Kraj dvovekovne neutralnosti – bez suvišnih pitanja

Šte tera Šveđane da neutralnost, koju su baštinili duže od dva veka i na kojoj su (iz)gradili nacionalni identitet i jaku ekonomiju, na prečac polože na oltar NATO pakta?

Mnogim posmatračima sa strane, pogotovo iz naših krajeva, nije jasno koji đavo Šveđane bije po ušima da neutralnost, koju su baštinili duže od dva veka i na kojoj su (iz)gradili svoj moderni nacionalni identitet, kao i moćnu ekonomiju, na prečac polažu na oltar NATO pakta, kao obrednu žrtvu.

Kad se posmatra iznutra, u širem kontekstu i vremenskom okviru, prevelikog iznenađenja nema. Švedska je u ciljnoj ravnini procesa koji „na površini“ traje bar 36 godina. Iznenađuje, međutim, način na koji se to privodi kraju, kao i opšta atmosfera u kojoj se to odvija.

Moralna panika

Šveđani su veoma ponosni na svoje demokratske procedure. Često zbijaju šale na sopstveni račun kako su u stanju beskrajno da diskutuju i sastanče pre nego što preseku i donesu odluku. Postoji, takođe, diskretan ponos zbog tako donesenih odluka. Istorijsko iskustvo im je takvo da ide u prilog ispravnosti takvog načina odlučivanja.

Ovaj put je, međutim, drugačije. Mnogo drugačije. Iako je na dnevnom redu sudbinska i dalekosežna odluka, pošto-poto se brza, bez prave javne debate i istinskog dijaloga, u atmosferi moralne panike gde se kroz toplog zeca propušta svako ko se usudi da zucne nešto što nije „na liniji“… Izgleda, u stvari, kao da je odluka već donesena i da je samo potrebno isfingirati nekakvu proceduru.

„Ne prepoznajem Evropu. Ne prepoznajem Švedsku“, kaže poznata novinarka Kajsa Ekis Ekman, koja je nedavno, bukvalno preko noći, dobila šut-kartu iz levičarskog lista ETC, za koji je radila 10 godina. Usudila se da preispituje „demokratski kapacitet“ često citiranog ukrajinskog medija koji gaji simpatije prema Azovu i sličnim postrojbama i tim tekstom izazvala takvu lavinu histerije – „ona širi Putinovu propagandu!“ – da ju je njen matični list brže bolje otpustio, ne bi li izbegao da i njega stigne pravovernička fatva…

„Situaciju u koju smo sada ušli, doživela sam samo jednom ranije: U SAD posle 11. septembra 2001. Bila sam tada tamo i u mesecima koji su usledili mogla sam da vidim kako su mediji, u simbiozi s predsednikom Džordžom Bušom, stvorili raspoloženje koje je nalikovalo masovnoj psihozi“, kaže Kajsa Ekman. I ja sam se u SAD zadesio u isto vreme, a gledam i Švedsku sada, i ne bih rekao da je u krivu.

Imao bih samo jedan „amandman“ – pre 20 godina još su novine i televizija kreirale javni diskurs, kakav god. Sad živimo u eri socijalnih medija i njihovih „kampanja“.

Kad je Suzan Sontag posle 11. septembra doživljala linč zbog jednog komentara, pljuvači i mrzitelji morali su bar da napišu pismo ili mejl novinama. Sada je čitav „diskurs“ sveden na nivo tvita i SMS poruke, a javni linč i obezglavljivanje postali su trenutni.

Dvesta godina mira

Često se kao tajna švedskog uspeha i prosperiteta navodi i to što zemlja nije bila u ratu preko dvesta godina. Pre toga jeste i to prilično često. Pogled joj je ponajviše bio usmeren prema istoku. U XVII veku rasprostirala se istočnom stranom Baltika. Nije joj to bilo dosta, pa je početkom XVIII krenula na Rusiju. Kod Poltave će doživeti brodolom posle koga će morati da se povuče sa istočne obale Baltika. Na nju izlazi Rusija sa Petrom Velikim.

Uprkos porazu, „istočne ambicije“ Švedske nisu iščezle i tokom XVIII veka biće više neuspešnih pokušaja širenja na tu stranu. Konačan poraz doživeće 1809, u vreme Napoleonovih ratova, kada gubi trećinu teritorije. Finska, koja je šesto godina bila deo Švedske, prelazi u ruske ruke. Švedske granice dobijaju oblik koji imaju danas.

Neposredno posle toga, Švedska će 1810. za prestolonaslednika izabrati Napoleonovog maršala Žana Pola Bernadotea, što je bio svojevrstan politički manevar. Bernadote će 1818. postati švedski kralj: Karl Johan XIV. Iako reakcionar, pokazao se kao mudar strateg. Nije patio od patriotsko-nacionalističkih boljki, što mu je olakšalo da bude pragmatičan. Shvatao je da Švedska nije uspela da postane velika sila i da mora da se primi k znanju da je sa istoka, juga i zapada okružena jačima od sebe. Da bi opstala mora da gleda sebe i svoja posla… i da manevriše. To je, u najkraćem, spoljnopolitička doktrina čija su se načela sledila dva veka.

U knjizi Reči koje su oblikovale Švedsku (2018) Elizabet Osbrink u velikoj meri dekonstruiše mit o švedskoj neutralnosti, dajući pregršt primera u prilog teze da je ta neutralnost u najboljem slučaju bila relativna. Najdubioznija je bila u Drugom svetskom ratu, o čemu se mnogo više dâ čuti i pročitati kod Norvežana i Danaca nego kod samih Šveđana. Ali, nesporno je da su ratovi izbegavani. Nije se 1812. krenulo u rat sa Rusijom zbog izgubljene Finske, eskiviran je Krimski rat, zemlja je ostala praktično netaknuta u Prvom i Drugom svetskom ratu.

„Kroz ‘bolje za sebe’, koje se i ‘neutralnost’ zove, postali su vešti igrači na političkom konopcu“, pisao je o Šveđanima Marko Milunović Piper, urednik Jugoslovena, prvog lista koji je na srpskohrvatskom, od sredine pedesetih do 1988, izlazio u Švedskoj. „I dok su drugi u novijoj istoriji ratovali i predavali uništenju sve svoje, čak i zbog ‘razbijene testije’ – Šveđani su mudro, kroz kompromise, izbegli sve sukobe, šurujući i levo i desno. I na taj čudni način stekli ugled i pravo držanja lekcija o političkom ponašanju nama hazarderima.“

Do suštinske promene u praksi neutralnosti dolazi stupanjem Ulofa Palmea na čelo Socijaldemokratske partije, a onda i na mesto premijera 1969. godine. Zemlja je na vrhuncu svog industrijskog naleta, a „švedski model“ je globalno prepoznat kao alternativni put društvenog i ekonomskog razvoja.

Ulof Palme u ranim 70im (Foto: Vikimedija)

Palme to koristi za mnogo ambiciozniji nastup na međunarodnoj sceni. Smatra da humanistička vizija sa domaćeg terena treba da ide ruku pod ruku sa pravednom, solidarističkom ulogom u svetu. Podržava dekolonizaciju, žestoko se bori protiv aparthejda, za razoružavanje, smirivanje tenzija, protiv nuklearne pretnje.

„Ne namigujemo supersilama. Moramo zato da imamo dovoljno samopouzdanja da se sa supersilama susrećemo oči u oči“, govorio je Palme. „Moramo da budemo oprezni u vezi sa poverenjem sveta u našu deklarisanu nameru da ne napustimo politiku neutralnosti, da čak ni pod jakim spoljnim pritiskom ne postanemo predstraža za jedan ili drugi vojni savez. (…) Svet mora da bude u stanju da veruje Švedskoj orijentaciji.“

Isticao je kako velike sile nuklearnim naoružanjem drže ostatak čovečanstva u poziciji taoca i nije bio spreman da preko toga prelazi ćutke. Vizija mu je bila nuklearno-slobodna zona od Severnog do Sredozemnog mora. Čak je i njegovo poslednje javno obraćanje za života bilo na tu temu – u Ujedinjenim nacijama je apelovao (bez uspeha) da se međunarodnim zakonom zabrani korišćenje nuklearnog oružja.

Na kraju svih krajeva, bezbroj puta je ponavljao da u nuklearnom sukobu nema i ne može da bude pobednika. U tom smislu, razgovor sa neprijateljem smatrao je imperativnom nužnošću. Jer, bez toga ide se u eskalaciju konflikta, a ne u njegovo smirivanje…

Ulof Palme, ruski agent

Strateški pravac Švedske promenjen je, očigledno nepovratno, 28. februara 1986. godine. Tada je, pred ponoć, na ulici, kad se vraćao iz bioskopa, ubijen Ulof Palme. Ubio ga je nikad otkriveni „slučajni prolaznik“, koji je, razume se, delovao solistički. Nikad ništa nije dokazano, ali nema veze, slučaj je 2020, posle 34 godine, na dubiozan način zatvoren.

Posle te egzekucije nije bilo hrabrosti, a ni političke umešnosti i vizije, da se nastavi Palmeovim putem – putem demokratskog socijalizma i aktivne neutralnosti. Ispostavljena cena za to pokazala se kao previsoka; kad je život ulog za određenu politiku, nema baš previše dobrovoljaca koji bi da iskorače…

Sociolog Johan Galtung davno je sažeo zaokret koji je nastao posle atentata 1986. godine: „Palme je stvorio novi koncept Švedske kao velike sile, zasnovan na državi blagostanja i neutralnosti… Njegovo ubistvo označilo je lansiranje Švedske na EU-NATO kolosek.“ Usput su – polako ali sigurno – erodirale i tekovine države blagostanja.

Malo drugačije rečeno, Švedska je sa Palmeovog preusmerena na kolosek Karla Bilta… I tim putem sada evo stiže i u sigurnu luku.

Sa svojim stavovima i retorikom Palme bi se danas našao na margini čak i u svojoj Socijaldemokratskoj partiji. U medijima i najširoj javnosti žigosali bi ga kao radikalno-levog ekstremistu i ne bi ga verovatno ni pripuštali u etar. I za života su ga političko-ideološki protivnici, njihovi mediji i druge ekspoziture, nazivali „sovjetskim agentom“ i tvrdili kako Švedsku hoće da učini republikom Sovjetskog saveza. Mrzeli su ga iz dna duše zato što je socijalizam uspostavljao demokratski i što je sa uspehom dokazivao da može i tako.

Nadgrobni spomenik švedskog premijera Ulofa Palmea u porti crkve Adolf Fredrik u centru Stokholma (Foto: Fredrik Sandberg/EPA-EFE/Shutterstock)

Njegove reči od pre više decenija aktuelne su i dalje, ali su – što uopšte ne čudi – izvan svih postojećih mejnstrim narativa. To je najstrašnije i najopasnije u čitavoj ovoj situaciji u koju smo, kao čovečanstvo, dospeli: veliki, moćni i netrpeljivi srljaju ka nuklearnoj konfrontaciji, čitav svet uvlače u svoj Doktor Strendžlav scenario, a glasovi razuma – atrikulisani, autoritativni, kredibilni i neustrašivo glasni, kao što je bio Palmeov – zatrti su.

Rusi dolaze

Konkretna NATO-inicijacija Švedske dogodila se 1995. godine. Od svih mesta na svetu baš u Bosni i Hercegovini. Švedski bataljon bio je tamo deo korpusa za održavanje mira (ili kako se već to zvalo). Dalja simbioza struktura išla je preko Kosova, Avganistana, Libije, Iraka, kao i kroz „NATO Response Force“. Zbog svega pobrojanog, i još koječega drugog, opšta je ocena da je saradnja između Švedske i NATO-a još ranije dostigla takav nivo gde još samo formalno članstvo nedostaje da se priča zaokruži.

Bar desetak poslednjih godina podela na tom pitanju bila je uglavnom podudarna sa linijama ideološkog razgraničenja između zvaničnih i nezvaničnih blokova: Konzervativci, Liberali, Hrišćanske demokrate i Centar bili su za NATO, Socijaldemokrate, Zeleni i Levica istrajavali su na neutralnosti; protiv NATO-a i za neutralnost iz svojih razloga bili su i (ekstremno desni) Švedski demokrati.

Ipak, iako je „NATO-pitanje“ odavno u opticaju, do ruske aneksije Krima nikad nije bilo baš u prvom planu. Aneksija to menja. Članice opozicione koalicije Alijansa (Konzervativci, Liberali, Hrišćanske demokrate i Centar) vrištale su još tada kako Švedska po svaku cenu i što pre mora u NATO jer „Rusi dolaze“. Socijaldemokrate su rovovski (i prilično rutinski) odolevale paljbi. Pat pozicija je trajala sve do pobede Trampa na predsedničkim izborima u SAD. Posle nje NATO bukvalno preko noći silazi s dnevnog reda švedske političke debate.

Sa ruskim tenkovima u Ukrajini, „NATO pitanje“ je 24. februara opet grunulo, kao nikad pre.

Rizik strane propagande

Krucijalni argument u prilog švedskom članstvu u NATO-u koji se poslednjih nedelja poteže s desna na levo i nazad (otprilike) je sledeći: Da bi bila neutralna, Švedska mora da bude dovoljno jaka da može da se (od)brani. Sada to nije, a pošto zli Gargamel preti, (dobri) NATO je imperativ da bi štrumpfovi bili sigurni.

