo će nići ne samo zgrade, nego i pesme, a san o slobodi i svetlosti života ponovo će pokretati najbolje ruske ljude na putu ka izbavljenju sebe i svoje zemlje

Neposredno posle Drugog svetskog rata, značajni ruski mislilac Georgij Fedotov (1886-1951) u američkoj emigraciji piše tekstove u kojima izlaže stavove i daje predviđanja o razvoju globalnih odnosa, obeleženih tada već neizbežnim hladnim ratom. Fedotov je protivnik ruske imperijalne tradicije i za njega je Sovjetski Savez njen logičan produžetak. Imperiju, komunizam, nacizam i nacionalizam Fedotov kritikuje u ime slobode ljudske ličnosti, ali i kulture, koja kao prevladavanje prirodne nužnosti predstavlja prostor slobode, koju svaka imperija guši. Iako svestan njenih ograničenja, on je u osnovi pristalica demokratije zapadnog tipa i svakako se može nazvati zapadnjakom, možda u 20. veku najznačajnijim nastavljačem zapadnjačke tradicije u ruskoj misli, čiji bi vrhunci mogli da budu Čaadajev i Hercen.

Ipak, ovaj suptilan i obrazovan autor ne smatra da Rusija osnove za svoj put ka ličnoj i društvenoj slobodi i stvaralačkoj kulturi treba da traži samo na Zapadu, već pre svega u sopstvenoj tradiciji, delimično Kijevske Rusi, a svakako Novgorodske republike, kao suprotnosti moskovskom centralizmu i autokratizmu formiranim pod značajnim mongolo-tatarskim uticajem ili glorifikaciji kozačkog militarizma. Ovakve ideje danas često možemo čuti od ukrajinskih, zapadnih i ruskih kritičara „moskovske Rusije“, u čije nasleđe spada autokratizam, birokratsko centralističko ustrojstvo i pretežnost vojno-bezbednosnog aparata nad inteligencijom i širim slojevima građanstva. Za njega je imperija paganska ideja i odricanje od nje za Rusiju bi značilo i šansu povrataka svojim autentičnim hrišćanskim korenima, podvižničkom i nesticateljnom hrišćanskom iskustvu Nila Sorskog, umesto formalnog, obrednog, državotvornog „josifovskog“ hrišćanstva, gde je crkva defakto potčinjena vladaru i sili države. Fedotovljevsko viđenje ruske istorije u savremenoj ruskoj umetnosti najekslicitnije je prisutno na primer u filmu „Car“ Pavla Lungina, posvećenom Ivanu Groznom.

Naivno zapadnjaštvo

Danas je lako videti da Fedotov previđa agresivnost Amerike kao hladnoratovskog lidera političkog Zapada u ostvarenju vizije sveta po svojoj meri, kao i njenu spremnost da ne bira sredstva kako bi je ostvarila. On politički Zapad vidi kao dobrovoljnu federaciju demokratskih država, čiji najveći problem može biti možda preterana blagost i pasivnost anglosaksonskih zemalja da obuzdaju nacionalne i regionalne pretenzije i antagonizme unutar svog dela sveta. Kao najveću opasnost za zapadni poredak vidi buđenje evropskih nacionalizama, ali previđa da oni, u uslovima neminovne desuverenizacije, teško mogu da dobiju veći zamah. Ako uporedimo globalni militaristički i destruktivni potencijal SAD i njenih saveznika posle 1945. godine, Fedotovljevo poverenje u Zapad biva viđeno kao naivno, a globalna opasnost od Sovjetskog Saveza, koji on ne propušta da zove Rusijom, realno prenaduvana.

I mi otvaramo vrata, Nikolaj Rerih

Ipak, kaže jednu zanimljivu stvar: poredak Zapada kao dobrovoljne federacije demokratskih zemalja, u kojoj se države i nacije odriče samo onog dela suverenosti koji u ime bezbednosti, ekonomskog razvoja i tehnološkog napretka ne ugrožava njihov identitet, stvaralački odnosno kulturni potencijal i individualne slobode, deluje kao utopija, ali samo ako „misaono ne isključimo“ Rusiju. Dakle, Zapad može biti onakav kakav bi Fedotov voleo da bude samo ako „misaono isključi“ imperijalnu, „moskovsku“ Rusiju, odnosno ako se ponaša kao da ona ne postoji i kao da može da se razvija potpuno nezavisno od nje. Kako je to nemoguće, Fedotov predviđa neminovan sukob između ove dve sile, u kom on nesporno „navija“ za pobedu Zapada, i ne zalaže se za uništenje Rusije, već njen preobražaj pod uticajem zapadnih demokratskih ideja i povratak na sopstvene slobodarske korene u Kijevu i Novgorodu. Naravno, on je svestan da bi to dovelo do teritorijalnog sužavanja Sovjetske Rusije, ali on smatra da je to neminovna cena odstupanja od imperijalnih pretenzija u ime slobode i kulture.

