U dva majska dana, osmog i devetog, u evropskim zemljama, Rusiji i bivšim sovjetskim republikama slave se i obeležavaju pod različitim nazivima – Dan pobede i Dan Evrope. Oba datuma su u vezi s važnim istorijskim događajima kojima savremenici daju različita značenja, pa se shodno tome i organizuju proslave. Ipak, po događajima iz istorije na koje se odnose i po hronologiji kada su se desili ne mogu se izjednačavati, preklapati niti međusobno potirati. Naprotiv, bez Dana pobede ne bi bilo ni Dana Evrope. Ne umesto, već zajedno, ne da se jedan praznik zameni drugim, već da se, prema nahođenju i sopstvenim interesima, proslave oba, jer su i jedan i drugi važni i jedinstveni.
Hronološki posmatrano, 7. i 8. maja 1945. poražena fašistička Nemačka je morala da ponovi ponižavajući ritual i dva puta potpiše akt o bezuslovnoj kapitulaciji, u Remsu pred komandantima zapadnih saveznika i u Berlinu pred komandantom Crvene armije maršalom Žukovom.
Nadiranje Crvene armije sa istoka i trupa zapadnih saveznika prema Berlinu sa zapada, samoubistvo Hitlera 30. aprila i prenos ovlašćenja na admirala Karla Denica ubrzali su završetak Drugog svetskog rata na prostoru Evrope.
Po dolasku generala Alfreda Jodla, načelnika štaba nemačke vojske, 6. maja u francuskom gradu Remsu, sedištu vrhovnog komandanta svih savezničkih snaga u Evropi, pripremana su akta o vojnoj predaji koja su usaglašena 20 sati kasnije. Oko 2.30 7. maja vrhovni saveznički komandant general Ajzenhauer prihvatio je bezuslovnu predaju svih nemačkih snaga. Akt su potpisali feldmaršal Jodl sa nemačke, a predstavnici zapadnih saveznika i general Susloparov sa sovjetske strane. U protokolu se navodi da će od 8. maja nemačka vojska u potpunosti prekinuti neprijateljstva na svim frontovima.
U tim danima, dok su pregovarali o predaji, Nemci su uspeli da prebace oko 1,8 miliona vojnika, ili 55 odsto svojih trupa sa Istoka, u britansko-američku zonu kontrole. No, bez obzira na to, oko dva miliona nemačkih vojnika palo je u zarobljeništvo Crvene armije.
Iako je usaglašeno među Britancima i SAD da se 8. maja proglasi službeno slavlje Dana pobede, vesti o zvaničnoj predaji proširene su 7. maja. Bi-Bi-Si, američke i britanske novine obznanile su da se nemačka vojska tog dana predala saveznicima. Na ulicama Pariza, Londona, Njujorka i drugih gradova slavila se pobeda. Bi-Bi-Si je ponavljao vest, najavljujući da će Dan pobede u Evropi biti državni praznik, koji će se održati sledećeg dana. Vest da je rat u Evropi završen proširila se svetom. Predsednik Truman je vest o bezuslovnoj predaji Nemačke objavio američkom narodu 8. maja 1945. godine.
Parada pobede u Berlinu, 1945. godine
Međutim, Staljin nije bio zadovoljan ovakvim stanjem stvari, smatrajući da je akt potpisan u Remsu samo preliminarna predaja, da predstavnik SSSR-a Ivan Susloparov, šef obaveštajnih službi, nije bio ovlašćen da potpiše dokument i da se formulacija razlikuje od prethodnog sporazuma koji je on odobrio. Njegovo mišljenje je bilo da bi tako značajan događaj u svetskoj istoriji trebalo – prvo, da se zvanično uredi, a drugo, da se održi u glavnom gradu poražene nacističke Nemačke, u koji su vojnici Crvene armije prvi ušli. Sovjeti su insistirali, a ostali saveznici se složili da šef nemačke Vrhovne komande oružanih snaga, feldmaršal Vilhelm Kajtel, lično u Berlinu potpiše akt o bezuslovnoj kapitulaciji.
Kajtel je 8. maja stigao u Karlshorst, predgrađe Berlina, da ratifikuje predaju i ozvaniči kraj rata. Uz učešće predstavnika medija, savezničkih trupa i sovjetskih trupa u Berlinu, u noći između 8. i 9. maja 1945. godine, potpisan je akt o bezuslovnoj predaji nemačke vojske. Sa nemačke strane potpisao ga je feldmaršal Kajtel, sa sovjetske – maršal Žukov.
Ceremonija je započela tačno u ponoć 8. maja, a završila se 43 minuta posle ponoći. Vreme predaje naznačeno u tom aktu je 8. maj u 23.01, po berlinskom vremenu. Međutim, pošto je moskovsko vreme jedan sat ispred berlinskog, Sovjeti su smatrali da je konačna pobeda nad nacističkom Nemačkom devetog maja, a ne osmog, koji je ostatak Evrope već slavio kao Dan pobede.
Tog 9. maja 1945. godine avion „Li-2” doneo je u Moskvu dokumenta o predaji nacističke Nemačke. Staljin je u radio-emisiji objavio: „Vekovna borba slovenskih naroda završila se pobedom. Vaša hrabrost je pobedila naciste. Rat je gotov.” U Ukazu Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR-a od 8. maja 1945. godine stoji: „Deveti maj je dan narodne proslave – Dan pobede.”