U slučaju ruske invazije, ma koliko hipotetička ona bila, Švedska ne bi, procenjuju, bila u stanju da sama pruži adekvatan otpor. Pored toga bratska (ili možda sestrinska) Finska, sa kojom je Švedska već duže razvijala zajedničku odbrambenu strategiju, pokazuje nepokolebljivu odlučnost da zamaršira NATO strojevim korakom. Finski izbor je onda, smatra se, jak dodatni razlog da i Švedska skoči u isti bunar. Jer, ako su sve druge skandinavske zemlje u NATO-u, onda Švedska nema drugog izbora nego da se i sama učlani u tu družinu.

Ta argumentacija je, sama po sebi, legitimna, kao što bi legitmna morala da bude i neka drugačija. To, međutim, nije slučaj. Otvorena i šira diskusija se izbegava.

Ministarka spoljnih poslova Švedske En Linde (Foto: REUTERS/Evgenia Novozhenina)
Ministarka spoljnih poslova Švedske En Linde (Foto: REUTERS/Evgenia Novozhenina)

Zahtev predsednice Levice Nuši Dagostar da o članstvu Švedske u NATO-u odluče građani na referendumu, jer „nije u redu da se o jednom tako važnom pitanju odlučuje na brzinu i iza zatvorenih vrata“, oduvan je iz mesta. Socijaldemokratska premijerka Magdalena Anderson i ministarska inostranih poslova An Linde izjavile su kako bi održavanje referenduma predstavljalo rizik zbog „strane propagande“. Rusi bi se mešali, pa bi naivni Šveđani mogli da budu zavedeni i još bi se pride produbila polarizacija u društvu… Anderson i Linde nisu rekle da li su možda i izbori u septembru takođe pod znakom pitanja – zbog istog tog mešanja, propagande i verovatne društvene polarizacije.

Izvan konsenzusa da odluku o članstvu u NATO-u treba da donese parlament nalazi se dakle samo Levica. Predsednica Levice Nuši Dagostar kaže takođe da je parlamentarna većina formirana (pored ostalog) na platformi vojne neutralnosti i da zato ne bi bilo ni legitimno da taj parlament sad odlučuje o članstvu u NATO-u. Tim pre što su redovni izbori blizu. No, džaba priča…

NATO nema alternativu

U javnosti je stvorena takva klima da bilo kakva sumnja u zvanične dogme o zlom Gargamelu i dobrim štumpfovima, kao i u bezalternativnu ispravnost NATO puta, automatski može da bude okarakterisana kao neprijateljska propaganda i deo sinhronizovanog psihološkog rata protiv Švedske. Kritički glasovi koji se pripuštaju u medije su maltene po pravilu glasovi socijaldemokratskih i levičarskih veterana, poput Pjera Šorija, Gudrun Šiman ili Jorana Grejdera, koji ne mogu potpuno da se ignorišu.

Bez obzira koliko da su oštri u argumentaciji – Šori, na primer, kaže da je za Švedsku ulazak u NATO poput navlačenja samoubilačkog prsluka – nikakve prave polemike sa njihovim argumentima nema. Oni se uglavnom diskretno diskvalifikuju kao stari i prevaziđeni. Ne odgovara se ni na sasvim lapidarno pitanje: „Da li se švedska – i finska – bezbednosna situacija drastično i akutno pogoršala sa ruskim ratom u Ukrajini? Da li je rizik za rat protiv Švedske zaista porastao?“

Socijaldemokrate su kroz istoriju bili glavni baštinici i čuvari formalne vojne neutralnosti i poslednja istinska prepreka za njeno okončanje. Još pre samo pola godine, na partijskom kongresu stajali su postojano na svojim tradicionalnim pozicijama. Međutim, po sličnom principu po kom je spomenuti list ETC otpustio Kajsu Ekis Ekman, reterirale su i socijaldemokrate. Očigledno je procenjeno da je društvna klima takva da bi dalje istrajavanje na neutralnosti predstavljalo sizifovski teret, pogotovo u izbornoj godini. I umesto guranja uzbrdo, krenulo se nizbrdo, u povlađivanje uskovitlanom populizmu…

Ilustrativni i indikativni su nastupi Anderša Lindberga, urednika političke redakcije Aftonbladeta, socijaldemokratski orijentisanog dnevnog lista (a la Blic), i Danijela Suhonena, koji vodi tink-tenk „Kataliz“ i izdaje se za levog socijaldemokratu.

