Zlatni dar i strašna sudbina

Posle napada na njega zbog „Jeretičke priče“, u kojem je učestvovao i sam ”vođa revolucije”, u duši Branka Ćopića se pojavila plesan straha, da joj više leka nije bilo. To ga je odvelo na Brankov most

Branko Ćopić je, bez sumnje, bio najpopularniji i najčitaniji pisac druge Jugoslavije. On je to bio i po daru i po ostvarenjima, a ne po proklamovanoj, odnosno diktiranoj vladajućoj volji koja je propisivala obaveznu opštu sreću koju će komunistički sistem za sve građane ostvariti. Knjige su mu izlazile u tiražima bez premca i izdanjima bez broja

Njima je na duhovit i neponovljiv način razgaljivao sve pismene generacije. Đaci su ga čitali sa velikom radošću, iako su mu knjige bile u obaveznoj školskoj lektiri. I oni razgaljeni čitaoci koji sa skepsom gledaju na pitanje sreće i oni koji nisu pristajali na proklamacije sreće bili su, uz lakoverne i ostale, jedinstveno uvereni da je Ćopić najsrećniji čovek u Jugoslaviji, i to zasluženo i sa razlogom. U to su bili uvereni sa iskrenom radošću, bez truna zavisti, sa željama da takav među njima poživi što duže na radost opšteg života, ma kakav da je. Zato su svi bili zatečeni i preneraženi vešću o Ćopićevom odlasku, kao da je otišao dragi ukućanin. Nisu ni slutili da je iza Ćopićeve pretpostavljene i nenatrunjene sreće decenijama bio život u velikoj drami.

Jeretik među komunistima

Moj „Roman sa Ćopićem“ je proza o čoveku zlatnog dara i strašne sudbine, žrtve opakog jednoumnog vremena i osione najviše vlasti, još uvek spremne na revolucionarna postupanja, sa vođom revolucije na čelu.

Kako su Ćopićev dar i delo razmatrani i književno procenjivani i ocenjivani, ja to uzimam kao književnu datost, a roman je o njegovoj sudbini, odnosno o velikom strmoglavom preokretu u njoj, koji se usudno ostvaruje, jer se u tom času među nepogrešivim jednoumnim ateistima oboženim jednom dogmatičnom idejom pojavio jeretik.

Ćopić se kao tridesetogodišnjak 1950. godine, takoreći na samom komunističkom početku, odvažio da napiše i objavi „Jeretičku priču“ i da njom, naizgled bezazlenom, prvi dovede u sumnju komunističko poštenje, a time i svetost njihovih namera.

Ideja „Jeretičke priče“ je, pisane iz najpoštenijih i najiskrenijih namera čoveka prošlog revoluciju, zaista bila jeretička da jeretičkija nije mogla biti, jer je posumnjala u moralnu čistotu onih koji su se u poštenje zaklinjali i to isticali kao glavnu tekovinu svoje revolucije. Zato je i reakcija na „Jeretičku priču“ bila toliko žestoka da žešća nije mogla biti. Prvi je na nju reagovao vođa revolucije, što je podrazumevalo reakciju svih podređenih i pojedinaca i institucija, od Politbiroa do komiteta i rejonskih partijskih organizacija, čak je, prema jednom dokumentu, i vojna gotovost bila dignuta na poseban nivo.

Samoosuda

Branko Ćopić je, čuvajući prijatelja i kuma, kome je taj nalog dat, bio sadistički perfidno prinuđen da sam napiše optužnicu protiv sebe, koja je potom ojačana i redigovana, nepotpisana objavljena kao stav vođe i Politbiroa na naslovnoj strani partijskog lista „Borbe“ pod naslovom „’Junaštvo’ Branka Ćopića“. Osuda je bila tu, samo je presuda trebalo da usledi.

Kao što je Branko Ćopić bio prinuđen da napiše optužnicu protiv sebe, po kojoj je od vrha do dna osuđivan, tako mu je „ostavljeno“ da prema njoj i prema osudama pretpostavi presudu koju će, neizrečenu, ostatak života izdržavati za svojim pisaćim stolom do prozora sa pogledom na Ulicu Maršala Tita, u neprekidnom strahu kada će stići i kada će postati izvršna.