Rusofobija iz nehata

Fedotova svakako ne treba smatrati rusofobnim autorom, ali neke od njegovih ideja u uprošćenom i ideologizovanom obliku predstavljaju deo, pa čak i oslonac, standardnog rusofobnog repertoara: od „Moskovije“, izvorno generisanog totalitarizma, Rusa kao Tatara, dakle Azijata, do same ideje „misaonog isključivanja“ Rusije, kao da zapadni poredak može da se gradi samo ako potpuno isključimo Rusiju iz jednačine. Ta ideja imlicira da taj poredak, ne samo operativno, nego ni „misaono“, dakle na planu koncepta, ideje, logike, ne može da funkcioniše ako u njega uključimo Rusiju. To bi značilo da on ne može u sebe misaono da integriše Rusiju sa svom njenom teritorijom, tradicijom, istorijom, što ne bi bio problem da je Rusija Kina, ali je problem što Rusija ipak baštini evropsku i hrišćansku kulturu, pa svaki projekat civilizacijske integracije bi bez nje bio manjkav. Rusija je ipak prevelika, ima resurse, vojnu silu, tehnologiju i moćnu kulturu i ne možete je jednostavno prevideti. Ali, za onog ko uprkos tome i dalje zastupa teze o „misaonom isključivanju“, to bi značilo da se Rusija mora ako ne institucionalno uništiti i teritorijalno rasparčati, dakle kao poseban subjekt „ukinuti“ iz misaonog eksperimenta, onda bi se morala svesti na „prihvatljiviju“ meru institucionalne moći i uobličiti u skladu sa poretkom koji vlada na Zapadu, dakle „demokratizovati“ i „civilizovati“.

A sve smo to već videli, kako je devedesetih izgledala „demokratizacija“ Rusije i kako je ona, koliko god slaba i saradljiva bila, tretirana u međunarodnim odnosima. Drugim rečima, koliko bi Rusija trebalo da bude „mala“ i „slaba“ da ne bi bila prevelika i prejaka za zapadnjačke „misaone operacije“ na osnovu kojih se želi uređenje sveta po sopstvenoj meri? A mera Zapada je bila pristup resursima, što u slučaju Rusije može da znači samo teritorijalno rasparčavanje i krajnju institucionalnu degradaciju i desuverenizaciju. A do nje se, s obzirom na rusku atomsku moć i relativnu ekonomsku, na resursima zasnovanu samostalnost, dolazi najpre slabljenjem njenog imuniteta, samopouzdanja, vere u svoju kulturnu snagu, ideja i vrednosti koje rusku kulturu čine jednom celinom.

„Misaono isključivanje“

Ruse ukratko treba ubediti i navići da je njihova „misaona isključenost“ zlo zbog koje vredi žrtvovati vojnu moć i relativnu ekonomsku samostalnost i da njihova budućnost mora biti vezana za „misaono uključivanje“ u zapadnjački projekat, odnosno njeno saobražavanje njegovim idejama i vrednostima (a zapravo njegovim interesima), koje se predstavljaju kao univerzalni kriterijum civilizacijskog razvoja.  U vremenima kada je Rusija relativno slaba, posao rade klasični obrasci specijalnog rata, od medijske propagande, podrške lobističkim grupama, medijima i udruženjima do „obojenih“ revolucija. Onda kada Rusija pokaže izvesne konkurentske pretenzije, makar i na regionalnom nivou, pored zaoštrene propagande, na scenu stupa širi aspekt dejstava, uključujući diverzije i podstrekivanje „proksi“ (posredničkih) ratova.

I mi se ne bojimo (1922), Nikolaj Rerih

U sadašnjem sukobu, u kom deluje da je Rusija kao retko kad u istoriji pre Zapadu nametnula igru nego on njoj,  ideja o „misaonom isključivanju“ Rusije kao da je doživela svoj vrhunac, bukvalnim brisanjem elemenata ruske kulture iz svesti zapadnjaka, osporavanjem njenih najtemeljnijih vrednosti i tradicija, suštinskim prekidom kulturne saradnje i odnosa sa ruskom kulturom. Ovaj put su teze o despotskoj, tatarskoj, azijatskoj, iracionalnoj Rusiji grade u potpunosti u okviru narativnih obrazaca i ikoničkih predstava iz popularne kulture, u kojoj se predstava Rusa kao iracionalne, varvarske, obezličene, „azijatske“ horde lišene kulture i „univerzalno prihvaćenih“ vrednosnih obrazaca, artikuliše kroz zapadnjačkoj publici prepoznatljive medijski posredovane popkulturne obrasce i slike poput Mordora, Orka i slično.

Mračni dvojnik

Te slike pokreću crno-bele i uprošćene, a emotivno podsticajne predstave, lišene istorijske i tradicijske perspektive, kao i svakog konteksta. Narativ o „herojskim“ braniocima Ukrajine potpuno je usklađen sa gotovo žanrovskim tipizacijama i narativnim obrasima popularne kulture, pa čak i onim koji uključuju obaveznu inkluzivnu kvotu, pa se među medijskim „herojima otpora“ mora naći gotovo tačno utvrđen procenat žena, mladih, starih, pripadnika LGBT + zajednice i slično. Bilo kakva proverljivost i veza sa činjenicama, pa ni upotreba koliko-toliko autentičnog ili vešto manipulisanog vizuelnog materijala postala je potpuno beznačajna: svaka slika, snimak, svaki postupak je dobar ako ima funkciju u stvaranju određenog propagandnog ishoda.

Kako sam već pominjao u tekstovima na temu rusofobne propagande, ovo je problem koji se u osnovi najviše tiče samih zapadnjaka, čiji identitet je stvaran „misaonim isključivanjem“ drugog, i to ne bilo kog, nego kulturno i civilizacijski najsrodnijeg drugog, čime od njega stvara „mračnog dvojnika“ u procesu ukidanja i dekompozicije čitavih slojeva sopstvenog kulturnog nasleđa, koje mu, u ogledalu ovako projektovanog drugog, postaje zazorno. I čije elite sopstveno stanovništvo podstiču i primoravaju na krajnju isključivost, surovost, mentalitet linča i kultur-rasističku pomamu i to najprimitovnijim i najinfantilnijom instrumentima popularne i masovne kulture. Demokratije prestaju da budu to za šta sebe smatraju a građanska društva ukidaju svaki epitet građanskog, kao autonomne i samosvesne društveno-institucionalne subjektivnosti, kada njihove elite svoje stanovnike tretiraju kao decu, infantilne, nezrele i nedorasle, životno neiskusne, neobaveštene i neobrazovane, izolovane i ka robnoj i informacionoj potrošnji orijentisane jedinke, najbliže onom što se već neko vreme naziva biomasom.

Infantilna biomasa

Ruska stihija, o kojoj govore mnogi kako ruski tako i zapadnjački autori, a čiji koren i najvažniji apspekt Boris Višeslavcev, na primer, vidi u bezobličnosti, neoblikovanosti duše, odnosno ličnosti ruskog čoveka, tako ipak ima neko dostojanstvo naspram ove slike infantilne biomase u koju zapadnjačke elite kao da, u ime svake zamislive slobode, pretvaraju sopstveno stanovništvo. Jer, prema istom autoru, neformiranost, neoblikovanost ruske duše i ruskog života proističe iz osećaja beskrajnosti i bezgraničnosti, koji se sa geografskog prenosi na društvenu, psihološku (duševnu) i najzad duhovnu ravan, na težnju ka krajnjim smislovima, koja ne vidi granice, koje bi istovremeno predstavljale zaokruženje izvesne istorijski generisane kulturne forme, dok bi u ovako viđenom zapadnjačkom slučaju bezobličnost proisticala tek iz potpunog uranjanja u svet materije i iluzija, neku vrstu Matriksa, kao spoja zadovoljavanja najosnovniijih životnih potreba sa iluzivnim projekcijama sebe samih, u skladu sa kako sopstvenim strastima, tako i sa programiranjem koje generišu različiti centri moći, od kojih države svakako više nisu najmoćniji.

Poslednji ostatak Atlantide (1928), Nikolaj Rerih

Kao što treba biti oprezan sa govorom o ruskoj stihiji, „tajni“ i neuhvatljivosti Rusije i „ruske duše“, jer on često mogu biti upotrebljen u prilog teze o ruskoj nezrelosti i iracionalnosti, pa samim tim i o nužnosti (naravno zapadnjačkog) starateljstva i kao što govor o neoblikovanosti društva i ličnosti može otvarati put duhovnoj i kulturnoj kolonizaciji u skladu sa nečijim drugim predstavama o pravom „obliku“, odnosno uobličavanju u skladu sa tuđim pa i neprijateljksim kriterijumima, potrebama i interesima, tako treba biti oprezan i sa pothranjivanjem ruofobnih predrasuda, makar i iz najboljih namera.

Potcenjivanje i precenjivanje

Jedan od glavnih problema sa poznim tekstovima Georgija Fedotova, kod nas štampanih u veoma važnoj knjizi „Rusija i sloboda“, u izdanju kuće „Bernar“, jeste istovremeno potcenjivanje i precenjivanje Zapada. Precenjivanje njegove kulturne snage i stvaralačkog potencijala, a potcenjivanje njegovih kontiunuiranih napora u pravcu globalne dominacije, u čemu potčinjavanje Rusije predstavlja bitan, ako ne  i najbitniji, beočug. I to, podvucimo još jednom, potčinjavanje koje ništa dobro neće doneti Rusiji i Rusima, jer nije ni predviđeno da donese. Potčinjavanje koje im svakako neće – osim reaktivno, u eventualnom povratnom otporu – doneti povratak nekim „svetlim“ tokovima sopstvene tradicije, ako se oni uopšte mogu čitati u ključu koji nudi Fedotov.

Centralizovana i autoritativna „Moskovija“ i njen birokratski i vojno-bezbednosni aparat, u vremenima temeljnog ugrožavanja samog opstanka zemlje i naroda, uvek postaje onaj cement koji omogućava da se stvari drže na okupu dok najjača oluja ne prođe. Može nam se to sviđati ili ne, ali tako je. Militaristička Rusija nije nastala „iz sebe“ nego u otporu stalnom kidisanju, i to najviše onom sa zapadnih strana. Čitavi slojevi leševa pod ruskom zemljom nastali su u odbrani često golih života pred invazijama onih koje niko nije ni tražio ni zvao, osim ponekog degenerisanog pripadnika elita, a s obzirom na kontinuitet tog otpora, to nije moglo ostati bez oblikovnih posledica za mentalitet i kulturu.

Vrlo ruska priča

Ali Rusija je bogata, i iznad njenih leševa će ponovo nići ne samo zgrade, nego i pesme, a san o slobodi i svetlosti života ponovo će pokretati najbolje ruske ljude u pokušaju da njih i njihovu zemlju izvede iz kaveza ovosvetske nužnosti. Kao i uvek, neke od njih takve težnje odvešće u izdaju, neke u patnju, a neke u stvaralaštvo, ali to je već neka druga priča, ali vrlo, vrlo ruska.

Nadajmo se da će biti prostora za ostvarenje „ruskog sna“ koji je u krimskom Sevastopolju manifestom najavljivao pisac Platon Besedin, i čijem sam se ostvarenju trudio da makar i neznatno doprinesem, ka putu na kom „nijedan čovek nije slučajan“, jer „skuplja i čuva smisao i drži ognjeni Govor ljudima“ i na kom nam „treba mnogi mudrosti, ljubavi i strpljenja“, gde „obrativši se ljudima, budimo Rusiju, i ljudi se odazivaju. Pomislili su na novu Rusiju i samim tim našli sebe, a takav ideal menja materijalni svet“. Ukratko, za stvaranje jednog sveta slobode po svojim  kriterijuma, svog sveta bez pretenzija ka onima koji mu ne pripadaju, nikome se ne pravdati i od nikoga ne zavisiti i živeti hrabro i svetlo, onako kako je čoveku dato da živi na zemlji kako bi lakše mogao da živi i posle.

Ruski Vaskrs (1924), Nikolaj Rerih

Mi, kojima Kosovski zavet, postavljajući oblikotvornu granicu smrti, bez koje nema vaskrsenja, ponekad bolje od Rusa osećamo da nema konačne pobede i spasenja na ovom svetu prolaznosti, da nema raja na zemlji i raznih s Istoka generisanih predstava o gradovima Kitežima i Belogorju do kojih se možda može dospeti i bez smrti. Ali Krimski zavet zato ima jednu meru širine, bogatstva i dalekih perspektiva koji, snažnije nego što mi umemo, otkriva lepotu borbe, traganja i stvaranja u svetu i vremenu, lepotu makar i privremenog trujumfa Pravde nad ovosvetskom učmalošću, kojoj se Knez ovog veka raduje više nego bilo kojoj drugoj pobedi.

 

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Madona Laboris (1933), Nikolas Rerih

 

BONUS VIDEO:

Kultura, Svet
Pratite nas na YouTube-u