U uvodniku pod naslovom „Putinov rat pokazuje da treba da se pridružimo NATO-u“, Lindberg piše pored ostalog sledeće. „Godine 2014. anektirao je Krim kao savremeni Adolf Hitler. I isto kao tridesetih godina Zapad je oklevao. Sada je ista takva politika ustupaka dovela do još jednog velikog rata. (…) Nikad ranije nisam bio za švedsko članstvo u NATO-u. Upravo suprotno, smatram da je vojna neutralnost u kombinaciji sa jakom odbranom i pragmatičnom spoljnom i bezbednosnom politikom funkcionisala odlično. Ali, ne vidim kako vojna neutralnost može da bude dovoljna ako Rusija deluje kao što to čini danas protiv isto tako vojno neutralne Ukrajine. Ne verujem da Putin misli da se zaustavi tamo, velikoruska retorika mora da se uzme za ozbiljno…“

Suhonenov krucijalni argument za promenu stava o NATO-u nije ništa drugo do: „Svet se promenio.“ Kao da je svet 200 i kusur godina stajao u mestu pa je sad iznenada počeo da se kreće.

Ovakvi istupi vodećih kreatora socijaldemokratskog mnjenja deo su ubrzanog debriefinga unutar Socijaldemokratske partije (koja poslednjih meseci vlada manjinski i takoreći tehnički) i njenog biračkog tela koji je u punom jeku. U sledećih par nedelja partija će završiti šta već treba da završi sa svojim odborima, a to nešto što se završava nikako nije transparentan demokratski proces. Ali, što doslovce reče Suhonen: „Procedura sad nije najvažnija.“

Zanimljivo je primetiti i da se političari iz opozicionih partija – konzervativnih i (neo)liberalnih – koji su za NATO odavno, nešto posebno i ne angažuju u lobiranju. Osećaju da je suvišno, pošto njihove stavove o NATO imperativu reprodukuju preko noći prosvetljeni socijaldemokrati. Konzervativci, poput partijskog lidera Ulfa Kristersona, već se bave budućnošću – umrežavaju se i uspostavljaju kontakte sa budućim saradnicima u Vašingtonu, Briselu… I naslađuju se postovanjem i retvitovanjem tekstova socijaldemokratskih prvaka.

Prepariranje javnosti

Kako je sve to moguće?

Pa lepo… Rusofobija predstavlja verovatno najširiri konsenzus u švedskom društvu. Zaliva se godinama, da ne kažem decenijama. Ni o Islamskoj državi nije dostignut takav nivo saglasnosti i „sabornosti“ aktera sa sasvim različitih strana političkog spektra. Godinama unazad redovno, svakodnevno, pratim švedske medije i ni uz najbolju volju ne mogu da se setim pozitivnog TV priloga u dnevniku od dopisnika iz Rusije; baš ništa, ni reda radi, ni o umetničkom klizanju ili baletu.

U tako kreiranom ambijentu bilo kakva suštinska polemika o aktuelnoj situaciji postala je nemoguća. A koliko je takva dehumanizujuća, paranoična kampanja potencijalno opasna dobro je predvideo sada pokojni ekscentrični levičarski intelektualac Jan Mirdal (1927-2020). Govoreći na ceremoniji povodom Dana pobede 2016. godine, rekao je, pored ostalog, i sledeće:

Jan Mirdan (sa kravatom) u Stokholmu 2016. godine (Foto: Vikimedija)

„Ali naravno, kampanje poput ove sadašnje su opasne. Ono što je omogućilo Prvi svetski rat nije bilo, kao što mnogi s levice žele da veruju, to što je većina nemačkih socijaldemokratskih zastupnika 2. avgusta na prevaru odlučila da glasa za ratne kredite. Presudno je bilo to što se u stranačkim novinama (uz nekoliko izuzetaka) više godina vodila ratna propaganda protiv Rusije. Nije formulisana kao solidarnost u borbi protiv cara, nego – i to je ključna stvar – kao odbrana nemačke domovine. To je značilo da su vođe koje smo na levici u ovoj ratnoj odluci nazivali izdajničkim, imale sa sobom ogromnu većinu članova radničkog pokreta. Dakle, Veliki rat nije omogućila izdaja nijednog vođe, već isprani mozgovi ogromne većine unutar snažnog nemačkog radničkog pokreta. Ne zaboravite! Cena aktuelne kampanje može nam biti jako skupa.“

Istorijska iskustva Švedske i Finske su različita, verovatno je donekle različita i retorika kojom se argumentuje imperativnost i bezalternativnost NATO-puta. Ali, mediji i društvene mreže koji su za to preparirali i pripremili javnost – isti su. A kad u razvijenim skandinavskim društvima, sa samosvesnim pojedincima i bar naoko jakom javnošću, kampanje (i topli zečevi) na društvenim mrežama predodređuju javni diskurs i politiku, postavlja se pitanje šta tek da se očekuje drugde, i u budućnosti.

 

Izvor RTS OKO

 

Naslovna fotografija: JOHN THYS/AFP via Getty Images

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u