Srpski književnik Branko Ćopić tokom susreta sa mladima u Domu sindikata, 1953. godine (Foto: Wikimedia/Stevan Kragujević (po odobrenju kćerke Tanje Kragujević), CC BY-SA 3.0 RS)

Za tim stolom, ostavljen u stalnom iščekivanju, pisao je svoje veličanstvene knjige.

Pisao ih je sa vedrinom iz očaja i pod prinudom da budu neposredne, neodoljive, neizmerno duhovite i sa iskrenim uverenjem da su čitaoci jedini njegovi branitelji. Prijatelje su mu proredili, da ih ni za prste ruke nije imao, a ni on im se nije nametao – što da ih drži u svome strahu. Pratili su ga i bili u panici kad im je izmicao.

Prisluškivali su mu ulične, kafanske i telefonske razgovore. Jedino se broj čitalaca uvećavao da je, i kad je praćen prolazio ulicama, išao kroz špalir razdraganih i oduševljenih, toliko da je u tim trenucima zaboravljao i na strah od presude. Tada je pomišljao da je presuda doživotni strah i da je novom knjigom odlaže.

Pisci su ostali zatečeni slučajem Branka Ćopića, ali nakratko. Značajan broj ih je odmah napadao. Jedva da su najbliži mu pokušali da ga brane, našavši se zato i sami na udaru, a time i njemu na savesti. Ostali su ćutali da ne bi bili naredni. Takvima je bio najviše zahvalan. Znao je da mu sve tri fele pisaca zavide na knjigama, na izdanjima, na čitaocima, ali im to nije zamerao: ne bili u njegovoj koži.

Izdvojen slučaj

Ćopićev slučaj prvooptuženog među piscima bio je partijski neprestano otvoren i stalno dopunjavan, pa objedinjavan novim osudama (i kad je dao intervju „Literaturnoj gazeti“ i kad se založio za literarnu rehabilitaciju pesnika Radovana Zogovića i kad je branio mladog pisca Đuru Damjanovića…), stalno su održavali osudu i terali ga da pretpostavlja konačnu presudu.

I u vremenu tzv. demokratizacije društva, do koje se došlo brojnim slučajevima pisaca, Ćopićev slučaj je ostajao izdvojen, kao da je počastan. Niko se nije usudio, a ni pokušao da se založi za njegovu rehabilitaciju.

Jedini pokušaj je bio koban. „Jež“ je poželeo da obeleži jubilej decenija jeretičkog pripovedanja. Ponovo je objavio „Jeretičku priču” sa istorijom slučaja Ćopić i književnim ocenama. Usledili su ponovo žestoki napadi, ovoga puta kao odbrana vođe od „Ježa“ i Ćopića, sa pitanjem ko sme da ponovo objavljuje priče koje je osudio doživotni predsednik republike. Osuđen je pokušaj revizije i rehabilitacije i priče i Ćopića.

„Mek kao duša“, kaže naš narod za dobar i svež hleb. Branko Ćopić je bio čovek hlebne duše. Posle ovog napada, u duši mu se pojavila plesan straha, koja se svom njom raširila, da joj više leka nije bilo.

Bista Branka Ćopića u Herceg Novom (Foto: Wikimedia/Djordje Stakić, CC BY-SA 3.0)
Bista Branka Ćopića u Herceg Novom (Foto: Wikimedia/Djordje Stakić, CC BY-SA 3.0)

Bio je uveren kako stiže presuda. Kao što je sam pisao optužnicu protiv sebe, sad je trebalo da je i sam izvrši. To ga je odvelo na Brankov most.

 

Iz predgovora „Romana sa Ćopićem“, koji je ostao u rukopisnoj zaostavštini velikog pisca

 

Izvor sloven.org.rs

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Stevan Kragujević (po odobrenju kćerke Tanje Kragujević), CC BY-SA 3.0 RS

 

BONUS VIDEO:

 

Kultura
Pratite nas na YouTube-u