Заставе САД, Велике Британије и НАТО

Rat u Ukrajini će stati, ali rat sa Anglosaksoncima neće

Sukob će ići ka jednom od dva moguća finala – kapitulaciji Rusije sa smenom Putina ili teškoj krizi Zapada, koja će dovesti do toga da Anglosaksonci izgube kontrolu nad Evropom

Deveti maj, Dan pobede, ove godine dobija potpuno novo značenje.

Prvi put od 1945. godine čekamo novu pobedu – bez koje će biti dovedeno u pitanje i samo postojanje naše države. Istovremeno, nova pobeda ne poništava veliku, ona postaje početak nove ere u životu naše zemlje i celog sveta. A bez pobede neće biti Rusije.

Zato je toliko važno da razumemo koga i šta moramo da pobedimo – koga ne možemo a da ne pobedimo. Ukrajina je u sadašnjem obliku samo vidljivi neprijatelj. Jer, jasno je da je sada ključno pitanje – vojna pobeda nad anti-Rusijom na bojnom polju. Ovo je nesporno pitanje, ali da bismo što pre došli do pobede, treba da razumemo sa kim i sa čime se borimo, ko nam se suprotstavlja, a šta nas koči.

Kolektivni Zapad, predvođen anglosaksonskim zemljama (tačnije, njihovim elitama) nesumnjivo je naš glavni protivnik u ovoj bici, a ona se neće završiti nakon što utihnu topovi u Ukrajini.

Proksi-rat

Konfrontacija sa Zapadom poprimila je formu i proksi-rata jer se protiv nas vodi rukama Ukrajinaca, kojima će zato doturati sve više oružja, kao i formu i sveopšteg ekonomskog i ideološkog rata, u kojem atlantisti žele poraz Rusije, njenu izolaciju, slabljenje i promenu vlasti u Kremlju.

Konkretnije: sukob će ići ka jednom od dva moguća finala – kapitulaciji Rusije sa smenom Putina ili teškoj kriza na Zapadu, koja će dovesti do toga da Anglosaksonci izgube kontrolu nad ujedinjenim Zapadom kome bi sledio raspad bar na dva dela, na anglosaksonski svet i Evropu, uz istovremenu unutrašnju krizu u Sjedinjenim Državama, ključnoj zapadnoj sili.

Jasno je da je za Rusiju prihvatljiva samo druga opcija i da za to postoje dobri objektivni preduslovi u narednih pet do deset godina, ali u isto vreme treba da se pripremimo za dugotrajno, višedecenijsko suočavanje sa ujedinjenim Zapadom, ako bude postojao posle 2030.

Treba da polazimo od činjenice da ćemo za spas svoje zemlje morati da pobedimo Zapad – ne u Ukrajini, već u globalnoj konfrontaciji. Razmere zadatka ne bi trebalo doživljavati kao zastrašujuće iako smo neuporedivi po snazi sa SSSR. Jer, globalno trendovi svetskog razvoja rade protiv Zapada, protiv atlantističkog projekta sveta i zapadne dominacije koja se zove globalizacijom.

Zato naša pobeda nad Zapadom nije potrebna samo nama (iako je za nas praktično pitanje života i smrti), već i apsolutnoj većini nezapadnog sveta. I mnogi narodi „zlatne milijarde“ vremenom će početi bolje da shvataju do čega će dovesti pobeda anglosaksonske „globalizacije“, pa neće biti potpuni protivnici pobede Rusije.

I zato što pobeda Rusije nad Zapadom ne znači ni potčinjavanje Zapada nama, ni naše osvajanje Evrope – to više ne misle ni najokoreliiji rusofobi.

Ne, naša pobeda, kao i 1814. i 1945. godine, značiće otklanjanje pretnji Rusiji sa Zapada. Ali, za razliku od 19. i 20. veka, kada je ceo svet živeo u svetu zapadne hegemonije (ili hegemonije zapadnih država, pošto jedinstveni Zapad tada još nije postojao), sadašnja pobeda će biti još veća po svojim posledicama, jer će značiti kraj polumilenijumske zapadne hegemonije u svetu.

Pobeda Rusije će zaista otvoriti novo poglavlje u istoriji čovečanstva…

Tri načina do pobede

Pobeda nad Zapadom se može postići na tri načina.

Prvi. Rusija nekoliko godina trpi udare sa Zapada, a istovremeno se sve više preorijentiše na istok i jug, paralelno ceo globalni finansijski, trgovinski i geopolitički sistem ulazi u fazu masovnog restrukturiranja. Za to vreme, unutar Zapada rastu krizne pojave i nesuglasice između Anglosaksonaca i kontinentalne Evrope. Domaća politička kriza u Sjedinjenim Državama dovodi do toga da one postaju samostalne, naglo smanjujući svoje globalne ambicije.

Evropa bi dobila priliku da se oslobodi engleskog uticaja i počne da se pretvara u pravi nemačko-francuski projekat. Konfrontacija sa Rusijom, koja je nepovoljna za EU, bila bi ublažena, pa bi počela potraga za putevima za obnavljanje urušenih odnosa, pod apsolutno ravnopravnim uslovima.

To bi bila pobeda Rusije.

Predsednici Sjedinjenih Država i Rusije sa šefovima diplomatija tokom bilateralnog sastanka u Ženevi, 16. jun 2021. (Foto: Vikipedija)

Drugi. Nakon što Rusija povrati kontrolu nad Ukrajinom, Zapad protiv nje zavodi režim totalnog ekonomskog rata. Novi Berlinski zid razdvaja Evropu i Rusiju, dok su skoro svi odnosi uništeni i sve izgleda kao prva polovina 50-ih, ali u još goroj verziji, s obzirom na sankcije i pokušaj Zapada da izoluje Rusiju ne samo od svog, već i od svetskih tržišta. Međutim, to samo ubrzava prepakivanje međunarodnog finansijskog i trgovinskog sistema i približava kraju eru zapadne dominacije.

Rusija za to vreme pravi zaokret ka istoku i jugu, zaboravljajući na odnose sa Zapadom do boljih vremena.

I to bi takođe bila pobeda Rusije.

Treći. Konfrontacija Rusije i Zapada u Ukrajini se razvvlači na godine i prenosi se na druge delove Evrope. Prvo na Pridnjestrovlje, a zatim (posle pokušaja potpune blokade Kalinjingrada) – na baltičke države.  Istovremeno, ne dolazi do rata punog razmera između NATO-a i Rusije – Rusija ne uzima baltičke države za sebe, ograničavajući se Suvalskim koridorom od Kalinjingrada do Belorusije, a Rumunija odustaje od planova da pripoji Pridnjestrovlje, na granici sa kojom su ruske trupe koje kontrolišu Novorosiju.

Ali, nakon što plane Evropa – Azija će se suočiti sa provokacijama oko Tajvana koje vode početku kinesko-američkog pomorskog sukoba i raskidu svih odnosa između SAD i Kine. Usled toga dolazi do brzog kolapsa globalnog finansijskog, trgovinskog i logističkog sistema – svet se deli na dva bloka, zapadni i kinesko-ruski, među kojima širom sveta traje konfrontacija u najboljim tradicijama Hladnog rata, ali bez direktnih oružanih sukob poput Korejskog rata 1950-1953.

I pri ovom scenariju Rusija preuzima kontrolu nad Ukrajinom, a težište svetske geopolitike (i vojnih tenzija) se pomera u pacifički region. Rusija, kao evroazijska sila, postaje jedan od centara novog, multipolarnog sveta jer će dvoblokovski sistem biti samo prelazna etapa.

Prvi cilj Rusije

Sada je suvišno nagađati kojim od ova tri puta ćemo doći do pobede, do sada se sve rešavalo pre svega na bojnom polju. Naš prvi cilj je da sprečimo Zapad da razvuče neprijateljstva na naredne godine.

Ukrajina, kao anti-Rusija, mora biti poražena što je pre moguće – iako je već sada jasno da predstoji još nekoliko faza specijalne operacije i da sve će biti urađeno na način da se minimiziraju gubici naših trupa i civilnog stanovništva.

Glavni deklarisani cilj je otklanjanje pretnje Rusiji sa Zapada, odnosno Ukrajine kao anti-Rusije, kao atlantističkog oružja. A to je nemoguće ne samo bez promene vlasti u Kijevu, već i bez promene samog formata postojanja državnosti u ovom delu istorijske Rusije.

Kategorično isključivanje čak i teorijske mogućnosti za ponovnu transformaciju Ukrajine iz maloruske u antirusku apsolutni je prioritet ne samo za Putina, već za svakog ruskog patriotu.

Istovremeno, da bismo Ukrajinu vratili u porodicu bratskih slovenskih naroda (kako to govori Aleksandar Lukašenko) ili jednostavno u Ruski svet (ako se, poput Putina, držimo trojstva ruskog naroda, koji čine Velikorusi, Malorusi i Belorusi) – ne treba nam samo vojna pobeda, nego i restrukturisanje sadašnje ukrajinske države.

Potrebna nam je i pobeda nad samima sobom.

Avioni sa mlaznim odrazom u bojama ruske zastave tokom parade za Dan pobede 2019. godine (Foto: Kremlin.ru)

Štaviše, bez nje neće biti ni pobede u Ukrajini, ni pobede nad Zapadom.

 

Tekst preuzet sa portala Fakti

 

Foto: Reuters/Yves Herman

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u