Dugi niz godina, počev od 1948. godine, ovaj praznik se u SSSR-u nije slavio pompeznim događajima, pa čak nije bio ni „crveni dan kalendara”. Iako je postojalo snažno pamćenje, Dan pobede zvanično je postao državni praznik u Rusiji i još 15 republika SSSR-a tek 1965. na 20. godišnjicu pobede u Velikom otadžbinskom ratu. Tada je održana i velika vojna parada.
Parade su organizovane ponovo 1985. i 1990. godine, nakon čega se održavaju svake godine. Taj običaj se zadržao do danas, s tim što mu je poslednjih godina pridodata i svojevrsna građansko-patriotska manifestacija „Besmrtni puk” (nastala 2007), koja je prihvaćena i postala međunarodni javni pokret za očuvanje ličnog sećanja u oko 80 zemalja. Potomci ratnika na Dan pobede u koloni marširaju ulicama gradova s fotografijama svojih rođaka koji su se borili ili stradali u ratu.
S početkom „hladnog rata”, kada su saveznici postali nepomirljivi politički protivnici, razlika od jednog dana dobija poseban značaj kao jedan od simbola koji pokazuje razliku ne samo između dva politička sistema nego i različitog vrednovanja istorijskih događaja. Pobeda Zapada u „hladnom ratu” i raspad SSSR-a imali su uticaj i na nov odnos prema događajima iz Drugog svetskog rata, posebno u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza i Varšavskog pakta, gde se na SSSR kao oslobodioca od nacizma gleda i kao na nosioca nove okupacije i nametnutog komunizma.
Dan pobede u nekim bivšim sovjetskim republikama i zemljama članicama Varšavskog pakta relativizovan je, preimenovan i uglavnom je pomeren na 8. maj, uz glasna preispitivanja da li na Sovjetski Savez u tim zemljama treba gledati kao na oslobodioca od nacizma ili nametnutog komunizma. U zavisnosti od toga uklanjaju se spomenici sovjetskim oslobodiocima, preimenuju ulice i izjednačavaju se žrtve totalitarizma, i fašističkog i komunističkog, do ispoljavanja otvorenih rusofobičnih stavova. U tome učestvuju i institucije Evropske unije kroz „suptilnu bitku za otmicu istorijskih perspektiva”.
Danas čak ni Dan pobede više nije jedinstven, niti se na isti način obeležava u Evropi. Tako se u Rusiji i dalje se uz vojnu paradu obeležava Dan pobede nad fašizmom u Velikom otadžbinskom ratu, a u zemljama Evropske unije uglavnom je taj dan zamenjen Danom Evrope. Dan Evrope ne odnosi se na 9. maj 1945. godine, kada su konačno slomljeni nemački nacizam i fašizam, već na 9. maj 1950, kada je tadašnji ministar spoljnih poslova Francuske Rober Šuman samo ozvaničio deklaraciju o ekonomskoj saradnji, koja će tek aprila 1951. prerasti u savez šest država pod nazivom Evropska zajednica za ugalj i čelik, što se uzima kao početak stvaranja Evropske unije. Imajući u vidu važnost ove odluke, lideri EU na samitu u Milanu 1985. godine odlučili su da ovekoveče ovaj dan u sećanju svih Evropljana. Od tada se 9. maj u EU slavi kao Dan Evrope, ne samo u zemljama članicama EU nego i ostalim državama Evrope.
Ruska Federacija, s druge strane, nosilac je sećanja na Veliki otadžbinski rat i ključnu ulogu naroda Sovjetskog Saveza, odnosno Crvene armije, u slamanju fašizma. Rusija i neke zemlje bivšeg SSSR-a danas brane te vrednosti, ostali ih ili relativizuju ili revidiraju. Bilo kako bilo, danas je sećanje na kapitulaciju nemačke vojske 1945. za jedne veliki Dan pobede, velika pobeda Crvene armije, za druge samo činjenica završetka Drugog svetskog rata. Spajanje i preklapanje ta dva dana, dve proslave u kojima je Dan pobede zamenjen Danom Evrope, može delovati zbunjujuće jer se zamagljuje saznanje da Dan Evrope nema veze sa Danom pobede nad fašizmom (niti je bitno povezan s antifašizmom), odnosno porazom i bezuslovnom kapitulacijom nemačke armije. Niko ne spori da se oba praznika proslavljaju i obeležavaju po nahođenju, ali se mora voditi računa o njihovim istorijskim značajima i hronologiji nastanka. A ko je mogao da pretpostavi da će Dan pobede i Dan Evrope 2022. imati miris baruta kao i 1945?
Srpski narod, ponosan na svoj antifašizam i borbu protiv fašizma, za koju je platio visoku cenu, treba da obeleži Dan pobede nad fašizmom i kraj Drugog svetskog rata. Istovremeno, kao evropska zemlja i narod koji pripada i deli vrednosti evropskih naroda, treba da obeleži i Dan Evrope. Ne da jedan praznik zameni drugim, već da proslavi oba, jer su i jedan i drugi važni i jedinstveni. Srbiji je prošlost važna, budućnost je važnija, a najvažniji – sloboda, mir i hleb.
Autor Momčilo Pavlović
Izvor Politika, 9. maj 2022.
Naslovna fotografija: kremlin.ru
BONUS VIDEO:
